Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić
68. Velika Britanija i ostatak sveta
Sve do sada uveravali smo slušatelje da Engleze svet zanima samo ukoliko je njihov, što znači da ga je njegov pretežan deo prestao zanimati kad su ga, blagodareći slavnoj pobedi u Drugom svetskom ratu, definitivno izgubili. Načelo važi sve od Williama Osvajača, jedinog stranca koji je ovde ostao duže nego što su se domaćini nadali. Najviše što se danas od britanskih graničnih Kerbera može dobiti šestomesečni je boravak.
William je 14. oktobra 1066, u bici kod Hastingsa, obezbedio sebi i svojim Normanima neograničenu vizu, ali, naravno, na obale Kenta iskrcao se on s mačem u ruci i s normandijskim vojvodstvom u kesi, a ne kao ja, s poniznim izrazom na licu i sto funti u džepu. U zamenu doneo je Englezima nasledno pravo na poveliko parče francuske zemlje i naslednu naviku mešanja u evropske poslove. Ja od nasleđa nisam doneo ništa osim nekih balkanskih navika koje se ovde preziru, ali upražnjavaju.
I od prava i od navike Englezi su dobili ratove, pa ispada da su sa mnom, od koga ništa nisu dobili, ipak bolje prošli. Kad su u stogodišnjem testamentarnom ratu pravo na Francusku izgubili, izgubili su istovremeno i naviku da se za Francuze interesuju. Jadni su Francuzi morali podići čitavu jednu krvavu revoluciju i proizvesti jednog Napoléona da bi ponovo probudili zamrli interes Engleske, čime oba neobjašnjiva događaja dobijaju najzad svoje prave uzroke.
Svako je uopštavanje opasno pa hitam da ga ispravim. Nije istina da se Englezi zanimaju samo za ono što je njihovo. Privlačilo ih je i sve što su hteli da njihovo bude. Danas ih privlači i sve što je jednom njihovo bilo. To objašnjava što o Balkanu znaju i pišu malo, a i to malo – pogrešno. Osim godine 1941, kad smo im bili potrebni, 1948, kad su oni trebali nama, i ove 1987, kad nama sve treba, ali mi više nikome ne trebamo.
To takođe objašnjava zašto o nekadašnjim kolonijama znaju i pišu mnogo, a da li istinito, neka se brinu gospoda Gandi i Mugabe. Ne upuštam se u eventualni nacionalni gubitak uzrokovan žalosnim faktom da nikad nismo bili njihova kolonija. Onda od toga možda i ne bi ništa imali. No sada bi o nama pisali više i pametnije, a mi bismo, ako ništa drugo, igrali kriket.
Interes za bivše kolonije, rođen iz nostalgije, održavan iz potrebe, ravnopravno je podeljen između Britanskog Commonwealtha i Sjedinjenih Država, ali razlike u njegovoj prirodi postoje. Prema zemlji afroazijskog Commonwealtha ophodi se Britanija kao roditelj koji je ucveljen što mu se nepokorni sin od doma odvojio i u samostalnom životu ne uspeva naročito, ali u ucveljenosti ima i albionske hipokrizije, izvesne očinske zlobe. Interes za prosperitetnu Ameriku drukčijeg je kova.
U ponosu Britanije što je sin-otpadnik, njenoj krvi mahom zahvaljujući, u nezavisnom životu uspeo, ima i očinske zavisti, ljubomore koju osećamo prema uspešnijem i moćnijem potomku, od koga, ostareli i nepokretni, već pomalo i zavisimo. Ali, u oba slučaja, i u zlobnoj ožalošćenosti zbog neuspeha mnogih od bivših kolonija, i u ponosnoj zavisti prema jednoj koja je uspela, britanski roditeljski sentiment je nesumnjiv.
Amerikanci, doduše, ne igraju kriket, ali su u svemu ostalom primili anglosaksonske pragmatične manire i usavršili ih do antropološkog modela, u kome ćemo se jednom, hteli ne hteli, svi naći. U afroazijskim zemljama puritanski se pelcer nije primio, i ovima je u nasleđe ostao samo kriket. Pošto je on engleski, i to je nešto.
Ima, međutim, jedna zemlja za koju ovde vlada živ interes, a da mu uzrok nije u povesti kolonijalnih osvajanja. Ni zloba, ni zavist, dakle, nego – strah. To je SSSR, jedina država na svetu koja bi, ako se samo po imenu sudi, slobodno mogla biti i na Marsu. Ako britanski interes za neke afroazijske zemlje i SAD potiče od tuge što one više nisu britanske, briga za Sovjetski Savez rođena je iz straha da Britanija jednom ne postane – sovjetska.
Boljševička je revolucija 1917. dokazala da je njen prorok Karl Marx preterao u pretpostavkama za radnički prevrat. Carska Rusija nije zadovoljavala nijednu pretpostavku, a ipak je prevrat uspešno izveden. Engleska ih je ispunjavala sve, pa i jedan prekobrojan, da se marksizam na njenom primeru razvio, a ipak ga je uspešno izbegla.
Možda i stoga što su njeni progresivni intelektualci, s tipično protestantskom trezvenošću, s mnogo više entuzijazma pomagali učvršćenje komunizma u Rusiji, nego što su radili na njegovom zavođenju u vlastitoj zemlji. A i što se britanska radnička klasa, ne manje trezveno, pre starala o izvesnim neizvesnostima svoje sadašnjice nego o neizvesnim izvesnostima svoje daleke budućnosti.
Tako je Britaniju mimoišla druga revolucija. Strah od nje nije. Stoga se Sovjetski Savez našao u zenici britanskog interesovanja iz razloga obrnutih onima koji u njoj drže bivše kolonije. Kolonije su u nacionalnoj svesti tu da od zaborava sačuvaju slavnu englesku prošlost. Sovjeti su tu da se zaštiti neslavna engleska budućnost. Da ta budućnost ne postane pervertirana prošlost, a Velika Britanija, nekad najveća kolonijalna sila sveta, i sama tuđa kolonija.
Kolonija od čije bi istorije i njenih građanskih sloboda ostao možda samo – kriket. Kriket s novim, nešto grubljim pravilima igre.
No comments:
Post a Comment