Kri­vo­ver­ni­ci XVI, sve­ci XX ve­ka

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

76. Kri­vo­ver­ni­ci XVI, sve­ci XX ve­ka

Iz­me­đu 1584. i 1679, ka­da je u Bri­ta­ni­ji ka­to­lič­ka cr­kva bi­la van za­ko­na, 63 sveš­te­ni­ka i 22 sve­tov­nja­ka be­hu zbog za­bra­nje­ne ve­re obe­še­ni, u vo­di uda­vlje­ni ili na gu­bi­liš­tu raš­če­re­če­ni. Kar­di­nal Hu­me, nad­bi­skup od West­min­ste­ra, po­sti­gao je za njih od Sve­tog oca sta­tus sve­ta­ca. Go­di­ne 1987. na sve­ča­no­sti u Ri­mu oni su be­a­ti­fi­ko­va­ni.

An­gli­kan­sku cr­kvu, zbog či­jeg ute­me­lje­nja su ta­ko ne­čo­več­no stra­da­li, i ko­ja je u nji­ho­voj smr­ti ak­tiv­no su­de­lo­va­la, pred­sta­vljao je ve­le­ča­sni Mark San­ter, bi­skup Bir­ming­ha­ma. Sam je nad­bi­skup od Can­ter­buryja dr Run­cie tim po­vo­dom re­kao: „U proš­lo­sti bi ova­kva ob­zna­na iza­zva­la ra­spre. Da­nas svi sla­vi­mo nji­ho­vo he­roj­sko hriš­ćan­sko sve­do­čan­stvo i za­jed­no osu­đu­je­mo ne­to­le­ran­ci­ju ve­ka ko­ji je po­tre­sao hriš­ćan­ska uve­re­nja.“

Po­sled­nja be­a­ti­fi­ka­ci­ja en­gle­skih ka­to­li­ka oba­vlje­na je 1929. go­di­ne, ka­da su sve­ci­ma po­sta­li njih 136. Sve za­jed­no či­ni to 221 oso­bu, broj sra­zmer­no ma­li u od­no­su na broj po­gu­blje­nih, ali do­vo­ljan u od­no­su na duh iz­mi­re­nja iz­me­đu cr­ka­va i po­mi­re­nja s ne­slav­nom isto­ri­jom nji­ho­vih ne­hriš­ćan­skih od­no­sa. Isto­ri­jom, ne sme­mo za­bo­ra­vi­ti, u ko­joj su i pro­te­stan­ti gu­bi­liš­tu do­da­li svo­je gla­ve.

Gle­da­ju­ći spi­sak, me­đu­tim, ako iz­u­zme­mo sveš­te­ni­ke, či­ji je po­lo­žaj već po­zi­vom bio po­gu­ban, pri­me­tio sam da su sva sve­tov­na li­ca umr­la ma­nje zbog sa­me ve­re, a vi­še zbog iz­ve­snih uslu­ga ko­je su pru­ži­li pro­go­nje­noj cr­kvi i nje­nim pa­sti­ri­ma. Skri­va­li su sveš­te­ni­ke ili su, kao Wil­li­am Car­ter, taj­no štam­pa­li ka­to­lič­ke knji­ge. Pi­tam se šta je s ano­nim­nim ka­to­li­ci­ma ko­ji su mu­če­nič­ki umr­li sa­mo za­to što se ni­su hte­li od­re­ći svo­je ve­re, iako su se s ne­ko­li­ko re­či mo­gli spa­sti i osta­ti u istom hriš­ćan­skom kru­gu.





I šta je sa že­na­ma me­đu nji­ma? Pi­ta­nje je, pri­zna­jem, ne­va­žno pre­ma zna­ča­ju či­na, ali ve­li­ko u od­no­su na am­bi­va­lent­nu pri­ro­du cr­kve, či­ji po­stup­ci po­ne­kad vi­še li­če na tre­zven rad sa­vre­me­ne ma­te­ri­ja­li­stič­ke dr­ža­ve ne­go du­hov­ne usta­no­ve. Cr­kve se, ma­kar i po­sle 400 go­di­na, ka­ju za svo­ju isto­ri­ju i me­đu­sob­ne žr­tve za­jed­no pe­nju na ne­bo. Ali po­sto­ji još jed­na stra­na ko­ja oče­ku­je re­ha­bi­li­ta­ci­ju i ko­ja ni­je ma­nje ne­du­žna od Wil­li­a­ma Car­te­ra.

To je ljud­ski duh, oli­čen u spa­lje­nom Gi­or­da­nu Bru­nu. To je duh ko­ji bi i u Ga­li­le­ju bio spa­ljen da ovaj ni­je bio mu­dar. Ali da ne ide­mo pre­vi­so­ko. Ko će ver­ski re­ha­bi­li­to­va­ti 20 ne­sum­nji­vih ver­ni­ca, čak i pu­ri­tan­skih bi­go­ta, ko­je su 1692. obe­še­ne kao veš­ti­ce u en­gle­skoj ko­lo­ni­ji Mas­sac­hu­setts? Šta će­mo s 5.000 spa­lje­nih že­na u Al­sa­ceu? Šta sa tzv. veš­ti­ca­ma iz Lan­ca­ste­ra?

Njih sve ne mo­že is­ku­pi­ti Jo­van­ka Or­le­an­ka, ne­kad ča­rob­ni­ca, da­nas sve­ti­ca. S tu­gom mo­ra­mo re­ći da ni bi­ti kriv ili ne­du­žan, ni bi­ti zao ili do­bar, ne zna­či to­li­ko ko­li­ko zna­či bi­ti – sla­van. U ova­kvoj isto­ri­ji, da­kle, ma­lo će me­sta u car­stvu ne­be­snom osta­ti za si­ro­maš­ne du­hom, ko­ji­ma je ono od Hri­sta pre svih obe­ća­no.

Kod nas, u Ju­go­sla­vi­ji, pi­ta­nje re­ha­bi­li­ta­ci­je je pro­fa­no, ni­je ver­sko. Ali i ono se ti­če isto­ri­je. Do­bro je, me­đu­tim, što je na­ša isto­ri­ja kom­for­no krat­ka. Ni­ko ne tre­ba če­ka­ti kar­di­na­la Hu­mea 400 go­di­na da se za nje­ga za­u­zme. Mno­ge žr­tve vla­da­ju­će ve­re još su ži­ve ili tek po­lu­mr­tve; ako ni­su, sva­ka­ko im ži­ve de­ca. Oproš­ta­ji se, na­ža­lost, teš­ko po­sti­žu. Mu­čan je to po­sao, i za one ko­ji ga tra­že, i za one ko­ji ga da­ju. Je­dan je raz­log prin­ci­pi­je­lan. Ako se re­ha­bi­li­ta­ci­ja ne­kom do­pu­sti, svi će je tra­ži­ti. Stvo­ri­će se eks­plo­zi­van pre­se­dan. Strah je bez­raz­lo­žan. Kod nas ni­je­dan ra­zu­man pre­se­dan ni­je imao oba­ve­zu­ju­ćih po­sle­di­ca.

Me­ni se či­ni da je, upra­vo zbog sa­že­to­sti na­še isto­ri­je, po­teš­ko­ća u ne­čem dru­gom. Po­slu­ži­ću se pri­zo­rom za ko­ji će fak­ta da­ti po­če­tak ove emi­si­je. Za­mi­sli­će­mo gu­bi­liš­te na lon­don­skoj pi­ja­ci, na ko­me 1584. cr­kva uče­tvo­ro­stru­ču­je čo­ve­ka ko­ga je njen Bog stvo­rio u jed­nom ko­ma­du. Čo­vek o ko­me je reč je Wil­li­am Car­ter, osu­đen što je štam­pao ka­to­lič­ke knji­ge.

Pri­su­stvu­je nad­bi­skup Cran­mer, da­le­ki pret­ča­snik can­ter­buryjskog nad­bi­sku­pa dr Run­ci­e­ja, či­ji za­stup­nik pri­su­stvu­je po­sve­će­nju istog Car­te­ra u sve­ca. Ka­ko bi se nad­bi­skup Cran­mer ose­ćao 1987. u Ri­mu? Kao čo­vek ko­ji shva­ta gro­te­sku isto­ri­je? Kao ma­ga­rac ko­jeg su „preš­li“ He­nry VI­II i nje­go­va pro­mi­sku­i­tet­na ban­da ili en­gle­ski dr­žav­ni raz­lo­zi? Da li bi imao gri­žu sa­ve­sti? Ili bi ose­tio di­ja­lek­tič­ku nu­ždu da, poš­to je kriv za smrt Car­te­ra, od pa­pe za­tra­ži vla­sti­to če­re­če­nje?

Pi­ta­nje je re­tor­sko. Ko po­zna­je do­ba Tu­do­ra, zna­će da je ča­sni an­gli­kan­ski nad­bi­skup jed­na re­ne­san­sna bi­tan­ga, sem što je za raz­li­ku od dru­gih li­še­na obra­zo­va­nja i šar­ma. Taj bi se da­nas iz­vu­kao. Ni­je se, me­đu­tim, iz­vu­kao kad su na vlast doš­li ka­to­li­ci. Prompt­no je po­gu­bljen.

Glav­na je po­teš­ko­ća, da­kle, u to­me što, ako se ne­ko­me na­knad­no pri­zna ne­du­žnost, auto­mat­ski se na­knad­no pri­zna­je i ne­či­ja kri­vi­ca. Ni­ko ne mo­že ne­du­žno stra­da­ti a da zbog to­ga ne­ko prav­di ni­je ostao du­žan. Pri­zna­nje ova­kve lo­gi­ke ina­u­gu­ri­sa­lo bi bi­zar­nu sud­sku prak­su. Će­li­je za­tvo­ra uvek bi bi­le pu­ne, ali uvek dru­gim lju­di­ma. U nji­ma bi naj­pre se­de­li ne­du­žno osu­đe­ni, a po­tom oni ko­ji su ih ne­du­žne osu­di­li.

U slu­ča­ju no­ve re­ver­zi­bil­ne re­ha­bi­li­ta­ci­je, ko­ja kod nas ni­kad ni­je is­klju­če­na, pro­ces bi se po­no­vio u obr­nu­tom sme­ru: ne­du­žni, po­no­vo kri­vi­ma pro­gla­še­ni, vra­ća­ju se u svo­je će­li­je, a nji­ho­ve su­di­je, od kri­vih po­no­vo ne­vi­ni­ma pro­gla­še­ni, opet se­da­ju za su­dij­ski sto. Za­to je ipak bo­lje če­ka­ti 400 go­di­na, pa tek on­da sum­nji­ve pre­su­de re­vi­di­ra­ti, zar ne?

Pri­zna­jem da je me­ni to la­ko da ka­žem. Ja ni­kad ni­sam bio ne­du­žan.