Lju­bi­či­ce, ko­zje no­ge i na­ra­vo­u­če­ni­je

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.


74. Lju­bi­či­ce, ko­zje no­ge i na­ra­vo­u­če­ni­je

Vre­me je da dve emi­si­je po­sve­ti­mo lak­šim ob­li­ci­ma teš­kih fe­no­me­na me­đu ko­ji­ma ži­vi­mo, u na­di da će­mo kroz njih vi­de­ti ko su i ka­kvi su En­gle­zi, a mo­žda i ko smo i ka­kvi mi. I ka­kva je raz­li­ka me­đu na­ma. Sa­zna­nje ne­će pro­me­ni­ti ni njih ni nas. I tu će raz­li­ka pre­sta­ti. I oni i mi po­no­si­će­mo se svo­jom ne­pro­men­lji­voš­ću. Či­ji su raz­lo­zi ume­sni­ji, ne­ka pro­su­di slu­ša­lac.

Go­spo­din Far­mer iz Ken­ta osu­đen je na glo­bu od 25 fun­ti za­to što je van svo­je baš­te is­ko­pao dva bo­ko­ra lju­bi­či­ca i ti­me po­vre­dio pa­ra­graf 13. Za­ko­na o zaš­ti­ti pri­ro­de. U dru­goj pri­či reč je o ži­vo­tinj­skom car­stvu i 10 fun­ti. U Wa­le­su, na pa­di­na­ma br­da Or­me, kraj se­la Aber­con­waya, pa­se kr­do di­vljih ko­za ari­sto­krat­skog po­re­kla.

Ko­ze su po­tom­ci pa­ra ko­ji je per­sij­ski šah po­klo­nio kra­lji­ci Vic­to­ri­ji i ne pri­pa­da­ju prav­no ni­ko­me do isto­ri­ji Im­pe­ri­je. Ne­dav­no je jed­na ko­za po­vre­di­la no­gu. To je ja­vlje­no Opštin­skom od­bo­ru Aber­con­waya. Po­zvan je ve­te­ri­nar, ko­ji je ko­zi pru­žio po­moć. Ra­čun je iz­no­sio 10 fun­ti. Od­bor je bio spre­man ra­čun da pla­ti, ali je od prav­nog sa­vet­ni­ka upo­zo­ren da će zbog neo­vlaš­će­nog iz­dat­ka pla­ti­ti mno­go vi­še kad kon­tro­la pre­gle­da fi­nan­sij­sko po­slo­va­nje Opšti­ne.

Grad­ski oci su se naš­li „na ko­zjem ro­gu di­le­me“. Ona je re­še­na do­bro­volj­nim pri­lo­zi­ma ko­ji su ra­čun iz­mi­ri­li. Ali di­le­me pro­i­zaš­le iz dve sen­ti­men­tal­ne pri­če osta­le su ne­iz­mi­re­ne. Jed­na se od­no­si na Bri­ta­ni­ju, dve na nas.





Zaš­ti­ta dva bo­ko­ra di­vljih lju­bi­či­ca i jed­ne ko­zje no­ge ni­su je­di­ne či­nje­ni­ce na osno­vu ko­jih su­di­mo o ka­rak­te­ru od­no­sa iz­me­đu en­gle­skog pi­to­mog ka­rak­te­ra i en­gle­ske di­vlje pri­ro­de. Sva­kog se­kun­da in­du­strij­ske i ra­di­o­ak­tiv­ne po­lu­ci­je do­ma­ćeg po­re­kla uniš­ta­va­ju ne­srav­nji­vo vi­še bo­ko­ra lju­bi­či­ca ne­go što to za go­di­nu da­na uči­ne ru­ke ili no­ge ne­sa­ve­snih En­gle­za. Bri­ga za le­vu no­gu di­vlje ko­ze ne iz­vi­nja­va ne­bri­gu za mi­li­o­ne ri­ba i pti­ca u Ir­skom mo­ru i Atlan­ti­ku, ubi­je­nih rav­no­duš­noš­ću pre­ma nu­kle­ar­ka­ma upra­vo onih ko­ji se za ko­ze ta­ko dir­lji­vo bri­nu.

Ni­je po­sre­di hi­po­kri­zi­ja ko­ju po na­vi­ci En­gle­zi­ma pri­pi­su­je­mo. I sud ko­ji je go­spo­di­na Far­me­ra osu­dio zbog lju­bi­či­ca, i od­bor­ni­ci što su iz svog dže­pa pla­ti­li le­če­nje ko­zje no­ge – o ko­joj mo­ra da bri­ne Kru­na, jer, naj­zad, njoj su ko­ze po­klo­nje­ne – mi­sli­li su iskre­no, iskre­no i po­stu­pi­li. Stvar je u ni­vou do­ga­đa­nja. Ono što je u sfe­ri po­je­di­nač­nog, gde se in­te­res mo­že urav­no­te­ži­ti emo­ci­jom – ako ova ne koš­ta mno­go – ne­ko­ri­sne lju­bi­či­ce mo­gu se šti­ti­ti i ne­po­treb­ne di­vlje ko­ze le­či­ti.

Čim se pre­đe u sfe­ru opšteg, dr­žav­nog, pa ti­me i neo­d­re­đe­nog, gde ca­ru­je in­te­res, a emo­ci­je slu­že za iz­bor­ne po­zla­te po­li­tič­kih pro­gra­ma, ova­kva bri­ga po­sta­je be­smi­sle­na i smeš­na. Nju la­ko po­be­đu­je po­re­đe­nje s pri­o­ri­tet­ni­jim vred­no­sti­ma za­jed­ni­ce. Lju­bi­či­ce i ko­zje no­ge na­đu se na­jed­nom su­o­če­ne s pi­ta­njem ka­ko će se 60 mi­li­o­na En­gle­za gre­ja­ti u XXI ve­ku kad im ne­sta­ne ga­sa i uglja. U sve­tlu oče­ki­va­ne zi­me i mra­ka, ko­ze i lju­bi­či­ce ima­ju bed­ne iz­gle­de da pre­ži­ve.

Kod nas se zlo­sta­vlja­nje pri­ro­de ma­nje za­sni­va na pre­sud­nim čo­ve­ko­vim in­te­re­si­ma, osim mo­žda u Slo­ve­ni­ji, gde je pri­ro­da Slo­ven­cu ge­o­graf­ski bli­ža, a on njoj du­hov­no, ne­go u dru­gim kra­je­vi­ma ze­mlje. Slo­ven­cu je ja­bu­ka slu­ži­la da ga hra­ni, Sr­bi­nu da se iza nje kri­je. Na vre­me da oba u njoj sa­mo uži­va­ju tre­ba još du­go če­ka­ti. (To će vre­me do­ći tek on­da ka­da ih he­mi­ka­li­ja­ma to­li­ko za­tru­je­mo da ih vi­še ne sme­mo je­sti.)

Za­to se kod nas uniš­te­nje pri­ro­de iz­vo­di iz ši­re ne­bri­ge ko­ja pod­jed­na­ko ob­u­hva­ta gra­đa­ni­na, lju­bi­či­cu i ko­zu. Zaš­to, naj­zad, da srp­ska brd­ska ko­za ima ve­ća pra­va ne­go grad­ski Sr­bin? Zaš­to bih se sta­rao o ave­tinj­skim be­o­grad­skim mač­ka­ma kad su mi su­par­ni­ce, kad se hra­ne iz kan­ti za ot­pat­ke na ko­je sam i ja po­čeo do­la­zi­ti? I s tim mač­ka­ma se po đu­briš­ti­ma ve­le­gra­da gu­ra­ti, naj­pre no­ću, a sa­da i da­nju? Sa­mo, ne pre­te­ruj­mo! Ni­sam pre­ma mač­ka­ma bio niš­ta bo­lji ni kad je me­ni bi­lo bo­lje.

Kao de­te sam ih ga­đao ka­me­nom, kao od­ra­stao no­gom, kao sta­rac sta­rač­kim šta­pom. Kad je ugled­ni re­sto­ran kraj Be­o­gra­da uhva­ćen da slu­ži pse­će me­so, ni­smo ža­li­li ubi­je­ne pse ne­go se­be. Bez raz­lo­ga, uosta­lom, jer pse­će je me­so u Azi­ji de­li­ka­tes.

Tre­ća di­le­ma ni­je sen­ti­men­tal­ne ne­go ra­ču­no­vod­stve­ne pri­ro­de. Opšti­na­ri Aber­con­waya be­hu na mu­ci s ra­ču­nom od 10 fun­ti, u na­šem nov­cu 1987. oko dva i po mi­li­o­na sta­rih di­na­ra. Di­le­ma ni­je u ve­li­či­ni su­me ne­go u prin­ci­pu. Od­mah su mo­gli po­va­di­ti nov­ča­ni­ke i sa­mi je pla­ti­ti. Ali, ta­ko se ne ra­di. Ako ne i prav­no, mo­ral­no – ko­ze pri­pa­da­ju dr­ža­vi, od­no­sno Kru­ni ko­ja je sim­bo­li­še.

Dr­ža­va se ne sme na­vi­ka­va­ti da nje­ne ra­ču­ne pla­ća­ju gra­đa­ni ko­ji su du­go­ve za­jed­ni­ci po­re­zom već iz­mi­ri­li. Dru­go što me za­pa­nju­je je­ste strah opšti­na­ra da će ih ra­ču­no­i­spi­ta­či pro­go­ni­ti zbog tri­ča­vih 10 fun­ti. Pi­tam vas ko­ji će ra­zu­man od­bor­nik kod nas o to­me bri­gu vo­di­ti? U ze­mlji u ko­joj se ni za mi­li­jar­de ne po­la­žu ra­ču­ni, a kad se i po­lo­že, či­ni se to pred par­ti­jom, ne pre­da mnom i pred va­ma ko­ji smo opljač­ka­ni i ko­je mo­gu za­stu­pa­ti sa­mo ne­za­vi­sni su­do­vi, u ta­kvoj ze­mlji od­bor­ni­ci ni­su lu­di da bri­nu za par mi­li­o­na sta­rih di­na­ra.

Ali, i to je opa­sno, o ma­lim su­ma­ma ne bri­nu se ni na­ši ra­ču­no­i­spi­ta­či.
I oni oči ima­ju sa­mo za krup­ne ci­fre. Kao da lo­po­vluk, ka­ko su go­vo­ri­le na­še sta­re, do­bre, re­ak­ci­o­nar­ne ba­ke, ne po­či­nje od pr­vog ne­vra­će­nog ku­su­ra.

Ne­ka­da se ta­ko­đe go­vo­ri­lo da ko la­že, taj i kra­de, ko kra­de, spre­man je da ubi­ja, a ko ubi­ja, za­vr­ša­va vi­so­ko – na ve­ša­li­ma. Po­u­ku u po­sled­njem de­lu va­lja iz­me­ni­ti: ta­ko se za­vr­ša­va vi­so­ko – ali ne na ve­ša­li­ma, ne­go na ne­kom lu­kra­tiv­nom po­lo­ža­ju.