Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
76. Krivovernici XVI, sveci XX veka
Između 1584. i 1679, kada je u Britaniji katolička crkva bila van zakona, 63 sveštenika i 22 svetovnjaka behu zbog zabranjene vere obešeni, u vodi udavljeni ili na gubilištu raščerečeni. Kardinal Hume, nadbiskup od Westminstera, postigao je za njih od Svetog oca status svetaca. Godine 1987. na svečanosti u Rimu oni su beatifikovani.
Anglikansku crkvu, zbog čijeg utemeljenja su tako nečovečno stradali, i koja je u njihovoj smrti aktivno sudelovala, predstavljao je velečasni Mark Santer, biskup Birminghama. Sam je nadbiskup od Canterburyja dr Runcie tim povodom rekao: „U prošlosti bi ovakva obznana izazvala raspre. Danas svi slavimo njihovo herojsko hrišćansko svedočanstvo i zajedno osuđujemo netoleranciju veka koji je potresao hrišćanska uverenja.“
Poslednja beatifikacija engleskih katolika obavljena je 1929. godine, kada su svecima postali njih 136. Sve zajedno čini to 221 osobu, broj srazmerno mali u odnosu na broj pogubljenih, ali dovoljan u odnosu na duh izmirenja između crkava i pomirenja s neslavnom istorijom njihovih nehrišćanskih odnosa. Istorijom, ne smemo zaboraviti, u kojoj su i protestanti gubilištu dodali svoje glave.
Gledajući spisak, međutim, ako izuzmemo sveštenike, čiji je položaj već pozivom bio poguban, primetio sam da su sva svetovna lica umrla manje zbog same vere, a više zbog izvesnih usluga koje su pružili progonjenoj crkvi i njenim pastirima. Skrivali su sveštenike ili su, kao William Carter, tajno štampali katoličke knjige. Pitam se šta je s anonimnim katolicima koji su mučenički umrli samo zato što se nisu hteli odreći svoje vere, iako su se s nekoliko reči mogli spasti i ostati u istom hrišćanskom krugu.
I šta je sa ženama među njima? Pitanje je, priznajem, nevažno prema značaju čina, ali veliko u odnosu na ambivalentnu prirodu crkve, čiji postupci ponekad više liče na trezven rad savremene materijalističke države nego duhovne ustanove. Crkve se, makar i posle 400 godina, kaju za svoju istoriju i međusobne žrtve zajedno penju na nebo. Ali postoji još jedna strana koja očekuje rehabilitaciju i koja nije manje nedužna od Williama Cartera.
To je ljudski duh, oličen u spaljenom Giordanu Brunu. To je duh koji bi i u Galileju bio spaljen da ovaj nije bio mudar. Ali da ne idemo previsoko. Ko će verski rehabilitovati 20 nesumnjivih vernica, čak i puritanskih bigota, koje su 1692. obešene kao veštice u engleskoj koloniji Massachusetts? Šta ćemo s 5.000 spaljenih žena u Alsaceu? Šta sa tzv. vešticama iz Lancastera?
Njih sve ne može iskupiti Jovanka Orleanka, nekad čarobnica, danas svetica. S tugom moramo reći da ni biti kriv ili nedužan, ni biti zao ili dobar, ne znači toliko koliko znači biti – slavan. U ovakvoj istoriji, dakle, malo će mesta u carstvu nebesnom ostati za siromašne duhom, kojima je ono od Hrista pre svih obećano.
Kod nas, u Jugoslaviji, pitanje rehabilitacije je profano, nije versko. Ali i ono se tiče istorije. Dobro je, međutim, što je naša istorija komforno kratka. Niko ne treba čekati kardinala Humea 400 godina da se za njega zauzme. Mnoge žrtve vladajuće vere još su žive ili tek polumrtve; ako nisu, svakako im žive deca. Oproštaji se, nažalost, teško postižu. Mučan je to posao, i za one koji ga traže, i za one koji ga daju. Jedan je razlog principijelan. Ako se rehabilitacija nekom dopusti, svi će je tražiti. Stvoriće se eksplozivan presedan. Strah je bezrazložan. Kod nas nijedan razuman presedan nije imao obavezujućih posledica.
Meni se čini da je, upravo zbog sažetosti naše istorije, poteškoća u nečem drugom. Poslužiću se prizorom za koji će fakta dati početak ove emisije. Zamislićemo gubilište na londonskoj pijaci, na kome 1584. crkva učetvorostručuje čoveka koga je njen Bog stvorio u jednom komadu. Čovek o kome je reč je William Carter, osuđen što je štampao katoličke knjige.
Prisustvuje nadbiskup Cranmer, daleki pretčasnik canterburyjskog nadbiskupa dr Runcieja, čiji zastupnik prisustvuje posvećenju istog Cartera u sveca. Kako bi se nadbiskup Cranmer osećao 1987. u Rimu? Kao čovek koji shvata grotesku istorije? Kao magarac kojeg su „prešli“ Henry VIII i njegova promiskuitetna banda ili engleski državni razlozi? Da li bi imao grižu savesti? Ili bi osetio dijalektičku nuždu da, pošto je kriv za smrt Cartera, od pape zatraži vlastito čerečenje?
Pitanje je retorsko. Ko poznaje doba Tudora, znaće da je časni anglikanski nadbiskup jedna renesansna bitanga, sem što je za razliku od drugih lišena obrazovanja i šarma. Taj bi se danas izvukao. Nije se, međutim, izvukao kad su na vlast došli katolici. Promptno je pogubljen.
Glavna je poteškoća, dakle, u tome što, ako se nekome naknadno prizna nedužnost, automatski se naknadno priznaje i nečija krivica. Niko ne može nedužno stradati a da zbog toga neko pravdi nije ostao dužan. Priznanje ovakve logike inaugurisalo bi bizarnu sudsku praksu. Ćelije zatvora uvek bi bile pune, ali uvek drugim ljudima. U njima bi najpre sedeli nedužno osuđeni, a potom oni koji su ih nedužne osudili.
U slučaju nove reverzibilne rehabilitacije, koja kod nas nikad nije isključena, proces bi se ponovio u obrnutom smeru: nedužni, ponovo krivima proglašeni, vraćaju se u svoje ćelije, a njihove sudije, od krivih ponovo nevinima proglašeni, opet sedaju za sudijski sto. Zato je ipak bolje čekati 400 godina, pa tek onda sumnjive presude revidirati, zar ne?
Priznajem da je meni to lako da kažem. Ja nikad nisam bio nedužan.
No comments:
Post a Comment