Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić
65. Siva hronika britanskih nedešavanja
Za mog polugodišnjeg odsustvovanja iz Velike Britanije zbilo se u njoj malo toga što zaslužuje komentar. U rasponu dovoljnom da temperamentnije zemlje Afrike bar tri puta promene vladu, da se čak i u južnoameričkim ponešto nabolje ili nagore izmeni, ovde su se desila samo tri događaja, ali se, kao i obično, nije promenilo ništa. Za svaki od njih može poslužiti neki od predratnih komentara, ako ga je pravio stranac moje mrzovolje.
U tom je pogledu britanski čitalac štampe u prednosti pred evropskim. Ne mora svakog dana kupovati sveže novine. Uvek se i starim može poslužiti. Kao što mu se sudi po presedanima iz doba Matthewa Hopkinsa i lova na veštice, ako se inostrane sporednosti zanemare, Times od 1927. reći će mu o britanskom životu manje-više isto što i Times od 1987. Osim datuma, koji bi, da mogu, takođe ostali uvek isti, menjaće se samo berzanski izveštaji i rešenja ukrštenih reči, da se i ona ponove, samo u drugim kombinacijama. Čak će i meteorološki izveštaji mahom biti isti. Kao avionom da putujete, vreme će uvek biti – umereno oblačno.
Održani su parlamentarni izbori na kojima je, kao i obično, pobedila Konzervativna stranka, premda je, kao i obično, ujedinjena opozicija dobila više glasova. Javnost je, kao i obično, bila zaprepašćena što je još jedan visoki funkcioner britanske obaveštajne službe otkriven kao ruski špijun, premda je, kao i obično, tako nešto i očekivala.
I planuo je golem požar koji se, kao i obično, mogao izbeći, ali, kao i obično, izbegnut nije. Za pola godine života šezdesetmilionske nacije to nije mnogo, kao i obično je. Pogotovo ako se zna da se u britanskun nazorima i navikama, kao i obično, zbog toga ništa neće promeniti. Posle izborne pobede torijevci neće promeniti politiku, što se na Kontinentu redovno dešava, pa se i vama redovno čini da niste glasali za svoju, nego za nečiju tuđu stranku.
Domaći špijuni neće prestati da rade za Ruse a od Engleza da uzimaju platu. I najzad, vožnja metroom, tim masovnim mrtvačkim kovčegom britanskog industrijskog genija, neće zbog katastrofalnog požara na stanici King’s Cross biti ništa bezbednija nego što je dosad bila. Ništa se promeniti neće. Povratnik će imati morbidan osećaj da za Engleze vreme ne postoji ili, ako postoji, da ne služi ničemu do obrtanju kazaljke na satu.
Englez će možda zažaliti što mu najbolji špijuni rade za tuđina, i što, ulazeći u katakombe podzemne železnice, nikad ne zna hoće li iz njih i izaći, ali će na drugoj strani lutrije biti obeštećen izvesnim značajnim sigurnostima. Posle dužeg izbivanja vratiće se u svoju zemlju bez straha da će zateći neku tuđu Englesku, recimo, u kojoj je na vlasti koalicija obojenih doseljenika i komunista.
Ovo je zemlja u kojoj većina uzroka nema posledica, a većina posledica ne poznaje uzrok. Evropska istorija dobro pamti svoje osvajače. Osvajači su u njoj, što je prirodno, osvajali osvojene. Samo je osvajač Engleske, William Normanski, bio osvojen. U kontinentalnim monarhijama revolucije su redovno dovodile do republike. Antirojalistička revolucija u Engleskoj dovela je do još jedne monarhije. Nemačke, francuske, španske, portugalske i holandske kolonije jedva su čekale da se oslobode svake veze s bivšim ugnjetačima. Čim su se oslobodile, engleske su kolonije s njom stupile u zajednicu.
Vlada koja bi u Evropi, nasledno sumnjičavoj prema svojim narodima, i obrnuto, tri puta uzastopno dobila izbore, ili bi ih sasvim ukinula ili bi promenila politiku. Tajna služba u kojoj se otkrilo najsigurnije sklonište tuđih špijuna zadugo bi izgubila poverenje nacije. Nesreća na kontinentalnom King’s Crossu dovela bi do ozbiljnih napora da se stvari izmene i tragedija ne ponovi. Ovde je sve to izostalo. Ne menjajući ni jotu u politici, konzervativci očekuju da s njom dobiju i četvrte izbore. Tuđi se špijuni štite, a proganjaju njihovi lovci.
A što se požara u metrou tiče, nema velikih izgleda da se u ovom veku kofa vode na stanici King’s Cross zameni ičim efikasnijim. Najviše što se može očekivati jeste da se u kofu sipa sveža voda, jer stara je u gašenju požara potrošena.
Ova uspokojavajuća stabilnost zasnovana je na bitnim svojstvima engleskog karaktera. Tako je ishod poslednjih izbora, negde drugo dokaz nepravednosti sistema, neobaveštenosti i lenjosti birača, čak i njihove gluposti, ovde dokaz rasne postojanosti i upornosti. Sve dok jedna vlada ne iscrpe sve konsekvence svoje pogrešne politike, Englez se neće nakaniti da je zameni drugom, da i drugima za greške i zablude pruži šansu. (U tom, i samo u tom pogledu, i mi smo Englezi.)
To neće učiniti, ali će, neočekivano i nezahvalno, otpustiti Churchilla, koji ih je doveo do pobede, a kojeg bismo mi, kakvi smo, iz poštovanja zadržali u vladi i posle smrti. Požar na King’s Crossu nije, kako se zvanično tvrdi, izbio iz drevnog eskalatora, nego iz drevne i eskalirajuće engleske nebrižljivosti. Ali, ne budite opet naivni! Ona ne potiče, kao što bi kod nas na Balkanu bilo, iz aljkavosti, već iz rasne oholosti. Ljudi koji veruju da je kofa vode iz XIX veka dovoljna da ugasi požar XX veka ne mogu biti tek nemarni.
Verujući da se o njima stara sam Bog, mogu oni biti samo oholi. Na kakvoj je nacionalnoj osobini zasnovana navika Engleza da iz idealističkih razloga rade za tuđe interese, ne mogu da dokučim. Osim ako tajna nije u tipično engleskom fair-playu. I protivnicima, naime, treba dati šansu.
No comments:
Post a Comment