Bermudski trougao

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

97. Ber­mud­ski tro­u­gao so­ci­ja­li­zma

Moj sa­vet­nik za en­gle­ska pi­ta­nja go­spo­din Jo­nes mi je re­kao: „So­ci­ja­li­zam u En­gle­skoj ni­je mo­guć, on ov­de ni­kad ne­će us­pe­ti.“ „Zaš­to?“, upi­tao sam ga lju­bo­mor­no. „Da li sto­ga što nig­de ni­je us­peo?“ „Ko­ješ­ta!“, ka­zao je go­spo­din Jo­nes. „To su evrop­ski raz­lo­zi. Da i za nas va­že, ov­de bi us­peo.“ „A vaš, ko­ji je?“ „Sa­svim prost. En­gle­zi ga ne­će.“ Uvre­dio sam se.

„I dru­gi na­ro­di ga ni­su hte­li, pa su ga ipak do­bi­li.“ „I to je pro­sto“, re­kao je pi­to­mo. „Do­bi­li su ga jer ni­su bi­li En­gle­zi.“ „Mo­žda će do­ći vre­me“, re­kao sam pa­ko­sno, „kad ni vi En­gle­zi ne­će­te bi­ti baš ta­kvi En­gle­zi. On­da će­te mo­žda po­sta­ti i so­ci­ja­li­sti.“ „Ali ne­će­mo vi­še bi­ti En­gle­zi, zar ne?“, re­kao je. I ka­zao isti­nu. So­ci­ja­li­zam će opet bi­ti ne­či­ja tu­đa stvar, bri­ga ra­se ko­ja će za­me­ni­ti en­gle­sku. Po­ku­šao sam s dru­ge stra­ne: „U re­du.

En­gle­zi ne­će so­ci­ja­li­zam. Re­ci­mo da je od­bi­ja­nje, za dru­ge ne­do­volj­no, ov­de do­volj­no. Ali zaš­to ga ne­će?“ „Vi tra­ži­te raz­log?“, za­pi­tao me je za­ču­đe­no. „Ne bi mi ško­dio.“ „Pa vi ži­vi­te u nje­mu.“ „Svoj znam. Že­lim vaš. Vi ne ži­vi­te u nje­mu. Vi s njim is­ku­stva ne­ma­te. Ko­ji je vaš raz­log?“

Mi­slio sam da će se po­zva­ti na mo­je is­ku­stvo. Ni­je. Ni­je en­gle­ski osla­nja­ti se na pri­stra­sna miš­lje­nja kad se mo­že­te osla­nja­ti ni na šta. „En­gle­zi ga ne­će jer je so­ci­ja­li­zam pro­ti­van en­gle­skoj pri­ro­di“, re­kao je go­spo­din Jo­nes i oti­šao, osta­vlja­ju­ći me u du­hov­noj ko­mi. Tra­žio sam ob­jaš­nje­nje ko­je ne bi bi­lo sa­mo en­gle­sko, i na­šao ga u ovom ko­men­ta­ru.





U Ka­rip­skom mo­ru, u bli­zi­ni Ber­mu­da, okean iz­gle­da kao i svu­da. Akva­ma­rin­ske je bo­je, ne­pro­zir­ne du­bi­ne, vo­de ti­he za hal­ki­on­skih da­na, raz­dra­že­ne kad be­sne žen­stve­ni taj­fu­ni. Ali ni­je isti kao svu­da. U tim vo­da­ma ne­sta­ju la­đe. Bez tra­ga i ob­jaš­nji­vog raz­lo­ga. Ta­jan­stve­no pod­ruč­je je na­zva­no Ber­mud­skim tro­u­glom i uš­lo u le­gen­du.

Sve u ži­vo­tu ima svoj Ber­mud­ski tro­u­gao, mi­ste­ri­o­zan pro­stor u ko­me se bez uzro­ka to­ne. To­nu na­de ko­je ni­su iz­ne­ve­re­ne, pri­ja­telj­stva ni­čim neo­zle­đe­na, lju­ba­vi ko­je ni­su pre­sta­le, de­la za ko­ja smo mi­sli­li da su us­pe­la, ide­je što su nam se či­ni­le ne­po­vre­di­vim. Po­ta­nja­ju ra­se ve­li­ke proš­lo­sti i lju­di ve­li­ke bu­duć­no­sti.

Na po­vr­ši­ni osta­je po­ne­ka olu­pi­na. Ona nam ve­li da se de­sio bro­do­lom, ali ni­kad i zaš­to, zaš­to se po­to­nu­lo. U po­li­ti­ci bro­do­lo­mi su če­sti, no go­to­vo uvek pla­u­zi­bil­no ob­jaš­nji­vi. Po­ne­kad su ne­po­treb­ni ali ob­jaš­nji­vi, ne­pra­ved­ni ali ob­jaš­nji­vi, dok se zbi­va­ju, mo­žda i ne­ja­sni, ali ka­sni­je ob­jaš­nji­vi. S krup­nim ide­ja­ma je te­že. Ve­ći­na uisti­nu ve­li­kih ljud­skih ide­ja po­to­nu­la je u po­ve­snom Ber­mud­skom tro­ku­tu a da pra­ve raz­lo­ge ni­kad ni­smo sa­zna­li.

U tom po­gle­du, ako ne i u dru­gim, ide­ja so­ci­ja­li­zma je sreć­ni­ja. Njen je Ber­mud­ski tro­u­gao vi­dljiv, pod­ruč­je nje­nog bro­do­lo­ma ja­sno se ocr­ta­va na na­u­tič­koj ma­pi ljud­skih uto­pi­ja. Jer to je valj­da je­di­na ide­ja ko­ja svoj smr­to­no­sni tro­u­gao no­si sa so­bom i u se­bi ga sa­dr­ži.

Je­di­na ide­ja, či­ji je Ber­mud­ski tro­u­gao isto­vre­me­no i uslov nje­ne ve­li­či­ne, gde je u po­re­klu ide­je i pra­vi raz­log nje­ne pro­pa­sti. Ko­li­ko to so­ci­ja­li­zmu po­ma­že da du­že ži­vi ili što pre umre, još je ne­iz­ve­sno. Iz­gle­da da se obe mo­guć­no­sti di­ja­lek­tič­ki na­do­pu­nju­ju. A što one pro­pu­ste, na­dok­na­đu­ju dru­ge slu­žbe.

Ber­mud­ski tro­u­gao so­ci­ja­li­zma je pre i iz­nad sve­ga u ljud­skoj pri­ro­di. So­ci­ja­li­zam se pro­ti­vi pri­ro­di čo­ve­ka. Svi su osta­li raz­lo­zi se­kun­dar­ni, i per­ver­zi­je so­ci­ja­li­stič­ke ide­je u isto­rij­skoj prak­si, i na­sil­na pri­ro­da te prak­se, i di­ja­lek­tič­ka kon­fu­zi­ja nje­nih ci­lje­va. Da ni­je ta­ko, prak­sa bi se da­la pri­la­go­di­ti.

Ali, ako se pri­la­go­di na­šoj pri­ro­di, on­da što na­sta­je pre­sta­je bi­ti so­ci­ja­li­zam i po­sta­je ono što u tzv. ci­vi­li­zo­va­nom sve­tu je­di­no uspe­va – za­ko­ni­ma i pra­vi­li­ma igre ob­u­zda­va­na, do­bro or­ga­ni­zo­va­na i ume­re­nim opštim ci­lje­vi­ma po­zla­će­na pri­rod­na se­bič­nost. A šta za uto­pij­ski, auten­tič­ni so­ci­ja­li­zam osta­je? Bu­duć­nost u nje­mu ni­kad i ni­je bi­la. Ona je mo­žda u ople­me­nji­va­nju ne­kim od nje­go­vih su­bi­de­ja dru­gih, lju­di­ma, a na­ro­či­to En­gle­zi­ma, po­dob­ni­jih druš­tve­nih si­ste­ma. S

o­ci­ja­li­zam ni­je voć­ka ko­ja će sa­ma da­ti hran­ljiv plod. On je mo­žda tek pel­cer ko­ji će dru­ge, iz­dr­žlji­vi­je voć­ke uči­ni­ti ma­nje di­vljim, a nji­ho­ve plo­do­ve hran­lji­vi­jim za što vi­še lju­di. A to je suš­tin­ski smi­sao so­ci­jal­de­mo­kra­ti­je.

Po­stao mi je shva­tljiv i go­spo­din Jo­nes. Kad je go­vo­rio o „pri­ro­di En­gle­za“, zbog ko­je ov­de so­ci­ja­li­zam ne­ma iz­gle­da, mi­slio je na ljud­sku pri­ro­du, sa­mo je dr­žao da joj ter­min „En­gle­zi“ vi­še od­go­va­ra.

Da je po­jam „En­gle­za“ eks­klu­ziv­ni­ji od poj­ma „čo­ve­ka“, ko­ji u se­bi mo­že sa­dr­ža­ti svaš­ta, čak i ir­ske te­ro­ri­ste ili po­koj­ne le­ve la­bu­ri­ste. Ono što je on hteo da ka­že je­ste upra­vo to: so­ci­ja­li­zam se pro­ti­vi ljud­skoj pri­ro­di ka­kva je­ste, ma ka­kva da je.

Sad mi je sve bi­lo ja­sno, osim ka­ko je upr­kos to­me, upr­kos fun­da­men­tal­noj ne­sa­gla­sno­sti sa mo­jom pri­ro­dom, so­ci­ja­li­zam ipak...

Da­le­ko bi me od­ve­lo da mi­sao do­mi­slim. Ni­sam En­glez. Sa­mo sam – čo­vek. A to ni­je ni­ka­kva zaš­ti­ta.