Uloga nemačkih bombi

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić

66. Ulo­ga ne­mač­kih bom­bi u iz­grad­nji bri­tan­ske pre­stol­ni­ce

Krv­na ve­za spa­ja rat­no va­zdu­ho­plov­stvo Tre­ćeg Re­ic­ha i en­gle­sku kra­ljev­sku ku­ću Wind­sor. I ma­ši­ne Luft­waf­fe i lju­di Wind­so­ra ne­mač­kog su po­re­kla. Po­sto­je i raz­li­ke. Ne­mač­ki su avi­o­ni ima­li pre­sud­ni­ji uti­caj na sud­bi­nu Re­ic­ha ne­go ne­mač­ki vla­da­ri En­gle­ske na sud­bi­nu En­gle­za. U kri­tič­nim tre­nu­ci­ma Dru­gog svet­skog ra­ta, ka­ko ve­le voj­ni ko­men­ta­to­ri, Luft­waf­fe je mo­gla od­lu­či­ti is­hod ra­ta i za­pe­ča­ti­ti sud­bi­nu Im­pe­ri­je.

Göringovo je va­zdu­ho­plov­stvo na­pa­da­lo in­du­strij­ske cen­tre i sa­o­bra­ćaj­ne čvo­ro­ve, tr­buh i ner­ve ze­mlje. Po­tom je, iz ne­po­zna­tih raz­lo­ga, ali sva­ka­ko i aro­gant­nog ne­po­zna­va­nja en­gle­skog ka­rak­te­ra, iz­me­ni­lo stra­te­gi­ju i ot­po­če­lo s ma­sov­nim bom­bar­do­va­njem ci­vil­nih ci­lje­va i va­zduš­nim te­ro­rom nad sta­nov­niš­tvom ostr­va. In­du­stri­ja je re­la­tiv­no neo­me­ta­no pro­du­ži­la da pro­iz­vo­di sred­stva po­be­de, a tran­sport da ih pre­vo­zi na ra­tiš­ta gde će bi­ti upo­tre­blje­na mu­dri­je od ne­mač­kih avi­o­na.

Gra­do­vi su, Lon­don me­đu nji­ma, pla­ti­li vi­so­ku ce­nu za po­be­du od­ne­tu hi­lja­da­ma mi­lja da­le­ko od njih. Od Ve­li­kog po­ža­ra go­ra ne­vo­lja pre­stol­ni­cu ni­je po­go­di­la. Pr­vu go­di­nu mi­ra do­če­kao je Lon­don u ru­i­na­ma, pa ni­je ču­do što je rat­no va­zdu­ho­plov­stvo omra­že­ni­je ov­de od svih dru­gih ro­do­va ne­mač­ke voj­ske, pa i od SS-a, ko­me Evro­pa da­je pred­nost.



Pro­la­zi­le su go­di­ne i Ne­mač­ka je re­ha­bi­li­to­va­na. Po­mi­lo­va­na je čak i ne­mač­ka ar­mi­ja, na­sled­ni­ca one što je s nor­man­dij­skog ža­la hte­la po­no­vi­ti pod­vig Wil­li­a­ma Osva­ja­ča. Sa­mo Luft­waf­feu ni­je oproš­te­no. Ni­je sve do­ne­dav­no. Po­la sto­le­ća je raj­hsmar­šal Göring na re­ha­bi­li­ta­ci­ju če­kao, ali kad je naj­zad doš­la, do­de­lje­na je s naj­vi­šeg me­sta.

Ta­ko u te­mu ula­zi i dru­gi ne­mač­ki fak­tor – en­gle­ska kra­ljev­ska ku­ća. Ve­ko­vi­ma su En­gle­zi po­ste­pe­no sma­nji­va­li moć vla­da­ra dok ih ni­su sve­li na gra­đa­ne s naj­ma­nje gra­đan­skih pra­va u Bri­ta­ni­ji. Dok i naj­bed­ni­ji ži­telj ove ze­mlje mo­že da iz­ra­zi miš­lje­nje o bi­lo ko­joj te­mi od opšteg in­te­re­sa, kra­lji­ca ta­kvo pra­vo ne­ma. Nje­no je miš­lje­nje tek dru­ga ko­pi­ja miš­lje­nja nje­ne vla­de.

Obes­pra­vlje­nost, na ko­ju obi­čan Bri­ta­nac ni­kad ne bi pri­stao, ide ta­ko da­le­ko da pri­pad­ni­ci kra­ljev­skog do­ma ne gla­sa­ju. Iz­gu­bi­li su čak i pra­vo ko­je se u de­mo­kra­ti­ja­ma sma­tra fun­da­men­tal­nim. Isti­na je da je za­mr­še­nost po­li­tič­kog si­ste­ma us­pe­la ve­ći­nu gra­đa­na li­ši­ti sva­kog uti­ca­ja na svo­ju sud­bi­nu. Ali je i ta­kav po­lu­gra­đa­nin bar sva­ke če­tvr­te go­di­ne u pri­li­ci da ka­že šta mi­sli.

Na bri­tan­skim iz­bo­ri­ma, na­rav­no, on će uvek osta­ti u ne­koj ma­nji­ni. Ako stran­ka za ko­ju je gla­sao do­bi­je vla­du, ne­će do­bi­ti ve­ći­nu; ako ve­ći­nu do­bi­je, ne­će vla­du. Pa ipak, ba­rem sta­ti­stič­ki, nje­go­vo miš­lje­nje uti­če na is­hod iz­bo­ra i ti­me na ži­vot na­ci­je. Čla­no­vi kra­ljev­ske ku­će ne­ma­ju ta­kvu mo­guć­nost. Po­go­to­vo na pre­sto­lu. Zna­ju­ći da ih s kru­nom na gla­vi če­ka ću­ta­nje, pre­sto­lo­na­sled­ni­ci žu­re da pre ne­go što je po­ne­su ka­žu neš­to što dru­gi ni­su smi­sli­li, i po­mi­sle neš­to što im dru­gi ni­su na­re­di­li.

Ova je žur­ba po­no­vo spo­ji­la dav­no raz­dvo­je­ne Wind­so­re i ne­mač­ko va­zdu­ho­plov­stvo, te us­put do­ve­la do za­ka­sne­le re­ha­bi­li­ta­ci­je raj­hsmar­ša­la Göringa i nje­go­vih ne­be­skih aso­va. Go­vo­re­ći na sve­ča­nom ban­ke­tu Kor­po­ra­ci­je za pla­ni­ra­nje i iz­grad­nju Lon­do­na, a ima­ju­ći u vi­du ha­o­tič­nu i eklek­tič­nu ar­hi­tek­ton­sku re­sta­u­ra­ci­ju gra­da, ko­ja kul­mi­ni­ra u ru­žnim kan­ce­la­rij­skim blo­ko­vi­ma oko ka­te­dra­le sve­tog Pa­vla, pre­sto­lo­na­sled­nik Char­les je re­kao: „Ne­mač­kom se rat­nom va­zdu­ho­plov­stvu bar neš­to mo­ra pri­zna­ti. Ku­će ko­je nam je sru­ši­lo ni­je za­me­ni­lo ni­čim go­rim od ru­še­vi­na. To smo mi sa­mi uči­ni­li.“

Miš­lje­nje će ima­ti po­drš­ku svih Lon­do­na­ca, osim gra­di­te­lja zgra­da od ko­jih su lep­še i ru­še­vi­ne što ih je pro­jek­to­vao Her­mann Göring. Sa­mo, sa­da je za ta­kvo mak­si­mal­no re­še­nje ka­sno. Da bi Lon­don po­stao lep, tre­ba­lo bi po­no­vo ra­to­va­ti, a to se ov­de ni­ko­me ne­će.

Što se vla­de ti­če, u nje­nu po­drš­ku prin­cu ni­sam ta­ko si­gu­ran. Ve­ru­jem da go­spo­đa Thatcher ne­ma niš­ta pro­tiv re­ha­bi­li­ta­ci­je ne­mač­kog rat­nog va­zdu­ho­plov­stva, ako ono sma­nju­je bri­tan­ske voj­ne oba­ve­ze u Evro­pi. Ali, po­sre­di je i re­ha­bi­li­ta­ci­ja jed­ne ide­je ko­ja je za mo­der­ni kon­zer­va­ti­vi­zam opa­sni­ja i od bom­bi Her­man­na Göringa. Jer, u na­stav­ku be­se­de, princ od Wa­le­sa je re­kao:

„Ov­de je, ako igde je­ste, vre­me i me­sto da žr­tvu­je­mo neš­to od pro­fi­ta u ime ple­me­ni­to­sti vi­zi­je, ele­gan­ci­je i do­sto­jan­stva, a za gra­đe­vi­ne ko­je će po­di­ći naš duh i na­šu ve­ru u ko­mer­ci­jal­ne po­du­hva­te i do­ka­za­ti da i ka­pi­ta­li­zam, ume­sto ro­bot­skog, mo­že ima­ti ljud­sko li­ce.“ Go­spo­đa Thatcher se, na­i­me, oba­ve­za­la da po­dig­ne bri­tan­sku in­du­stri­ju i vred­nost fun­te, a o du­hu ni­je bi­lo re­či.

Kad smo ot­ko­pa­va­li Par­te­non, u nje­mu smo naš­li sta­niš­te he­len­skih bo­go­va. Na­ši će po­tom­ci oko ka­te­dra­le sve­tog Pa­vla ot­ko­pa­ti sta­niš­te či­nov­ni­ka, bo­go­va na­šeg sve­ta. Zna­će ka­ko smo ži­ve­li. Zna­će i zaš­to smo ži­ve­li, iako mi sa­mi to je­dva zna­mo. Za­to ih ne­moj­mo la­ga­ti Char­le­so­vim ma­ke­ta­ma ži­vo­ta ko­jim ne ži­vi­mo. Pro­fit je bo­žan­stvo to­ri­jev­ske vla­de, nje­go­ve pi­ra­mi­de o nje­mu tre­ba da pri­ča­ju kao što egi­pat­ske go­vo­re o mr­tvi­ma.

I još neš­to. Pre­mi­je­ra ov­de zo­vu Iron Lady – „gvo­zde­nom da­mom“. Princ je u go­vo­ru po­me­nuo ro­bo­te, ko­ji su, kao i bom­be, uosta­lom, ta­ko­đe od me­ta­la. Po­re­đe­nje je ne­iz­be­žno, ne­u­ku­sno i opa­sno. Göring je mr­tav i ne mo­že po­no­vo bom­bar­do­va­ti dvo­rac Buc­king­ham. Ali go­spo­đa Thatcher je ži­va i –
i te ka­ko gvo­zde­na!