Evro­po, otvo­ri se!

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

87. Evro­po, otvo­ri se!

Baj­ka Ali-Ba­ba i če­tr­de­set raz­boj­ni­ka go­vo­ri o pe­ći­ni s bla­gom u ko­ju se stu­pa na ma­gič­ne re­či: Se­za­me, otvo­ri se! Za­mi­sli­mo da je pe­ći­na Evro­pa, pa se obra­ti­mo isto­ri­ji.

Od 732. go­di­ne, ka­da je pr­vi put upo­tre­blje­na reč Evro­plja­ni da se opi­šu rat­ni­ci ko­ji su kod Po­i­ti­er­sa po­tu­kli Ma­vre i sa­ču­va­li kon­ti­nent od isla­ma, sve do 1992, ka­da će po­tom­ci po­bed­ni­ka na­či­ni­ti od­lu­čan ko­rak pre­ma Uje­di­nje­nim Dr­ža­va­ma Evro­pe, pro­ći će hi­lja­du dve­sta še­zde­set go­di­na. S is­klju­če­njem pe­de­se­tak po­sled­njih, u ko­ji­ma je be­sneo hlad­ni rat iz­me­đu Is­to­ka i Za­pa­da, ni­jed­ne go­di­ne ne­ma da deo kon­ti­nen­ta ni­je bio u vru­ćem ra­tu, dru­gi se od ra­ta opo­ra­vljao, tre­ći za rat pri­pre­mao.





Iz­ve­sne bit­ke ot­pa­da­ju na od­bra­nu od azij­skih hor­di što su, ume­sto ča­rob­ne for­mu­le za otva­ra­nje evrop­ske pe­ći­ne s bla­gom, ko­ri­sti­le stre­le i sa­blje. Ali naj­ve­ći deo kr­vi pro­su­li su Evro­plja­ni jed­ni dru­gi­ma. U ha­o­su te­ri­to­ri­jal­nih oti­ma­nja i pre­o­ti­ma­nja, te pre­kra­ja­nja evrop­ske kar­te ba­jo­ne­ti­ma, ma­lo je osta­lo na­de za uje­di­nje­nje.

Evro­plja­ni su us­peš­no uje­di­nja­va­li dru­ge kon­ti­nen­te, osta­ju­ći kod ku­će i da­lje raz­je­di­nje­ni se­bič­nim na­ci­o­nal­nim in­te­re­si­ma. A kad je na te­me­lju ta­kvih pro­ti­vu­reč­no­sti iz­bio Dru­gi svet­ski rat, ra­se­kav­ši Evro­pu na za­pad­nu i is­toč­nu Evro­pu, či­ni­lo se da je ide­ji Uje­di­nje­ne Evro­pe ko­nač­no do­šao kraj.

I baš ta­da, pa­ra­dok­sal­no, evrop­ski duh vas­kr­sa­va. Bu­di ga ka­ta­stro­fič­na vi­zi­ja no­vog ra­ta, be­da u ko­joj nas je pro­te­kli rat osta­vio, svest o je­din­stve­nom evrop­skom kul­tur­nom pro­sto­ru, uz strah od bolj­še­vi­za­ci­je i ame­ri­ka­ni­za­ci­je. Pr­vi put na­ci­o­nal­ni in­te­re­si ustu­pa­ju pred evrop­skim, tač­ni­je re­če­no, sreć­no se na­la­ze u evrop­skim.

Na Za­pa­du se stva­ra Evrop­ska eko­nom­ska za­jed­ni­ca, de­te na­de i po­tre­be, veš­tač­ka tvo­re­vi­na u ko­ju ma­lo ko ve­ru­je, u ko­ju i čla­ni­ce sum­nja­ju. Ali nad­na­ci­o­nal­ni hi­brid po­sta­je sve ja­či, si­gur­ni­ji, traj­ni­ji. Ši­ri se da, kao krun­ski do­kaz ne­iz­be­ži­vo­sti i vi­tal­no­sti, pri­mi čak i jed­nu Bri­ta­ni­ju, na­sled­no an­ti­e­vrop­ski ras­po­lo­že­nu, in­tim­no sklo­nu pre da se uje­di­ni sa Vraž­jim oto­ci­ma ne­go s Ne­mač­kom ili Fran­cu­skom.

De­ca ne­po­mir­lji­vih pro­tiv­ni­ka sa Agin­co­ur­ta, Crécyja, Pa­vi­je, Se­da­na, Wa­ter­lo­oa, Tra­fal­ga­ra, Mar­ne i nor­man­dij­skih ža­lo­va, ko­ja su do­ne­dav­no slo­bod­no raz­me­nji­va­la je­di­no uvre­de i met­ke, do­ne­so­še od­lu­ku da 1992. stvo­re eko­nom­sko-po­li­tič­ko je­din­stvo i uklo­ne po­sled­nje gra­ni­ce slo­bod­noj raz­me­ni ro­be, ra­da i ka­pi­ta­la.

Ti­me je uči­njen pre­su­dan ko­rak pre­ma Uje­di­nje­nim Dr­ža­va­ma Evro­pe. Te­ri­to­ri­jal­no kr­nje Evro­pe, do­du­še, ali sva­ka­ko bo­lje ne­go da je uopšte ne­ma, ili da na­o­ru­ža­na vre­ba iz svo­jih isto­rij­skih ro­vo­va. Pre­ma 240 mi­li­o­na ame­rič­kih i 120 mi­li­o­na ja­pan­skih, sa svo­jih 320 mi­li­o­na sta­nov­ni­ka, to je naj­ve­će tr­žiš­te na sve­tu.

Sa 338 mi­li­jar­di do­la­ra iz­vo­za ono je da­le­ko iz­nad 217 ame­rič­kog i 211 mi­li­jar­di ja­pan­skog. Ban­ke Za­jed­ni­ce ras­po­la­žu s osam hi­lja­da mi­li­jar­di ka­pi­ta­la. Kad po­sle 1992. pro­duk­tiv­nost Za­jed­nič­kog tr­žiš­ta sko­či za 20 do 30 po­sto, Evro­pa će po­sta­ti pr­va eko­nom­ska si­la sve­ta, Se­zam, pe­ći­na s bla­gom. Pre­o­sta­le evrop­ske dr­ža­ve na­ći će se pred ži­vot­nim pi­ta­njem ka­ko je otvo­ri­ti.

Vre­me ča­rob­nja­ka i ma­ga je proš­lo. Re­ći: „Evro­po, otvo­ri se!“ – ne­će bi­ti do­volj­no. Vi­so­ka pro­iz­vod­nost za­sno­va­na na teh­no­loš­kom na­pret­ku, slo­bod­nom ka­pi­ta­lu i ra­du, uz zaš­tit­ne ca­ri­ne od 10 do 15 po­sto, uči­ni­će ne­mo­gu­ćom tr­go­vi­nu za Ju­go­sla­vi­ju, ze­mlju naj­ne­sta­bil­ni­je pri­vre­de, naj­ra­zvi­je­ni­jeg ad­mi­ni­stra­tiv­nog nor­mi­ra­nja, naj­vi­še sto­pe in­fla­ci­je i ne­za­po­sle­no­sti, naj­ve­ćeg spolj­nog du­ga i naj­spo­ri­jeg eko­nom­skog ra­sta u Evro­pi. Ostav­ši van Evro­pe, osta­će­mo van sve­ta, jer će se ubu­du­će do tog sve­ta je­di­no kroz Evro­pu sti­za­ti.

Za­to je kraj­nje vre­me da se Ju­go­sla­vi­ja oslo­bo­di za­sta­re­log ide­o­loš­kog ba­la­sta, da pri­zna he­re­di­tar­ni evrop­ski sta­tus i, za­tra­živ­ši pri­jem u EEZ, vra­ti se iz bes­plod­nog afro­a­zij­skog iz­bi­va­nja po­ro­di­ci na­ro­da ko­joj po­veš­ću i sud­bi­nom pri­pa­da. Bri­ta­ni­ja je mu­dro, prem­da bez­volj­no, to već uči­ni­la.

A ve­ruj­te mi da En­gle­zi zna­ju gde le­ži – bla­go, a gde su ja­lo­vi­ne, od ko­jih su ne­ke i sa­mi po Azi­ji i Afri­ci osta­vi­li. Na­rav­no, za ula­zak u Evro­pu pu­ka že­lja ni­je do­volj­na. Ni re­ći: „Evro­po, otvo­ri se!“ Naj­pre se mo­ra­mo otvo­ri­ti pre­ma bit­nim uslo­vi­ma pu­no­prav­nog član­stva u njoj: slo­bod­nom tr­žiš­tu i po­li­tič­kim slo­bo­da­ma.

Me­đu­tim, dok se neo­p­hod­nost uvo­đe­nja tr­žiš­nih za­ko­na shva­ta, pa i naj­o­pre­zni­ji pro­jek­ti pri­vred­ne re­for­me slo­bod­nom tr­žiš­tu već vo­de, dok je svi­ma ja­sno da će, ne pri­la­go­di­mo li se, na­kon fa­mo­zne 1992. i oče­ki­va­nog spo­ra­zu­ma s Is­to­kom, na kon­ti­nen­tu bi­ti de­set tr­žiš­ta: evrop­sko, al­ban­sko i osam ju­go­slo­ven­skih, s dru­gim, po­li­tič­kim pred­u­slo­vom neš­to te­že ide.

Ne či­ni se da Evro­pa na­šu sa­mo­u­prav­nu de­mo­kra­ti­ju shva­ta ona­ko ozbilj­no kao što mi shva­ta­mo nji­ho­vu gra­đan­sku de­mo­kra­ti­ju. No, i to­me ima le­ka. Kad im pu­tem štraj­ko­va i de­mon­stra­ci­ja po­sta­ne ja­sno da kod nas ulo­gu opo­zi­ci­je ima na­rod, ko­me se po­vre­me­no pri­dru­žu­je i vla­da, mo­žda će­mo im iz­gle­da­ti po­dob­ni­ji­ma. U sva­kom slu­ča­ju, ku­caj­mo na evrop­ska vra­ta. Već da­nas. Dva­na­e­sti je čas za dva­na­est go­di­na, ko­li­ko tre­ba da i pri­mlje­ni bu­de­mo.

Jer, ze­mlja ko­ja da­nas ni­je sprem­na da pred ula­zom evrop­ske pe­ći­ne s bla­gom sta­ne s mol­bom, su­tra će sta­ja­ti s lon­če­tom za mi­lo­sti­nju.