Cover-up

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

103. Co­ver-up ili gu­ra­nje đu­bre­ta pod ći­lim

Do­ma­ći­ca ima dva na­či­na da pri­klad­no do­če­ka go­ste. Ku­ća joj uvek mo­že bi­ti či­sta, te je po­se­ta ne­će iz­ne­na­di­ti, ili je ona do­volj­no spret­na da u krat­kom raz­ma­ku iz­me­đu zvo­na i vre­me­na do ko­ga uč­ti­vost do­puš­ta da se vra­ta ne otvo­re sve ne­u­god­ne do­ka­ze o svom ka­rak­te­ru i na­vi­ka­ma skem­ba u or­ma­ne ili pod ći­li­me gur­ne. Iz­me­đu ne­u­red­nih a spret­nih do­ma­ći­ca i na­ših vla­da ne­ma raz­li­ke. Veš­ti­na im se ma­nje sa­dr­ži u spo­sob­no­sti da se ku­ća uvek u re­du dr­ži, ne­go u umet­no­sti da iz­gle­da ured­na kad im na vra­ta neo­če­ki­va­no za­zvo­ni jav­no mnje­nje.





Na vra­ta 10 Dow­ning Stre­e­ta naj­pre su za­ku­ca­li te­ro­ri­sti, pa tek poš­to su oni po­sao oba­vi­li za­lu­pa­la je jav­nost. Kad su za­ku­ca­li te­ro­ri­sti, vla­da se pra­vi­la da ih ne ču­je i niš­ta ni­je pred­u­ze­la da po­se­tu do­stoj­no do­če­ka. Iz­vi­nja­va­la se uče­sta­lim ku­ca­njem na vra­ta nje­nih usta­no­va. Ob­jaš­nje­nje je ra­zum­no, osim ako na ula­zu ne ku­ca tem­pi­ra­na bom­ba.

Ta­da je ra­zum­ni­je ku­ca­nje ču­ti. Tek kad je bom­ba eks­plo­di­ra­la, vla­da je ču­la lu­pa­nje no­vih ne­že­lje­nih go­sti­ju – štam­pe i jav­no­sti. Sme­sta je, kao sva­ka u ne­re­du za­te­če­na do­ma­ći­ca, ura­di­la ono što je je­di­no pre­o­sta­lo – str­pa­la je pr­lja­vo ru­blje svo­je ne­kom­pe­ten­ci­je u or­man, a ot­pat­ke svo­je in­do­len­ci­je pod ći­lim. Kad su vra­ta otvo­re­na, ku­ća je bli­sta­la – ali i smr­de­la. Bio je to kla­si­čan co­ver-up, ko­jim se vla­de ba­ve bar po­la rad­nog vre­me­na, jer su u dru­goj po­lo­vi­ni za­u­ze­te omaš­ka­ma zbog ko­jih i mo­ra­ju da ih po or­ma­ni­ma i pod ći­li­me kri­ju.

U me­đu­vre­me­nu sa­kri­ve­ne su i žr­tve ne­sre­će kraj se­la Loc­ker­bi­e­ja; 270 put­ni­ka bo­in­ga 747 „Pan-Amo­vog“ le­ta 103, na li­ni­ji Frank­furt–Lon­don–SAD, sa­hra­nje­no je pod ze­mlju. Lju­di su otiš­li pod ze­mlju, isti­na pod ći­lim. Lju­di se iz ze­mlje ne­će vra­ti­ti, isti­na is­pod ći­li­ma pro­vi­ru­je.

Upo­zo­re­nje o mo­gu­ćem aten­ta­tu na ame­rič­ki avion sti­glo je En­gle­zi­ma na vre­me da niš­ta ne pre­du­zmu. Sa­dr­ža­lo je sve nu­žne ele­men­te – ime ugro­že­ne kom­pa­ni­je, tip avi­o­na, ru­tu le­ta, vre­me na­pa­da, vr­stu bom­be – sve osim do­volj­no ube­dlji­vo­sti da pro­bu­di En­gle­ze iz ad­mi­ni­stra­tiv­ne le­tar­gi­je nji­ho­ve ci­vil­ne slu­žbe. Ko­re­ći ih, Ame­ri­kan­ci iz kom­pa­ni­je „Pan-Am“ tvr­de da je je­dan alarm pri­mljen 18, a pr­vi još 10. no­vem­bra, pet ne­de­lja pre ne­sre­će, pa je ja­sno da i pod nji­ho­vim ći­li­mom ba­zdi. Nem­ci ću­te. Pri­ča se da je eks­plo­ziv u avion unet u Frank­fur­tu i dok se ne ot­kri­je da je ipak unet u Lon­do­nu svi su pod ći­lim otiš­li.

Naj­en­gle­ski­ja je či­nje­ni­ca, a pri­znao ju je mi­ni­star za tran­sport go­spo­din Chan­non, da je na ba­zi upo­zo­re­nja ono za­in­te­re­so­va­ne, ili pre ne­za­in­te­re­so­va­ne aero­drom­ske slu­žbe oba­ve­sti­lo o opa­sno­sti 19. de­cem­bra, dva da­na pre ne­sre­će. Ka­ko? Jed­nim pi­smom. Ka­kvim pi­smom? Obič­nim pi­smom.

Zbog bo­žić­nih pra­zni­ka, me­đu­tim, pi­smo je u lon­don­ski „Pan-Am“ sti­glo 17. ja­nu­a­ra 1989. Dva­de­set šest da­na po­sle eks­plo­zi­je. So so­rry, ža­li­mo, ve­li vla­da, kri­va je poš­ta što je spo­ra, u kraj­njoj li­ni­ji gra­đa­ni jer ne zna­ju me­ru ka­da su u pi­ta­nju bo­žić­ne če­stit­ke. Pi­šu ih na mi­li­o­ne, gu­še­ći poš­tan­ske ka­na­le i one­mo­gu­ću­ju­ći da spa­so­no­sne po­ru­ke stig­nu na vre­me.

U me­đu­vre­me­nu, za En­gle­sku ni­je ne­ve­ro­vat­no da u do­ba te­lek­sa vla­di­ne slu­žbe za po­ver­lji­ve do­sta­ve ko­ri­ste jav­nu poš­tu. Da su go­lu­ba pi­smo­no­šu po­sla­li, taj bi sva­ka­ko sti­gao na vre­me, pa se oče­ku­je da će od sa­da, bar za ur­gent­ne po­šilj­ke, Bri­ta­ni­ja uve­sti br­že, si­gur­ni­je i valj­da bi­stri­je go­lu­bo­ve.

U Par­la­men­tu ni­je pri­hva­ćen zah­tev za hit­nom de­ba­tom slu­ča­ja Loc­ker­bie. Če­mu, za­i­sta, sva ta kon­ti­nen­tal­na ner­vo­za i hit­nja? Hi­ta­ti je tre­ba­lo ra­ni­je. Što se ti­če mr­tvih, če­ka­ti se mo­že do Sud­njeg da­na. Pi­ta­nje je sa­mo ko­li­ko mo­gu če­ka­ti bu­du­ći mr­tva­ci, put­ni­ci na le­te­ćim bom­ba­ma XX ve­ka.

Na aero­dro­mu je 21. de­cem­bra bi­lo ova­ko – uvek je ta­ko – svi oko vas, oni ko­ji ne pu­tu­ju, zna­ju da ste u opa­sno­sti, sa­mo vi ko­ji pu­tu­je­te to ne zna­te. I to je u re­du. Ako iko bu­de o bom­bi iz pr­vog iz­vo­ra oba­veš­ten, to će­te bi­ti vi. Go­spo­din Bot­wo­od, di­rek­tor Ko­mi­te­ta za va­zdu­ho­plov­ni tran­sport, mu­dro ve­li: „Ni­je ra­zum­no upo­zo­ra­va­ti put­ni­ke. Niš­ta se ne po­sti­že bla­go­vre­me­nim upo­zo­re­njem“.

Niš­ta, osim što se mo­žda spa­sa­va ne­ko­li­ko ži­vo­ta. Ali pri pre­na­tr­pa­nim li­ni­ja­ma za go­spo­di­na Bot­wo­o­da to i ni­je va­žno. Ne­sre­će ras­te­re­ću­ju avi­o­ne od be­slo­ve­snih put­ni­ka ko­ji ne­ma­ju pa­met­ni­ja po­sla ne­go da se vo­ze bom­ba­ma, iako zna­ju da ove po­ne­kad eks­plo­di­ra­ju. To­ri­jev­ski po­sla­nik go­spo­din McCrin­dle žu­ri ko­rak da­lje. Ne sa­mo da put­ni­ke ni o če­mu ne tre­ba oba­veš­ta­va­ti, ve­li on, već se ni jav­ne is­tra­ge ne sme­ju vo­di­ti. Jav­na je is­tra­ga za si­gur­nost aero­dro­ma go­ra od de­set bom­bi. Po­go­to­vu za si­gur­nost vla­de s mno­go ne­pri­rod­no de­be­lih ći­li­ma u svom ka­bi­ne­tu.

Na­ša vla­da je u pred­no­sti nad bri­tan­skom. Ova sva­ku omaš­ku mo­ra po­seb­nim ći­lim­če­tom po­kri­va­ti. Mi u so­ci­ja­li­zmu za sve ima­mo je­dan je­di­ni ći­lim. To je sam – so­ci­ja­li­zam.

Post scrip­tum. Ako po­sle ovog još ima­te vo­lje da se sme­je­te – le­te­ći na bom­bi dok mi­sli­te da ste u avi­o­nu – evo vam naj­sve­ži­ji raz­log. Da uve­žba na­la­že­nje eks­plo­zi­va, po­li­ci­ja tre­ni­ra u do­ma­ćim avi­o­ni­ma. Eks­plo­ziv se sa­kri­je, pa se, uz ol­fak­tiv­nu asi­sten­ci­ju po­li­cij­skih pa­sa, tra­ži. I na­la­zi, pret­po­sta­vlja­te, zar ne? E pa, ne na­la­zi. Ne na­la­zi, iz­gle­da, čak ni kad ga po­li­ci­ja sa­kri­je. Do­zna­je se, na­i­me, da je po­sle ta­kvog tre­nin­ga bri­tan­ski avion le­teo tri me­se­ca pre ne­go što je ne­ki put­nik, ni­poš­to po­li­ca­jac ili po­li­cij­ski pas, bom­bu pod se­diš­tem na­šao. (I lič­no, a ne poš­tom, oba­ve­stio nad­le­žne vla­sti.)