Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
75. Vreme reči, i kako da se izbegnu
Ko je u Engleskoj proveo duže vreme, ustanoviće da je njen rečnik podeljen u četiri kategorije. U prvu idu reči koje opisuju predmete materijalne prirode i najčešće znače što kažu. Najčešće, ali ne uvek. „Chair“ ne označava samo „stolicu“, već i „predsednika“ nekog skupa koji na njoj sedi. U drugoj su višesmerne reči što imaju bezbroj značenja, zavisno od konteksta ili tona u kome su izgovorene. Istim idiomom možete pohvaliti i uvrediti, i oni se često koriste u Parlamentu.
U treću vrstu spadaju reči koje uvek znače nešto drugo nego što mislite. Ako Englezu nešto objašnjavate, recimo naše nacionalne odnose, a on vam na kraju kaže: „I see“, što bi trebalo da znači: „Razumem, shvatam“, sa apsolutnom sigurnošću znajte da nijednu prokletu reč vašeg objašnjenja nije razumeo. U četvrtu idu reči koje ništa ne znače. Reči, dakle, ovde, kao i u svim civilizovanim jezicima, imaju četvorostruku namenu: da iskažu ono za šta su stvorene, da baš to ne iskažu, da to sakriju, da označavaju razne stvari u isto vreme ili da ne znače ništa.
U poslednjoj kategoriji najbolji se uzorci nalaze u kominikeima diplomatskih razgovora zemalja čiji su odnosi nečisti. Iz njih saznajete da su „vođeni u obostranom interesu“. To ništa ne znači, osim što je samo po sebi nonsens. Sporazum se može utanačiti tako da bude u „obostranom interesu“; razgovori se uvek vode u – vlastitom. A što se obostrani najzad nađe, to je zato što nijednoj strani nije uspelo da istera samo svoj interes.
Jugoslovenski su govori posle Revolucije prošli tri faze. Samo prve decenije imali su jasnoću i direktnost sirovog života – ma kakav inače bio – koju najbolje ilustruje znameniti dijalog: „Me Tarzan – you Jane.“ Narednih tridesetak godina postali su u toj meri oslobođeni smisla da su se približili tzv. patkogovoru, idealu Orwellovog Novog jezika, koji je na ljudski jezik neprevodiv. Poslednje decenije smisao se postepeno vraća u reči i opet počinjemo razumevati svoje vođe. Lično, priznajem, bolje sam se osećao dok ih nisam razumevao, ali ja sam morbidni intelektualac, i meni se ne može ugoditi.
Povratak smisla u reči opaža se i u Evropi, koja je i postala samo blagodareći njihovom neshvatanju. Povratak nije uvek najsrećniji, niti prilike najbolje izabrane, ali se za početak ni od državnika baš sve ne može tražiti. Nedavno je, na primer, održana konferencija EEZ. U poljoprivrednim temama, Britanija je ostala usamljena, što je oduvek bila njena potajna želja, ispunjena sada na neprijatan način. Dovelo je to do iscrpljujućeg odugovlačenja, nervne napetosti i međusobnih raspri. Premijer Chirac je, prema Le Mondeu, nazvao gospođu Thatcher – domaćicom. Na tako nešto britanski premijer i ne bi smeo da se uvredi. Biti domaćica je prema standardu viktorijanskih vrednosti, za koje se zalaže, najviše za čim engleska žena treba da čezne.
Gospodin Chirac je, međutim, na njeno pedagoško izlaganje procedio: „Balls!“ Na engleskom to znači čvor, grudvu, loptu i, između ostalog, ono što lopta nije a imaju muškarci i vrlo im je potrebno. Može značiti i hrabrost, manje potrebnu odliku od muškosti, ali ovde, očigledno, nije upotrebljena u tom značenju i britanska štampa je riknula od užasa. List Sun se obratio gospodinu Chiracu u njegovom stilu: „Izvini se, nevaspitani žabaru!“ Komentar gospode Thatcher bio je klasično engleski: „Tako se nešto samo od Francuza može doživeti.“
Da se ne kaže kako su jedino političari rečima vratili civilizacijom izgubljene balls, ne treba zaboraviti ni dobri narod. Svima je poznata nesreća na stanici londonske podzemne železnice King’s Cross, u kojoj je izgubljen trideset i jedan život. Nesreći su, izgleda, podjednako kumovali vladina politika štednje, nerazumljivo nedovoljne mere obezbeđenja i aljkavost odgovornih službi.
Sada doznajemo da je krivica, zapravo, u nedostatku inteligencije kod mrtvih. Gospodin John Wood, službenik na šalteru za karte, izjavio je da je većina ljudi stradala zbog sopstvene gluposti. Gospodin Wood ima 54 godine. Pretpostavljam, i decu. Pitam se da li bi imao balls tako nešto da kaže da je i njegov sin u požaru spaljen.
Oba primera su tužna. U ružnom svetlu prikazuju svet u kome živimo. Dopustite mi zato da se oprostim pričom o čoveku koji je malo govorio, uvek rekao samo ono što treba i uvek jasan bio. To je predsednik SAD Coolidge. Njegov se voz zaustavio u nekom gradu. Rečeno mu je da se sakupilo tri hiljade pristalica da ga čuju. Kad je izašao, Coolidge je ljubazno mahnuo rukom i rekao: „Zbogom!“
Reči su slika civilizacije. Spartanska rečenica „Sa štitom ili na njemu“ kazuje o prirodi lakedemonske zajednice više od mnogih knjiga. U Francuskoj revoluciji reči su ubile više ljudi nego ijedan njen uzvišeni cilj. Jevanđeoski savet da se držimo na da i ne, a sve ostalo uzmemo kao da je od đavola, ne vredi samo u policiji. Da se tako mislilo, gospodin Wood ne bi žrtve svoje ustanove nazvao – glupim, niti bi francuski premijer, državničke otvorenosti za kojom svi čeznemo, počeo – odozdo.
Ali, zar ne možemo na stvar i drukčije gledati? Zar se ne smemo pitati šta nas je nateralo da se ponekad oslonimo na balls i, jer drugo ne možemo, upotrebimo naše grube reči tamo gde bi tuđe dobro delo moglo da ih s više uspeha zameni?
No comments:
Post a Comment