Slo­ve­nač­ko pro­hlad­no pro­le­će

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

85. Slo­ve­nač­ko pro­hlad­no pro­le­će

U Bri­ta­ni­ji, ze­mlji kom­pro­mi­sa, ni­je bi­lo pro­le­ća. Zi­ma je po­sta­la bla­ža, to je sve. U Ju­go­sla­vi­ji je pro­le­će doš­lo pa proš­lo. Za­dr­ža­lo se je­di­no pod­no Al­pa, u Slo­ve­ni­ji. Na­zva­no je „slo­ve­nač­kim pro­le­ćem“, po ugle­du na praš­ko 1968, po­ma­lo neo­pre­zno, omi­no­zno pro­le­će, ako se uzme u ob­zir oš­tra ru­ska zi­ma ko­ja ga je u Češ­koj sve­la na nu­lu i ta­mo do dan-da­naš­nji za­mr­zla.

En­gle­zi su me pi­ta­li šta se u Slo­ve­ni­ji do­ga­đa. Iako ni­sam Slo­ve­nac, oče­ki­va­lo se da to znam kao Sr­bin, ko­ji, bu­du­ći obo­ža­va­lac uni­for­me i sa­blje, ne sme do­bro gle­da­ti ni na ci­vi­le ni na ci­vil­no druš­tvo. Bio sam uvre­đen što sam bez mog zna­nja mo­bi­li­san, ali i po­sti­đen: ni­sam znao šta se u Slo­ve­ni­ji do­ga­đa. Sa­znao sam od Gu­ar­di­a­na da je „Slo­ve­ni­ja ju­go­slo­ven­ska naj­ra­zvi­je­ni­ja i naj­li­be­ral­ni­ja re­pu­bli­ka na če­lu po­kre­ta de­mo­kra­ti­za­ci­je či­ji je cilj eli­mi­na­ci­ja par­tij­ske kon­tro­le nad druš­tvom“.

Zah­tev mi se či­nio tre­zve­nim, po­go­to­vo što je do­la­zio od na­ro­da ko­ji je po­sle­di­ce ova­kve kon­tro­le is­ku­sio na vla­sti­toj ko­ži u pa­du pro­duk­ci­je, ga­lo­pi­ra­ju­ćoj in­fla­ci­ji, sa­bla­snom spolj­nom du­gu, unu­traš­njoj ne­li­kvid­no­sti, epi­de­mi­ji ko­rup­ci­je, dra­ma­tič­nom pa­du stan­dar­da, po­ra­stu ne­za­po­sle­no­sti i pr­vim ta­la­si­ma so­ci­jal­nih ne­mi­ra. Zah­tev je bio i mor­bi­dan. Po­sta­vljao ga je ne sa­mo na­rod nad ko­jim se kon­tro­la vr­ši­la, već i par­ti­ja ko­ja je taj po­sao ne­kom­pe­tent­no de­ce­ni­ja­ma oba­vlja­la.

U sve­tu re­al­nog so­ci­ja­li­zma – za raz­li­ku od bri­tan­skog „ire­al­nog“, gde je ta­ko neš­to mo­gu­će – pri­mer od­ri­ca­nja ko­mu­ni­sta od vla­sti ni­je po­znat. Bio sam zbu­njen. Otvo­rio sam na­še no­vi­ne da vi­dim šta mi o to­me mi­sli­mo. I na­rav­no, vi­deo sam da En­gle­zi, kao i obič­no, gre­še. Na­šao sam iz­ja­vu Voj­nog sa­ve­ta ko­ja u „slo­ve­nač­kom pro­le­ću“ vi­di „us­kla­đe­ne i otvo­re­ne na­pa­de sna­ga spe­ci­jal­nog ra­ta s oči­gled­nim sub­ver­ziv­nim ci­lje­vi­ma i rad­nja­ma ko­je ima­ju kon­tra­re­vo­lu­ci­o­nar­nu sa­dr­ži­nu“.

To je bio reč­nik na ko­ji sam bio na­vi­kao, ko­ji sam raz­u­me­vao. Ka­kva de­mo­kra­ti­ja! Ka­kvo gra­đan­sko druš­tvo! U Slo­ve­ni­ji se ne od­vi­ja ni­ka­kav neo­bi­čan de­mo­krat­ski pro­ces, ne­go obič­na kon­tra­re­vo­lu­ci­ja. Sad mi je sve bi­lo ja­sno. A pre sve­ga, da stvar uopšte ni­je ozbilj­na.





Mo­žda će vas ovaj op­ti­mi­zam za­ču­di­ti. Na­u­či­li smo da mi­sli­mo ka­ko je za sva­ku re­vo­lu­ci­ju mno­go i jed­na kon­tra­re­vo­lu­ci­ja. A kod nas se us­peš­no i na­po­re­do te­ra­ju tri. Na Ko­so­vu je kon­tra­re­vo­lu­ci­ja po­če­la još 1981. go­di­ne.

U Slo­ve­ni­ji ove, 1988. Tre­ću je iz­ve­la kar­bon-ko­pi­ja Sta­še Sta­vin­skog, zna­me­ni­ti me­nič­ni pri­vred­nik Fi­kret Ab­dić, jer i nje­go­va je pljač­ka na­zva­na – kon­tra­re­vo­lu­ci­jom. Pa zar uz tri te­ku­će kon­tra­re­vo­lu­ci­je raz­lo­ga ima za op­ti­mi­zam, a ne za oča­ja­nje? Ne­ma ga, na­rav­no, ako stvar po­sma­tra­te for­mal­no lo­gič­ki. Ta­ko gle­da­no, ba­rem za vla­sti, vre­me je ska­ka­nju s mo­sta. Sre­ćom, po­sto­ji i di­ja­lek­ti­ka. S njom je mo­gu­će što s lo­gi­kom ni­je. S njom se ži­vi sjaj­no, čak i ta­mo gde se po svim dru­gim me­ri­li­ma ži­vi očaj­no.

Šta je naj­u­be­dlji­vi­je sve­do­čan­stvo uspe­ha jed­ne re­vo­lu­ci­je? Pre­ma Ro­be­spi­er­re­o­voj di­ja­lek­tič­koj for­mu­li i Sta­lji­no­voj kri­mi­nal­noj prak­si, baš ono što se kod nas de­ša­va – ja­ča­nje ot­po­ra po­ra­že­nih sna­ga i ši­re­nje kon­tra­re­vo­lu­ci­je. Sto­ga je kon­tra­re­vo­lu­ci­ja, ma ko­li­ko u na­če­lu ne­po­želj­na, je­di­no sta­nje u ko­me re­vo­lu­ci­ja mo­že tra­ja­ti i pro­spe­ri­ra­ti. Ako opljač­ka­te bri­tan­sku dr­ža­vu, ni­ko vas ne su­di za an­ti­dr­žav­nu de­lat­nost, na ro­bi­ju ide­te za lo­po­vluk.

Kod nas ste od­mah i kon­tra­re­vo­lu­ci­o­nar, jer pod­ri­va­te eko­nom­ske te­me­lje re­vo­lu­ci­je. Ako ste Al­ba­nac, pa se bo­ri­te za na­ci­o­nal­no oslo­bo­đe­nje, po­sta­je­te sme­sta i kon­tra­re­vo­lu­ci­o­nar, jer se bo­ri­te pro­tiv re­vo­lu­ci­je ko­ja je oslo­bo­đe­nje već spro­ve­la. Ako ste kao Slo­ve­nac za de­mo­kra­ti­ju, kao Ju­go­slo­ven ste kon­tra­re­vo­lu­ci­o­nar jer za se­be tra­ži­te ne­mo­gu­ću slo­bo­du ko­ju tra­že svi, uklju­ču­ju­ći i par­ti­ju ko­ja je od­u­zi­ma. Ve­ruj­te mi na reč. Ne po­ku­ša­vaj­te da raz­u­me­te pa­ra­dok­se vla­da­vi­ne ko­ja, uki­da­ju­ći se­be, na­sto­ji da po­sta­ne sve ja­ča. Ni­jed­nom maj­či­nom si­nu to ni­je us­pe­lo.

Pa šta se u slo­ve­nač­koj kon­tra­re­vo­lu­ci­ji do­ga­đa? Slo­ven­ci že­le gra­đan­sko druš­tvo. U re­du. I ja ga že­lim. Zbog nje­ga sam su­đen pet­na­est go­di­na i na nji­ho­vim uni­ver­zi­te­ti­ma na­u­čio ka­ko se pri­ši­va dug­me na ko­šu­lji, a i ka­ko se pri­ši­va špi­ju­na­ža. Pi­tam se sa­mo – zaš­to smo ga, kad ga već ta­ko stra­sno že­li­mo, če­ti­ri de­ce­ni­je jed­na­ko stra­sno, uz sve­srd­nu slo­ve­nač­ku po­moć, ra­za­ra­li? Slo­ven­ci že­le po­li­tič­ki plu­ra­li­zam?

U re­du. I ja ga že­lim. Ali zaš­to smo če­ti­ri de­ce­ni­je, za­jed­no sa Slo­ven­ci­ma, sve či­ni­li da mu odu­zme­mo i naj­skrom­ni­ju pret­po­stav­ku? Slo­ven­ci že­le eko­nom­sko tr­žiš­te? U re­du. I ja to ho­ću, prem­da kao hu­ma­ni­sta, bez lju­do­žder­ske prak­se, ne­mam mno­go iz­gle­da da ga pre­ži­vim. No, što smo to tr­žiš­te, u zduš­nom druš­tvu Slo­ve­na­ca i nji­ho­vih te­o­re­ti­ča­ra, če­ti­ri de­ce­ni­je pre­tva­ra­li u ja­lo­vi­ne, utri­ne, ane­ku­me­ne so­ci­ja­li­stič­ke plan­ske pri­vre­de? Slo­ven­ci že­le u Evro­pu? Ko­ji ma­ga­rac to ne že­li?

Zbog to­ga ži­vim u Lon­do­nu, a ne na Bor­neu. Pi­tam se sa­mo zaš­to smo se če­ti­ri de­ce­ni­je, ru­ku pod ru­ku sa Slo­ven­ci­ma, od Evro­pe pro­gram­ski uda­lja­va­li, što smo isto­rij­ske ko­re­ne pre­sa­đi­va­li u afro­a­zij­sko tle iz ko­jeg smo, osim naf­te na slam­ku, do­bi­ja­li sa­mo du­žni­ke? Če­mu po­la ve­ka trud­nog pu­to­va­nja kroz ne­spo­ra­zu­me s ljud­skom pri­ro­dom, tra­di­ci­jom i lo­gi­kom, da bi­smo se naš­li na pret­po­sled­njem me­stu u Evro­pi, gde smo, bez ika­kvog tru­da, bi­li već go­di­ne 1939?