Stvarni Englezi

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić

62. Stvar­ni En­gle­zi i nji­ho­va ap­strakt­na mo­nar­hi­ja

Sko­ro tri go­di­ne te­mu od­la­žem. Ne­ću kri­ti, iz stra­ha, a mo­žda i stra­hom in­spi­ri­sa­ne na­vi­ke da u še­fo­vi­ma dr­ža­va gle­dam mi­ro­po­ma­za­ne, Bož­jim i ljud­skim za­ko­ni­ma zaš­ti­će­ne lič­no­sti, od ko­jih su me uvek vi­še za­bri­nja­va­li ljud­ski. U re­pu­bli­ci sam na­u­čio da i naj­ma­nja pri­med­ba na nji­ho­vu ne­pri­ko­sno­ve­nost ume od­ve­sti u ne­pri­li­ke – me­ne, ni­ka­da njih – iz ko­jih me ni po­hva­le sve­mu osta­lom u nji­ho­vom de­lu ne­će iz­vu­ći. Ne­po­gre­ši­vost ne gre­ši. Gre­ši onaj ko­ji ne­po­gre­ši­vost ne pri­me­ću­je ili ne pri­zna­je.

Slo­bo­do­um­ni ame­rič­ki re­pu­bli­kan­ci po­bu­nje­nih bri­tan­skih ko­lo­ni­ja dvo­u­mi­li su se da li da svog pred­sed­ni­ka zo­vu „go­spo­di­nom“ ili „Nje­go­vim ve­li­čan­stvom“. Osta­li su na ti­tu­li ko­ju ovaj de­li sa sva­kim va­šing­ton­skim pi­lja­rem, i tu se ru­so­ov­ska de­o­ba jed­na­ko­sti za­vr­ša­va. Ali se sva­ka nje­na de­o­ba za­vr­ša­va i kad vi svo­ga so­ci­ja­li­stič­kog zo­ve­te dru­gom. Ja­pan­ski car si­šao je sa ne­ba, ho­dao po ze­mlji, a u nju će ući. Iran­ski car ca­re­va umro je u iz­gnan­stvu, ali to je sud­bi­na ne jed­nog „go­spo­di­na pred­sed­ni­ka“.

Sud­bi­na dru­go­va pred­sed­ni­ka još je ne­iz­ve­sni­ja. Kad pre­sta­nu bi­ti pred­sed­ni­ci, mno­gi pre­sta­ju bi­ti i dru­go­vi. Fran­cuz se u po­se­ti ze­mlji Bli­skog is­to­ka ču­dio što se u njoj ne sme vi­ka­ti „Do­le pred­sed­nik“. „U Fran­cu­skoj“, re­kao je, „sme­te vi­ka­ti – Do­le de Ga­ul­le!“ Od­go­vo­re­no mu je da to ne do­ka­zu­je gra­đan­sku slo­bo­du u Fran­cu­skoj, jer se „Do­le de Ga­ul­le!“ sme vi­ka­ti i u toj ze­mlji Bli­skog is­to­ka. To je isti­na. Ne sme se, do­du­še, vi­ka­ti: „Do­le pred­sed­nik do­tič­ne re­pu­bli­ke“, ali o nje­mu i ni­je reč. Sad se, ču­jem, i to sme. I tek sad vi­di ko­li­ko to ma­lo zna­či.





Ne­mam na­me­ru da vi­čem „Do­le Nje­no ve­li­čan­stvo“. Dr­žav­ni ob­lik Bri­ta­ni­je me se ne ti­če. Uosta­lom, ov­de me ne bi sma­tra­li re­pu­bli­kan­cem, ne­go bu­da­lom. Osme­li­li su me bri­tan­ski pi­sci, pa­si­o­ni­ra­ni po­sma­tra­či Kra­ljev­skog do­ma, ko­ji se od lju­bi­te­lja ret­kih pti­ca raz­li­ku­ju po to­me što su ne­u­po­re­di­vo dr­ski­ji i ko­ri­sto­lju­bi­vi­ji. Bri­tan­ci se svo­jim kra­lje­vi­ma ba­ve mno­go vi­še ne­go što ovi ima­ju mo­guć­no­sti, pri­li­ke i ustav­nog pra­va da se ba­ve Bri­tan­ci­ma.

(To je i za na­rod i za kra­lje­ve do­bro, jer ka­da su se En­gle­zi po­sled­nji put kra­ljem ozbilj­ni­je ba­vi­li, ot­ki­nu­li su mu gla­vu. Kad su se, u do­ba He­nryja VI­II, još jed­nom nji­me stra­sni­je po­za­ba­vi­li, on je gla­ve nji­ma po­ski­dao.) U ce­li­ni uzev, en­gle­ska je mo­nar­hi­ja slič­ni­ja ša­re­noj per­ja­ni­ci na gla­vi uro­đe­nič­kog po­gla­vi­ce ne­go uboj­nom ko­plju u nje­go­voj ru­ci. A naj­vi­še li­či na pu­tu­ju­ću re­klam­nu tru­pu za pro­pa­gi­ra­nje en­gle­ske po­li­ti­ke i ma­nu­fak­tu­re.

Po­ro­di­ca Wind­sor ma­lo da­je hra­ne maš­ti. Kra­lji­ca ne vla­da ze­mljom, ali po­se­du­je naj­vi­še od nje. Da­me iz kra­ljev­ske ku­će pret­pla­će­ne su na vrh li­ste naj­go­re ode­ve­nih že­na, ali to je na­mer­no. Bi­ti ma u če­mu sa­vr­šen ni­je en­gle­ski. To zna­či bi­ti pro­fe­si­o­na­lac, naj­mlje­ni slu­ga. Pr­vi muš­ka­rac Do­ma ču­ven je po opa­ska­ma u ne­vre­me. Naj­sta­ri­ja da­ma pro­pa­gi­ra na­rod­nu me­di­ci­nu, a svi obo­ža­va­ju ko­nje i, ma­da Nem­ci, vo­le En­gle­sku lju­ba­vlju stran­ca ko­ji se još ni­je otre­znio.

U po­sled­nje vre­me po­ro­di­ca je na­hra­ni­la ne­za­si­te bi­o­gra­fe pro­na­la­skom na­ci­ste u ši­roj fa­mi­li­ji, po­gre­bom voj­vot­ki­nje u ne­mi­lo­sti, ot­kri­ćem rod­bi­ne za­klju­ča­ne u lud­ni­ci i raz­o­ča­re­njem jed­nog prin­ca u mor­na­ri­cu, te po­vrat­kom nje­go­vom žen­skom gra­đan­skom kor­pu­su. Sa­svim ne­do­volj­no da pi­sci knji­ga o nji­ma ži­ve na Ba­ha­mi­ma. Da bi je­dan od pi­sme­ni­jih ro­ja­li­sta mo­gao iz­mi­ri­ti troš­ko­ve vla­sti­tog raz­vo­da, mo­rao je u na­stav­ci­ma raz­ve­sti na­sled­ni­ke pre­sto­la. Što u felj­to­nu niš­ta na isti­nu ne li­či ne sme­ta. Na isti­nu ne ti­či ni po­li­ti­ka ko­ja se vo­di, a uspe­va. Isti­na ni­je me­ri­lo. Me­ri­lo je – uspeh.

Či­ta­mo pri­če o ne­vo­lja­ma kra­ljev­ske ku­će, za ko­je je re­če­no da po ne­ve­ro­vat­no­sti nad­ma­šu­ju in­dij­sku mi­to­lo­gi­ju. Za Ame­ri­ku je i to ne­do­volj­no. Njen di­vlji, pi­o­nir­ski duh, pre­ma na­la­zu eks­pe­ra­ta, zah­te­va kao za­čin i ma­lo – pr­ljavš­ti­ne. Knji­ge o mo­nar­hi­ji, ov­de štam­pa­ne kao smeš­ne, pre­ko ba­re po­sta­ju gad­ne. Ali po­sao oba­vlja­ju. Pi­sce od­vo­de na Ba­ha­me, a nas u pa­ko­sno ube­đe­nje da bo­gat­stvo, krv i moć niš­ta ne zna­če. I da su svi lju­di, i kra­lje­vi i nji­ho­vi po­da­ni­ci, pod­jed­na­ko ne­sreć­ni.

Sva­ki na­rod na svoj se na­čin sim­bo­li­ma mo­ći za­ba­vlja. Ru­si ih, po­sle pa­da, gr­de, po­tom re­ha­bi­li­tu­ju, pa opet gr­de. Ame­ri­kan­ci na svo­je pred­sed­ni­ke pu­ca­ju iz piš­to­lja. Ar­gen­tin­ci im su­de. Mi zbog svo­ga pred­sed­ni­ka tr­či­mo ne­bro­je­ne ki­lo­me­tre. U En­gle­skoj ih vo­le i na nji­ma za­ra­đu­ju pa­re.

Sva­ki od ovih na­či­na bo­lji je ne­go da o nji­ma iz sti­da ili stra­ha ću­ti­mo. Kao da ne po­sto­je, ili kao da ni po­sto­ja­li ni­su. U ve­ći­ni slu­ča­je­va, i oni su lju­di, s na­šim ma­na­ma i vr­li­na­ma, sra­zmer­no uve­ća­nim, ali ne nji­ho­vim oso­bi­na­ma, već na­šim pre­u­ve­li­ča­nim in­te­re­som. Ame­ri­kan­ci ga­đa­ju pred­sed­ni­ka ko­ji je Ame­ri­ka­nac. Ar­gen­tin­ci su­de Ar­gen­tin­cu, pa šta mu bu­de! Čak i Ru­si, ma ka­ko s biv­šim še­fo­vi­ma po­stu­pa­li, ra­de to isto sa ze­mlja­ci­ma. I mi se po­ne­kad spo­ri­mo sa po­sled­njom vo­ljom jed­nog Ju­go­slo­ve­na.

En­gle­zi su za za­ba­vu unaj­mi­li stran­ce, Evro­plja­ne. Iži­vlja­va­ju se još jed­nom nad ne­moć­nim Nem­ci­ma, ko­ji su doš­li u ovu ma­glo­vi­tu, hlad­nu ze­mlju, po­tru­di­li se da na­u­če je­zik od 400.000 re­či i isto to­li­ko šu­mo­va, da nji­me bez na­gla­ska go­vo­re, pa i uopšte da ne go­vo­re osim kad im se ka­že i šta im se ka­že, pri­vi­kli se i na gro­znu en­gle­sku ku­hi­nju, štraj­ko­ve, teš­ke Wel­ling­ton či­zme i šu­ba­re usred že­ge.

Pa zar je to fa­ir?