Profane misli

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić

63. Pro­fa­ne mi­sli o sve­tom bri­tan­skom we­e­ken­du

Ima mno­go tra­di­ci­jom po­sve­će­nih stva­ri u Bri­ta­ni­ji, ali ni­jed­na ni­je to­li­ko sve­ta, to­li­ko kult­na svim Ostr­vlja­ni­ma kao što je nji­hov we­e­kend. Osta­le sve­ti­nje ras­po­re­đe­ne su po ve­ra­ma, ra­sa­ma, kla­sa­ma. Rad­ni­ci obo­ža­va­ju štraj­ko­ve, pre­ma ko­ji­ma vla­snič­ki sta­lež ne ose­ća ni­ka­kvo poš­to­va­nje. Ari­sto­krat­ski lov na li­si­ce, ko­ji vo­le i psi, ne uži­va sim­pa­ti­je ni rad­ni­ka ni li­si­ca. Gra­đa­ni ima­ju svo­je sa­lo­ne, rad­ni­ci svo­je krč­me, ple­mi­ći klu­bo­ve, že­ne ku­hi­nje, a stran­ci i psi par­ko­ve. Ali we­e­kend svi pod­jed­na­ko obo­ža­va­ju. I lju­di, i že­ne, i psi. Svi osim stra­na­ca, ko­ji ta­da, vi­še no obič­no, ne zna­ju šta će sa so­bom. No, o nji­ma i ni­je reč. O nji­ma ov­de ni­kad ni­je reč.

Do pri­zna­vanja 1. ma­ja za dr­žav­ni pra­znik, do če­ga je doš­lo tek ne­dav­no, i to u ze­mlji gde je rad­nič­ka kla­sa na­sta­la i ste­kla pr­va in­du­strij­ska pra­va, ni­kad En­gle­ska ne bi do­spe­la da za­ko­no­da­vac u vi­du ni­je imao we­e­kend, a ne pra­znik ra­da, što je lo­gič­no, jer ka­kvo je to sla­vlje­nje ra­da – len­stvo­va­njem? Ni­ti bi od­mor odu­še­vlje­no ko­ri­sti­li i oni ko­ji u ži­vo­tu ni­je­dan dan ozbilj­no ni­su ra­di­li.

Do­kaz je i što se 1. maj ne sla­vi uvek 1. ma­ja kao svu­da u sve­tu, ne­go – ka­ko kad. Raz­log ni­je u po­tre­bi En­gle­za da bu­du druk­či­ji. On je u we­e­ken­du. Da je 1. maj uvek 1. ma­ja, pa­dao bi i u rad­ne da­ne, ne bi se spa­jao sa su­bo­tom i ne­de­ljom i ne bi obra­zo­vao du­gi we­e­kend, bez če­ga je, oči­gled­no, be­smi­slen.





Na Ve­li­ki pe­tak 1939. Mus­so­li­ni je na­pao Abi­si­ni­ju. Bez­o­bra­zluk ni­je na­lju­tio sa­mo mi­ni­stra spolj­nih po­slo­va lor­da Ha­li­fa­xa, s no­gom na pa­pu­či­ci ko­la ko­ja će ga od­ve­sti na we­e­kend u Yor­kshi­re. Uvre­dio je sve En­gle­ze. Dik­ta­to­ri mo­gu mo­žda ima­ti mo­ći da ne­ko­me uzmu slo­bo­du, pa i ži­vot, ali ne­ma­ju pra­va da En­gle­zi­ma us­kra­ću­ju od­mor. Ovom pri­li­kom, na sre­ću, ni­su ga us­kra­ti­li.

Na­rod je re­kao: „What the hell!“ i ostao na svom ne­pri­ko­sno­ve­nom od­mo­ru, ko­ji se ov­de sa­sto­ji u to­me da se na nje­mu za dva da­na pre­mo­ri­te vi­še ne­go u to­ku ce­le ne­de­lje. (To­li­ko da mi je pri­ja­telj ka­zao: „Ovog we­e­ken­da osta­ću u kan­ce­la­ri­ji da se poš­te­no od­mo­rim.“) I vla­da ko­ja je već na we­e­ken­du bi­la, na nje­mu je osta­la. Pr­va se sed­ni­ca odr­ža­la tek u po­ne­de­ljak. Što je ne­ču­ve­no, jer pra­znik je još tra­jao. Ali se od­go­vor na in­va­zi­ju Abi­si­ni­je mo­rao na­ći. Što se ti­če sa­mog od­go­vo­ra, žur­ba je bi­la iz­liš­na. Abi­si­ni­ja se Ita­li­ji mo­gla pre­da­ti
i u uto­rak, po­sle pra­zni­ka. To­li­ko se ni Mus­so­li­ni­ju ni­je žu­ri­lo.

No­vi­ne ko­je me o či­nje­ni­ci oba­veš­ta­va­ju ve­le da je to bi­lo do­ba naj­oš­tri­je pred­rat­ne kri­ze. Ne­mo­gu­će je da je od svih En­gle­za nju pri­me­ći­vao sa­mo Chur­chill, a do­sad­nom upor­noš­ću iz­i­gra­va­ju­ći Ka­san­dru bri­tan­skim Tro­jan­ci­ma. Hi­tler je pret­hod­nog me­se­ca bio umar­ši­rao u Prag, vu­ku­ći na či­zma­ma „Mir u ovom sto­le­ću“ pre­mi­je­ra Cham­ber­la­i­na.

Atak na Abi­si­ni­ju već dve ne­de­lje ni­je bio neo­če­ki­van. Raz­lo­zi za du­ži od­mor vla­de, ko­ja će se već po­sle če­ti­ri me­se­ca na­ći u naj­kr­va­vi­jem ra­tu svo­je isto­ri­je, ni­su po­sto­ja­li. Ali po­sto­jao je we­e­kend i on se mo­rao poš­to­va­ti. Bez nje­ga En­gle­zi ni­su En­gle­zi. A on­da, zaš­to da ra­tu­ju, šta da bra­ne?

We­e­kend se poš­to­vao i za vre­me ra­ta. Konj­ske tr­ke na Asco­tu, gde se po­ka­zu­ju vi­še ra­zni še­ši­ri ne­go ra­sni ko­nji, i naj­u­spe­li­ji dan su ima­le ne­po­sred­no pred in­va­zi­ju. Naj­zad, zaš­to ne? Fran­cis Dra­ke se ku­glao dok se Ve­li­ka ar­ma­da pri­bli­ža­va­la en­gle­skim oba­la­ma. A čak ni we­e­kend ni­je bio. Špan­ci i Nem­ci su po­be­đe­ni, ma­da za Nem­ce baš i ni­sam si­gu­ran. Si­gu­ran sam sa­mo da Abi­sin­ci, ni on­da ni sa­da, ni­su po­be­di­li. Ve­ru­jem da ov­daš­nja ne­tr­pe­lji­vost pre­ma Nem­ci­ma ne po­ti­če to­li­ko iz či­nje­ni­ce da se s nji­ma ra­to­va­lo, ko­li­ko zbog to­ga što se, usled ger­man­ske mar­lji­vo­sti, mo­ra­lo ra­to­va­ti i pre­ko we­e­ken­da.

Mus­so­li­ni je Ve­li­ki pe­tak iza­brao zbog bri­tan­skog we­e­ken­da. Na­dao se da se ne­će pro­bu­di­ti pre ne­go što Adis Abe­ba pad­ne. Pre­va­rio se. En­gle­zi su se već u po­ne­de­ljak pre­nu­li, ali su po­sle­di­ce bi­le jed­na­ke kao i da su rat pre­spa­va­li.

Ar­gen­tin­ci, u ve­ći­ni ita­li­jan­skog po­re­kla, ta­ko­đe su zbog we­e­ken­da Fal­kland­ska ostr­va na­pa­li u ne­de­lju. Raz­mak do po­ne­delj­ka i rad­nog da­na vla­de bio je, na­ža­lost, pre­kra­tak i ne­pro­duk­ti­van. A na če­lu En­gle­ske že­na s ve­li­kim smi­slom za pri­vat­nu svo­ji­nu! Ali ka­ko su kam­pa­nju vo­di­li, ni tri pra­znič­ne ne­de­lje ne bi im mno­go po­mo­gle.

En­gle­ski we­e­kend po­sle­di­ca je so­li­dar­nog na­po­ra ce­log na­ro­da da u to­ku ne­ko­li­ko da­na iš­če­zne sa ge­o­graf­ske kar­te, oslo­bo­di se od­go­vor­no­sti, am­bi­ci­ja, oba­ve­za, stra­sti gra­đan­skog ži­vo­ta i, po­vra­tiv­ši svo­je za­puš­te­ne in­di­vi­du­al­no­sti, ne­sta­ne u ra­do­sti­ma lo­va na ža­be, puš­ta­nja zma­je­va, is­pi­ja­nja kri­gli pi­va i lo­ma­ta­nja po ur­vi­na­ma u po­tra­zi za iz­gu­blje­nim golf­skim lop­ti­ca­ma, da se u po­ne­de­ljak svo­jim rad­nim me­sti­ma vra­ti sa­vr­še­no ane­ste­zi­ran, na­smrt za­mo­ren i ne­spo­so­ban za sva­ki ko­ri­stan rad.

Do­volj­no ih je is­pra­ti­ti na we­e­kend i do­če­ka­ti kad se s nje­ga vra­ća­ju. U pe­tak uve­če, na pu­tu za pri­ro­du, iz­gle­da­ju či­li i or­ni, kao da se s od­mo­ra vra­ća­ju. U ne­de­lju uve­če sti­žu iz­mr­cva­re­ni kao da na od­mor tek idu. A mo­žda i idu?

Ve­ru­jem da će sva­ki En­glez kao ve­li­ku ne­zgo­du ose­ti­ti smak sve­ta, ali će ne­zgo­da po­sta­ti ne­sre­ća tek ako svet pro­pad­ne u pe­tak, u šest po­sle pod­ne.