Glas vapijućih iz limba

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

101. Glas vapijućih iz limba

Go­di­na­ma, dra­gi slu­ša­te­lji, pa­žnju po­sve­ću­jem nji­ma. Do­zvo­li­te mi da je i se­bi jed­nom po­sve­tim.

Šta je raj, ne zna se. Šta je pa­kao, to se zna. Ne zna se sa­mo gde je. Op­ti­mi­sti od nje­ga stra­hu­ju. Pe­si­mi­sti se na­da­ju da su ga već is­ku­si­li. Iz­me­đu ra­ja i pa­kla, ma gde da su, pro­sti­re se lim­b, ni­či­ja ze­mlja, po ko­joj lu­ta­ju du­še ako ni za raj ni za pa­kao ni­su. Svoj­stvo lim­ba je da ne­ma re­al­no­sti. Ako ne­ku re­al­nost i po­se­du­je, du­ša je ne­moć­na da do nje do­pre i kao svo­ju je ose­ti.

U lim­bu­ se niš­ta ne ose­ća, i to je neo­se­ća­nje, to pra­zno, pu­sto pro­ti­ca­nje, ali ne i oti­ca­nje bez­lič­nog vre­me­na ono što od ave­tinj­skog te­sna­ca iz­me­đu ži­vo­ta i smr­ti či­ni uža­sa­va­ju­ći do­ži­vljaj. Do ta­kve ne­pod­noš­lji­vo­sti do­ve­den je on očaj­nič­kim tru­dom du­še da se u neš­to ipak uži­vi, upr­kos za­bra­ni neš­to da ose­ti. Sto­ga je u lim­bu naj­te­že is­ku­stvo tra­gič­no sa­zna­nje da je bi­lo ka­kvo sro­đa­va­nje s njim ne­mo­gu­će.

Bi­će u lim­bu, kao u ko­mi da je, ne mo­že ni ona­mo, ni ova­mo. Ni­je mr­tvo, ali ni ži­vo; ni već s one stra­ne, ni još s ove. Ne­spo­sob­no da umre – ži­vi, a ži­vot da ko­ri­sti ne mo­že. Ako za­mi­sli­mo ži­vot u ko­mi, zna­će­mo šta je ži­vot u lim­bu.





I šta – ži­vot u tu­đi­ni.

Na ova tu­žna raz­miš­lja­nja na­veo me je su­sret s ove­ćom gru­pom na­ših mla­dih lju­di ko­ji od­sko­ra ra­de u Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji. Sve su to muš­kar­ci i že­ne u tri­de­se­tim go­di­na­ma, a ne­ki i znat­no mla­đi. Sve su to in­te­lek­tu­al­ci i do­bri pro­fe­si­o­nal­ci. I svoj po­ziv vo­le, a ni­je­dan ni­je mo­gao nji­me da se ba­vi u ze­mlji ko­ja ih je ško­lo­va­la, gde su od­ra­sli; ko­ju, ma ka­kva da je, vo­le vi­še od dru­gih.

Pri­mo­ra­ni su da ži­ve u iz­najm­lje­nim so­ba­ma, da se hra­ne po jef­ti­nim re­sto­ra­ni­ma, da ži­ve usa­mlje­no – ili se me­đu so­bom dru­že – kao i ve­ći­na pri­vre­me­nih ise­lje­ni­ka, či­ja sud­bi­na, na­ža­lost, mo­že osta­ti traj­na. I što je naj­pre­sud­ni­je, oni su li­še­ni pro­fe­si­o­nal­ne afir­ma­ci­je. Sve u sve­mu, u Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji oni su zlo­u­po­tre­blje­na rad­na sna­ga.

Iz­da­ni od vla­sti­te ze­mlje, i ov­de su žr­tve iz­da­je.

Za­sad, raz­u­me se, oni to ne vi­de. Tek su u lim­b stu­pi­li. Ne ose­ća­ju nje­go­vu pu­stoš ta­ko bol­no kao ja ko­ji sam u nje­mu dva­de­set go­di­na. Se­ća­nje na pro­te­kli ži­vot još je sna­žno, na­da neo­zle­đe­na, ilu­zi­je ne­is­tro­še­ne. Bu­duć­nost im, na iz­gled, ni­je za­tvo­re­na, tek mut­nom ne­iz­ve­snoš­ću za­mr­lja­na, i oni mi­sle da je sun­đer u nji­ho­vim ru­ka­ma, u nji­ho­voj vo­lji, u nji­ho­vom da­ru.

Ali u lim­b se si­la­zi po­ste­pe­no, neo­set­no. Spo­čet­ka va­ma vla­da, kao i nji­ma sa­da, ra­do­zna­lost. Sve je no­vo, po­neš­to i neo­če­ki­va­no. Za polj­sku emi­grant­ki­nju, gra­di­te­lja, no­vi su i ar­hi­tek­ton­ski raz­mer­ni­ci, po­go­to­vu kom­pju­te­ri ko­ji ume­sto vas is­cr­ta­va­ju pla­no­ve u bo­ji. No­ve su pre­pu­ne rad­nje i lju­ba­znost ko­jom vas u nji­ma do­če­ku­ju. No­va je pa­žnja s ko­jom vas vo­za­či auto­mo­bi­la na ulič­nim pre­la­zi­ma pro­puš­ta­ju.

No­ve su neo­gra­ni­če­ne mo­guć­no­sti kre­di­ta, ma­da će teš­ko­će u nje­go­vom ot­pla­ći­va­nju osta­ti sta­re. No­va je čak i kli­ma, iako je, u stva­ri, to ono sta­ro, je­zi­vo en­gle­sko vre­me ko­je vam te­če kroz ko­sti, tek uz­gred do­ti­ču­ći me­ha­ni­zam va­šeg ča­sov­ni­ka. Sve ovo, uz dru­ga, no­va is­ku­stva, glad­no ko­ri­sti­te, ali će do­ći čas kad će­te raz­u­me­ti da to ni­je va­še, da ste gost ko­ji se tr­pi iz po­tre­be i dok po­tre­ba tra­je, da ste u lim­bu­.

Ne­za­po­sle­ni En­gle­zi, pa i oni što ih vo­di tra­di­ci­o­nal­ni Duh pu­sto­lo­vi­ne, od­la­ze u Ka­na­du, Austra­li­ju, Sje­di­nje­ne Dr­ža­ve, na No­vi Ze­land. Ali, za­pam­ti­te, to ni­je isto. Sve su to ze­mlje ro­đa­ka, nji­ho­vog je­zi­ka, nji­ho­ve tra­di­ci­je i kul­tu­re. Pret­ho­di­li su im mo­re­plov­ci, pa is­tra­ži­va­či, po­tom voj­ni­ci i naj­zad ro­bi­ja­ši iste kr­vi, istog ime­na, istog pod­ne­blja. I opet, raz­u­me se, iste tra­di­ci­je.

Na­ša Mla­dost ula­zi u pra­vu, kri­sta­li­sa­nu tu­đi­nu, pe­sma ka­ko ve­li: „U da­lji­ne ne­zna­ne i si­ve, gde ne zna­ju ni mr­tve, ni ži­ve.“ I naj­češ­će ne od­la­zi što že­li, ne­go što mo­ra. Ne ide da na­u­či ka­ko se bo­lje ra­di i bo­lje ži­vi. Ide da pre­ži­vi.

Ne­na­pla­ti­va od­go­vor­nost za ta­kvo sta­nje le­ži na vla­da­ju­ćem ju­go­slo­ven­skom po­ret­ku. Upr­kos enorm­nim ino­stra­nim zaj­mo­vi­ma i ta­ko­đe enorm­noj ne­po­vrat­noj fi­nan­sij­skoj po­mo­ći, on ni­je bio ka­dar da svom na­ro­du u nje­go­voj ze­mlji obez­be­di od­go­va­ra­ju­ći rad i snoš­ljiv ži­vot, ne­go je ši­re­njem de­mo­krat­skih slo­bo­da tu­ma­čio pri­nu­dan pro­ces u ko­me je taj na­rod po­slao da na­suš­ni hleb po­tra­ži u tu­đi­ni. I još je za­do­vo­ljan bio kad je iz tog ra­da, tog ku­lu­ka za dru­ge, iz tog lim­ba za ku­lu­ča­re, mo­gao iz­vla­či­ti ko­ri­sti za se­be.

Naj­pre su nam od­u­ze­li ško­le, pa on­da ško­lo­va­ne lju­de. Kad nam, opet pod pri­nu­dom, ško­le vra­te, za njih vi­še ne­će bi­ti ško­lo­va­nih lju­di. Opet će nas usre­ći­ti pri­u­če­nim đa­ci­ma ko­ji dr­že da je pa­met u vo­lji a spo­sob­nost u pra­vič­no­sti ci­lja.

Sto­ga je jed­na od pr­vih du­žno­sti de­mo­krat­ske ob­no­ve da stvo­ri ra­zum­ne uslo­ve za po­vra­tak u ze­mlju na­še sve­tom ra­se­ja­ne in­te­li­gen­ci­je. Bez nje je do­vr­še­tak na­ci­o­nal­ne re­ne­san­se ne­mo­guć. U po­stin­du­strij­skoj bu­duć­no­sti ne­će mno­go me­sta ni raz­lo­ga bi­ti za rad­nič­ku kla­su ka­ko je de­fi­ni­sa­na u XIX ve­ku, sto­le­ću ra­đa­nja so­ci­ja­li­stič­kih ide­ja. Ljud­ski će rad pro­me­ni­ti svo­ju pri­ro­du. Kraj­nje je vre­me da je pro­me­ne i pro­jek­tan­ti na­še bu­duć­no­sti.

U pro­tiv­nom osta­će u uspo­me­ni je­di­no kao pro­jek­tan­ti na­še pro­pa­sti. Osta­će­mo evrop­ski mu­zej sta­ri­na. A u nje­mu oni naj­slav­ni­ji eks­po­na­ti.

Lon­don, 25. VI 1989.