Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić
64. Otvorena sezona lova na gluposti
Poznato je da potreba za očuvanjem životinjskog sveta zahteva lovostaje. Njih smenjuju sezone lova. Nije poznato da i glupost, ma koliko nam se čini slobodna od vremenskih, pa i ostalih ograničenja, ima mesece u kojima je ima više nego obično, u kojima kao da je na nju otvorena sezona lova.
U Britaniji se to događa tokom jeseni, koju ovde smatraju letom, i završava kraljičinim govorom na otvaranju Parlamenta, kad građanske gluposti posustaju, a počinju nas zabavljati parlamentarne. Opraštajući se od sezone parlamentarnih bedastoća, ministar Fowler je rekao za laburističkog protivnika da u „glupost srlja s otvorenim prednjim vratima“. Bila bi to sjajna žaoka, u najboljoj tradiciji džentlmenskih uvreda, da samo koju nedelju pre toga britanski brod u zalivu Zeebrugge nije potonuo, odnevši dvesta života, upravo tako – srljajući napred s otvorenim vratima na utrobi.
Na Kontinentu je fondu političkih gluposti doprinela Komisija za agrikulturu Evropske ekonomske zajednice, uz pomoć britanskog ministra Joplinga. Jopling je u Moskvi s užasom saznao da će do 1991. godine Sovjetski Savez postati samodovoljan u proizvodnji žitarica. Na stranu mala verovatnoća da će se, uprkos Gorbačovljevoj ekonomskoj revoluciji, koju bi valjalo nazvati neophodnom kontrarevolucijom, dogoditi ono što je obećavano još od Lenjina,
a nikad ni blizu ostvareno. Kapitalistička Evropa je socijalističku Rusiju decenijama optuživala za nesposobnost da svoje prostrane oranice pretvori u izvor poljoprivredne autarkije. Sada, kada se misli da je to u izgledu, Evropa drhti. Sovjetski Savez uvozi 25 posto svojih potreba u žitu, od toga sedam miliona tona godišnje sa Zajedničkog tržišta. To se žito nikom drugom ne može prodati, a džabe ga dati gladnoj Africi ne samo da svrhe nema, nego je i normalno.
Crnci se navikavaju da ne rade. Leškare na ugodnom tropskom suncu otvorenih usta i, ukoliko već nisu mrtvi, čekaju da ih tuđi rad nahrani. Na taj način nikad neće postati samodovoljni, što se traži, ali ne priželjkuje, jer, ako samodovoljni postanu, na šta ih svi gone, kako im prodavati svoje prekodovoljnosti, čega se, opet, svi plaše? S jedne se strane samodovoljnost zahteva i podstiče, jer ona je osnova modernih viktorijanskih moralnih vrednosti, a s druge od nje se preza, jer otvara tešku krizu domaćeg tržišta. Ako svi sve proizvodimo, za prospektivne kupce ostaće nam samo pingvini Antarktika.
Gde je ovde istina? Filosof Bertrand Russel rekao je da je istina ono što policajci od vas traže da kažete. Kako se u ovom poljoprivredno-moralnom problemu policija još s predlozima istine nije javila – pojaviće se tek kad zemljoradnici krenu u štrajk – šta je istina još se ne zna.
Što se tiče standardnih građanskih gluposti, žetva je obilna a ponuda na tržištu stupiditeta impresivna. U jednoj od proteklih emisija obavestio sam vas o protestantskom pastoru Robertsu iz SAD koji je preko televizije javio zemljacima i hrišćanima sveta da je imao neugodan razgovor s Bogom, koji ga je ucenio. Ili će pastor Roberts do određenog roka sakupiti 4,5 miliona dolara, ili će ga Gospod likvidirati. Nagradu za građansku glupost ne zaslužuje otac Roberts. On će je odneti za pamet. Nagradu za glupost solidarno dele svi oni građani koji su mu u toku nekoliko nedelja posle besede dostavili milion dolara.
Čitajući naše novine imao sam prilično muke oko izbora nacionalne gluposti. Suočio sam se sa dve urođene poteškoće. Prva je načelne prirode. Ono što iz Beograda izgleda mudro, iz Londona se čini glupim. A tada je izbor skoro nemoguć. A zatim, pošto nijednu naciju, uključiv narodnosti (glup izraz za nacionalne manjine), nisam smeo zapostaviti, jer mi to brani Ustav od 1974, a citirati glupost svake ponaosob – za to vremena nemam, opredelio sam se za svoju, srpsku, računajući da će se, s obzirom na našu trenutnu, a neki nam vele i istorijsku popularnost, s izborom svi složiti, a u tim limitima za poslednju glupost mog prijatelja i klijenta druga Živorada.
Javio mi se kartom iz bolnice. Zgazio ga je kamion koji je jednosmernom ulicom vozio pogrešnim pravcem. „Zar taj idiot nije gledao na obe strane?“, upitao me je poznanik Englez. „Nije“, rekao sam. „Napravio je glupost, gledao je samo na pravu stranu.“ „To nije glupost“, kazao je Englez. „To je – optimizam.“ Rekoh mu da je Živorad završio kartu zabrinutim pitanjem: „Šta je sa Irskom?“ „To je glupost“, rekao je Englez.
Jer, šta se, koga đavola, Živorada tiče Irska? I ko koga tamo ubija? Zar klipan nema pametnija posla? Zar nije umesnije da na vlastitu zemlju misli, i ko koga kod nas ubija ili će ubijati, a Irsku ostavi Englezima, kad već sami Irci nisu na to pripravni? Zar njemu, koji je zgažen idući ispravnim smerom, nije dosta brige za one koji su obogaljeni idući pogrešnim smerom? Bio sam besan i to mu napisao. „Šta se tebe tiče prokleta Irska?“, pitao sam ga. „Ne budi glup“, odgovorio je. „Moj mali završava univerzitet, a Engleska više ne prima stručnjake.“
Hteo sam da za domaću glupost primer bude Srbin. I bio je. Samo se ne zove Živorad nego – Borislav Pekić.
No comments:
Post a Comment