Sabrana pisma iz tuđine XXXVII
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
71.Nostalgični pomen srpsko-britanskim odnosima
Već sama činjenica da oni postoje, da neki odnosi između Srba i Engleza egzistiraju, čak i da su prilično stari, treba da nas čini ponosnima. Biti zapažen od Foreign Officea nije ni najmanje laka stvar. Čak je i Hitleru to pošlo za rukom tek kada je opalio iz svih topova. Iz onoga što sam pročitao o nemačko-
-engleskim odnosima tog doba, uverio sam se da je za buđenje Engleza potrebna samo velika buka i da ne pali ništa manje od metka u srce.
Istorijski uzev, prvi je odnos bio olfaktorne naravi. Ticao se engleskog mirisa, a nos je bio srpski. Negde oko 1200. godine, srpska je princeza iz kuće Nemanjića, udata za vizantijskog cara, pala u nesvest kada joj je prilikom audijencije predstavljena franačka delegacija u kojoj je bio i jedan Britanac. Nije u pitanju bio njegov izgled, premda ni on nije bio za odbacivanje, nego egzotičan miris njegove prirodne, od rođenja ničim nedirnute kože.
Otada je s Ostrvom, srećno po nas, izgubljena svaka veza, da se opet uspostavi zaobilaznim putem. Kroz Afriku, Aziju i preko Turske. Stolećima nije Engleska primećivala Srbe, skrivene pod eufemističkim pojmom „nesrećnih hrišćana“, koji su se oplakivali po viktorijanskim salonima, ali se za njih nikad ništa nije učinilo. Grčkoj borbi za nezavisnost Englezi su poslali bar jednog zaludnog i hromog pesnika, koga su naplatili s pola Partenona, a nama ni to.
Nama su dali ono što narod zove šupljim nosem do očiju. Primetili su nas tek kada smo i mi iz topova opalili. Nažalost, bez konsultacije sa 10 Downing Streetom i za London u krajnje nezgodno vreme. Engleske uši još su zaglušene kanonadom Bonapartinih topova. Turska je tada Napoléonov saveznik. Svaki pokret koji slabi Tursku, Engleskoj, u načelu, dobro dođe. Ali, u prokletoj praksi koja sva načela kvari, naročito ona za koja se mi hvatamo, Turska leži na britanskom putu za Indiju.
I sve što je slabi izlaže taj put destruktivnom uticaju Rusa i Austrijanaca, čemu ni najmanje ne protivureči što su oni engleski saveznici u antinapoleonovskoj koaliciji. Zapletena situacija vezana za osvajanje Indije ne dopušta hrišćanskoj Britaniji da za hrišćanske Srbe i njihovu oslobodilačku borbu išta uradi, osim da je, kad god može i kako može, omete. Na evropskim kongresima na kojima se raspravljalo o sudbini bolesnika s Bosfora Srbima je uvek lakše bilo izaći na kraj s neverničkim Turcima nego s njihovim hrišćanskim protektorima u Londonu.
Idući korak bio je slanje engleskog konzula u poluzavisnu Srbiju. Gospodin konzul je iz kočija ugazio pravo u konjski izmet i onesvestio se. Nesvestica srpske princeze bila je najzad naplaćena. Poznato je takođe da smo engleskog poslanika dobili pre engleskog klozeta, i da bi bolje bilo da je obrnuto. Od klozeta bismo imali više koristi nego od poslanika, od koga smo imali uglavnom štete.
Godine 1903. desilo se da smo ubili kralja i kraljicu iz kuće Obrenović,
a njihova tela izbacili kroz prozor koji je bio otvoren prema Evropi. Konzul je demonstrativno napustio Beograd. Postupak je bio apsolutno shocking. Slažem se. Bilo je to grubo, brutalno, varvarsko ubistvo. A nadasve, po izvedbi – glupo. Nedostajalo mu je istorijske elegancije s kojom su ti isti Englezi smakli svoga Charlesa I. Ali ja se kladim, da smo finije postupili i kraljevski par diskretno za večerom potrovali, da bi nas nazvali prokletim Vizantincima!
U Prvom svetskom ratu Englezi su ponovili tradicionalnu nesebičnost u odnosu na Srbe. Sasvim su nesebično od nas zahtevali da Bugarima ustupimo celu Makedoniju i Južnu Srbiju i 1915. kupimo bugarsku neutralnost. Nismo pristali. I Bugari su stali na stranu Nemačke. Lord Kitchener je rekao: „Proklela balkanska banda!“, a Foreign Office je još i sada zbog toga na nas ljut. Dne 27. marta 1941. uvalili su nas u besmislen, unapred izgubljen rat.
Churchill je rekao da je Jugoslavija našla svoju dušu. To je bila ona ista duša koju smo našli i na Kosovu i od koje nam je pet vekova posle izgubljene, takođe besmislene bitke, duša ostala – u nosu. Kako bi bilo požaliti Engleze što nisu sačuvali dušu, a izgubili bitku kod Waterlooa? Pokušajte. Reći će vam da ste ludi. I da je pobeda kod Waterlooa lepša i korisnija od svake proklete duše.
Godine 1944, na dan Hristovog vaskrsenja, gađali su nas bombama. Shvatili su da kao saveznici moramo razumeti ono što nisu očekivali da razume ni Rim ni Beč. Pošto smo rat izgubili, kad se sve izračuna, sporije od svih zemalja Zapada, gnjavili su nas preko radija s kojeg vam govorim pozivima u novi rat.
Gospodin Harrison, moj uvaženi prethodnik za ovim mikrofonom, pozivao je „svoje dhraghe prihjatelje Shrbe“ da ubijaju Nemce, dok je njegov kompatriota, govoreći okupiranom Guernseyju i Jerseyju, tamošnje porobljene Engleze pozivao da kušuju i s Nemcima sarađuju. Čitavu srpsku i jugoslovensku situaciju tokom poslednjeg rata sumirao je Churchill u pitanju upućenom brigadnom generalu Macleanu: „Nameravate li da živite tamo posle rata?“ Pošto brigadni general to ni u snu nije nameravao, sudbina nam je zaključena kako je sledilo i danas je svima vidna.
Slika anglo-srpskih odnosa nije vedra, ali je poučna. Britanija je gledala svoje interese. Mi smo se bavili dušom.
Ko nam je kriv?
No comments:
Post a Comment