Velika Britanija i ostatak sveta

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić

68. Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja i osta­tak sve­ta

Sve do sa­da uve­ra­va­li smo slu­ša­te­lje da En­gle­ze svet za­ni­ma sa­mo uko­li­ko je nji­hov, što zna­či da ga je nje­gov pre­te­žan deo pre­stao za­ni­ma­ti kad su ga, bla­go­da­re­ći slav­noj po­be­di u Dru­gom svet­skom ra­tu, de­fi­ni­tiv­no iz­gu­bi­li. Na­če­lo va­ži sve od Wil­li­a­ma Osva­ja­ča, je­di­nog stran­ca ko­ji je ov­de ostao du­že ne­go što su se do­ma­ći­ni na­da­li. Naj­vi­še što se da­nas od bri­tan­skih gra­nič­nih Ker­be­ra mo­že do­bi­ti še­sto­me­seč­ni je bo­ra­vak.

Wil­li­am je 14. ok­to­bra 1066, u bi­ci kod Ha­sting­sa, obez­be­dio se­bi i svo­jim Nor­ma­ni­ma neo­gra­ni­če­nu vi­zu, ali, na­rav­no, na oba­le Ken­ta is­kr­cao se on s ma­čem u ru­ci i s nor­man­dij­skim voj­vod­stvom u ke­si, a ne kao ja, s po­ni­znim iz­ra­zom na li­cu i sto fun­ti u dže­pu. U za­me­nu do­neo je En­gle­zi­ma na­sled­no pra­vo na po­ve­li­ko par­če fran­cu­ske ze­mlje i na­sled­nu na­vi­ku me­ša­nja u evrop­ske po­slo­ve. Ja od na­sle­đa ni­sam do­neo niš­ta osim ne­kih bal­kan­skih na­vi­ka ko­je se ov­de pre­zi­ru, ali upra­žnja­va­ju.

I od pra­va i od na­vi­ke En­gle­zi su do­bi­li ra­to­ve, pa is­pa­da da su sa mnom, od ko­ga niš­ta ni­su do­bi­li, ipak bo­lje proš­li. Kad su u sto­go­diš­njem te­sta­men­tar­nom ra­tu pra­vo na Fran­cu­sku iz­gu­bi­li, iz­gu­bi­li su isto­vre­me­no i na­vi­ku da se za Fran­cu­ze in­te­re­su­ju. Jad­ni su Fran­cu­zi mo­ra­li po­di­ći či­ta­vu jed­nu kr­va­vu re­vo­lu­ci­ju i pro­iz­ve­sti jed­nog Na­poléona da bi po­no­vo pro­bu­di­li za­mr­li in­te­res En­gle­ske, či­me oba neo­bjaš­nji­va do­ga­đa­ja do­bi­ja­ju naj­zad svo­je pra­ve uzro­ke.





Sva­ko je uopšta­va­nje opa­sno pa hi­tam da ga is­pra­vim. Ni­je isti­na da se En­gle­zi za­ni­ma­ju sa­mo za ono što je nji­ho­vo. Pri­vla­či­lo ih je i sve što su hte­li da nji­ho­vo bu­de. Da­nas ih pri­vla­či i sve što je jed­nom nji­ho­vo bi­lo. To ob­jaš­nja­va što o Bal­ka­nu zna­ju i pi­šu ma­lo, a i to ma­lo – po­greš­no. Osim go­di­ne 1941, kad smo im bi­li po­treb­ni, 1948, kad su oni tre­ba­li na­ma, i ove 1987, kad na­ma sve tre­ba, ali mi vi­še ni­ko­me ne tre­ba­mo.

To ta­ko­đe ob­jaš­nja­va zaš­to o ne­ka­daš­njim ko­lo­ni­ja­ma zna­ju i pi­šu mno­go, a da li isti­ni­to, ne­ka se bri­nu go­spo­da Gan­di i Mu­ga­be. Ne upuš­tam se u even­tu­al­ni na­ci­o­nal­ni gu­bi­tak uzro­ko­van ža­lo­snim fak­tom da ni­kad ni­smo bi­li nji­ho­va ko­lo­ni­ja. On­da od to­ga mo­žda i ne bi niš­ta ima­li. No sa­da bi o na­ma pi­sa­li vi­še i pa­met­ni­je, a mi bi­smo, ako niš­ta dru­go, igra­li kri­ket.

In­te­res za biv­še ko­lo­ni­je, ro­đen iz no­stal­gi­je, odr­ža­van iz po­tre­be, rav­no­prav­no je po­de­ljen iz­me­đu Bri­tan­skog Com­mon­we­alt­ha i Sje­di­nje­nih Dr­ža­va, ali raz­li­ke u nje­go­voj pri­ro­di po­sto­je. Pre­ma ze­mlji afro­a­zij­skog Com­mon­we­alt­ha op­ho­di se Bri­ta­ni­ja kao ro­di­telj ko­ji je ucve­ljen što mu se ne­po­kor­ni sin od do­ma odvo­jio i u sa­mo­stal­nom ži­vo­tu ne uspe­va na­ro­či­to, ali u ucve­lje­no­sti ima i al­bi­on­ske hi­po­kri­zi­je, iz­ve­sne očin­ske zlo­be. In­te­res za pro­spe­ri­tet­nu Ame­ri­ku druk­či­jeg je ko­va.

U po­no­su Bri­ta­ni­je što je sin-ot­pad­nik, nje­noj kr­vi ma­hom za­hva­lju­ju­ći, u ne­za­vi­snom ži­vo­tu us­peo, ima i očin­ske za­vi­sti, lju­bo­mo­re ko­ju ose­ća­mo pre­ma us­peš­ni­jem i moć­ni­jem po­tom­ku, od ko­ga, osta­re­li i ne­po­kret­ni, već po­ma­lo i za­vi­si­mo. Ali, u oba slu­ča­ja, i u zlob­noj oža­loš­će­no­sti zbog ne­u­spe­ha mno­gih od biv­ših ko­lo­ni­ja, i u po­no­snoj za­vi­sti pre­ma jed­noj ko­ja je us­pe­la, bri­tan­ski ro­di­telj­ski sen­ti­ment je ne­sum­njiv.

Ame­ri­kan­ci, do­du­še, ne igra­ju kri­ket, ali su u sve­mu osta­lom pri­mi­li an­glo­sak­son­ske prag­ma­tič­ne ma­ni­re i usa­vr­ši­li ih do an­tro­po­loš­kog mo­de­la, u ko­me će­mo se jed­nom, hte­li ne hte­li, svi na­ći. U afro­a­zij­skim ze­mlja­ma pu­ri­tan­ski se pel­cer ni­je pri­mio, i ovi­ma je u na­sle­đe ostao sa­mo kri­ket. Poš­to je on en­gle­ski, i to je neš­to.

Ima, me­đu­tim, jed­na ze­mlja za ko­ju ov­de vla­da živ in­te­res, a da mu uzrok ni­je u po­ve­sti ko­lo­ni­jal­nih osva­ja­nja. Ni zlo­ba, ni za­vist, da­kle, ne­go – strah. To je SSSR, je­di­na dr­ža­va na sve­tu ko­ja bi, ako se sa­mo po ime­nu su­di, slo­bod­no mo­gla bi­ti i na Mar­su. Ako bri­tan­ski in­te­res za ne­ke afro­a­zij­ske ze­mlje i SAD po­ti­če od tu­ge što one vi­še ni­su bri­tan­ske, bri­ga za So­vjet­ski Sa­vez ro­đe­na je iz stra­ha da Bri­ta­ni­ja jed­nom ne po­sta­ne – so­vjet­ska.

Bolj­še­vič­ka je re­vo­lu­ci­ja 1917. do­ka­za­la da je njen pro­rok Karl Marx pre­te­rao u pret­po­stav­ka­ma za rad­nič­ki pre­vrat. Car­ska Ru­si­ja ni­je za­do­vo­lja­va­la ni­jed­nu pret­po­stav­ku, a ipak je pre­vrat us­peš­no iz­ve­den. En­gle­ska ih je is­pu­nja­va­la sve, pa i je­dan pre­ko­bro­jan, da se mark­si­zam na nje­nom pri­me­ru raz­vio, a ipak ga je us­peš­no iz­be­gla.

Mo­žda i sto­ga što su nje­ni pro­gre­siv­ni in­te­lek­tu­al­ci, s ti­pič­no pro­te­stant­skom tre­zve­noš­ću, s mno­go vi­še en­tu­zi­ja­zma po­ma­ga­li učvrš­će­nje ko­mu­ni­zma u Ru­si­ji, ne­go što su ra­di­li na nje­go­vom za­vo­đe­nju u vla­sti­toj ze­mlji. A i što se bri­tan­ska rad­nič­ka kla­sa, ne ma­nje tre­zve­no, pre sta­ra­la o iz­ve­snim ne­iz­ve­sno­sti­ma svo­je sa­daš­nji­ce ne­go o ne­iz­ve­snim iz­ve­sno­sti­ma svo­je da­le­ke bu­duć­no­sti.

Ta­ko je Bri­ta­ni­ju mi­mo­iš­la dru­ga re­vo­lu­ci­ja. Strah od nje ni­je. Sto­ga se So­vjet­ski Sa­vez na­šao u ze­ni­ci bri­tan­skog in­te­re­so­va­nja iz raz­lo­ga obr­nu­tih oni­ma ko­ji u njoj dr­že biv­še ko­lo­ni­je. Ko­lo­ni­je su u na­ci­o­nal­noj sve­sti tu da od za­bo­ra­va sa­ču­va­ju slav­nu en­gle­sku proš­lost. So­vje­ti su tu da se zaš­ti­ti ne­slav­na en­gle­ska bu­duć­nost. Da ta bu­duć­nost ne po­sta­ne per­ver­ti­ra­na proš­lost, a Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja, ne­kad naj­ve­ća ko­lo­ni­jal­na si­la sve­ta, i sa­ma tu­đa ko­lo­ni­ja.

Ko­lo­ni­ja od či­je bi isto­ri­je i nje­nih gra­đan­skih slo­bo­da ostao mo­žda sa­mo – kri­ket. Kri­ket s no­vim, neš­to gru­bljim pra­vi­li­ma igre.