Wednesday, November 30, 2011

Englezi među boljševicima

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

111. EN­GLE­ZI MEĐU BOLJŠEVI­CI­MA, JA MEĐU EN­GLE­ZI­MA

Prva raz­li­ka između En­gle­za i nas, koje u od­su­stvu dru­ga Živo­ra­da pred­stav­lja vaš ko­men­ta­tor, uočava se več u Lon­do­nu i tiče se po­se­te bri­tan­skih ar­hi­te­ka­ta So­vjet­skom sa­ve­zu. En­gle­zi se za put u „lepšu i čove­ka do­stoj­ni­ju“ budućnost me­se­ci­ma pri­pre­ma­ju.

Iz­ra­đu­je se de­tal­jan pro­gram; bi­ra­ju zdan­ja koja će biti posećena; proučava­ju domaće mape od ko­jih su pre­ci­zni­ji samo sa­te­lit­ski snim­ci oba­ve­š­taj­ne službe, jer bol­jše­vičke su na­mer­no ili iz alj­ka­vosti ne­po­u­zda­ne; sriče ćiri­li­ca i „golubiji ru­ski“ da se raz­u­me­ju sa­o­braćajne ozna­ke, je­lov­ni­ci, bank­no­te i di­si­denti; stu­di­ra­ju en­gle­ski vodiči, jer ru­ski takođe nisu od po­ve­ren­ja; a iz­nad sve­ga, u kon­sul­ta­ci­ja­ma s eks­per­ti­ma iz 1906., pamti ka­kvo je držanje pre­po­ručlji­vo a šta u pr­voj zem­lji so­ci­ja­li­zma va­lja iz­be­ga­va­ti. Sa­ve­sni­je nije pri­pre­ma­na ni Hi­la­ri­je­va eks­pe­di­ci­ja na Hi­ma­la­je.

bacon

Tuesday, November 29, 2011

Rodoljubi

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

110. EN­GLE­ZI, RO­DO­LJU­BI I ŽIVO­RA­DI U TUĐINI

Ovo ­je priča o nama, mada bih vo­leo daje o nji­ma. Ovo­ je, takođe, priča o ­to­me ­ka­ko ­je ­naš Živo­rad­ pro­me­ni­o­ i­me ­u ­Ro­dolj­ub, ma­da ­je ­kod kuće i kao Živo­ra­d u­god­no živeo, a ka­o ­ro­dol­jub ­se­ ni­je ­na­ročito ­i­ska­zao. Sve se događa u tuđini koja mi se u Ru­si­ji učini­la man­je tuđom nego što sam očeki­vao.

Za gru­pu bri­tan­skih ar­hi­te­ka­ta, s ko­jom sam pu­to­vao, u Len­jin­gra­du je pri­ređeno veče u gru­zij­skom re­sto­ra­nu „Ara­gvi“, da bi slu­š­a­li gru­zij­ske pe­sme, upo­zna­li se s gru­zijskim igra­ma i uživa­li u gru­zijskoj hra­ni. Po­se­ta je plaćena pra­vim, do­brim en­gle­skim fun­ta­ma. Dobijeni su pra­va, do­bra gru­zij­ska hra­na i pra­vo, do­bro gru­zij­sko piće. Sve je dru­go iz­o­sta­lo. U stva­ri, nije iz­o­sta­lo. Tek nije bilo pra­vo. Čak ni do­bro.

Po­mi­slićete da su kri­vi domaćini koji su nam, po evrop­skim pod­mu­klim običaji­ma, ume­sto pr­vo­ra­zred­nih Gruzi­na pod­met­nu­li trećera­zred­nu ru­sku po­zo­ri­šnu tru­pu bez pos­la. Nisu. Gru­zi­ni su bili ori­gi­nal­ni. Da su za­svi­ra­li, za­pe­va­li, za­i­gra­li - bio bi to nji­hov fol­klor. Ali nisu. Po­mi­slićete, za­tim, da su za ne­spo­ra­zum kri­vi En­gle­zi, možda i par­ sto­lo­va s Nem­ci­ma, koji su io­na­ko uvek za sve kri­vi.

Ne nisu. Naj­zad ćete pret­po­sta­vi­ti da se ume­šao neko treći koji je En­gle­zi­ma po­kva­rio veče, i tu ćete biti u pra­vu. Ja ­sam­ se ­u­me­šao. I pri ­tom­ bi­o ­je­di­ni­ ko­me­ je­ veče u­istinu ­pre­se­lo. Osta­li stran­ci su se, bar do moje in­ter­ven­ci­je, sjaj­no za­bav­lja­li.

trinity4

Monday, November 28, 2011

Topovi „Aurore“

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

109. GDE­ SU­ SA­DA ­O­KRE­NU­TI TO­PO­VI „AURO­RE“?

U iduče tri emisije, po­red En­gle­za i nas, ući će Ru­si. Ne­ pla­ši­te ­se! Neće ući ni u Bri­ta­ni­ju, ni u Ju­go­sla­vi­ju. Mi ćemo ući kod njih. Kao što sam ja, su­pru­zi bla­go­da­reći, ušao među bri­tan­ske ar­hi­tek­te u po­se­ti „Do­bre vol­je“ Mo­skvi i Len­jin­gra­du. Po­se­ta je ima­la za cilj obi­la­zak građevi­na iz zlat­ne ere kon­struktivi­zma i art-nu­voa, u ko­joj su ru­ska umet­nost i nauka, rame uz rame, ako ne i pe­dalj dal­je, sta­ja­le uz evrop­ski mo­der­ni­zam.Ar­hi­tek­te ­je pre­težno za­ni­ma­lo ka­men­je; lju­di te­k u­ko­li­ko su ume­li da to ka­men­je lepo i ko­ri­sno slažu jed­no na dru­go. Mene pre­težno lju­di koji su o ka­men­ju malo zna­li, ali mno­go o živo­tu i o tome kako žele da ga žive. Ko­li­ko su ar­hi­tek­ti raz­u­me­li ru­ske građevi­ne, ne bri­nem. Sve su to i do­bri pro­fe­si­o­nal­ci i strasnici po­zi­va. Ko­li­ko sam ja shva­tio Ruse, to još ne znam.

Tru­dio sam se. Moje pred­ra­su­de, ako od en­gle­skih ­ni­su veće, ni­ man­je ­ni­su. lma­o­ sam, na­sreću, ni­po­što bez­načajnu olakšicu. Oni su se tamo i dal­je osećali kao En­gl­e­zi, ja prvi put kao Slo­ven. I to mi je pri­ja­lo. Opa­san osećaj pri­pad­no­sti većoj ce­li­ni in­ten­zivno je ugrožavao moj po­slo­vični in­di­vi­du­a­li­zam. A većina Rusa s ko­jima sam u do­dir do­la­zio s dir­lji­vom je lju­ba­znošću i pred­u­sre­tlji­vošću pomagala da stek­nem raz­u­me­van­je po koje sam došao.

09clemen

Saturday, November 26, 2011

Trun u oku svom

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

108. Trun u svom = brv­no u oku bra­ta svo­je­ga

Ra­to­vi najčešće ni­su naročito ori­gi­nal­ni, osim za voj­sko­vođe koji upra­vo sto­ga žele da ih stal­no po­nav­lja­ju. Ali, arap­sko-iz­ra­elski iz 1967. go­di­ne je­ste. Ako je i ostao sta­ro­mo­dan u po­gle­du ubi­sta­va, bio je origi­na­lan u po­gle­du načina na koji smo o nji­ma sa­zna­va­li. Imao je dva upo­red­na toka. Prvi se, nama ne­po­znat, od­vi­jao na bli­sko­i­stočnom bojištu; dru­gi na ­ge­o­graf­skim kar­ta­ma naše ­dnev­ne štam­pe.

Stoga ­je imao bi­za­ran za­vrš­e­tak. Ta­man kad je na kar­ta­ma večno na­pred­ne „Po­li­ti­ke“ iz­gle­da­lo da će Ara­pi spek­ta­ku­lar­no po­be­di­ti, oni su rat ka­ta­stro­fal­no iz­gu­bi­li. Laž ju­go­slo­ven­ske štam­pe o na­pre­do­van­ju Egipćana ve­ro­vat­no je po­sle­di­ca kom­pe­tent­nih sa­ve­ta da se u ob­zir uzi­ma­ju je­di­no izveštaji arap­skih ko­man­di, a sa­ve­ti kon­se­kven­ci­ja zva­ničnog mi­šljen­ja o tome ko je u tom ratu u pra­vu.

Kako su, po nama, u pra­vu tada i uvek bili ne­svr­sta­ni Ara­pi, mo­ra­li­su pobeđivati bez obzira jesu li zato bili sposobni. Spo­sobnost koju nisu ima­ti za­men­je­na je pra­vom za koje su držali, za­jed­no s nama, da ga ima­ju. Želja je odlučiva­la o fak­ti­ma o ko­ji­ma se u stvar­no­sti sta­ra­ju bol­je na­o­ružanje i veća voj­na vešt­ina. U ratu ne pobeđuje prav­da nego sna­ga. Po­go­to­vo ne prav­da o ko­joj se može de­ba­to­va­ti.

CS007145

Friday, November 25, 2011

Nikotinsko istočno pitanje

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

107. Ni­ko­tin­sko is­toč­no pi­ta­nje za­pad­ne ci­vi­li­za­ci­je

Od­mah ću re­ći da sam stra­stan pu­šač. To će ob­ja­sni­ti mo­je di­le­me i užas kad sam do­znao da se od 1. apri­la u BBC-ju ne­će pu­ši­ti i da to ni­je glu­pa pr­vo­a­pril­ska ša­la, ne­go kr­va­va po­li­ti­ka ame­ri­ka­ni­zi­rani En­gle­za ko­ji, po ugle­du na am­bi­ci­o­zne pre­ko­mor­ske uči­te­lje, kad neš­to ra­de, ra­de to pi­o­nir­ski do kra­ja; kad tr­če, ju­re do smr­ti; kad sla­be, mr­ša­ve do ko­sti; kad zu­be le­če, va­de i bo­le­sne i zdra­ve.

Ame­ri­kan­ce raz­u­mem. To­li­ko to­ga ima­ju da na­dok­na­de, Evro­pu u omaš­ka­ma da stig­nu! Mo­ra­ju se žu­ri­ti. Ne raz­u­mem En­gle­ze. Oni su ve­ći­nu oma­ša­ka s uspe­hom is­pro­ba­li. Ni­ka­kva im hit­nja ni­je nu­žna. A ni „en­gle­ska“ ni­je. Po­go­to­vu ne raz­u­mem BBC. Od du­va­na u nji­ho­vim di­lu­vi­jal­nim stu­di­ji­ma, osim sta­ti­stič­ki, još ni­ko umro ni­je, a tro­je je umr­lo od le­gi­o­nar­ske bo­le­sti, smeš­te­ne u ce­vi­ma pro­čiš­ći­va­ča va­zdu­ha. One ni do da­nas ni­su očiš­će­ne. Za ute­hu či­ste se pu­ša­či.

10saturn

Thursday, November 24, 2011

Istoričari

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

106. IS­TO­RIČARI KAO PRO­RO­CI PROŠLO­STI

Isto­ri­ja se bavi prošlošću kao fak­tom uko­l­i­ko može da ga ras­po­zna u emul­zi­ji mogućih, po­ne­kad i ko­ri­snih al­ter­na­ti­va. Sa­mo ­fi­lo­so­fi pro­šlo­sti tipa Špen­gle­ra igra­ju pro­ro­ke budućno­sti. Lju­di što pro­ri­ču pro­šlost, vi­dovn­ja­ci una­trag, do sada nisu po­zna­ti. Valj­da zato što se čine nepotreb­nim. Pro­šlost se, na­vod­no, po­zna­je, jer se zav­rš­i­la, a što se zna, što je go­to­vo, do­vrše­no, smešno je pro­ri­ca­ti kao da se ne zna, da se tek događa, da još tra­je.

Iz­gle­da, međutim, da ula­zi­mo u or­ve­li­jan­sko vre­me u kome će pro­ri­can­je pro­šlo­sti biti ne samo moguće, već i požel­jno. Pred na­šim za­div­lje­nim očima prošlost ­se men­ja ka­o­ da nije dovršena, da ­se­ tek ­sad do­vr­ša­va. A onda, na­rav­no, još ima vre­me­na da je predviđamo, da slo­bod­no nagađamo kako će se od­vi­ja­ti, pa možda i – popravljamo. Is­to­ričari, koji o nje­noj ne­vi­dlji­voj ma­ši­ne­ri­ji naj­vi­še zna­ju, od istraživača ono­ga što je bilo pre­o­bra­ziče se u vrače-pogađače ono­ga što će biti, od tumača po­ve­sti u nje­ne ovlašćene pro­ro­ke, od tra­ga­ča za izve­sno­sti­ma – u lov­ce na ne­iz­ve­no­sti.

Građani­ma, od ko­jih isto­ri­ja živi a da oni od nje najčešće ima­ju samo ne­pri­li­ke, kraj nove ne­kro­mant­ske na­u­ke osta­je da se kla­de hoće li, četr­de­set šest go­di­na na­kon događaja u lažnom li­ne­arnom vre­me­nu, ju­go­slo­ven­ski par­ti­za­ni sru­ši­ti, 1943, most na Ne­re­tvi tako sa­vrše­no da on i srušen bude i da se pre­ko nje­ga može preći, što se pre­ma našim udžbe­nidcima de­si­lo, ili ga neće tako sru­š­i­ti, jer je to ne­mo­guće, kao što tvr­di par­ti­zan­ski ge­ne­rat g. Po­po­vić, što, na­rav­no, otva­ra neke dru­ge ne­do­u­mi­ce.

Is­to­ričari raz­re­šen­je ove teh­no­lo­š­ko-po­ve­sno-ma­gij­ske enig­me mogu pred­viđati na bazi raz­ličitih ori­jen­ti­ra: do­ku­me­na­ta pro­šlosti ili sa­da­šn­jo­sti; on­da­šnje po­tre­be da se most i sru­ši i pređe, a da to iz­gle­da ube­dlji­vo; i sadašnje da se pređe bez ob­zi­ra kako. Mi građani možemo vračati u bob, a naj­na­zad­ni­ji od nas žele­ti da se most uopšte ne pređe.

innocent_X

Wednesday, November 23, 2011

Vanbračni život nacije

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

105. Van­brač­ni ži­vot na­ci­je i de­mo­kra­ti­je

Isto­rij­sko ne­pri­ja­telj­stvo Ško­ta i En­gle­za, ute­me­lje­no na ra­snim raz­li­ka­ma i ge­o­po­li­tič­kim okol­no­sti­ma te­snog, si­ro­maš­nog, izo­lo­va­nog ostr­va, pot­kre­plje­no ra­to­vi­ma, učeš­ćem u pro­tiv­nič­kim evrop­skim ko­a­li­ci­ja­ma, a pod­ma­zi­va­no raz­li­ka­ma u bo­gat­stvu i Se­ve­ra i Ju­ga, pre­tvo­re­no je da­nas u kom­ple­men­ta­ran na­rod­ni i dr­žav­ni amal­gam, ko­ji je­di­no na­ru­ša­va pi­to­resk­na škot­ska se­pa­ra­ti­stič­ka ma­nji­na, ve­o­ma, uosta­lom, va­žna za raz­bi­ja­nje uspa­vlju­ju­će mo­no­to­ni­je bri­tan­skog po­li­tič­kog ži­vo­ta.

Po­sled­nju bit­ku vo­de En­gle­zi i Ško­ti 1745. kad se­ver­nja­ci s unu­kom Ja­me­sa VII po­ku­ša­va­ju ja­ko­bin­sku in­va­zi­ju. To do­ka­zu­je da niš­ta, pa ni str­plji­vo, upor­no, tvr­do­gla­vo me­đu­sob­no na­ci­o­nal­no ne­ra­zu­me­va­nje, ni­je več­no. (Več­na je sa­mo glu­post.)

Ono što En­gle­ze i Ško­te uje­di­nju­je ni­su na­ci­je, ko­je bi se mo­žda i da­nas sla­do­stra­sno kla­le, ne­go po­li­ti­ka za­jed­nič­kog in­te­re­sa što je obez­be­đu­je par­la­men­tar­na de­mo­kra­ti­ja, uz neš­to ostrv­ske tre­zve­no­sti. (Slič­na, ma­da ne ista, di­le­ma sa Se­ver­nom Ir­skom još ni­je re­še­na, pa i to do­ka­zu­je da hu­ma­ni­stič­ke ge­ne­ra­li­za­ci­je u po­li­ti­ci ni­su pre­po­ruč­lji­ve.)

jacquesdupin

Tuesday, November 22, 2011

Samo da ne naljutimo gospodina Hitlera

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

104. Sa­mo da ne na­lju­ti­mo go­spo­di­na Hi­tle­ra, a stre­le ne­ka le­te

Osmog ma­ja 1940. Cham­ber­lain, tvo­rac „münchen­skog mi­ra u no­vom ve­ku“ i naj­go­ri pred­sed­nik u nje­mu, sreo se u bri­tan­skom par­la­men­tu sa svo­jim Wa­ter­lo­o­om. Is­hod gla­sa­nja o po­ve­re­nju is­prav­no je shva­tio kao no­gu u tur i pod­neo ostav­ku, ustu­pa­ju­ći me­sto gla­so­vi­tom „rat­nom huš­ka­ču“ Chur­chil­lu.

Isti­ni za vo­lju, ka­ko se Bri­ta­ni­ja za rat pri­pre­mi­la, u če­mu on sno­si krun­sku kri­vi­cu, za­ce­lo i ni­je bi­lo vla­de ko­ja bi ga u pr­voj go­di­ni us­peš­ni­je vo­di­la. (Ili su En­gle­zi i rat­ne pri­pre­me shva­ta­li kao „uz­ne­mi­ra­va­nje go­spo­di­na Hi­tle­ra“, ili ih ni­su sma­tra­li va­žnim za nje­go­vo do­bi­ja­nje, jer su i nas 1941. u su­kob s Ne­mač­kom gu­ra­li, prem­da su zna­li da smo za su­kob sprem­ni još ma­nje ne­go oni.)

Cham­ber­la­i­nov pad ni­je to­li­ko po­sle­di­ca pri­rod­nih bri­tan­skih rat­nih po­ra­za ko­li­ko po­ra­za ne­pri­rod­ne po­li­ti­ke smi­ri­va­nja go­spo­di­na Hi­tle­ra pre no što je su­kob iz­bio. Sta­lo se na lo­gič­ko sta­no­viš­te da onaj ko je na­vi­kao da ne­ko­ga ne lju­ti ne mo­že s njim rav­no­prav­no vo­je­va­ti, jer rat pod­ra­zu­me­va vre­đa­nje su­par­ni­ka ta­mo gde ga naj­vi­še bo­li.

man-dog

Monday, November 21, 2011

Cover-up

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

103. Co­ver-up ili gu­ra­nje đu­bre­ta pod ći­lim

Do­ma­ći­ca ima dva na­či­na da pri­klad­no do­če­ka go­ste. Ku­ća joj uvek mo­že bi­ti či­sta, te je po­se­ta ne­će iz­ne­na­di­ti, ili je ona do­volj­no spret­na da u krat­kom raz­ma­ku iz­me­đu zvo­na i vre­me­na do ko­ga uč­ti­vost do­puš­ta da se vra­ta ne otvo­re sve ne­u­god­ne do­ka­ze o svom ka­rak­te­ru i na­vi­ka­ma skem­ba u or­ma­ne ili pod ći­li­me gur­ne. Iz­me­đu ne­u­red­nih a spret­nih do­ma­ći­ca i na­ših vla­da ne­ma raz­li­ke. Veš­ti­na im se ma­nje sa­dr­ži u spo­sob­no­sti da se ku­ća uvek u re­du dr­ži, ne­go u umet­no­sti da iz­gle­da ured­na kad im na vra­ta neo­če­ki­va­no za­zvo­ni jav­no mnje­nje.

selfport

Saturday, November 19, 2011

Irci I Albanci

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

102. Ir­ci i Al­ban­ci ili ka­ko se na­vi­ći na smrt

Pr­vi put od 1944/1945. u Ju­go­sla­vi­ji se ubi­ja, a da to zna­mo. Je­di­na je ute­ha, ako je ika­kva, da smo bez kr­vi iz­dr­ža­li du­že od dva­de­set go­di­na, me­re ko­ja nam je isto­rij­ski pro­pi­sa­na. Ka­ko je ona ra­ni­je i kra­ća bi­la, to­li­ko go­spod­njih le­ta mi­ra či­ne se ču­dom. Ali ni ču­do ne tra­je več­no, pa je i na­šem do­šao kraj.

Ma ko­li­ko ža­li­li ono što se na Ko­so­vu do­go­di­lo, s jed­nom isti­nom mo­ra­mo bi­ti na­či­sto. Ni­je ta puc­nja­va, taj ulič­ni ma­sa­kr, ni­ka­kva bal­kan­ska me­dve­đa ori­gi­nal­nost, ka­ko ov­de vo­le mi­sli­ti, ni­ti neš­to što nas de­fi­ni­tiv­no odva­ja od ci­vi­li­za­ci­je, i to u ča­su kad nas tre­žnje­nje od opi­ju­ma so­ci­ja­li­stič­ke autar­ki­je vra­ća evrop­skom za­vi­ča­ju.

Upra­vo nas me­đu­sob­no ta­ma­nje­nje s njom spa­ja, u ne­do­stat­ku pa­met­ni­jih spo­na ko­je smo, lu­ta­ju­ći po Azi­ji i Afri­ci, aro­gant­no za­po­sta­vi­li. Sti­di­mo se za­to, no ni­poš­to vi­še od dru­gih na­ro­da ko­ji su se ubi­ja­li i pre i in­ten­ziv­ni­je od nas. To nas ne iz­vi­nja­va, ali nas ob­jaš­nja­va. Ili je mu­dri­je re­ći da nas iz­vi­nja­va ali, na­ža­lost, ne ob­jaš­nja­va?

dv338024

Friday, November 18, 2011

Glas vapijućih iz limba

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

101. Glas vapijućih iz limba

Go­di­na­ma, dra­gi slu­ša­te­lji, pa­žnju po­sve­ću­jem nji­ma. Do­zvo­li­te mi da je i se­bi jed­nom po­sve­tim.

Šta je raj, ne zna se. Šta je pa­kao, to se zna. Ne zna se sa­mo gde je. Op­ti­mi­sti od nje­ga stra­hu­ju. Pe­si­mi­sti se na­da­ju da su ga već is­ku­si­li. Iz­me­đu ra­ja i pa­kla, ma gde da su, pro­sti­re se lim­b, ni­či­ja ze­mlja, po ko­joj lu­ta­ju du­še ako ni za raj ni za pa­kao ni­su. Svoj­stvo lim­ba je da ne­ma re­al­no­sti. Ako ne­ku re­al­nost i po­se­du­je, du­ša je ne­moć­na da do nje do­pre i kao svo­ju je ose­ti.

U lim­bu­ se niš­ta ne ose­ća, i to je neo­se­ća­nje, to pra­zno, pu­sto pro­ti­ca­nje, ali ne i oti­ca­nje bez­lič­nog vre­me­na ono što od ave­tinj­skog te­sna­ca iz­me­đu ži­vo­ta i smr­ti či­ni uža­sa­va­ju­ći do­ži­vljaj. Do ta­kve ne­pod­noš­lji­vo­sti do­ve­den je on očaj­nič­kim tru­dom du­še da se u neš­to ipak uži­vi, upr­kos za­bra­ni neš­to da ose­ti. Sto­ga je u lim­bu naj­te­že is­ku­stvo tra­gič­no sa­zna­nje da je bi­lo ka­kvo sro­đa­va­nje s njim ne­mo­gu­će.

Bi­će u lim­bu, kao u ko­mi da je, ne mo­že ni ona­mo, ni ova­mo. Ni­je mr­tvo, ali ni ži­vo; ni već s one stra­ne, ni još s ove. Ne­spo­sob­no da umre – ži­vi, a ži­vot da ko­ri­sti ne mo­že. Ako za­mi­sli­mo ži­vot u ko­mi, zna­će­mo šta je ži­vot u lim­bu.

0504grec

Thursday, November 17, 2011

Treće pismo

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

Treće i poslednje pismo čitaocu

Po­sled­njim pi­smi­ma iz tu­đi­ne opraš­tam se od na­ših slu­ša­la­ca Ra­dio Lon­do­na. Za­po­čeo sam ih pr­vim 1985, a za­vr­ša­vam sto pe­de­se­tim 1991. (Bri­tan­ski hro­nič­ni iz­veš­tač iz Ame­ri­ke Ali­sta­ir Co­o­ke pro­či­tao ih je vi­še od 2.000 pet­na­e­sto­mi­nut­nih!)

Za to vre­me ma­lo se šta u Bri­ta­ni­ji pro­me­ni­lo, osim što je po­sta­la neš­to ma­nja no što je bi­la i što je mo­žda neš­to ma­nje en­gle­ska no što ma­ri, a i mo­že da bu­de. U jed­noj od po­sled­njih emi­si­ja, pod na­slo­vom Go­spo­din Jo­nes i ja po dru­gi put me­đu En­gle­zi­ma, ja­mač­no sam pre­te­rao kad sam sa­vre­me­ni Lon­don upo­re­dio s ame­rič­kom ben­zin­skom sta­ni­com na pre­ko­o­ke­an­skom pu­tu za Evro­pu, di­vov­skom ma­ke­tom oko ko­je se di­že vul­gar­nim re­kla­ma­ma iz­le­plje­no pri­hva­ti­liš­te za tran­sfer tu­ri­sta, ali ni pre­vi­še da­le­ko od isti­ne ni­sam bio.

Ubr­za­nom gra­di­telj­skom i inom, uosta­lom, post­mo­der­ni­za­ci­jom (bar pre­ma pre­sto­lo­na­sled­ni­ku, prin­cu od Wa­le­sa) i ame­ri­ka­ni­za­ci­jom (po nje­go­vim dru­gim su­gra­đa­ni­ma), oso­bi­to u eri thatche­ri­zma, Lon­don ni­je ma­nje upro­paš­ćen ne­go ne­mač­kim bom­ba­ma 1941. ili bož­jim Ve­li­kim po­ža­rom go­di­ne 1666. Pre­te­ri­va­nje je po­sle­di­ca no­stal­gi­je za Lon­do­nom kakav sam upo­znao ra­nih se­dam­de­se­tih: gra­dom ar­ha­ič­nih ga­snih pe­ći ko­je se po na­jam­nim ku­ća­ma (Bo­ar­ding Ho­u­ses)

hra­ne ko­va­nim nov­či­ći­ma da vam kraj njih i du­ša pro­mr­zne; gra­dom ne­shva­tlji­vih ši­lin­ga, sto­pa, pa­la­ca, me­ra i re­zo­na; gra­dom ne­gre­ja­nih ku­pa­ti­la, ne­ko­ri­snih pro­zo­ra, vra­ta što se otva­ra­ju na po­greš­nu, što će re­ći evrop­sku stra­nu, i hra­ne či­ja je upa­dlji­va svr­ha da vas od­vik­ne od je­la; gra­dom za­go­net­nih adre­sa, pred­vi­dlji­vih ku­ća sa ne­pred­vi­dlji­vim bro­je­vi­ma, uli­ca sa pro­men­lji­vim ime­ni­ma i ne­pro­men­lji­vim mor­skim ve­tro­vi­ma, oče­ki­va­no neo­če­ki­va­ne kli­me i neo­če­ki­va­no oče­ki­va­nih po­greš­nih me­te­o­ro­loš­kih prog­no­za (obr­nu­to ta­ko­đe), sve­žeg, umi­ve­nog sun­ca (ako ga vi­di­te jer je ne­ka­ko „pri­vat­no“)

i ze­le­nih par­ko­va u ko­je ne mo­že­te ući (jer su i oni ma­hom pri­vat­ni); gra­dom u ko­me krč­me li­če na cr­kve­ne krip­te, a cr­kve­ne krip­te na svra­tiš­ta za si­ro­ti­nju; gra­dom me­so­žder­skih ga­vra­na s dav­nog kop­ne­nog gu­bi­liš­ta u To­we­ru i buč­nih ga­le­bo­va s te­ku­ćeg vo­de­nog stra­tiš­ta na Ka­na­lu; gra­dom pri­rod­no lju­ba­znih sta­rih lju­di, En­gle­za za­o­sta­lih po­sle po­sled­njeg pred­rat­nog bla­go­sta­nja, i kon­ven­ci­o­nal­no ne­kon­ven­ci­o­nal­ne mla­do­sti, za­o­sta­le po­sle Mac­mil­la­no­ve ere pr­vog po­rat­nog pro­spe­ri­te­ta...

dali_0003

Wednesday, November 16, 2011

Nepodnošljiva lakoća ludila

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

100. Ne­pod­noš­lji­va la­ko­ća lu­di­la

A. Hux­ley je ovaj svet na­zvao – vr­lim. Mi će­mo ga, sla­ve­ći sto­to iz­da­nje ovih ko­men­ta­ra, na­zva­ti lu­dim, i ti­me re­ći isto što i en­gle­ski pi­sac. Svet je­ste lud, ali tu je i nje­go­va naj­ve­ća vr­li­na. Njen smi­sao još ne zna­mo, ali ako u mah­ni­ta­nju bu­de­mo is­traj­ni i pro­du­ži­mo do­volj­no du­go da lu­di­mo, br­zo će­mo ga sa­zna­ti. A ako pre­ži­ve na­šoj će de­ci bi­ti vr­lo O.K.

Pri­me­ri lu­dač­ke vr­li­ne su ne­bro­je­ni. Na­ža­lost, ret­ko ori­gi­nal­ni. Kad sam čuo da je imam Ho­me­i­ni spre­man da is­pla­ti ver­ni­ku mi­lion do­la­ra ako ubi­je go­spo­di­na Ru­ždi­ja, pi­sca Sa­tan­skih sti­ho­va, a ne­ver­ni­ku, me­ni ili va­ma, čak i tri pu­ta to­li­ko, po­na­dao sam se da je to ta pro­kle­ta ino­va­ci­ja ko­ju sam, sit do­tra­ja­lih su­ma­nu­to­sti i ma­ni­jač­kih kli­šea, oče­ki­vao. On­da se se­tih Di­vljeg za­pa­da, po­ter­ni­ca sa sli­ka­ma na vra­ti­ma sa­lo­o­na i pre­mi­ja lo­va­ca na ljud­ske gla­ve,
i mo­je odu­še­vlje­nje sp£­de. Opet smo bi­li u gu­stoj, ma­snoj, si­voj gli­ni isto­rij­skog mo­de­la, sa­mo smo tek­sa­ski ka­lup mal­ko ras­te­gli i, ume­sto ne­ko­li­ko pro­fe­si­o­nal­nih ubi­ca, u po­sao uvu­kli mi­li­jar­du di­le­ta­na­ta. I sad u ovu kom­pi­la­tor­sku afe­ru je­di­nu ori­gi­nal­nost mo­že une­ti sam go­spo­din Ru­ždi. Mo­že se ubi­ti i sam po­ku­pi­ti pa­re. Re­še­nje od­go­va­ra lu­dim vr­li­na­ma sve­ta u ko­me ži­vi­mo i umi­re­mo a da iz­me­đu ta dva pro­ce­sa ne vi­di­mo ni­ka­kvu na­ro­či­tu raz­li­ku.

blake55

Tuesday, November 15, 2011

Majka parlamenta

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

99. Maj­ka par­la­men­ta i ma­će­ha na­ro­da

Iz­gle­da da su gra­đan­ske pred­ra­su­de opet po­sta­le po­pu­lar­ne. U ze­mlja­ma ko­je su ih se otre­sle, iz­ba­cu­ju­ći ih uz grd­nu pom­pu na đu­briš­te re­vo­lu­ci­je, sve vi­še se go­vo­ri o nji­ho­vim ča­ri­ma s no­stal­gi­jom, kao o an­ti­kvi­te­ti­ma sa isto­rij­skog ta­va­na, od ko­jih se, kad za­gu­sti, i sve osta­lo se pro­ćer­da, mo­že do­bro ži­ve­ti. Na­rod­na skupšti­na je me­đu nji­ma.

En­gle­sku zo­vu Maj­kom par­la­men­ta. Mo­žda za­to što je sa­zi­dan kao mi­ni­ja­tu­ra en­gle­skog, ma­đar­ski će, u Bu­dim­peš­ti, pr­vi po­vra­ti­ti svo­ju pri­rod­nu funk­ci­ju i od ma­će­he na­ro­da opet po­sta­ti nje­go­va maj­ka. Šta će­mo mi ura­di­ti, osta­je da se vi­di. Mi ima­mo neš­to za­mr­še­ni­ju skupštin­sku tra­di­ci­ju.

Hr­va­ti su par­la­men­tar­ni na­uk uči­li u pro­sve­će­noj beč­ko-peš­tan­skoj ško­li, mi Sr­bi naj­pre oko usta­nič­kih bu­ka­va, a po­tom u Srp­skoj na­rod­noj skupšti­ni, ko­ja bi či­ni­la čast sva­kom na­ro­du. Da opštu stvar ove „pred­ra­su­de“ po­mog­nem, go­vo­ri­ću o nje­noj Maj­ci, en­gle­skom Par­la­men­tu.

oresteia_a
A da se ne­ko od do­ma­ćih Ži­vo­ra­da od­mah ne pre­stra­vi, re­ći ću za­sad ma­lo i, prem­da je stvar na­da­sve ozbilj­na, i to ma­lo bi­će s nje­go­ve smeš­ni­je stra­ne.

Ot­ka­ko je Si­mon de Mont­fort pr­vi put sa­ku­pio iz­ve­stan broj En­gle­za pod jed­nim kro­vom da po­sa­ve­tu­ju Kru­nu u dr­žav­nim po­slo­vi­ma, bri­tan­ski je par­la­ment imao 700 go­di­na vre­me­na da raz­vi­je tra­di­ci­ju ko­ja će po­sta­ti te­melj nje­ne par­la­men­tar­ne de­mo­kra­ti­je. Mno­gi dru­gi na­ro­di ni­su s njim iz­dr­ža­li ni jed­nu de­ce­ni­ju.

Čim su ga skr­pi­li, od­mah su ga ras­tu­ri­li ili pre­tvo­ri­li u ma­u­zo­lej sa­mo­vlaš­ća. En­gle­zi su bi­li str­plji­vi­ji. Pu­sti­li su ga da ži­vi, da se mu­či, da mu­či vla­da­o­ce, da od njih bi­va mu­čen, da ga ne­ki put mu­či na­rod i od nje­ga mu­čen da bu­de, ali su iz­dr­ža­li. Pro­to­kol mu ni­kad ni­je pro­pi­san.

Pro­ce­du­ru je dik­ti­rao slu­čaj, pa i po­ne­ka omaš­ka. Sto­ga će­mo, za­jed­no sa Ži­vo­ra­dom, za ko­ga je skupšti­na skup lju­di ko­ji isto mo­ra­ju da mi­sle, po­žu­ri­ti da ka­že­mo ka­ko su pra­vi­la nje­go­vog pro­to­ko­la za­sta­re­la, pa i ne­ko­ri­sna, čak i be­smi­sle­na, ali će sva­ko od njih ima­ti svoj zve­zda­ni čas oprav­da­nja kad shva­ti­mo da bez nje­ga, pa i sa­mo bez nje­ga, en­gle­ski par­la­ment ne bi bio ono što je­ste, a en­gle­ska bi de­mo­kra­ti­ja po­sta­la ono što ni­je.

Sva­ke ve­če­ri, na pri­mer, kra­lji­ca se pi­smom oba­veš­ta­va šta je ov­de re­še­no a u če­mu ona ne sme da uče­stvu­je. Vre­me u ko­me en­gle­ski su­ve­ren sa­zna­je šta je u nje­go­vo ime od­lu­če­no ne­po­treb­no je krat­ko, ali sa­mo ako po­mi­sli­mo da ima su­ve­re­nih na­ro­da ko­ji ni po­sle pe­de­set go­di­na ne zna­ju šta su nji­ho­ve vo­đe u ime njih do­ko­na­le.

Bri­tan­ska bro­do­gra­di­liš­ta, na pri­mer, na­ci­o­na­li­zo­va­na su uz po­moć so­ci­ja­li­stič­ke za­blu­de, na­rav­no, ali i spra­ve ko­ja me­ri ži­vot. La­bu­ri­sti su u to do­ba u West­min­ste­ru ima­li sa­mo je­dan glas ve­ći­ne, pa i on je bio na sa­mr­ti. Na­rod­ni po­sla­nik je u skupšti­nu do­ve­zen am­bu­lant­nim ko­li­ma i u oda­ju za gla­sa­nje unet na no­si­li­ma. To je na­ša ve­ći­na, vi­ka­li su la­bu­ri­sti.

Ne­u­tral­ni pred­sed­nik Do­njeg do­ma sum­nji­ča­vo je pri­me­tio: „Ali, go­spo­do, da li je ta ve­ći­na ži­va?“ Pri­ti­snut je me­rač uklju­čen u po­sla­ni­ko­vo za­mi­ru­će sr­ce. Pla­nu­la je ze­le­na sve­tlost ži­vo­ta. Po­sla­nik je gla­sao, a po­tom mir­ne par­la­men­tar­ne sa­ve­sti umro. Umr­la je, do­du­še, i sa vi­še gri­že, na­ci­o­na­li­zo­va­na bro­do­grad­nja, ali to ni­je ni na­ša bri­ga, ni na­ša te­ma.

Pri ma­loj ra­zli­ci u bro­ju po­sla­ni­ka ve­ći­ne i ma­nji­ne, vla­de i opo­zi­ci­je, lov na po­sla­ni­ke pri­li­kom gla­sa­nja li­či na lju­do­žder­ske haj­ke. Ali i to je bo­lje ne­go par­la­ment u ko­me je pot­pu­no sve­jed­no ko­li­ko lju­di gla­sa, jer će svi gla­sa­ti na isti na­čin.

U gor­njem pri­me­ru pred­sed­nik Do­ma je bio la­bu­ri­sta, jer je nje­go­va stran­ka ima­la glas ve­ći­ne. Ima­la bi dva da i on gla­sa. Ali on ne­ma pra­va gla­sa. Onog mo­men­ta kad na pred­sed­nič­ku sto­li­cu sed­ne, pre­sta­je bi­ti član svo­je stran­ke i po­sta­je – ne­u­tra­lan. Da li bi naš Ži­vo­rad pri­stao da se od­rek­ne svo­jih ube­đe­nja sa­mo za­to da bi bio ne­pri­stra­san su­di­ja u bor­bi tu­đih ube­đe­nja?

Pro­tiv­nič­ke stran­ke se­de na su­prot­nim klu­pa­ma. Ali da one ni­su oba­ve­zno i ne­pri­ja­telj­ske uve­rio se i mla­di ne­is­ku­sni kon­zer­va­tiv­ni po­sla­nik ko­ji je, pr­vi put na za­se­da­nju, uz­vik­nuo: „Ka­ko je čud­no ne­pri­ja­te­lju gle­da­ti u oči.“ Ko­le­ga iz stran­ke, is­ku­sni par­la­men­ta­rac, re­kao je: „Ne, dra­gi moj.

Pre­ko pu­ta su tvo­ji opo­nen­ti. Tvo­ji su ne­pri­ja­te­lji oko te­be.“ A poš­to su, kad iz po­sla­nič­ke klu­pe go­vo­re, čla­no­vi Do­ma zaš­ti­će­ni od sva­ke kri­vi­ce za po­vre­du tu­đe gra­đan­ske ča­sti, skupšti­na je isto­vre­me­no i jed­na od naj­i­skre­ni­jih zo­na en­gle­skog jav­nog ži­vo­ta.

Po­sla­ni­ci pro­vo­de vi­še vre­me­na u ra­du po ko­mi­te­ti­ma ne­go u skupšti­ni. Sva­ki za­kon u ple­nar­noj sa­li ima sa­mo tri či­ta­nja pre ne­go što se iz­gla­sa i po­sta­ne za­kon ze­mlje, ili od­ba­ci i po­sta­ne hra­na kan­ti za đu­bre. U ko­mi­te­tu ko­ji ga pro­u­ča­va, či­ta se tri­sta i tri pu­ta. Vla­di ko­ja ga pred­la­že la­ko je.

Teš­ko je opo­zi­ci­ji. Jer i nje­ni lju­di u tim ko­mi­te­ti­ma se­de i mo­ra­ju una­pre­đi­va­ti za­ko­ne pro­tiv ko­jih su u na­če­lu. Nji­ho­va je du­žnost kao stra­nač­kih lju­di da ote­ža­ju ili one­mo­gu­će sva­ki čin vla­de, ali kao čla­no­va ko­mi­te­ta da usa­vr­še sva­ki njen za­kon. Ka­ko sa tom di­le­mom na kraj iz­la­ze, ne znam. Ži­vo­rad mi o na­šim is­ku­stvi­ma niš­ta ni­je umeo re­ći. Kao po­sla­nik svog kra­ja bio je od­mah u di­le­mi. Kao i nje­go­vi bi­ra­či, uosta­lom.

On ni­je znao ko ga je bi­rao, a oni zaš­to su ga bi­ra­li.

Monday, November 14, 2011

Ba­ron Münchha­u­sen

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

98. Ba­ron Münchha­u­sen i nje­gov ču­de­sni per­čin

Ne­dav­no je go­spo­din Kin­nock, šef la­bu­ri­sta, po­nu­dio kon­zer­va­tiv­ci­ma po­moć u si­la­sku s vla­sti, poš­to je oče­vid­no da su na­po­ri to­ri­jev­ske po­li­ti­ke u tom po­gle­du ne­do­volj­ni. Go­spo­đa Thatcher je od­go­vo­ri­la da će o to­me raz­miš­lja­ti u gro­bu, gde će za glu­po­sti ima­ti vi­še vre­me­na. Slič­nu po­nu­du ko­mu­ni­sti­ma kod nas iz­neo je go­spo­din Ru­pel, pred­sed­nik De­mo­krat­skog sa­ve­za Slo­ve­ni­je.

Re­kao je da se sa­mo ba­ron Münchha­u­sen spa­sao iz mu­lja vu­ku­ći se­be za per­čin. Ko­mu­ni­sti su od­go­vo­ri­li da osta­ju pri na­či­nu ba­ro­na Münchha­u­se­na. I da će, na po­no­vlje­nu po­nu­du, iš­ču­pa­ti per­čin go­spo­di­nu Ru­pe­lu. Poš­to me za­bri­nja­va že­lja par­ti­je da se me­nja na br­ži na­čin ne­go, kao go­spo­đa Thatcher, pri­rod­nim sta­re­njem, ri­zi­ku­ju­ći per­čin, ova­ko raz­miš­ljam.

smoke_skull_gun

Ju­go­sla­vi­ja ima vi­še od dva mi­li­o­na ko­mu­ni­sta, a sta­nov­ni­ka ko­ji­ma Ustav pri­zna­je pra­vo da pred­stav­ni­ke bi­ra­ju me­đu ko­mu­ni­sti­ma oko 12 mi­li­o­na, šest pu­ta vi­še. Pet­na­est po­sto gra­đa­na vla­da nad 85 po­sto. Uz po­moć SSRNJ, ko­me ov­de od­go­va­ra an­gli­kan­ska pa­stva, ko­ja u Bo­ga ne mo­ra ve­ro­va­ti ali u cr­kvu ide, osno­va na­rod­ne vo­lje se ši­ri.

U So­ci­ja­li­stič­kom sa­ve­zu su, po­red onih dva mi­li­o­na ko­mu­ni­sta, i ini gra­đa­ni. U nje­mu sam, pre­ko sta­leš­kog udru­že­nja, i ja, iako ni­sam so­ci­ja­li­sta. Is­ho­di do­sa­daš­njih iz­bo­ra po­ka­zu­ju da je po­sto­tak bi­ra­ča ko­ji gla­sa za vla­du pri­bli­žno isti. Sve­jed­no da li nam je do­bro ili pro­pa­da­mo. Sve­jed­no i ka­ko se upra­vlja.

Uvek će­mo gla­sa­ti za vla­du. Ista vla­da će vo­di­ti dru­gu po­li­ti­ku, ili će dru­ga vla­da vo­di­ti istu po­li­ti­ku. Po­sto­ja­nost do­ka­zu­je sna­gu na­šeg ka­rak­te­ra, ka­rak­ter na­še sna­ge i iz­liš­nost opo­zi­ci­je. Pre­vr­tlji­vost Evro­plja­na de­lu­je neo­zbilj­no. A užas En­gle­za, na iz­ja­vu gvo­zde­ne da­me da će na vla­sti osta­ti sve dok pri­rod­nim pu­tem ne zar­đa, ma­lo­um­no.

Stvar­na opo­zi­ci­ja, sem per­verz­nim po­li­ti­ča­ri­ma, ni­ko­me ne tre­ba. Vla­di sme­ta, opo­zi­ci­o­na­ri­ma do­no­si ne­pri­li­ke. Nje­na je vred­nost psi­ho­loš­ke na­ra­vi. Opo­zi­ci­ja za­do­vo­lja­va ne­ke bit­ne a ne­pri­stoj­ne ljud­ske na­go­ne, ko­je smo u de­tinj­stvu upra­žnja­va­li mo­kre­njem u kre­ve­tu. Ko u opo­zi­ci­ji ni­je bio ne zna šta je pra­vi, slo­bo­dan, di­vlji ži­vot.

Na­rav­no, ako ste u njoj stal­no, i kad vam se ho­će i kad vam se ne­će, po­sta­će ona mo­ra, kao sva­ka slast ko­ja ne­ma kra­ja. Naj­bo­lje je bi­ti i na vla­sti i u opo­zi­ci­ji. Na vla­sti pod­mi­ru­je­te po­lo­vi­nu na­go­na, onih zdra­vih, u opo­zi­ci­ji osta­tak bo­le­snih, ili obr­nu­to.

Ni­je, me­đu­tim, pra­vo da deo na­ro­da, bu­du­ći uvek na vla­sti, za­u­vek bu­de li­šen uži­va­nja u opo­zi­ci­ji. Po­je­di­nač­ni us­pe­si na tom po­lju iz­ra­že­ni u či­nje­ni­ci da ko­mu­ni­sti gr­de svo­ju vla­du vi­še od onih za ko­je je ona tu­đa, ni­su do­volj­ni. Tre­ba ustro­ji­ti si­stem i tom ci­lju te­ži ko­men­tar.

Par­ti­ja se uže­le­la opo­zi­ci­je ko­ja se ne re­gru­tu­je iz ku­će du­ho­va. Ho­će pra­vu, ali ne pri­sta­je vi­še da iz opšteg ve­se­lja u plju­va­nju vla­sti bu­de is­klju­če­na. Ko vla­da, za­slu­žu­je i ne­ku na­kna­du. Ako već u raz­lo­zi­ma za hva­lu ne mo­že bi­ti, nek bar bu­de u pra­vu na grd­nju.

Na­ža­lost, opo­zi­ci­ja u vla­sti­tim re­do­vi­ma ni­je na vre­me to­le­ri­sa­na. Ne do­puš­ta je ni bri­tan­ski pre­mi­jer. Ako se sa stran­kom ne sla­že­te, idi­te u dru­gu, ka­že. Mi to ne mo­že­mo re­ći. Mi tu dru­gu ne­ma­mo.

Re­vi­zi­o­ni­sti su tra­ži­li pra­va za par­tij­sku ma­nji­nu, ne bri­nu­ći se mno­go za pra­va ve­ći­ne iz­van par­ti­je. Poš­to su je­di­ni ima­li par­ti­ju, hte­li su i pra­vo da se s njom ne sla­žu. Ni taj pa­me­tan po­ku­šaj ni­je us­peo. Ve­ći­na se pla­ši­la da ne osta­ne u ma­nji­ni, ma­nji­na ni­je bi­la si­gur­na da bi njen si­stem bio do­bar i da je ona u ve­ći­ni.

Vr­li­na ide­je o So­ci­ja­li­stič­kom sa­ve­zu kao su­ro­ga­tu opo­zi­ci­je u to­me je što su ko­mu­ni­sti i vla­da i opo­zi­ci­ja. Uži­va­ju oba bit­na ljud­ska sta­nja. Kao čla­no­vi par­ti­je u vla­di, kao čla­no­vi SSRNJ u opo­zi­ci­ji. U Fron­tu na­pa­da­ju ono što u Par­ti­ji bra­ne. Svo­ja su vla­sti­ta opo­zi­ci­ja. Osim što bi vi­še uži­va­li u vla­sti, jer bi mo­gli i da je na­pa­da­ju, bo­lje bi vla­da­li, jer ko od tvor­ca bo­lje po­zna­je ma­ne svog de­la?

Uzmi­mo da Front ni­je još jed­na do­tra­ja­la par­tij­ska ku­li­sa u po­li­tič­kom ma­ri­o­net­skom po­zo­riš­tu ze­mlje, ne­go zbir so­ci­ja­li­sta raz­li­či­tog so­ja. Šta će­mo s oni­ma ko­ji ni­su le­vi? U za­blu­di su, da­bo­me, što ni­su, što ni po­sle po­la ve­ka is­ku­stva sa naj­bo­ljim po­ret­kom na sve­tu ni­su, ali, eto, đa­vo ih od­neo, ni­su. Oni ni­su ne­pri­ja­te­lji ze­mlje, oni su sa­mo nje­ni idi­o­ti. Ka­ko će oni is­ko­ri­sti­ti gra­đan­ska pra­va? Ka­ko slo­bo­du ako je uslo­vlje­na pri­pad­noš­ću apo­stol­skoj ide­ji?

U Slo­ve­ni­ji su so­ci­jal­de­mo­kra­ti pod­ne­li mol­bu za do­zvo­lu ra­da. Od­go­vo­re­no je da mo­gu de­lo­va­ti sa­mo u okvi­ru So­ci­ja­li­stič­kog sa­ve­za. Za­vi­sno od pro­gra­ma, mo­žda oni i mo­gu u Sa­vez ući a da ne la­žu i Sa­vez i se­be. Ali, mo­že li to ne­ka sa­mo de­mo­krat­ska stran­ka? Jer ula­ze­ći u So­ci­ja­li­stič­ki sa­vez, auto­mat­ski po­sta­je so­ci­ja­li­stič­ka, što ni po pro­gra­mu ni po član­stvu ni­je.

I so­ci­ja­li­stič­ki mo­ra de­lo­va­ti, što ne­će i ne mo­že. A ako mi­mo Sa­ve­za ne mo­že po­sto­ja­ti, na šta se svo­de po­li­tič­ka pra­va nje­nih po­ten­ci­jal­nih pri­pad­ni­ka? I u ko­me su smi­slu oni rav­no­prav­ni sa svi­ma ko­ji ima­ju sre­ću da so­ci­ja­li­stič­ki mi­sle (ili se pra­ve da mi­sle) i, shod­no to­me, mo­gu jav­no iz­ra­ža­va­ti svo­ju gra­đan­sku vo­lju?

Ma­na mog re­še­nja je, da­kle, u to­me što ono za­do­vo­lja­va sa­mo ko­mu­ni­ste.

Ali to je i cilj, zar ne?

Sunday, November 13, 2011

Bermudski trougao

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

97. Ber­mud­ski tro­u­gao so­ci­ja­li­zma

Moj sa­vet­nik za en­gle­ska pi­ta­nja go­spo­din Jo­nes mi je re­kao: „So­ci­ja­li­zam u En­gle­skoj ni­je mo­guć, on ov­de ni­kad ne­će us­pe­ti.“ „Zaš­to?“, upi­tao sam ga lju­bo­mor­no. „Da li sto­ga što nig­de ni­je us­peo?“ „Ko­ješ­ta!“, ka­zao je go­spo­din Jo­nes. „To su evrop­ski raz­lo­zi. Da i za nas va­že, ov­de bi us­peo.“ „A vaš, ko­ji je?“ „Sa­svim prost. En­gle­zi ga ne­će.“ Uvre­dio sam se.

„I dru­gi na­ro­di ga ni­su hte­li, pa su ga ipak do­bi­li.“ „I to je pro­sto“, re­kao je pi­to­mo. „Do­bi­li su ga jer ni­su bi­li En­gle­zi.“ „Mo­žda će do­ći vre­me“, re­kao sam pa­ko­sno, „kad ni vi En­gle­zi ne­će­te bi­ti baš ta­kvi En­gle­zi. On­da će­te mo­žda po­sta­ti i so­ci­ja­li­sti.“ „Ali ne­će­mo vi­še bi­ti En­gle­zi, zar ne?“, re­kao je. I ka­zao isti­nu. So­ci­ja­li­zam će opet bi­ti ne­či­ja tu­đa stvar, bri­ga ra­se ko­ja će za­me­ni­ti en­gle­sku. Po­ku­šao sam s dru­ge stra­ne: „U re­du.

En­gle­zi ne­će so­ci­ja­li­zam. Re­ci­mo da je od­bi­ja­nje, za dru­ge ne­do­volj­no, ov­de do­volj­no. Ali zaš­to ga ne­će?“ „Vi tra­ži­te raz­log?“, za­pi­tao me je za­ču­đe­no. „Ne bi mi ško­dio.“ „Pa vi ži­vi­te u nje­mu.“ „Svoj znam. Že­lim vaš. Vi ne ži­vi­te u nje­mu. Vi s njim is­ku­stva ne­ma­te. Ko­ji je vaš raz­log?“

Mi­slio sam da će se po­zva­ti na mo­je is­ku­stvo. Ni­je. Ni­je en­gle­ski osla­nja­ti se na pri­stra­sna miš­lje­nja kad se mo­že­te osla­nja­ti ni na šta. „En­gle­zi ga ne­će jer je so­ci­ja­li­zam pro­ti­van en­gle­skoj pri­ro­di“, re­kao je go­spo­din Jo­nes i oti­šao, osta­vlja­ju­ći me u du­hov­noj ko­mi. Tra­žio sam ob­jaš­nje­nje ko­je ne bi bi­lo sa­mo en­gle­sko, i na­šao ga u ovom ko­men­ta­ru.

daumier Don Quichotte-2

Saturday, November 12, 2011

Mu­ke s oni­ma ko­ji bi hte­li da bu­du – tre­ći

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

96. Mu­ke s oni­ma ko­ji bi hte­li da bu­du – tre­ći

Ne znam ot­ka­da je bi­po­lar­nost od­lu­ču­ju­ći prin­cip bri­tan­skog ži­vo­ta. On­to­log će joj po­re­klo tra­ži­ti u ko­smič­kom du­a­li­te­tu, gno­se­o­log u kon­struk­ci­ji uma od­go­je­nog na an­ti­no­mi­ja­ma, em­pi­ri­čar u is­ku­stvu za­si­će­nom an­ti­te­za­ma. Eti­čar, mo­žda, u ma­ni­hej­skom na­če­lu su­prot­sta­vlje­nih kraj­no­sti. Bi­o­log će ga na­ći u po­de­li na že­ne i muš­kar­ce, ko­ja je ov­de, iz­gle­da, na­sta­la pre no igde.

An­tro­po­log bi je vi­deo u tre­nut­ku ka­da je je­dan me­đu bi­ljo­žder­skim Ostr­vlja­ni­ma oku­sio me­so, na­šao da je uku­sno, za no­vu hra­nu pri­do­bio ne­ko­li­ko sa­ple­me­ni­ka i ta­ko obra­zo­vao pr­vu opo­zi­ci­o­nu stran­ku me­so­žde­ra, od ko­je će se odvo­ji­ti frak­ci­ja lju­do­žde­ra. I u po­ve­sti se Ostr­vlja­ni ra­no po­če­še de­li­ti bro­jem dva. Po­la­ri­tet Bri­ta i Ri­mlja­na za­me­njen je du­a­li­te­tom An­glo­sa­sa i Nor­ma­na.

Po­sle et­nič­kog uje­di­nje­nja, ime­ni­telj „dva“ omo­gu­ća­va da kao dr­ža­vlja­nin Uje­di­nje­nog Kra­ljev­stva bu­de­te i En­glez i Bri­ta­nac. Svi su En­gle­zi i Bri­tan­ci, ali ni­je­dan Bri­ta­nac, osim En­gle­za, ni­je i En­glez. Dvo­pol­nost se pre­se­li­la i u so­ci­jal­ne, po­li­tič­ke, ver­ske od­no­se. Po­sto­je oni ko­ji ima­ju sve, i oni ko­ji ne­ma­ju niš­ta, ali to ni­je en­gle­ski eks­klu­zi­vi­tet. Oni tre­ći, oni „iz­me­đu“, jed­noj od kraj­no­sti te­že, a u dru­gu su gu­ra­ni. Fa­za „tre­ćeg“ u prin­ci­pu je ov­de uvek tran­zi­tor­na. Ra­nim du­ša­ma su vla­da­li pa­gan­ski dru­i­di i hriš­ća­ni, ali čim su osta­li sa­mo hriš­ća­ni, po­de­li­li su se na ka­to­li­ke i pro­te­stan­te.

screaming_pope

Friday, November 11, 2011

Kaj­ga­ne ne­ma bez raz­lu­pa­nih ja­ja

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

95. Kaj­ga­ne ne­ma bez raz­lu­pa­nih ja­ja

Bri­tan­ski dr­žav­ni pod­se­kre­tar za zdra­vlje, flam­bo­a­jant­na i pred­u­zi­mlji­va go­spo­đa Ed­wi­na Cur­rie, pod­ne­la je ostav­ku zbog afe­re ja­ja za­ra­že­nih sal­mo­ne­lom. U Mi­si­ru, gde je nad hi­rur­zi­ma vr­še­na ista po­greš­na ope­ra­ci­ja ko­jom su fa­ra­o­na bi­li usmr­ti­li, pod­ne­la bi ostav­ku na taj na­čin što bi mo­ra­la pro­gu­ta­ti hi­lja­du ja­ja. Umr­la bi bez ob­zi­ra je­su li ili ni­su za­ra­že­na.

Šta bi joj dru­gi ra­di­li? Ce­zar Av­gust nje­nu rim­sku in­kar­na­ci­ju pro­te­ru­je na Pont, ce­zar Ka­li­gu­la je uzi­ma za sa­vet­ni­ka kad pri­re­đu­je svo­je smr­to­no­sne go­zbe. U sred­njem ve­ku je veš­ti­ca. No­ću, na me­tli le­te­ći, obi­la­zi ko­ko­šinj­ce, za­ra­že­nim ja­ji­ma za­me­nju­je zdra­va, a po­tom za tro­va­nje op­tu­žu­je poš­te­ne su­gra­đan­ke.

U ja­ko­bin­skoj Fran­cu­skoj pro­gla­ša­va­ju je za ne­pri­ja­te­lja na­ro­da, emi­grant­skog ili en­gle­skog pla­će­ni­ka i gi­ljo­ti­ni­ra­ju. U bolj­še­vič­koj Ru­si­ji po­sta­je troc­kist. Na su­đe­nju pri­zna­je da je kli­cu bo­le­sti do­bi­la iz bur­žo­a­skog ino­stran­stva i raz­de­li­la ku­la­ci­ma, ali poš­to ja­ja ni­su do­volj­na, so­vjet­ska Ed­wi­na pri­zna­je i da je pa­li­la že­tve i tro­va­la re­ke.

U par­la­men­tar­nim ze­mlja­ma bur­žo­a­ska Ed­wi­na da­je ostav­ku zbog ne­ha­ta pre­ma na­rod­nom zdra­vlju, što isti­nu o ja­ji­ma ni­je na vre­me sa­zna­la, ali se od­mah pre­se­lja­va u opo­zi­ci­o­nu stran­ku i ta­mo po­sta­je eks­pert za zdra­vlje i dug ži­vot.

Sve do­ne­dav­no, ju­go­slo­ven­ska, so­ci­ja­li­stič­ka, fe­de­ra­tiv­na, sa­mo­u­prav­na i ne­svr­sta­na Ed­wi­na ne pod­no­si ostav­ku. Ume­sto nje, pod­no­se ostav­ku oni ko­ji od nje ostav­ku zah­te­va­ju. I, na­rav­no, pre­sta­je je­sti ja­ja. Sa­da bi je, iz­gle­da, na­rod, s fo­te­ljom, iz­neo iz kan­ce­la­ri­je, a par­ti­ja je po­sla­la za am­ba­sa­do­ra ta­mo gde se ja­ja ne je­du.

Trojan_Horse_1999_14_x_11_large

Thursday, November 10, 2011

Ku­da ide En­gle­ska?

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

94. Ku­da ide En­gle­ska?

Ži­vi­mo u vre­me­nu re­for­mi. Ne­ke od njih ži­ve, ne­ke ne ži­ve, ali ih svi tra­ži­mo. Ze­mlje ko­je su proš­le kroz re­vo­lu­ci­ju jed­nim su za­ma­hom za­do­vo­lji­le sve svo­je stra­sti za pro­me­nom i sa­da su ih sve­le na je­di­nu po­tre­bu da pro­me­ne re­vo­lu­ci­ju. Ze­mlje ko­je su je iz­be­gle pro­la­ze kroz mu­ko­tr­pan pro­ces no­ve re­for­ma­ci­je. En­gle­ska je bi­la po­sled­nja me­đu nji­ma i za­to mi se svi­đa­la.

Da li se do ovih da­na i u njoj neš­to pro­me­ni­lo ne mo­že se na­zre­ti. I kad se pro­me­ni, En­gle­zi se po­na­ša­ju isto. Oni ne vo­le pro­me­ne, čak ni na­bo­lje. Da li sto­ga što ni­su si­gur­ni da im je bo­lje, sve dok ni­je ka­sno, ili je ka­sno za sva­ku pro­me­nu, ne umem re­ći. U po­sled­nje vre­me, me­đu­tim, i u njih je de­mon re­for­me ušao. Jed­ni ve­le da je to uti­caj Evro­pe, dru­gi da je to iz do­sa­de. Ne ve­ru­jem. Evro­pe ov­de ne­ma ni za lek, osim „Bayero­vih“ aspi­ri­na, a ni do­sa­de sve dok je čo­vek sam sa so­bom. Do­sa­da po­či­nje tek kad ste pri­nu­đe­ni da bu­de­te s dru­gi­ma. Ukrat­ko, sve češ­će se ču­ju zah­te­vi da se ovo ili ono pro­me­ni i za­me­ni onim ili ovim.

figurewithmeat

Wednesday, November 09, 2011

Ka­ko se pra­ve isto­rij­ski bo­ga­lji

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

93. Ka­ko se pra­ve isto­rij­ski bo­ga­lji

Uči­li su nas da je zna­nje uslov na­pret­ku, ali kad su pri­mi­li ra­čun za ško­la­ri­nu, naš­li su da je to zna­nje su­vi­še sku­po za ono što da­je, a da­va­lo je po­ne­kad bun­tov­ni­ke i ne­za­do­volj­ni­ke, pa su se vra­ti­li sta­roj, do­broj ide­ji da obra­zo­va­nje tre­ba sa­mo onom ko je ka­dar sam da ga pla­ti i ko mo­že da bu­de ne­za­do­volj­nik na svoj tro­šak.

Ta­ko bi se, uz ne­iz­be­žno uproš­ća­va­nje, mo­gla de­fi­ni­sa­ti ti­ha to­ri­jev­ska re­for­ma bri­tan­skog obra­zo­va­nja. Edu­ka­ci­ja je ov­de neš­to o če­mu se stal­no go­vo­ri, ali kad se ra­di, on­da se pra­ve pa­re. U kraj­njoj li­ni­ji, obra­zo­va­nje to­me i slu­ži. S njim u ve­zi go­vo­ri se o za­po­sle­nju, o po­mo­ći na­rod­noj pri­vre­di, o sta­ja­nju na svo­je no­ge, o ras­te­re­će­nju bu­dže­ta, ni­kad o du­hov­nom uz­di­za­nju. Ono je, oče­vid­no, opet ne­ka kon­ti­nen­tal­na iz­miš­ljo­ti­na ko­ju će evrop­ski oci iz Bru­xel­le­sa ko­ri­sti­ti da Bri­tan­ci­ma po­ve­ća­ju po­re­ze.

munch-scream

Tuesday, November 08, 2011

Mag­na Car­ta Li­ber­ta­tum

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

92. Mag­na Car­ta Li­ber­ta­tum i pred­log za en­gle­ski ustav

Ova emi­si­ja pro­iz­ve­de­na je slu­čaj­no, za­hva­lju­ju­ći isto­ri­ji, ko­joj Ju­go­slo­ve­ni mno­go ne du­gu­ju, ali En­gle­zi tre­ba da joj sva­ko­ga da­na pa­le sve­ću. Ona im da­je pro­spek­te za ži­vot što im ga sva pa­met­na pred­vi­đa­nja od­ri­ču. Te­ma je na­đe­na u mo­jim emi­si­ja­ma o po­ve­sti En­gle­ske i kam­pa­nji ko­ja se ov­de vo­di za do­no­še­nje Bill of Rights, Po­ve­lje o pra­vi­ma, tj. pi­sa­nog usta­va ko­ji ze­mlja ne­ma, a ja lič­no ne vi­dim da joj i tre­ba.

Do­volj­no je po­gle­da­ti nas pa vi­de­ti ko­li­ko ustav sme­ta nor­mal­nom funk­ci­o­ni­sa­nju mo­der­ne dr­ža­ve. Da ga, ne­kom sre­ćom, ne­ma­mo, ne bi­smo se za nje­ga mo­gli hva­ta­ti kad god nam se neš­to ne svi­đa, ili svi­đa, jer on, ka­kav je, za­do­vo­lja­va sve, i sa­svim opreč­ne po­tre­be. No, iz­gle­da da su ne­ki En­gle­zi, na­ro­či­to bez­um­ni in­te­lek­tu­al­ci me­đu nji­ma, za­pe­li da ima­ju ustav.

Ve­ro­vat­no da ima­ju šta gr­di­ti, jer ova­ko pre­ko­pa­va­ti mo­ra­ju za­par­lo­že­nu nji­vu isto­rij­skih pre­se­da­na i spo­ri­ti se s obi­čaj­nom ma­glom Com­mon La­wa, što ga ov­de po­zna­ju sa­mo su­di­je i ar­he­o­lo­zi ko­ji se in­te­re­su­ju ka­ko su En­gle­zi ži­ve­li pre hi­lja­du pet­sto go­di­na. U sva­kom slu­ča­ju, oni to že­le, a ta­ko ra­no su kam­pa­nju po­če­li da ustav even­tu­al­no do­bi­ju za sto go­di­na. (Kao i no­vi mo­der­ni aero­drom, kao i štoš­ta či­me se Afri­ka po­no­si.)

triptych79c

Vi­de­ći ih ka­ko se mu­če, od­lu­čio sam da im po­mog­nem. Mo­ja će po­moć bi­ti u do­ma­ćoj tra­di­ci­ji, ne­će ih upu­ći­va­ti na bu­duć­nost, ne­go na proš­lost, gde se naj­bo­lje ose­ća­ju.

Pri­pre­ma­ju­ći za BBC osmu emi­si­ju Po­vest En­gle­ske (ka­ko je ja vi­dim), pro­na­šao sam za­bo­ra­vlje­ni do­ku­ment iz 1215. go­di­ne. Ra­ču­nam da je do­volj­no star da za En­gle­ze ne bu­de sum­njiv kao br­zo­plet, ali ni pre­star, da pri­pa­da rim­skoj ci­vi­li­za­ci­ji na ostr­vu i pro­tu­ma­či se kao još jed­na mi­na pod­met­nu­ta od pro­kle­tih Evro­plja­na iz Ri­ma (on­daš­njeg Bri­se­la).

On se zo­ve Mag­na Car­ta Li­ber­ta­tum ili Ve­li­ka po­ve­lja slo­bo­de i sa­dr­ži oba­ve­zna na­če­la isto­rij­skog rva­nja iz­me­đu Kru­ne i nje­nih po­da­ni­ka, na­lik na Qu­e­en­sbe­rryje­va pra­vi­la bok­sa. Pot­pi­sa­na je ju­na 1215, pod ve­drim ne­bom, ka­ko se to ka­že, ma­da je ono bi­lo oblač­no, u uva­li zva­noj Runnyme­de, a od stra­ne ba­ro­na­ta i su­ve­re­na Joh­na I Plan­ta­ge­ne­ta, bra­ta Ric­har­da La­vlje­ga Sr­ca, ko­ji je po­znat po to­me što je, iz ide­o­loš­kih raz­lo­ga, zbog osva­ja­nja Hri­sto­vog gro­ba, da­le­ko pre la­bu­ri­sta uva­lio En­gle­sku u sil­ne du­go­ve. Na­veš­ću od­lom­ke pre­ma Bi­bli­ji bri­tan­skog du­ha – Encyclo­pa­e­dia Bri­tan­ni­ca:

Dru­ga kla­u­zu­la Po­ve­lje šti­ti du­žni­ke od Kru­ne i osta­lih de­ri­ko­ža ko­ji su se u ono do­ba su­mar­no na­zi­va­li Je­vre­ji­ma (a da­nas se zo­vu ban­ka­ma, dok je dr­ža­va osta­la ista). Tre­ća re­gu­li­še oba­ve­znu po­moć Kru­ni, od­no­sno dr­ža­vi,
i pro­pi­su­je da sa­mo sa­ziv Ve­li­kog ve­ća mo­že odo­bri­ti nje­no po­ve­ća­nje (što bi čak i go­spo­di­na Law­so­na, da­naš­njeg mi­ni­stra bri­tan­skih fi­nan­si­ja, za­vi­lo u cr­no). Sle­de od­red­be:

„Ni­je­dan slo­bo­dan čo­vek ne mo­že se za­tvo­ri­ti, ubi­ti, sta­vi­ti van za­ko­na, pro­te­ra­ti, ili na bi­lo ko­ji na­čin uniš­ti­ti, osim za­ko­ni­tom pre­su­dom ne­kog svog ran­ga ili na osno­vu za­ko­na ze­mlje (što bi sa­vre­me­na uniš­te­nja oslo­bo­di­lo oba­ve­ze da sle­di pri­me­re iz vre­me­na Tu­do­ra). Ni­ko­me ne­će­mo us­kra­ti­ti ni ote­ža­ti pra­vo i prav­du (što bi naj­zad uči­ni­lo da ži­vi sa­če­ka­mo pre­su­du ne­kog su­da).

Svi su lju­di slo­bod­ni da do­la­ze, od­la­ze i osta­ju u ze­mlji, osim sta­vlje­nih van za­ko­na, za­tvo­re­ni­ka i ne­pri­ja­telj­skih stra­na­ca (što bi za­u­sta­vi­lo imi­gra­ci­ju). Svi su tr­gov­ci slo­bod­ni da do­la­ze, od­la­ze i bu­du u ze­mlji, da ku­pu­ju i pro­da­ju bez ne­ra­zum­nog po­re­za, osim u do­ba ra­ta (što bi nas oslo­bo­di­lo tak­sa ko­je nas ubi­ja­ju).

Ni­ko ne mo­že bi­ti osu­đen bez sve­do­ka op­tu­žbe (što će nas oslo­bo­di­ti ir­skog pro­ble­ma, jer ne­će­mo mo­ći da pro­ga­nja­mo te­ro­ri­ste pa će­mo se spa­sti i nji­ho­ve od­ma­zde). Ni­je­dan grad ni po­je­di­nac ne mo­že se pri­si­li­ti da gra­di mo­sto­ve ili odr­ža­va reč­ne na­si­pe osim onih ko­ji su na to oba­ve­zni drev­nim obi­ča­ji­ma ili po pra­vu (poš­to su naj­drev­ni­jim obi­ča­ji­ma na to oba­ve­zni sa­mo ro­bo­vi, to bi re­ši­lo i ku­luk i ra­sne ne­mi­re).

Kralj ne mo­že na­i­me­no­va­ti ni­jed­nog su­di­ju ni slu­žbe­ni­ka su­da i še­ri­fa ko­ji ne po­zna­je za­kon ze­mlje i ni­je vo­ljan da ga se dr­ži (te bi­smo naj­zad do­bi­li su­di­je sa smi­slom za pra­vo ume­sto sa smi­slom za hu­mor).

Svi stra­ni na­jam­ni­ci mo­ra­ju na­pu­sti­ti ze­mlju (što bi po­mo­glo ukla­nja­nju ne­za­po­sle­no­sti, a i oslo­bo­di­lo nas ru­skih špi­ju­na). Ako kralj pre­kr­ši oba­ve­zu, 25 ba­ro­na od­re­đe­nih za ču­va­re ove Po­ve­lje po­sla­će mu če­ti­ri za­stup­ni­ka da od nje­ga tra­že prav­du. Ako se ona ne pru­ži za 40 da­na, ču­va­ri Po­ve­lje mo­gu pro­stom ve­ći­nom gla­so­va od­lu­či­ti da odu­zmu kra­lje­ve zam­ko­ve, ze­mlje i svo­ji­nu (što bi na­ma omo­gu­ći­lo da se oslo­bo­di­mo rđa­ve vla­de i bez sku­pih iz­bo­ra).“

To je sa­mo ne­ko­li­ko vi­tal­nih pred­no­sti ko­je En­gle­zi­ma nu­di Po­ve­lja iz 1215. go­di­ne. Sto­ga sam, iako stra­nac, slo­bo­dan pred­lo­ži­ti da se Mag­na Car­ta Li­ber­ta­tum sme­sta pro­gla­si usta­vom En­gle­ske. Jer ova­ko slo­bo­do­u­man ustav, ko­ji je uz to i kraj­nje prak­ti­čan, ne ve­ru­jem da će iko smi­sli­ti.

Ako En­gle­zi moj sa­vet ne po­slu­ša­ju, što se mo­že de­si­ti ako na­đu da je Po­ve­lja i su­vi­še sko­raš­nja, pred­lo­ži­ću Mag­na Car­ta Li­ber­ta­tum svo­joj ze­mlji. Ako se po­ka­že pro­ma­še­nom, la­ko će­mo je pro­me­ni­ti – na to smo bar na­vi­kli –
a ako bu­de do­bra, bar u ne­če­mu će­mo i mi bi­ti En­gle­zi.

Monday, November 07, 2011

Poduke o Engleskoj

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

91. Pod­u­ke o En­gle­skoj gospodina Jo­ne­sa

Go­spo­din Jo­nes, En­glez ko­me sam u svo­je vre­me ob­jaš­nja­vao Ju­go­sla­vi­ju, hteo je lju­ba­znost da vra­ti i da me­ni ob­ja­sni Ve­li­ku Bri­ta­ni­ju. Po­ku­šao sam da ga od­vra­tim od to­ga. Ugod­no sam se u svom ne­zna­nju ose­ćao. Ono mi je po­mo­glo da En­gle­ze pod­ne­sem, a i nji­ma da sa mnom na kraj iza­đu. Ali se go­spo­din Jo­nes ni­je dao. Ako se En­glez od­lu­či da vam u ne­čem po­mog­ne, da vas ne­če­mu pod­u­či, ne­mo­gu­će ga je od to­ga od­go­vo­ri­ti. Se­ća­te li se sa­mo ko­li­ko je In­du­si­ma tre­ba­lo da ih se ota­ra­se? Pri­stao sam, na­da­ju­ći se da ne­ću pro­ći kao In­di­ja po­sle oslo­bo­đe­nja, da ga ne­ću raz­u­me­ti, kao ni on me­ne kad sam mu ob­jaš­nja­vao svo­ju ze­mlju, ali da će vi­ski, poš­to je bio nje­gov, bi­ti pra­vi.

corinth_trojan_horse

Sunday, November 06, 2011

Gor­di ili per­fid­ni Al­bion?

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

90. Gor­di ili per­fid­ni Al­bion?

U ovoj emi­si­ji no­stal­gič­no će­mo ras­pra­vlja­ti o jed­noj en­gle­skoj na­ci­o­nal­noj od­li­ci od ko­je su svi nje­ni isto­rij­ski ne­pri­ja­te­lji pra­vi­li ve­li­ko pi­ta­nje.

Ona je u nji­ho­vim oči­ma ob­jaš­nja­va­la sve en­gle­ske uspe­he, i iz­vi­nja­va­la sve nji­ho­ve ne­u­spe­he. Ni­je bi­lo ni­jed­nog slav­nog ime­na te isto­ri­je a da, u ovom ili onom mo­men­tu svo­je ka­ri­je­re, ovu en­gle­sku oso­bi­nu s mr­žnjom ni­je okri­vi­la za sve svet­ske ne­vo­lje, uklju­ču­ju­ći i osob­ne. O njoj je go­vo­rio Špa­nac Fi­lip II. Go­vo­ri­li su Fran­cu­zi: kar­di­nal Ric­he­li­eu, ja­ko­bi­nac Ro­be­spi­er­re i im­pe­ra­tor Na­poléon.

Ne­mač­ki kan­ce­la­ri Bi­smarck i Hi­tler. Ru­ski car­ski i so­vjet­ski bolj­še­vič­ki dr­žav­ni­ci. Po­gla­va­ri ze­ma­lja ko­je su po­sta­le bri­tan­ske ko­lo­ni­je, i ze­ma­lja ko­je, ne­kim ču­dom, to ni­su po­sta­le. Go­vo­ri­li bi­smo i mi, da nas je ko slu­šao, a po­go­to­vo da smo slu­ša­li sa­mi se­be i svo­je in­te­re­se.

Specter

Friday, November 04, 2011

Nacionalni prst u vazduhu

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

89. Na­ci­o­nal­ni prst u va­zdu­hu ili oda­kle ve­tar du­va

Po­sled­njih ne­ko­li­ko me­se­ci ove su emi­si­je iz­ne­ve­ri­le svo­ju pri­ro­du i svr­hu. Mo­ja ulo­ga ni­je da na­ma go­vo­rim o na­ma, već va­ma o nji­ma. Okol­no­sti, ko­je sam proš­li put ob­ja­snio, pri­mo­ra­le su me na stran­pu­ti­cu. Na njoj sam, vi­de­li ste, po­stao po­ma­lo emo­ti­van, hi­ste­ri­čan, pa i pa­ko­stan. Vra­ćam se umo­ran – niš­ta ta­ko ne za­ma­ra kao vla­sti­ta ze­mlja i sop­stve­na mu­ka – ali vi­še ni­sam ni emo­ti­van ni hi­ste­ri­čan.

Osta­jem još sa­mo pa­ko­stan, što zna­či da ću opet go­vo­ri­ti uglav­nom o En­gle­zi­ma. A o na­ma sa­mo u us­po­red­ba­ma, ko­je će, po pri­ro­di stva­ri, naj­češ­će bi­ti na na­šu šte­tu. Ka­žem po pri­ro­di, jer sve je, iz­gle­da, uvek na na­šu šte­tu.

Pa­kost je po­sled­nji osta­tak mog sa­mo­poš­to­va­nja. S njom sam ov­de bez­be­dan. Ona En­gle­ze ni­kad ne vre­đa. Oni zna­ju da smo pa­ko­sni jer im za­vi­di­mo. Mo­žda i dru­gi raz­log po­sto­ji, ali nje­ga vi­di­mo sa­mo mi. I to upra­vo za­to što im za­vi­di­mo, pa sve opet iz­la­zi na isto.

t73_c

Thursday, November 03, 2011

O sa­blji i kal­ku­la­to­ru

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić. 

88. O sa­blji i kal­ku­la­to­ru kao na­rod­nim am­ble­mi­ma

Uko­li­ko du­že u Bri­ta­ni­ji ži­vi­te, uto­li­ko vi­še do­la­zi­te u sum­nju – po­sto­ji­te li. U naj­ma­nju ru­ku, po­sto­ji­te li na onaj na­čin, u onom ljud­skom i ad­mi­ni­stra­tiv­nom ob­li­ku u ko­me vas je maj­ka ro­di­la, od­ga­ji­la, ka­ko ste se­be do­sad vi­de­li. Za stran­ca je to jed­no od pr­vih is­ku­sta­va s ko­ji­ma se sre­će, i jed­no od po­sled­njih ko­je je spre­man da to­le­ri­še. Ja sam iz ko­mo­di­te­ta u to­me ma­lo is­pred­nja­čio, pa žur­bu sa­da pla­ćam. Či­ni­lo mi se da je mu­dri­je što pre se s ano­nim­noš­ću po­mi­ri­ti ne­go s En­gle­zi­ma ne­pre­sta­no ras­pra­vlja­ti o to­me ka­ko se mo­je ime uisti­nu iz­go­va­ra, ili im, po po­vrat­ku iz Ju­go­sla­vi­je, od­go­va­ra­ti na pi­ta­nja ka­ko sam se pro­veo „u mom le­pom Pra­gu“. Po­mo­gla mi je či­nje­ni­ca da ni mi nji­ho­va ime­na ne ci­ti­ra­mo uvek ka­ko va­lja, da „Whi­te“ iz­go­va­ra­mo kao „Vajt“, ali od­mo­gla dru­ga: da Whi­te ne ži­vi u Ju­go­sla­vi­ji ne­go mi­lja­ma da­le­ko od ono­ga ko­ji nje­go­vo ime ne iz­go­va­ra is­prav­no, a ja sam već dva­de­set go­di­na ov­de. Ni­kad ni­sam mi­slio da to či­ne na­mer­no – i ne či­ne – ne­go sto­ga što im je­zik ni­je po­do­ban za na­še kon­so­nant­ske gu­žve. Te­šio sam se vi­de­ći ka­ko u po­gle­du pre­zi­me­na pro­la­ze jad­ni Po­lja­ci, či­ja ime­na i ja je­dva iz­go­va­ram. Naj­zad, ka­da sam se pred­sta­vljao kao Ju­go­slo­ven, imao sam iz­ve­sne šan­se da bu­dem sta­vljen u ne­ki pri­bli­žan ge­o­graf­ski i isto­rij­ski kon­tekst. Kao Sr­bin, ba­rem do sa­da, na­šao bih se u lim­bu.

Na­stu­pa čas kad i Sr­bin bi­ti ov­de neš­to zna­či, ako se po­mi­ri­te s tim – šta zna­či. Ali i čas kad se, za­hva­lju­ju­ći to­me u va­ma po­no­vo ra­đa ro­do­ljub, pa – če­mu kri­ti – i na­ci­o­na­list, za ko­ga ste ve­ro­va­li da je umro za­jed­no s va­šim ilu­zi­ja­ma o na­ro­du ko­me pu­kim slu­ča­jem pri­pa­da­te. U me­đu­vre­me­nu, iz­gu­bi­li ste i ne­ke ilu­zi­je o na­ro­du ko­me ste, slo­bod­nim iz­bo­rom, doš­li u go­ste. Stvo­re­na je po­god­na per­spek­ti­va, iz ko­je naj­zad mo­že­te bi­ti tre­zve­ni, objek­tiv­ni, pra­vič­ni, što će re­ći ne raz­u­me­va­ti ne­kog ili neš­to bez pro­kle­tog ose­ća­nja kri­vi­ce.
Witches in the air Goya

Wednesday, November 02, 2011

Evro­po, otvo­ri se!

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

87. Evro­po, otvo­ri se!

Baj­ka Ali-Ba­ba i če­tr­de­set raz­boj­ni­ka go­vo­ri o pe­ći­ni s bla­gom u ko­ju se stu­pa na ma­gič­ne re­či: Se­za­me, otvo­ri se! Za­mi­sli­mo da je pe­ći­na Evro­pa, pa se obra­ti­mo isto­ri­ji.

Od 732. go­di­ne, ka­da je pr­vi put upo­tre­blje­na reč Evro­plja­ni da se opi­šu rat­ni­ci ko­ji su kod Po­i­ti­er­sa po­tu­kli Ma­vre i sa­ču­va­li kon­ti­nent od isla­ma, sve do 1992, ka­da će po­tom­ci po­bed­ni­ka na­či­ni­ti od­lu­čan ko­rak pre­ma Uje­di­nje­nim Dr­ža­va­ma Evro­pe, pro­ći će hi­lja­du dve­sta še­zde­set go­di­na. S is­klju­če­njem pe­de­se­tak po­sled­njih, u ko­ji­ma je be­sneo hlad­ni rat iz­me­đu Is­to­ka i Za­pa­da, ni­jed­ne go­di­ne ne­ma da deo kon­ti­nen­ta ni­je bio u vru­ćem ra­tu, dru­gi se od ra­ta opo­ra­vljao, tre­ći za rat pri­pre­mao.

antonchristian_020_010

Tuesday, November 01, 2011

Srp­ska ustav­na zi­ma

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

86. Srp­ska ustav­na zi­ma i en­gle­sko zim­sko le­to

Zva­nič­ne de­fi­ni­ci­je usta­va osta­vlja­mo prav­ni­ci­ma. Ne­zva­nič­ne a op­ti­mi­stič­ne de­fi­ni­ci­je tvr­de da je ustav ze­mlje ma­te­ri­ca nje­nih za­ko­na. Uko­li­ko je ma­te­ri­ca zdra­vi­ja, i po­rod će na­pred­ni­ji bi­ti, pri če­mu se car­ski rez re­vo­lu­ci­je ne sma­tra naj­bo­ljim pu­tem za ra­đa­nje us­pe­le dr­ža­ve. Pe­si­mi­stič­ni­je je miš­lje­nje da je ustav zbor­nik le­pih ali neo­stva­ri­vih že­lja, a ci­nič­no da je on mu­dro sro­če­no oprav­da­nje za sve glu­po­sti što ih nje­go­va pri­me­na uno­si u sva­ko­dnev­ni ži­vot.

Po na­iv­ni­ma, ustav je pra­va sli­ka ono­ga što ze­mlja je­ste. Po per­verz­ni­ma – sli­ka ono­ga što ni­je. Sa­mo se ju­go­slo­ven­ski ustav raz­li­ku­je: sli­ka je, na­i­me, ono­ga što ni­poš­to ne tre­ba da bu­de. Naš i en­gle­ski ustav još se po ne­če­mu raz­li­ku­ju. Od svih kon­sti­tu­ci­ja na sve­tu na­ša je naj­du­ža, en­gle­ska naj­kra­ća. To­li­ko krat­ka da je i ne­ma. Ne­po­sto­ja­nje usta­va Bri­ta­ni­ji ne sme­ta da ima ja­ku dr­ža­vu i za­ko­ne, efi­ka­sni­je od ze­ma­lja sa naj­sa­vr­še­ni­jim usta­vom. Po­sto­ja­nje ju­go­slo­ven­skog usta­va, u me­đu­vre­me­nu, sme­ta na­ma ne sa­mo da ima­mo efi­ka­sne za­ko­ne ne­go da ima­mo i dr­ža­vu.

sacred2