Tumačenje Jugoslavije

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

80. Tu­ma­če­nje Ju­go­sla­vi­je, ili hod po mu­ka­ma

Go­spo­di­ne, re­kao je En­glez ko­me sam opi­si­vao Ju­go­sla­vi­ju, ne­ću da tvr­dim da sam baš sve od va­šeg ob­jaš­nje­nja raz­u­meo, ali mi se či­ni da sam na do­brom pu­tu i, ako bi­ste mi još ma­lo vre­me­na po­sve­ti­li, stvar će mi bi­ti sa­svim ja­sna. Me­ni ni­je teš­ko, re­kao sam, ali ne bih vam sa­ve­to­vao. Zaš­to? U pr­vom re­du, raz­u­me­ti sve ni­je en­gle­ski, a za­tim, iz raz­lo­ga ko­je vam sa­da ne umem ob­ja­sni­ti, ali će vam na kra­ju i sa­mom bi­ti ja­sno.

Kao so­ci­ja­li­sti, gla­si­lo je pr­vo pi­ta­nje, vi od­ba­cu­je­te ka­pi­ta­li­stič­ki na­čin pro­iz­vod­nje i pri­vat­nu ini­ci­ja­ti­vu? Ne, re­kao sam, mi je hva­li­mo i pro­pa­gi­ra­mo. Do­puš­ta­te je, da­kle? A ne, to­li­ko da­le­ko ne ide­mo, na­pro­tiv, spre­ča­va­mo je gde i ka­ko mo­že­mo. Što je on­da pro­pa­gi­ra­te? Po se­bi se raz­u­me, za­to što je bo­lja. Ta­ko? Ta­ko. A ka­ko na tr­žiš­te i nje­go­ve za­ko­ne gle­da­te? Ve­o­ma po­volj­no.

Oče­ku­jem ta­da da ste tr­žiš­te uve­li? Na sre­ću, ni­smo. Zaš­to, ako na nje­ga po­volj­no gle­da­te? Za­to što bi to bi­lo ne­so­ci­ja­li­stič­ki. Opro­sti­te, šta je za vas so­ci­ja­li­stič­ki? To je ja­sno – sve što se bla­go­vre­me­no ne uvo­di, u če­mu se bla­go­vre­me­no ne uspe­va, če­ga bla­go­vre­me­no ne­do­sta­je. Raz­u­me­te li? Ne sa­svim, ali se na­dam da ću bla­go­vre­me­no raz­u­me­ti, re­kao je go­spo­din Jo­nes. Po­tom je pi­tao po­sto­ji li i kod nas so­ci­jal­na ne­jed­na­kost. Šta je to, sad sam ja pi­tao, ni­kad za to ni­sam čuo? Ob­ja­snio mi je da je to sta­nje u ko­me jed­ni ne­ma­ju, a dru­gi ima­ju.

To­ga ne­ma, re­kao sam. Mo­žda ima to­ga da oni dru­gi ne­ma­ju, a pr­vi ima­ju, ali ta­ko neš­to zlo­če­sto, da pr­vi ne­ma­ju, a oni ko­ji su tek dru­gi ima­ju, to­ga ne­ma. Ve­li­kih pri­vat­nih do­ba­ra ne­ma? Na­rav­no da ne­ma, ve­li­ka do­bra su dr­žav­na. I ko­ri­sti ih sa­mo dr­ža­va? Ne, uglav­nom pri­vat­ne oso­be. A šta dr­ža­va ko­ri­sti? Pri­vat­ni­ke, raz­u­me se. Vi ima­te, re­kao je, usu­đu­jem se pri­me­ti­ti, na­ro­či­to, da ne ka­žem bi­zar­no, shva­ta­nje so­ci­ja­li­zma. Ne bih re­kao, od­go­vo­rio sam, da je shva­ta­nje bi­zar­no. On­da mo­že bi­ti bi­za­ran sa­mo so­ci­ja­li­zam? To­li­ko, re­koh, ni­sam u stvar upu­ćen.





Ima­ju li Ju­go­slo­ve­ni slo­bo­de? Sve. I sve ih mo­gu ko­ri­sti­ti? Da­bo­me. Mo­gu li se i pro­tiv dr­ža­ve udru­ži­ti? A, to ne mo­gu! Ali, i to je slo­bo­da, re­kao je go­spo­din Jo­nes, i to bit­na, zar ni­je? Ni­je, go­spo­di­ne, od­go­vo­rio sam, udru­ži­va­nje pro­tiv dr­ža­ve ko­ja je za slo­bo­du zna­či bi­ti pro­tiv slo­bo­de. Mo­že­te li ba­rem go­vo­ri­ti pro­tiv nje? Mo­že­te, ako u to­me na­la­zi­te ka­kvo za­do­volj­stvo.

Zar ga vi ne na­la­zi­te? Ne na­la­zim vi­še. Sta­nje je ta­ko do­bro? Ne, vla­da je ta­ko do­bra da igra ulo­gu opo­zi­ci­je. Ni­ka­kvih šan­si ne­mam da je u pri­go­vo­ri­ma pre­tek­nem. Sta­nje je ta­ko rđa­vo? Na­pro­tiv, sta­nje je sta­bil­no. Ni­je lo­še? Lo­še je, ali sta­bil­no. Sta­bil­no lo­še? Sad sam ja za­mo­lio za vi­ski. Ovaj put ga je on do­neo. Bio je pra­vi.

A ja sam čuo, re­kao je, da je kod vas kri­za? Glu­post, kri­ze ne­ma! Če­ga ima? Ni­čeg. Pa to zna­či da je kri­za! Ne, ne­go sa­mo da je sta­nje slo­že­no. Šta to sad zna­či? Da ni­je pro­sto. Va­še vođ­stvo, u sva­kom slu­ča­ju, pred­u­zi­ma me­re? Ne pred­u­zi­ma, me­re sa­mo kom­pli­ku­ju stva­ri. Vođ­stvo je, da­kle, pa­siv­no? Na­pro­tiv, vr­lo je ak­tiv­no. Smem li zna­ti u če­mu se ta ak­tiv­nost sa­sto­ji?

U raz­miš­lja­nju šta tre­ba pred­u­ze­ti. I on­da se to pre­du­zme? Ne pre­du­zme se. Ali zaš­to, za­bo­ga? Za­to što se naj­pre oko to­ga s na­ro­dom tre­ba do­go­vo­ri­ti. A kad se do­go­vor oba­vi, šta se ra­di? To ne znam, do­go­vor ni­je go­tov.

Va­ša je ze­mlja vi­še­na­ci­o­nal­na? Da. S mno­go je­zi­ka? Da. Raz­li­či­tih, pret­po­sta­vljam? Uglav­nom istih ili slič­nih. Ko­ji se isto ili slič­no zo­vu? Ne, raz­li­či­to se zo­vu. Zaš­to? Da bi se raz­li­ko­va­li, za­bo­ga! Ako su to isti ili slič­ni je­zi­ci, pi­tao je go­spo­din Jo­nes, sa ži­lom na če­lu, ne vi­dim šta vas u spo­ra­zu­me­va­nju ome­ta? Niš­ta. Da li je to ipak za­to što se ne raz­u­me­te? Ne, go­spo­di­ne, ne­go što se i su­vi­še do­bro raz­u­me­mo.

Jed­na ta­ko sta­bil­na ze­mlja ne po­tre­bu­je ve­li­ku po­li­ci­ju? To je isti­na. I ne­ma je, pret­po­sta­vljam? Ima je. Če­mu, ako je ve­ći­na za so­ci­ja­li­zam? Ko ka­že da je­ste? Ni­je, da­kle? Je­ste, ali ima i ne­pri­ja­te­lja. Mno­go? Ma­lo, na pr­ste se da­du iz­bro­ja­ti. I za ta­ko ma­lo ne­pri­ja­te­lja ta­ko ve­li­ka po­li­ci­ja? Ne­pri­ja­te­lja ima ma­lo, ali su ve­li­ki ne­pri­ja­te­lji. I šta se s nji­ma ra­di? Niš­ta. Oni se ne hap­se?

Nig­de ne mo­že­te baš ta­ko la­ko hap­si­ti čla­no­ve vla­da­ju­će stran­ke, po­go­to­vo vla­de! Če­kaj­te, mo­lim vas, ako ne­pri­ja­te­lji se­de već i u vla­di, on­da su oni moć­ni? Ni­su, jer da je­su uči­ni­li bi, pro­me­ni­li bi neš­to. Na osno­vu če­ga se on­da zna da su ne­pri­ja­te­lji? Na osno­vu na­še štam­pe. Ile­gal­ne, an­ti­dr­žav­ne? Ma ne, dr­žav­ne, ona sma­tra da su nam glav­ni ne­pri­ja­te­lji u vla­di. A gde vla­da vi­di ne­pri­ja­te­lje?

U štam­pi, raz­u­me se. U me­đu­vre­me­nu, gde su ne­pri­ja­te­lji? Nig­de. Ne­ma ih, go­spo­di­ne. Ka­ko jed­na ta­kva ze­mlja mo­že ima­ti ne­pri­ja­te­lje?

I see, raz­u­mem, re­kao je go­spo­din Jo­nes. Po­pi­li smo još po ča­šu vi­ski­ja. Ću­ta­li smo iz­ve­sno vre­me. Iz­gle­da­lo je da on mo­je ću­ta­nje bo­lje shva­ta od mo­jih re­či. Po­sta­vi­ću vam jed­no lič­no pi­ta­nje, re­kao je naj­zad. Vi ste iz Ju­go­sla­vi­je? Je­sam. Ju­go­slo­ven, da­kle? Ne, Sr­bin. Iz Sr­bi­je, da­kle? Ne, iz Cr­ne Go­re. Oda­kle? Iz Pod­go­ri­ce. Gde je to? Nig­de. Ka­ko nig­de, zar ni­je u Cr­noj Go­ri? Ne, go­spo­di­ne, ta­kvo me­sto ne po­sto­ji. Pa ka­ko ste se on­da u nje­mu ro­di­li? To se, re­kao sam, sad i ja pi­tam. Ali sad je ka­sno.