Sr­bi i če­ti­ri en­gle­ske za­blu­de

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

84. Sr­bi i če­ti­ri en­gle­ske za­blu­de

Pro­se­čan bri­tan­ski po­gled na Ju­go­sla­vi­ju po­sle­di­ca je isto­rij­ske mo­del-za­blu­de, ali i ne­kih za­blu­da či­je je po­re­klo no­vi­jeg da­tu­ma. Sve se od­no­se na Sr­be, a uko­li­ko ob­u­hva­ta­ju Ju­go­sla­vi­ju, to je opet sa­mo zbog Sr­ba. Isto­rij­ska za­blu­da od­no­si se, za­pra­vo, na ceo ge­o­po­li­tič­ki pro­stor Bal­ka­na i vu­če ko­re­ne iz za­pad­nog ne­ra­zu­me­va­nja Vi­zan­ti­je i nje­nog pra­vo­sla­vlja, ne­ra­zu­me­va­nja i psi­ho­loš­ki i mo­ral­no neo­p­hod­nog da se u kr­vi kr­staš­kih ra­to­va i la­tin­skih osva­ja­nja us­po­sta­vi za­pad­no­e­vrop­ski, pro­te­stant­sko-ka­to­lič­ki tip hriš­ćan­ske ci­vi­li­za­ci­je.

Oso­be­no bri­tan­sko ne­shva­ta­nje Bal­ka­na usa­vr­še­no je na­klo­noš­ću pre­ma Tur­skoj im­pe­ri­ji i ne­sklo­noš­ću pre­ma sve­mu što je, ugro­ža­va­ju­ći ovu po­to­nju, opa­sno­sti­ma iz­la­ga­lo naj­br­ži put In­di­ji, iz­vo­ru bri­tan­skog ko­lo­ni­jal­nog bo­gat­stva. Sr­bi su ima­li ne­sre­ću da im je for­mi­ra­nje ne­za­vi­snog na­ci­o­nal­nog i dr­žav­nog ži­vo­ta za­vi­si­lo od pa­da Tur­ske, či­me su, u bor­ba­ma s njom, za­slu­ži­li traj­nu en­gle­sku ne­za­hval­nost.

Po­li­ti­ka na­slo­na na slo­ven­sku Ru­si­ju ni­je nas u oči­ma Lon­do­na ulep­ša­va­la (a ni u mo­jim). Za En­gle­ze je Sr­bin ili Bu­ga­rin na Dar­da­ne­li­ma bio Rus, a Rus na Mo­re­u­zi­ma za lon­don­sku vla­du – isto­rij­ska mo­ra. Ubi­stvo po­sled­njih Obre­no­vi­ća ta­ko­đe nas ni­je pro­sla­vi­lo, po­go­to­vo Prin­ci­po­vi hi­ci, ko­ji su, ma­kar i for­mal­no, En­gle­ze od­ve­li na kla­ni­ce Mar­ne i Som­me. Bri­ta­ni­ja ide­jom uje­di­nje­nih Ju­žnih Slo­ve­na ni­kad ni­je bi­la po­ne­ta.





Bolj­še­vič­ka re­vo­lu­ci­ja je eli­mi­ni­sa­la Ru­si­ju iz krup­ne po­li­ti­ke. Ame­ri­ka će se po­vu­ći u izo­la­ci­ju, prem­da je u Ver­sa­il­le­su sit­ni­čar­skim hu­ma­ni­zmom ro­man­tič­nog gra­ni­ča­ra na­smrt iz­mu­či­la an­glo-fran­cu­ske po­li­tič­ke ve­le­tr­gov­ce. Fran­cu­ska je na Kon­ti­nen­tu osta­la sa­ma, gu­ra­ju­ći En­gle­ze u stra­šan san o no­vom Na­poléonu. Sto­ga je ova pre za po­du­nav­ski su­ro­gat Austro­u­gar­ske ne­go za Ju­go­sla­vi­ju kao su­ro­gat Sr­bi­je. Na fran­cu­ski pri­ti­sak su­ro­gat je na­pra­vljen, ju­žno­slo­ven­ski po sa­dr­ži­ni, ju­go­i­stoč­ni po ge­o­gra­fi­ji i ma­glo­vit po šan­sa­ma. Kra­lje­vi­na Ju­go­sla­vi­ja to­le­ri­sa­na je u Lon­do­nu kao ka­ri­ka Ma­le An­tan­te, sa­ni­tar­nog kor­do­na pre­ma So­vjet­skom Sa­ve­zu.

Čim je vla­da u Be­o­gra­du po­ka­za­la da je­di­ni mo­tiv po­sto­ja­nja Ju­go­sla­vi­je ne vi­di u zaš­ti­ti an­glo-fran­cu­skih in­te­re­sa u Evro­pi, čim je od­no­se s Ita­li­jom i Ne­mač­kom po­pra­vi­la, Bri­ta­ni­ja se se­ti­la muč­ki umo­re­ne Tur­ske i ani­mo­zi­tet se vra­tio. Sa­ve­zniš­tvo u Dru­gom svet­skom ra­tu pre je ne­vo­lja iz za­jed­nič­ke po­tre­be, ne­go po­tre­ba iz za­jed­nič­ke ne­vo­lje. Ne­shva­ta­nje Bal­ka­na osta­lo je gde be­še, gde ga je osta­vio mr­zo­volj­ni Gib­bon.

Osta­le za­blu­de te­ku­će su pri­ro­de, a no­vi­jeg da­tu­ma. O pr­voj smo go­vo­ri­li u proš­loj emi­si­ji. Ona iz­vi­re iz ube­đe­nja ka­ko, da čo­vek uisti­nu po­sta­ne de­mo­kra­ta, naj­pre tre­ba da bu­de En­glez. I da En­glez bi­ti auto­mat­ski zna­či bi­ti de­mo­kra­ta. Pre­ma to­me, do­volj­no je bi­ti En­glez. Sve je osta­lo su­viš­no. Ka­ko, na­ža­lost, svi En­gle­zi ne mo­že­mo bi­ti, jer on­da ni oni ne bi bi­li to što je­su, osta­je nam da de­mo­kra­te bu­de­mo ka­ko zna­mo i ume­mo.

A baš to nam se spo­ri. Ili En­gle­zi ne ve­ru­ju da smo slo­bo­di do­ra­sli, ili stre­pe da će­mo sa slo­bo­dom po­sta­ti En­gle­zi, pa će oni to pre­sta­ti da bu­du? I sto­ga nam u za­me­nu za de­mo­kra­ti­ju nu­de ja­ke lju­de. Ne­će­mo, do­du­še, uži­va­ti u pre­te­ra­nim gra­đan­skim slo­bo­da­ma, ali ne­će­mo ni jed­ni dru­ge po uli­ca­ma je­sti. Što će ja­ki čo­vek, po svoj pri­li­ci, po­je­sti nas – jer ka­ko ina­če jak da bu­de? – ni­kog ne bri­ne. O to­me će, kad vre­me do­đe, bri­nu­ti li­be­ral­ni Gu­ar­dian.

Opšte je miš­lje­nje da mi­li­tant­no je­zgro u Ju­go­sla­vi­ji či­ne Sr­bi, či­ja je voj­nič­ka tra­di­ci­ja, slič­na sa­mo­u­bi­lač­kom amo­ku, po­zna­ta. „Voj­ska se u Sr­bi­ji vi­so­ko ce­ni“, ve­li Gu­ar­dian, valj­da sto­ga što smo se mno­go tu­kli. U re­du, ali zar ni­su ra­to­va­li i En­gle­zi? Vi­še, okrut­ni­je od nas? Pre na­šeg Bal­kan­skog, ima­li su svoj Bur­ski rat. Vo­je­va­li smo u svo­joj po­ve­snoj zo­ni, na Bal­ka­nu; En­gle­zi na svim mo­ri­ma, kon­ti­nen­ti­ma, u va­zdu­hu, pa i pod vo­dom, gde mi još ni­smo do­spe­li.

Mi smo osva­ja­li od tu­đi­na svo­ju ze­mlju, En­gle­zi od tu­đi­na – tu­đu. I naj­zad, sa­mo u ovom ve­ku, u dva kr­va­va svet­ska ra­ta, En­gle­zi su bi­li ti ko­ji su ra­to­ve ob­ja­vlji­va­li, a na­ma su oni sa­mo na zna­nje sta­vlja­ni. I sad, ako su Sr­bi op­ča­ra­ni voj­skom, a u od­go­va­ra­ju­ćoj me­ri i ko­nji­com, šta za En­gle­ze re­ći? En­gle­ze ko­ji obo­ža­va­ju ko­nje, kod ko­jih se u Ir­skoj još do­ne­dav­no vi­de­la voj­ska ka­ko u na­rod pu­ca, pri­zor ko­ji po­sle ra­ta mi ni­smo vi­de­li, prem­da se ne ku­nem da ne­će­mo.

Tre­ća se za­blu­da ti­če Ko­so­va. Ni­je­dan bri­tan­ski iz­veš­tač ne ja­vlja da su u toj srp­skoj po­kra­ji­ni, na­sta­nje­noj upra­vo sto­ga pre­te­žno Al­ban­ci­ma, Sr­bi pro­go­nje­ni. Uvek se ve­li da se sa­mo „tvr­di“ ka­ko Al­ban­ci te­ro­ri­šu Sr­be i ka­ko zbog to­ga Sr­bi s Ko­so­va be­že. To je kao kad bi naš iz­veš­tač iz Se­ver­ne Ir­ske ja­vljao ka­ko bri­tan­ska vla­da tvr­di da se ta­mo pro­te­stan­ti i ka­to­li­ci ko­lju, ali tvrd­nju tek va­lja do­ka­za­ti. U pro­me­tu je i lo­gič­na pret­po­stav­ka da Sr­bi te­ro­ri­šu Al­ban­ce.

Po svim bi isto­rij­skim is­ku­stvi­ma ta­ko i tre­ba­lo da bu­de. Ve­ći­na je uvek pro­ga­nja­la ma­nji­nu. Obr­nu­to se do­ga­đa­lo tek kad je ta ma­nji­na na vlast doš­la. En­gle­zi su lo­gi­čan na­rod. I ma­da je Bal­kan ze­mlja ču­da, od ko­je se svaš­ta mo­že oče­ki­va­ti, ne ve­ru­ju da sa­mo kod nas ma­nji­ne tla­če ve­ći­nu. Ne mo­že im se za­me­ri­ti. Ko nam je kriv što se u kro­je­nju de­mo­graf­ske kar­te ni­smo dr­ža­li mu­drih isto­rij­skih uzo­ra, kao što su 1945. uči­ni­li Če­si, a 1988. či­ne Ru­mu­ni?

Isto­rij­ska lo­gi­ka ne do­puš­ta iz­u­zet­ke. Iz­u­ze­ci se na­la­ze na nje­nom gro­blju.