Kako grešiti

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

77. Ka­ko gre­ši­ti, i ka­ko se is­ku­pi­ti

Ni­sam imao na­me­ru da i ovaj ko­men­tar po­sve­tim in­kvi­zi­tor­skom pi­ta­nju re­ha­bi­li­ta­ci­je, ali sam na­i­šao na jed­no za­bo­ra­vlje­no ime. Reč je o Pro­fu­mu, mi­ni­stru u dav­noj Mac­mil­la­no­voj vla­di. Ne­ću vas gnja­vi­ti po­je­di­no­sti­ma afe­re ko­ja je vla­du obo­ri­la. Pri­ro­da joj je erot­sko/špi­jun­sko/po­li­tič­ka, gde raz­li­ka iz­me­đu sa­sto­ja­ka ni­je sa­svim ja­sna. Uzi­ma li se ero­ti­ka kao špi­ju­na­ža, po­li­ti­ka kao ero­ti­ka, a špi­ju­na­ža kao neš­to što po­li­ti­ku i ero­ti­ku u uz­bu­đe­nju uje­di­nju­je, mut­no je.

U sva­kom slu­ča­ju, Pro­fu­mo se kom­pro­mi­to­vao i po­vu­kao kon­se­kven­ce. Iš­če­zao je iz po­li­tič­kog ži­vo­ta i no­vi­na. Ne­stao i sa za­bav­ne sce­ne, iz druš­tve­ne hro­ni­ke Ti­me­sa. A on­da, po­sle dve de­ce­ni­je, pri­mi­la ga je kra­lji­ca. Da­kle, jav­no je i s naj­vi­šeg me­sta re­ha­bi­li­to­van. Ne znam po­re­đe­nje, ali pri­bli­žno je to kao kad bih u Po­li­ti­ci pro­či­tao da je, ne­kog po­po­dne­va da­lje bu­duć­no­sti, te­ku­ći pred­sed­nik Ju­go­sla­vi­je po­zvao na čaj go­spo­di­na Fi­kre­ta Ab­di­ća ili go­spo­di­na Mi­lo­va­na Đi­la­sa.





Pi­ta­nje gla­si: či­me je greš­nik Pro­fu­mo za­slu­žio oproš­taj? On je 20 go­di­na ra­dio za do­bro­tvor­na druš­tva. Ni­je sa­mo is­pi­si­vao če­ko­ve za si­ro­ti­nju, de­lao je kao do­bro­tvor­ni rad­nik na te­re­nu be­de. Dve okol­no­sti uzmi­te u ob­zir. Kad je ov­de ne­ko si­ro­ma­šan, on je si­ro­ma­šan na stra­šan na­čin. Ni­je to na­ša bal­kan­ska be­da ko­ja uvek ne­ki iz­laz u re­zer­vi ima, sa­mo ga ne ko­ri­sti dok ne vi­di šta po­vo­dom to­ga dr­ža­va pred­u­zi­ma. Ov­de je si­ro­ti­nja bez­re­zer­vno si­ro­maš­na. Dru­ga je okol­nost jav­nost Pro­fu­mo­ve lič­no­sti.

Za­mi­sli­te ga ta­mo gde se sva­ka na­da iz­gu­bi­la. I gde čo­vek ko­ji se na­čel­no mr­zi prak­tič­no tu na­du ob­na­vlja. Pro­fu­mo je re­ha­bi­li­to­van, u po­li­tič­ki se ži­vot ni­je vra­tio, i ti­me se nje­go­va pri­ča za­vr­ša­va. Ali, to se do­ga­đa še­zde­se­tih, u eri kla­sič­nog kon­zer­va­ti­vi­zma, ka­da je, ma šta o pri­vat­nim do­bro­čin­stvi­ma mi­sli­li, bi­ti do­bar pre­ma oni­ma ko­ji ne­ma­ju gra­đa­ni­na bar ma­lo is­ku­plji­va­lo što je kao kla­sa do­bar sa­mo pre­ma oni­ma ko­ji ima­ju.

Dru­gi je pri­mer iz te­ku­će, gvo­zde­ne ere bri­tan­ske po­li­ti­ke. Afe­ra ni­je ima­la špi­jun­ski za­čin, bi­la je po­lit-erot­ska, lak­ša od Pro­fu­mo­ve, ali te­ža ako se u ob­zir uzmu ne­tom pro­kla­mo­va­ni vik­to­ri­jan­ski stan­dar­di mo­ra­la. Ju­nak je bio mi­ni­star u vla­di go­spo­đe Thatcher, go­spo­din Par­kin­son. I njen sa­dr­žaj je ire­le­van­tan. Tri nas pi­ta­nja in­te­re­su­ju: ko­jom se br­zi­nom i ka­ko go­spo­din Par­kin­son iz­va­dio i šta je po­sle to­ga bi­lo? Mi­sli­te li da je oti­šao u si­ro­tinj­ske kvar­to­ve da ka­ri­ta­tiv­nim ra­dom za­slu­ži oproš­taj? Ko­ješ­ta!

Ni­ti je go­spo­din Par­kin­son lič­no oso­bi­to ose­ća­jan, ni­ti je ta­kvo vre­me u ko­me je zgre­šio, prem­da bi iz­raz u gre­hu uhva­ćen vi­še od­go­va­rao raz­lo­zi­ma zbog ko­jih je ka­žnjen. In­dul­gen­ci­ju je za­slu­žio još upor­ni­je ra­de­ći za stran­ku ko­ju je kom­pro­mi­to­vao. Za re­ha­bi­li­ta­ci­ju mu je tre­ba­lo če­ti­ri pu­ta ma­nje vre­me­na ne­go Pro­fu­mu, a na nju ni­je po­tro­šio ni je­dan je­di­ni svoj pe­ni. I naj­zad, vra­ća se u oblast ko­ju je za­ga­dio, vra­ća se pra­vo u po­li­ti­ku.

A iz­me­đu afe­re Pro­fu­mo i afe­re Par­kin­son proš­le su sa­mo dve de­ce­ni­je. Da bi se u na­šim hu­ma­nim po­če­ci­ma mo­ral­ni stan­dar­di ci­vi­li­za­ci­je pro­me­ni­li, bi­li su po­treb­ni ve­ko­vi (sto­le­ća su proš­la dok u Ri­mu Se­nat ni­je oza­ko­nio glo­bu za ubi­stvo ro­ba), za­tim smo se me­nja­li iz ve­ka u vek, sa­da se pro­me­ne ose­ća­ju iz de­ce­ni­je u de­ce­ni­ju. Usko­ro će se rđa­vo pro­vo­di­ti onaj ko­ji se uju­tru po­na­ša pre­ma na­zo­ri­ma s ko­ji­ma je le­gao pret­hod­ne ve­če­ri.

Ob­jaš­nje­nje ko­je ho­će da bu­de uni­ver­zal­no mo­ra da ob­u­hva­ti mno­ge fak­to­re druš­tve­nog raz­vo­ja. Po­li­tič­ko, prem­da osi­ro­ma­še­no, ja­sno je. Na vla­sti je no­vi kon­zer­va­ti­vi­zam. Uko­li­ko je po­li­ti­čar mla­đi, uto­li­ko je de­sni­ji. A pre­ma ne­ki­ma iz Uni­je mla­dih kon­zer­va­ti­va­ca, Chur­chill je bio uzor li­be­ral­nih ide­ja. Mla­do­tur­ci par­ti­je Tory, uče­ći se na greš­ka­ma Evro­pe, na­sto­je da od nje­nih isto­rij­skih ma­na na­pra­ve sa­vre­me­ne vr­li­ne. Od bez­o­se­ćaj­no­sti – efi­ka­snost. Od eko­nom­ske ne­prav­de – pro­spe­ri­tet. Od sve du­blje po­de­lje­no­sti – za­jed­nič­ki cilj onih ko­ji gu­be i onih ko­ji do­bi­ja­ju.

Ovi pri­me­ri re­ha­bi­li­ta­ci­je in­spi­ri­sa­li su me na pi­ta­nje ka­ko da se re­ha­bi­li­tu­je naš Fi­kret Ab­dić, ako se, na­rav­no, kod nje­ga po­stig­ne ose­ćaj da je za neš­to kriv. Mo­ram pri­zna­ti da mi se Par­kin­so­nov pri­mer ne svi­đa. Po uzo­ru na nje­ga, go­spo­din Ab­dić bi mo­rao još in­ten­ziv­ni­je da ra­di za par­ti­ju ko­ja mu je pre­ko svo­jih ugled­nih čla­no­va omo­gu­ći­la da nas opljač­ka. Dru­gi je na­čin Pro­fu­mov.

Na­ža­lost, mi smo u na­po­nu isto­rij­skog op­ti­mi­zma pri­vat­no do­bro­čin­stvo, sva­ki lič­ni čin na tom po­lju, pro­gla­si­li kla­snom uvre­dom. U ulič­nom pre­vo­du to zna­ci da vre­đam sa­mo­bit­nost ne­sreć­ni­ka ko­me ude­lim no­vac. (U me­đu­vre­me­nu, kla­snom uvre­dom ne sma­tra­mo na­va­lu pro­sja­ka na na­še uli­ce.)

U od­bi­ja­nju da po­moć do­la­zi iz sr­ca ko­je je lič­no, u že­lji da do­la­zi iz ra­zu­ma ko­ji je­di­no dr­ža­va mo­že or­ga­ni­zo­va­ti, i za­to kon­tro­li­sa­ti, za­bo­ra­vi­li smo da sr­ce tra­je du­že od ra­zu­ma. Dr­ža­va će da­va­ti dok mo­že, a on­da, poš­to je ra­zum­na, pre­sta­ti kad vi­še ne mo­že. Sr­ce će da­va­ti uvek.

I sa­da vi­še ne­ma­mo šta da po­nu­di­mo go­spo­di­nu Ab­di­ću da bi, upr­kos sve­mu, za iz­ve­stan broj go­di­na bio po­zvan k pred­sed­ni­ku re­pu­bli­ke na čaj. Moj je pred­log da se vra­ti­mo lič­nom do­bro­či­ni­telj­skom ra­du i da mu da­mo pri­li­ku. Jer, ako to ne uči­ni­mo, opet će­mo ga vi­de­ti ka­ko po­ku­ša­va da se učla­ni u par­ti­ju.