Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić
61. Ko je jedva glavu sačuvao, ne može i pasoš
U anketi o emisijama Srpskohrvatske sekcije BBC-ja pisano je pohvalno i o mojim komentarima. Koristim priliku da zahvalim. Pisma se ne bave razlozima za komplimente, ali ja bih voleo da je među njima i onaj posvećen nastojanju da budem nepristrasan.
Ponekad se, međutim, i ja osećanjima prepustim. Mahom na temama koje angažuju srce više no što je posmatraču dopušteno. Tako je bilo kad sam u prilogu „O STAROJ MLADOSTI I MLADIM GRESIMA“ govorio o smrtnoj kazni. Tako će, bojim se, biti i danas dok raspravljam o problemu političkih izbeglica, čije sam zaštite ubeđeni pristalica. Povod mom nezadovoljstvu je debata u britanskom parlamentu o novom Emigracionom zakonu.
Vratimo se u istoriju, jer bez nje nećemo razumeti od kakvog su značaja predložene zakonodavne izmene i u kakvoj su brutalnoj protivurečnosti sa tradicijom ove zemlje. Više od drugih država, Velika je Britanija bila poslednje utočište ljudima koji nisu imali sreće da u svojoj otadžbini mirno žive. Bilo da su posredi hugenoti, izbeglice verskih ratova, aristokrati, emigranti Francuske revolucije, Jevreji Hitlerove Nemačke, žrtve rasnih progona, begunci iz totalnog mira Istočne Evrope posle Drugog svetskog rata ili svedoci bestijalnosti afričkih osloboditelja tipa Idi Amina. Ne preterujmo, naravno.
Bežalo se i iz Engleske. Jednom od tih bekstava, na jedrenjaku „Mayflower“, zahvaljuju Sjedinjene Države svoje postojanje. I nije uvek bilo sve engleski fair, civilizovano, ljubazno. Predaja Kozaka Vlasovljeve bele armije Rusima – ne zaboravljajući ni naš doprinos kontingentu prisilnih povratnika – baca tešku senku ne samo na izvesne ličnosti ovdašnje administracije, A. Edena i H. Macmillana, već i na celokupnu političku strategiju Britanije onog doba.
Uprkos svemu tome, u relativnom smislu, u kome se u ovom relativnom svetu sve dešava, bilans britanskog odnosa prema izbeglicama častan je. Demontiranjem Imperije nastale su teškoće. Rešavane su nešto teže i s manje ljubaznosti. Ekonomska kriza učinila je i Engleze osetljivim na došljake, čija je beda prisiljavala doseljenike da rade po bilo kakvu cenu, u bilo kojim uslovima, bilo kakav posao. Mudra sindikalna ograničenja, smišljena da od poslodavaca zaštite rad, ne hrane gladne stomake.
A druge, domaće, i ne manje gladne, obaranjem cena radu ugrožavaju. Zato se protiv useljavanja ne bune bogati. Buni se sirotinja. Doseljenik nema izgleda da otme posao engleskim industrijalcima, ali će kod njih, sasvim sigurno, oteti posao engleskim radnicima. Zato su ulasku u zemlju i stavljane brane. U većini slučajeva, molbe za boravak rešavane su povoljno, uvek pod zaštitom suda, parlamenta, štampe i javnog mnjenja, usprkos rezervama, sklonog onima koji se proganjaju.
Predlog novog zakona, inspirisan nevoljama s grupom tamilskih izbeglica iz Šri Lanke, od ove humane procedure ne ostavlja ni traga. Zadržavamo se samo na jednom paragrafu. Od transportnih kompanija koje izbeglice sprovode zahteva se da za svakog izbeglicu ili imigranta imaju urednu dokumentaciju u triplikatu, pasoše i preporuke uglednih verskih ili političkih lica odnosne zemlje.
Nerazlikovanje pojma izbeglice i imigranta ovde je očevidno. Imigrant ima sva ova dokumenta. Izbeglica najčešće jedva i glavu. Da sva ova dokumenta legalno može pribaviti, možda ne bi ni imao potrebe da iz svoje zemlje beži i u bespuću nerazumevanja umre kao stranac. Niko to, gospodo britanski činovnici, ne čini iz besa. I kad nije najbolja, majka je bolja od maćehe, i osrednja vlastita bolja od najbolje tuđe zemlje.
Ministarstvo unutrašnjih poslova lukavo prebacuje odgovornost na privatne kompanije koje za procenu opravdanosti azila nisu kompetentne. Cilj je kao staklo providan: izbacimo ih pre nego što nezavisno telo proveri osnovanost njihovih zahteva za azilom. Tehnički ih onemogućimo da do nas dopru. Ako se ne iskrcaju – ne postoje.
Komentator Timesa naziva predlog kukavičkim i nečasnim. Churchillovim rečima poziva on lordove, pred kojima se zakon nalazi, da mu „preseku prljavi grkljan“. Od sveg srca toj želji se pridružujem. Nejako glasno, razume se. I ne samo stoga što sam ovde gost, pa su moja prava da domaćinu delim lekcije o političkoj učtivosti mojim statusom ograničena, već što su mi nepoznata iskustva vlastite zemlje. U njoj je doskora sve bilo državna tajna. Poneke od naših tajni već odavno su tuđe javne zabave.
Znam da smo u svoje vreme primali grčke komuniste, poražene u građanskom ratu, ali šta je s njima bilo ne znam. Znam, takođe, da smo 1956. primali mađarske patriote, koji su kasnije i za nas postali kontrarevolucionari, pa šta je sa njima bilo takođe ne znam. I znam da stranac kod nas do sada nije mogao posedovati nekretninu. (Ovde može, ovde se zna da je nekretnina jedan od značajnih uslova lične sigurnosti i nezavisnosti.)
1 sve dok to ne saznam, moram ćutati. Nije uputno plakati nad tuđim grobom, a ne znati ni gde su vaši.
No comments:
Post a Comment