Pages

Saturday, October 29, 2011

Naši jaki ljudi

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

83. Na­ši ja­ki lju­di i en­gle­ske bal­kan­ske bri­ge

Mno­go tre­ba pred­u­ze­ti da se pri­vu­če pa­žnja En­gle­za. Ne ve­lim da po­no­vo va­lja kra­lja kroz pro­zor is­tre­sti, kao što uči­ni­smo 1903, iza­zva­ti svet­ski rat, ka­ko nam je, ve­le, za ru­kom poš­lo 1914, spa­sav­ši du­šu a ze­mlju iz­gu­biv­ši, ući u dru­gi, kao što po­let­no iz­ve­do­smo 1941, ili odvo­ji­ti se od Sta­lji­na, da bi­smo usa­vr­ša­va­li vla­sti­ti sta­lji­ni­zam, što uči­ni­smo 1948.

Do­volj­no je uve­ri­ti bri­tan­sku vla­du da se ono što ra­di­mo ti­če Bri­ta­ni­je ili se jed­nom mo­že nje ti­ca­ti. Go­di­ne 1389. vo­di­la se na Ko­so­vu bit­ka ko­joj Evro­pa du­gu­je spas od azi­jat­ske in­va­zi­je. Bri­ta­ni­ja se, oči­gled­no, ni­je du­žni­kom ose­ća­la. Ni on­da ni­su u Evro­pi bi­li.

200276366-001


U nje­nim je po­ve­sni­ca­ma te go­di­ne pre­su­dan do­ga­đaj usto­li­če­nje ne­kog be­zna­čaj­nog pa­pe. Po­sle 1948, ka­da smo ov­daš­nju štam­pu pu­ni­li na­da­ma ko­je na­dah­nju­ju re­ne­ga­ti, Ju­go­sla­vi­ja se iz­gu­bi­la s nje­nih stu­ba­ca, da u pu­nom sja­ju zeb­nje iz­ro­ni sa hro­nič­nom bo­leš­ću svog hro­nič­nog pred­sed­ni­ka.

Ne bu­di­te ga­nu­ti! Ni­su se En­gle­zi pla­ši­li za na­šu bu­duć­nost; bri­nu­li su za svo­ju, za ne­pri­li­ke ko­je bi ra­sap Ju­go­sla­vi­je do­neo bri­tan­skim me­đu­na­rod­nim oba­ve­za­ma. Poš­to je, oprav­dan, uosta­lom, strah mi­nuo, opet smo u jav­nom oku za­me­nje­ni več­nim afro­a­zij­skim no­stal­gi­ja­ma, za­dr­žav­ši se sa­mo u ne­vi­dlji­vim fu­sno­ta­ma di­plo­mat­sko-špi­jun­skih iz­veš­ta­ja.

Iz isto­rij­skog mra­ka iz­vu­če­ni smo tek ka­da su na­še ne­vo­lje po­sta­le ta­ko alar­mant­ne da su po­kva­ri­le tra­di­ci­o­nal­ni san Mi­ni­star­stva spolj­nih po­slo­va o evrop­skoj rav­no­te­ži. Dra­ma­tič­ne na­slo­ve ko­ji sle­de shva­ti­te ozbilj­no uko­li­ko ot­kri­va­ju bri­tan­ski strah za se­be, ni­poš­to bri­gu za nas. Sa­mo ako smo s tim na­či­sto, što će mom part­ne­ru Ži­vo­ra­du, na­vi­klom na sa­mo­u­prav­nu, ne­svr­sta­nu, so­ci­ja­li­stič­ku Ju­go­sla­vi­ju kao cen­tar ko­smo­sa, teš­ko pa­sti, mo­že­mo na­ve­sti i na­slo­ve ko­men­ta­ra o na­ma a da od­mah ne pa­ku­je­mo ko­fe­re.

Iz­la­žem ih po unu­traš­njoj dra­ma­tur­gi­ji sva­ke do­bro iz­ve­de­ne isto­rij­ske ka­ta­stro­fe: „Ju­go­slo­ve­ni su­mor­no sla­ve če­ti­ri pi­o­nir­ske de­ce­ni­je! Pri­ti­sak za plu­ra­li­zam – pret­nja Be­o­gra­du! Ju­go­slo­ven­ska vla­da pred iza­zo­vi­ma bez pre­se­da­na! Gnev­ni Ju­go­slo­ve­ni na uli­ca­ma! Be­o­grad­ski rad­ni­ci ju­ri­ša­ju na Skupšti­nu! Hap­še­nja ras­pi­ru­ju strah od pu­ča u Slo­ve­ni­ji! Slo­ve­nač­ko an­ti­ar­mij­sko ras­po­lo­že­nje ra­ste zbog za­tva­ra­nja li­be­ra­la! Ju­go­sla­vi­ja u kri­zi! Ne­mi­ri ha­ra­ju Ju­go­sla­vi­jom! No­vi ja­ki čo­vek di­že se iz­nad se­pa­ra­ti­stič­kog ha­o­sa.“

Ovo ni­je dra­ma­tur­gi­ja ju­go­slo­ven­skog ha­o­sa, ma­da bi, pod ne­sreć­ni­jim okol­no­sti­ma, u ko­je uklju­ču­jem rav­no­duš­nost En­gle­ske, mo­gla bi­ti. Ali ni­je ni pu­ka hro­no­lo­gi­ja na­slo­va iz nje­ne štam­pe, po­zna­te po va­tre­nom tem­pe­ra­men­tu, ko­jeg, ov­de, osim na ber­zi, u par­la­men­tu ili lud­ni­ci, ne mo­že­te nig­de dru­gde su­sre­sti. Ovo je sce­na­rio en­gle­skih že­lja, bri­tan­ske isto­rij­ske pod­sve­sti. San o ja­kom čo­ve­ku ko­ji će sve „sre­di­ti i smi­ri­ti“ uoč­ljiv je u bri­tan­skim ko­men­ta­ri­ma.

Gu­ar­dian la­men­ti­ra: „Ju­go­sla­vi­ja je iz­gu­bi­la vo­de­ću re­for­mi­stič­ku ulo­gu u ko­mu­ni­stič­kom sve­tu, eko­no­mi­ja je u du­bo­koj kri­zi, po­li­ti­ka u kon­fu­zi­ji, a vla­da­ju­ća par­ti­ja te­melj­no po­de­lje­na ide­o­loš­kim i na­ci­o­nal­nim raz­li­ka­ma. Li­der Ti­to­vog auto­ri­te­ta i sna­ge tek tre­ba da se po­ja­vi na po­li­tič­koj sce­ni.“ List ko­me kod ku­će sme­ta jed­na ume­re­no me­ta­li­zi­ra­na da­ma že­li nam gvo­zde­nog čo­ve­ka, ne­ku vr­stu ge­ni­jal­nog isto­rij­skog ro­bo­ta. Ali što je za En­gle­sku do­bro ni­je i za Bal­kan; i što Bal­ka­nu tre­ba En­gle­skoj sme­ta.

O to­me da ja­ki lju­di „smi­ri­va­nje i sre­đi­va­nje“ po pra­vi­lu po­či­nju pu­če­vi­ma i hap­še­nji­ma za­sad re­či ne­ma, ali za to ima vre­me­na ka­da, „sre­đu­ju­ći i smi­ru­ju­ći“, ja­ki čo­vek poč­ne hap­si­ti. On­da će se li­be­ral­ni Gu­ar­dian opet po­bu­ni­ti i usta­ti u od­bra­nu ugro­že­nih ljud­skih pra­va ko­ja je sam pri­zi­vao. Ali vla­da ne­će vi­še bri­nu­ti. Ni­ko je na iz­vr­še­nje me­đu­na­rod­nih oba­ve­za ne­će po­zi­va­ti i te­ra­ti da gla­vu tr­lja oko no­ve Češ­ke i nje­nih pro­kle­tih Su­de­ta. Uži­va­će u svo­joj ver­zi­ji ja­ke vla­de, osta­vlja­ju­ći Bal­ka­nu – ver­zi­je bal­kan­ske.

Te­le­vi­zi­ja već i sa­ve­te de­li: „Ju­go­slo­ve­ni sa­mi za se­be ka­žu da su ze­mlja sa šest re­pu­bli­ka, pet na­ci­ja, tri re­li­gi­je, če­ti­ri je­zi­ka i dva pi­sma. Po­sle smr­ti Ti­ta nji­ma ne­do­sta­je je­dan li­der. Ti­to je kre­i­rao je­din­stvo u ovoj ze­mlji ra­zno­vr­sno­sti. Ono što tre­ba no­vom ru­ko­vod­stvu, su­o­če­nom sa naj­ve­ćom po­li­tič­kom i eko­nom­skom kri­zom po­sle ra­ta, je­ste spo­sob­nost da go­vo­ri – jed­nim gla­som.“ En­gle­zi su vraš­ki po­no­sni što ži­ve u ze­mlji mno­gih gla­so­va, prem­da neš­to ma­nje što me­đu nji­ma ima sve vi­še cr­nih. Na­ma sa­ve­tu­ju da se na hor sve­de­mo. Jer, što nji­ma od­go­va­ra, na­ma bi sa­mo šte­ti­lo.

Ob­ser­ver ide naj­da­lje i re­še­nje na­ših mu­ka, a en­gle­skih bri­ga, vi­di „u no­vom ja­kom čo­ve­ku ko­ji mo­že do­kraj­či­ti ne­si­gur­nost i kav­že­nja što mu­če ju­go­slo­ven­sku vla­du od 1980. go­di­ne u ko­joj je umro Ti­to, osta­vlja­ju­ći na­ci­ji u na­sle­đe ne­spre­tan po­li­tič­ki si­stem, za­gli­bljen u ro­ta­ci­ji si­vih vo­đa“.

Ta­ko smo, bla­go­da­re­ći li­be­ral­noj bri­tan­skoj štam­pi, opet pro­naš­li bu­duć­nost za ko­ju smo se na­iv­no na­da­li da je već u proš­lo­sti. Kad smo 1941. uš­li u rat na stra­ni En­gle­za, Chur­chill je ga­nu­to uz­vik­nuo: „Ju­go­sla­vi­ja je opet pro­naš­la svo­ju du­šu.“ Du­šu smo naš­li, ze­mlju iz­gu­bi­li. Sa­da će go­spo­đa Thatcher uz­vik­nu­ti: „Ju­go­sla­vi­ja je po­no­vo pro­naš­la svog vo­đu!“ Osta­je sa­mo da se vi­di šta će­mo ovog pu­ta iz­gu­bi­ti.

No comments:

Post a Comment