Ba­ron Münchha­u­sen

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

98. Ba­ron Münchha­u­sen i nje­gov ču­de­sni per­čin

Ne­dav­no je go­spo­din Kin­nock, šef la­bu­ri­sta, po­nu­dio kon­zer­va­tiv­ci­ma po­moć u si­la­sku s vla­sti, poš­to je oče­vid­no da su na­po­ri to­ri­jev­ske po­li­ti­ke u tom po­gle­du ne­do­volj­ni. Go­spo­đa Thatcher je od­go­vo­ri­la da će o to­me raz­miš­lja­ti u gro­bu, gde će za glu­po­sti ima­ti vi­še vre­me­na. Slič­nu po­nu­du ko­mu­ni­sti­ma kod nas iz­neo je go­spo­din Ru­pel, pred­sed­nik De­mo­krat­skog sa­ve­za Slo­ve­ni­je.

Re­kao je da se sa­mo ba­ron Münchha­u­sen spa­sao iz mu­lja vu­ku­ći se­be za per­čin. Ko­mu­ni­sti su od­go­vo­ri­li da osta­ju pri na­či­nu ba­ro­na Münchha­u­se­na. I da će, na po­no­vlje­nu po­nu­du, iš­ču­pa­ti per­čin go­spo­di­nu Ru­pe­lu. Poš­to me za­bri­nja­va že­lja par­ti­je da se me­nja na br­ži na­čin ne­go, kao go­spo­đa Thatcher, pri­rod­nim sta­re­njem, ri­zi­ku­ju­ći per­čin, ova­ko raz­miš­ljam.



Ju­go­sla­vi­ja ima vi­še od dva mi­li­o­na ko­mu­ni­sta, a sta­nov­ni­ka ko­ji­ma Ustav pri­zna­je pra­vo da pred­stav­ni­ke bi­ra­ju me­đu ko­mu­ni­sti­ma oko 12 mi­li­o­na, šest pu­ta vi­še. Pet­na­est po­sto gra­đa­na vla­da nad 85 po­sto. Uz po­moć SSRNJ, ko­me ov­de od­go­va­ra an­gli­kan­ska pa­stva, ko­ja u Bo­ga ne mo­ra ve­ro­va­ti ali u cr­kvu ide, osno­va na­rod­ne vo­lje se ši­ri.

U So­ci­ja­li­stič­kom sa­ve­zu su, po­red onih dva mi­li­o­na ko­mu­ni­sta, i ini gra­đa­ni. U nje­mu sam, pre­ko sta­leš­kog udru­že­nja, i ja, iako ni­sam so­ci­ja­li­sta. Is­ho­di do­sa­daš­njih iz­bo­ra po­ka­zu­ju da je po­sto­tak bi­ra­ča ko­ji gla­sa za vla­du pri­bli­žno isti. Sve­jed­no da li nam je do­bro ili pro­pa­da­mo. Sve­jed­no i ka­ko se upra­vlja.

Uvek će­mo gla­sa­ti za vla­du. Ista vla­da će vo­di­ti dru­gu po­li­ti­ku, ili će dru­ga vla­da vo­di­ti istu po­li­ti­ku. Po­sto­ja­nost do­ka­zu­je sna­gu na­šeg ka­rak­te­ra, ka­rak­ter na­še sna­ge i iz­liš­nost opo­zi­ci­je. Pre­vr­tlji­vost Evro­plja­na de­lu­je neo­zbilj­no. A užas En­gle­za, na iz­ja­vu gvo­zde­ne da­me da će na vla­sti osta­ti sve dok pri­rod­nim pu­tem ne zar­đa, ma­lo­um­no.

Stvar­na opo­zi­ci­ja, sem per­verz­nim po­li­ti­ča­ri­ma, ni­ko­me ne tre­ba. Vla­di sme­ta, opo­zi­ci­o­na­ri­ma do­no­si ne­pri­li­ke. Nje­na je vred­nost psi­ho­loš­ke na­ra­vi. Opo­zi­ci­ja za­do­vo­lja­va ne­ke bit­ne a ne­pri­stoj­ne ljud­ske na­go­ne, ko­je smo u de­tinj­stvu upra­žnja­va­li mo­kre­njem u kre­ve­tu. Ko u opo­zi­ci­ji ni­je bio ne zna šta je pra­vi, slo­bo­dan, di­vlji ži­vot.

Na­rav­no, ako ste u njoj stal­no, i kad vam se ho­će i kad vam se ne­će, po­sta­će ona mo­ra, kao sva­ka slast ko­ja ne­ma kra­ja. Naj­bo­lje je bi­ti i na vla­sti i u opo­zi­ci­ji. Na vla­sti pod­mi­ru­je­te po­lo­vi­nu na­go­na, onih zdra­vih, u opo­zi­ci­ji osta­tak bo­le­snih, ili obr­nu­to.

Ni­je, me­đu­tim, pra­vo da deo na­ro­da, bu­du­ći uvek na vla­sti, za­u­vek bu­de li­šen uži­va­nja u opo­zi­ci­ji. Po­je­di­nač­ni us­pe­si na tom po­lju iz­ra­že­ni u či­nje­ni­ci da ko­mu­ni­sti gr­de svo­ju vla­du vi­še od onih za ko­je je ona tu­đa, ni­su do­volj­ni. Tre­ba ustro­ji­ti si­stem i tom ci­lju te­ži ko­men­tar.

Par­ti­ja se uže­le­la opo­zi­ci­je ko­ja se ne re­gru­tu­je iz ku­će du­ho­va. Ho­će pra­vu, ali ne pri­sta­je vi­še da iz opšteg ve­se­lja u plju­va­nju vla­sti bu­de is­klju­če­na. Ko vla­da, za­slu­žu­je i ne­ku na­kna­du. Ako već u raz­lo­zi­ma za hva­lu ne mo­že bi­ti, nek bar bu­de u pra­vu na grd­nju.

Na­ža­lost, opo­zi­ci­ja u vla­sti­tim re­do­vi­ma ni­je na vre­me to­le­ri­sa­na. Ne do­puš­ta je ni bri­tan­ski pre­mi­jer. Ako se sa stran­kom ne sla­že­te, idi­te u dru­gu, ka­že. Mi to ne mo­že­mo re­ći. Mi tu dru­gu ne­ma­mo.

Re­vi­zi­o­ni­sti su tra­ži­li pra­va za par­tij­sku ma­nji­nu, ne bri­nu­ći se mno­go za pra­va ve­ći­ne iz­van par­ti­je. Poš­to su je­di­ni ima­li par­ti­ju, hte­li su i pra­vo da se s njom ne sla­žu. Ni taj pa­me­tan po­ku­šaj ni­je us­peo. Ve­ći­na se pla­ši­la da ne osta­ne u ma­nji­ni, ma­nji­na ni­je bi­la si­gur­na da bi njen si­stem bio do­bar i da je ona u ve­ći­ni.

Vr­li­na ide­je o So­ci­ja­li­stič­kom sa­ve­zu kao su­ro­ga­tu opo­zi­ci­je u to­me je što su ko­mu­ni­sti i vla­da i opo­zi­ci­ja. Uži­va­ju oba bit­na ljud­ska sta­nja. Kao čla­no­vi par­ti­je u vla­di, kao čla­no­vi SSRNJ u opo­zi­ci­ji. U Fron­tu na­pa­da­ju ono što u Par­ti­ji bra­ne. Svo­ja su vla­sti­ta opo­zi­ci­ja. Osim što bi vi­še uži­va­li u vla­sti, jer bi mo­gli i da je na­pa­da­ju, bo­lje bi vla­da­li, jer ko od tvor­ca bo­lje po­zna­je ma­ne svog de­la?

Uzmi­mo da Front ni­je još jed­na do­tra­ja­la par­tij­ska ku­li­sa u po­li­tič­kom ma­ri­o­net­skom po­zo­riš­tu ze­mlje, ne­go zbir so­ci­ja­li­sta raz­li­či­tog so­ja. Šta će­mo s oni­ma ko­ji ni­su le­vi? U za­blu­di su, da­bo­me, što ni­su, što ni po­sle po­la ve­ka is­ku­stva sa naj­bo­ljim po­ret­kom na sve­tu ni­su, ali, eto, đa­vo ih od­neo, ni­su. Oni ni­su ne­pri­ja­te­lji ze­mlje, oni su sa­mo nje­ni idi­o­ti. Ka­ko će oni is­ko­ri­sti­ti gra­đan­ska pra­va? Ka­ko slo­bo­du ako je uslo­vlje­na pri­pad­noš­ću apo­stol­skoj ide­ji?

U Slo­ve­ni­ji su so­ci­jal­de­mo­kra­ti pod­ne­li mol­bu za do­zvo­lu ra­da. Od­go­vo­re­no je da mo­gu de­lo­va­ti sa­mo u okvi­ru So­ci­ja­li­stič­kog sa­ve­za. Za­vi­sno od pro­gra­ma, mo­žda oni i mo­gu u Sa­vez ući a da ne la­žu i Sa­vez i se­be. Ali, mo­že li to ne­ka sa­mo de­mo­krat­ska stran­ka? Jer ula­ze­ći u So­ci­ja­li­stič­ki sa­vez, auto­mat­ski po­sta­je so­ci­ja­li­stič­ka, što ni po pro­gra­mu ni po član­stvu ni­je.

I so­ci­ja­li­stič­ki mo­ra de­lo­va­ti, što ne­će i ne mo­že. A ako mi­mo Sa­ve­za ne mo­že po­sto­ja­ti, na šta se svo­de po­li­tič­ka pra­va nje­nih po­ten­ci­jal­nih pri­pad­ni­ka? I u ko­me su smi­slu oni rav­no­prav­ni sa svi­ma ko­ji ima­ju sre­ću da so­ci­ja­li­stič­ki mi­sle (ili se pra­ve da mi­sle) i, shod­no to­me, mo­gu jav­no iz­ra­ža­va­ti svo­ju gra­đan­sku vo­lju?

Ma­na mog re­še­nja je, da­kle, u to­me što ono za­do­vo­lja­va sa­mo ko­mu­ni­ste.

Ali to je i cilj, zar ne?