Pages

Tuesday, October 18, 2011

Vre­me re­či, i ka­ko da se iz­beg­nu

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

75. Vre­me re­či, i ka­ko da se iz­beg­nu

Ko je u En­gle­skoj pro­veo du­že vre­me, usta­no­vi­će da je njen reč­nik po­de­ljen u če­ti­ri ka­te­go­ri­je. U pr­vu idu re­či ko­je opi­su­ju pred­me­te ma­te­ri­jal­ne pri­ro­de i naj­češ­će zna­če što ka­žu. Naj­češ­će, ali ne uvek. „Cha­ir“ ne ozna­ča­va sa­mo „sto­li­cu“, već i „pred­sed­ni­ka“ ne­kog sku­pa ko­ji na njoj se­di. U dru­goj su vi­še­smer­ne re­či što ima­ju bez­broj zna­če­nja, za­vi­sno od kon­tek­sta ili to­na u ko­me su iz­go­vo­re­ne. Istim idi­o­mom mo­že­te po­hva­li­ti i uvre­di­ti, i oni se če­sto ko­ri­ste u Par­la­men­tu.

U tre­ću vr­stu spa­da­ju re­či ko­je uvek zna­če neš­to dru­go ne­go što mi­sli­te. Ako En­gle­zu neš­to ob­jaš­nja­va­te, re­ci­mo na­še na­ci­o­nal­ne od­no­se, a on vam na kra­ju ka­že: „I see“, što bi tre­ba­lo da zna­či: „Raz­u­mem, shva­tam“, sa ap­so­lut­nom si­gur­noš­ću znaj­te da ni­jed­nu pro­kle­tu reč va­šeg ob­jaš­nje­nja ni­je raz­u­meo. U če­tvr­tu idu re­či ko­je niš­ta ne zna­če. Re­či, da­kle, ov­de, kao i u svim ci­vi­li­zo­va­nim je­zi­ci­ma, ima­ju če­tvo­ro­stru­ku na­me­nu: da is­ka­žu ono za šta su stvo­re­ne, da baš to ne is­ka­žu, da to sa­kri­ju, da ozna­ča­va­ju raz­ne stva­ri u isto vre­me ili da ne zna­če niš­ta.

saul_dav



U po­sled­njoj ka­te­go­ri­ji naj­bo­lji se uzor­ci na­la­ze u ko­mi­ni­ke­i­ma di­plo­mat­skih raz­go­vo­ra ze­ma­lja či­ji su od­no­si ne­či­sti. Iz njih sa­zna­je­te da su „vo­đe­ni u obo­stra­nom in­te­re­su“. To niš­ta ne zna­či, osim što je sa­mo po se­bi non­sens. Spo­ra­zum se mo­že uta­na­či­ti ta­ko da bu­de u „obo­stra­nom in­te­re­su“; raz­go­vo­ri se uvek vo­de u – vla­sti­tom. A što se obo­stra­ni naj­zad na­đe, to je za­to što ni­jed­noj stra­ni ni­je us­pe­lo da is­te­ra sa­mo svoj in­te­res.

Ju­go­slo­ven­ski su go­vo­ri po­sle Re­vo­lu­ci­je proš­li tri fa­ze. Sa­mo pr­ve de­ce­ni­je ima­li su ja­sno­ću i di­rekt­nost si­ro­vog ži­vo­ta – ma ka­kav ina­če bio – ko­ju naj­bo­lje ilu­stru­je zna­me­ni­ti di­ja­log: „Me Tar­zan – you Ja­ne.“ Na­red­nih tri­de­se­tak go­di­na po­sta­li su u toj me­ri oslo­bo­đe­ni smi­sla da su se pri­bli­ži­li tzv. pat­ko­go­vo­ru, ide­a­lu Or­wel­lo­vog No­vog je­zi­ka, ko­ji je na ljud­ski je­zik ne­pre­vo­div. Po­sled­nje de­ce­ni­je smi­sao se po­ste­pe­no vra­ća u re­či i opet po­či­nje­mo raz­u­me­va­ti svo­je vo­đe. Lič­no, pri­zna­jem, bo­lje sam se ose­ćao dok ih ni­sam raz­u­me­vao, ali ja sam mor­bid­ni in­te­lek­tu­a­lac, i me­ni se ne mo­že ugo­di­ti.

Po­vra­tak smi­sla u re­či opa­ža se i u Evro­pi, ko­ja je i po­sta­la sa­mo bla­go­da­re­ći nji­ho­vom ne­shva­ta­nju. Po­vra­tak ni­je uvek naj­sreć­ni­ji, ni­ti pri­li­ke naj­bo­lje iza­bra­ne, ali se za po­če­tak ni od dr­žav­ni­ka baš sve ne mo­že tra­ži­ti. Ne­dav­no je, na pri­mer, odr­ža­na kon­fe­ren­ci­ja EEZ. U po­ljo­pri­vred­nim te­ma­ma, Bri­ta­ni­ja je osta­la usa­mlje­na, što je od­u­vek bi­la nje­na po­taj­na že­lja, is­pu­nje­na sa­da na ne­pri­ja­tan na­čin. Do­ve­lo je to do is­cr­plju­ju­ćeg odu­go­vla­če­nja, ner­vne na­pe­to­sti i me­đu­sob­nih ra­spri. Pre­mi­jer Chi­rac je, pre­ma Le Mon­deu, na­zvao go­spo­đu Thatcher – do­ma­ći­com. Na ta­ko neš­to bri­tan­ski pre­mi­jer i ne bi smeo da se uvre­di. Bi­ti do­ma­ći­ca je pre­ma stan­dar­du vik­to­ri­jan­skih vred­no­sti, za ko­je se za­la­že, naj­vi­še za čim en­gle­ska že­na tre­ba da če­zne.

Go­spo­din Chi­rac je, me­đu­tim, na nje­no pe­da­goš­ko iz­la­ga­nje pro­ce­dio: „Balls!“ Na en­gle­skom to zna­či čvor, gru­dvu, lop­tu i, iz­me­đu osta­log, ono što lop­ta ni­je a ima­ju muš­kar­ci i vr­lo im je po­treb­no. Mo­že zna­či­ti i hra­brost, ma­nje po­treb­nu od­li­ku od muš­ko­sti, ali ov­de, oči­gled­no, ni­je upo­tre­blje­na u tom zna­če­nju i bri­tan­ska štam­pa je rik­nu­la od uža­sa. List Sun se obra­tio go­spo­di­nu Chi­ra­cu u nje­go­vom sti­lu: „Iz­vi­ni se, ne­va­spi­ta­ni ža­ba­ru!“ Ko­men­tar go­spo­de Thatcher bio je kla­sič­no en­gle­ski: „Ta­ko se neš­to sa­mo od Fran­cu­za mo­že do­ži­ve­ti.“

Da se ne ka­že ka­ko su je­di­no po­li­ti­ča­ri re­či­ma vra­ti­li ci­vi­li­za­ci­jom iz­gu­blje­ne balls, ne tre­ba za­bo­ra­vi­ti ni do­bri na­rod. Svi­ma je po­zna­ta ne­sre­ća na sta­ni­ci lon­don­ske pod­zem­ne že­le­zni­ce King’s Cross, u ko­joj je iz­gu­bljen tri­de­set i je­dan ži­vot. Ne­sre­ći su, iz­gle­da, pod­jed­na­ko ku­mo­va­li vla­di­na po­li­ti­ka šted­nje, ne­ra­zu­mlji­vo ne­do­volj­ne me­re obez­be­đe­nja i alj­ka­vost od­go­vor­nih slu­žbi.

Sa­da do­zna­je­mo da je kri­vi­ca, za­pra­vo, u ne­do­stat­ku in­te­li­gen­ci­je kod mr­tvih. Go­spo­din John Wo­od, slu­žbe­nik na šal­te­ru za kar­te, iz­ja­vio je da je ve­ći­na lju­di stra­da­la zbog sop­stve­ne glu­po­sti. Go­spo­din Wo­od ima 54 go­di­ne. Pret­po­sta­vljam, i de­cu. Pi­tam se da li bi imao balls ta­ko neš­to da ka­že da je i nje­gov sin u po­ža­ru spa­ljen.

Oba pri­me­ra su tu­žna. U ru­žnom sve­tlu pri­ka­zu­ju svet u ko­me ži­vi­mo. Do­pu­sti­te mi za­to da se opro­stim pri­čom o čo­ve­ku ko­ji je ma­lo go­vo­rio, uvek re­kao sa­mo ono što tre­ba i uvek ja­san bio. To je pred­sed­nik SAD Co­o­lid­ge. Nje­gov se voz za­u­sta­vio u ne­kom gra­du. Re­če­no mu je da se sa­ku­pi­lo tri hi­lja­de pri­sta­li­ca da ga ču­ju. Kad je iza­šao, Co­o­lid­ge je lju­ba­zno mah­nuo ru­kom i re­kao: „Zbo­gom!“

Re­či su sli­ka ci­vi­li­za­ci­je. Spar­tan­ska re­če­ni­ca „Sa šti­tom ili na nje­mu“ ka­zu­je o pri­ro­di la­ke­de­mon­ske za­jed­ni­ce vi­še od mno­gih knji­ga. U Fran­cu­skoj re­vo­lu­ci­ji re­či su ubi­le vi­še lju­di ne­go ije­dan njen uz­vi­še­ni cilj. Je­van­đe­o­ski sa­vet da se dr­ži­mo na da i ne, a sve osta­lo uzme­mo kao da je od đa­vo­la, ne vre­di sa­mo u po­li­ci­ji. Da se ta­ko mi­sli­lo, go­spo­din Wo­od ne bi žr­tve svo­je usta­no­ve na­zvao – glu­pim, ni­ti bi fran­cu­ski pre­mi­jer, dr­žav­nič­ke otvo­re­no­sti za ko­jom svi če­zne­mo, po­čeo – od­o­zdo.

Ali, zar ne mo­že­mo na stvar i druk­či­je gle­da­ti? Zar se ne sme­mo pi­ta­ti šta nas je na­te­ra­lo da se po­ne­kad oslo­ni­mo na balls i, jer dru­go ne mo­že­mo, upo­tre­bi­mo na­še gru­be re­či ta­mo gde bi tu­đe do­bro de­lo mo­glo da ih s vi­še uspe­ha za­me­ni?

No comments:

Post a Comment