Pages

Sunday, November 06, 2011

Gor­di ili per­fid­ni Al­bion?

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

90. Gor­di ili per­fid­ni Al­bion?

U ovoj emi­si­ji no­stal­gič­no će­mo ras­pra­vlja­ti o jed­noj en­gle­skoj na­ci­o­nal­noj od­li­ci od ko­je su svi nje­ni isto­rij­ski ne­pri­ja­te­lji pra­vi­li ve­li­ko pi­ta­nje.

Ona je u nji­ho­vim oči­ma ob­jaš­nja­va­la sve en­gle­ske uspe­he, i iz­vi­nja­va­la sve nji­ho­ve ne­u­spe­he. Ni­je bi­lo ni­jed­nog slav­nog ime­na te isto­ri­je a da, u ovom ili onom mo­men­tu svo­je ka­ri­je­re, ovu en­gle­sku oso­bi­nu s mr­žnjom ni­je okri­vi­la za sve svet­ske ne­vo­lje, uklju­ču­ju­ći i osob­ne. O njoj je go­vo­rio Špa­nac Fi­lip II. Go­vo­ri­li su Fran­cu­zi: kar­di­nal Ric­he­li­eu, ja­ko­bi­nac Ro­be­spi­er­re i im­pe­ra­tor Na­poléon.

Ne­mač­ki kan­ce­la­ri Bi­smarck i Hi­tler. Ru­ski car­ski i so­vjet­ski bolj­še­vič­ki dr­žav­ni­ci. Po­gla­va­ri ze­ma­lja ko­je su po­sta­le bri­tan­ske ko­lo­ni­je, i ze­ma­lja ko­je, ne­kim ču­dom, to ni­su po­sta­le. Go­vo­ri­li bi­smo i mi, da nas je ko slu­šao, a po­go­to­vo da smo slu­ša­li sa­mi se­be i svo­je in­te­re­se.

Specter



Ta uni­ver­zal­na oso­bi­na je tzv. en­gle­ska hi­po­kri­zi­ja, nji­ho­vo na­vod­no li­ce­mer­stvo. Ona je Bri­ta­ni­ji do­ne­la ime per­fid­nog Al­bi­o­na, i to po­sred­stvom pa­ra­dok­sa što ga pra­vi vla­sni­ci ime­na, Kel­ti, ni naj­ma­nje ne za­slu­žu­ju. Reč „Al­bion“, na­i­me, na kelt­skom zna­či „br­do­vi­tu ze­mlju“, a ozna­ča­vao je Bri­ta­ni­ju dok su u njoj Kel­ti ima­li do­mi­na­ci­ju. Kad su ostr­vo pre­u­ze­li An­glo­sa­si, iz­me­đu osta­log i uz po­moć per­fi­di­je, prem­da je gvož­đe igra­lo od­luč­ni­ju ulo­gu, reč je otiš­la u po­e­zi­ju.

U do­ma­ćoj upo­tre­bi njoj se ro­do­lju­bi­vo do­da­vao pri­dev „gor­di“. U ino­stra­noj upo­tre­bi, me­đu­tim, on je pa­ko­sno za­me­njen pri­de­vom – per­fid­ni. Ter­min „per­fid­ni Al­bion“, u sim­bo­lič­nom reč­ni­ku evrop­ske di­plo­ma­ti­je i sve­sti nje­nih na­ro­da, po­stao je ozna­ka za ze­mlju ko­ja je u po­sled­nja tri sto­le­ća veš­ti­nu po­li­tič­ke splet­ke do­ve­la do umet­no­sti vi­zan­tij­skog uzo­ra, čak i ka­da se ovaj kao is­toč­njač­ki per­ver­zi­tet pre­zi­rao.

Ne­će­mo ci­ti­ra­ti šta su sve en­gle­ski ne­pri­ja­te­lji o ovoj ze­mlji go­vo­ri­li u su­mor­nim ča­so­vi­ma svo­jih otre­žnje­nja. Nje­no je pri­ja­telj­stvo tra­že­no i kad ni­je vo­lje­na. Ce­nje­na je i kad su je mr­ze­li. Na­poléonu je du­go tre­ba­lo da shva­ti da bez po­be­de nad En­gle­skom ne­ma ni po­be­de u Evro­pi. Hi­tler je bio spre­man da joj, za od­re­še­ne ru­ke u toj Evro­pi, pre­pu­sti ceo osta­li svet.

Ka­ko je ovaj do­brim de­lom Bri­ta­ni­ji već pri­pa­dao, a što ni­je, ni­je joj ni tre­ba­lo, do spo­ra­zu­ma ni­je doš­lo, i ta­ko su Nem­ci iz­gu­bi­li Evro­pu, a En­gle­zi svet. Mo­žda je u tom am­bi­va­lent­nom od­no­su mr­žnje i poš­to­va­nja naj­da­lje oti­šao Mus­so­li­ni, ko­ji je svom na­ro­du po­že­leo naj­ve­ću ne­sre­ću, en­gle­sku je­zo­vi­tu kli­mu, da bi ta kli­ma od mi­ro­lju­bi­vih Ita­li­ja­na na­pra­vi­la – rat­ni­ke.

Šta je u toj en­gle­skoj hi­po­kri­zi­ji isti­na, šta mit? Kad god o to­me raz­miš­lja­mo, ču­vaj­mo se da po­je­di­nač­ni mo­ral, ko­me nas, do­sta bez­u­speš­no, uosta­lom, uči hriš­ćan­stvo, ne pre­no­si­mo na dr­žav­ne za­jed­ni­ce, ne­po­dob­ne i ne­spo­sob­ne za nje­ga. Mo­ral­ne dr­ža­ve ne­ma. Isto­ri­ja ne po­zna­je na­rod či­je su ru­ke či­ste.

En­gle­ska je tr­go­va­la kad je mo­gla, ra­to­va­la kad je mo­ra­la. Na­pra­vi­la je flo­tu da bra­ni svo­je oba­le, a ta flo­ta ju je od­ve­la na tu­đe oba­le da ih osva­ja. Od ame­rič­kog ra­ta za ne­za­vi­snost ni­je iz­gu­bi­la ni­jed­nu voj­nu, a i nji­me je ste­kla pri­ja­te­lja. Gu­bi­la je bit­ke, ali ne i ra­to­ve. Od svo­je je­di­ne re­vo­lu­ci­je us­pe­la je da na­pra­vi naj­u­speš­ni­ju mo­nar­hi­stič­ku re­sta­u­ra­ci­ju u po­ve­sti. Te­melj Par­la­men­tu Mag­na Car­tom uda­ri­lo joj je plem­stvo, ko­je se, svu­da po sve­tu, na­rod­nom pred­stav­niš­tvu opi­ra­lo. Oslo­bo­di­la se na vre­me svo­jih ko­lo­ni­ja vi­še ne­go što su se i dan-da­nji mno­ge od njih oslo­bo­di­le En­gle­ske. Iz­gu­bi­la je moć, ali je za­dr­ža­la ugled; iz­gu­bi­la te­ri­to­ri­je, ali za­dr­ža­la uti­caj; iz­gu­bi­la iz­vo­re, ali za­dr­ža­la pri­ho­de.

Sve je to vr­lo per­fid­no, raz­u­me se, na­ro­či­to u oči­ma onih ko­ji su zbog sve­ga to­ga osta­li na gu­bit­ku. Ali za­pi­taj­mo se šta bi se do­go­di­lo da je sve bi­lo obr­nu­to.

En­gle­ska je, kao mno­ge dru­ge ze­mlje, mo­gla tr­go­va­ti sa­mo kad je mo­ra­la, a ra­to­va­ti kad god joj se proh­te. Iz­gra­di­ti flo­tu ko­ja ni nje­ne oba­le ne­će od­bra­ni­ti, a ka­mo­li tu­đe osvo­ji­ti. Mo­gla je do­bi­ti sve ra­to­ve, a ne ste­ći ni­jed­nog pri­ja­te­lja. Do­bi­ti mno­ge bit­ke, a sve ra­to­ve iz­gu­bi­ti. Mo­gla je od svo­je re­vo­lu­ci­je na­pra­vi­ti več­nost, ko­ja da­nas usre­ću­je mno­ge na­ro­de. Mo­gla je i da­lje osta­ti u rop­stvu svo­jih ko­lo­ni­ja. Mo­gla je za­dr­ža­ti moć bez ugle­da, te­ri­to­ri­je bez uti­ca­ja i iz­vo­re bez pri­ho­da.

Ne bi je vi­še zva­li „per­fid­ni Al­bion“. Zva­li bi je „ne­sreć­ni Al­bion“. Ne bi bi­la per­fid­na. Pi­ta­nje je sa­mo da li bi po­sto­ja­la.

Na­ša je isto­ri­ja druk­či­ja. Uko­li­ko smo u njoj vi­še uspe­va­li, po­sta­ja­li smo sve sla­bi­ji. S re­đim iz­u­ze­ci­ma, od su­se­da smo na­pra­vi­li ne­pri­ja­te­lje, čak i kad su ti su­se­di u na­šim gra­ni­ca­ma. Bro­do­vi su nam slu­ži­li za ise­lja­va­nje, a ne use­lja­va­nje, a tr­go­vi­na kao naj­br­ža za­me­na za gu­bit­ke.

Pa ipak, ako u en­gle­skom sve­tlu po­gle­da­mo na­šu isto­ri­ju, ma šta nam se tre­nut­no de­ša­va, mo­že­mo bi­ti za­do­volj­ni. Po­red svih svo­jih isto­rij­skih lu­ta­nja, stran­pu­ti­ca i pro­ma­ša­ja – po­sto­ji­mo.

A to je za po­če­tak do­sta. Na­ža­lost, po­ne­kad je to do­sta i za – kraj.

No comments:

Post a Comment