Irci I Albanci

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

102. Ir­ci i Al­ban­ci ili ka­ko se na­vi­ći na smrt

Pr­vi put od 1944/1945. u Ju­go­sla­vi­ji se ubi­ja, a da to zna­mo. Je­di­na je ute­ha, ako je ika­kva, da smo bez kr­vi iz­dr­ža­li du­že od dva­de­set go­di­na, me­re ko­ja nam je isto­rij­ski pro­pi­sa­na. Ka­ko je ona ra­ni­je i kra­ća bi­la, to­li­ko go­spod­njih le­ta mi­ra či­ne se ču­dom. Ali ni ču­do ne tra­je več­no, pa je i na­šem do­šao kraj.

Ma ko­li­ko ža­li­li ono što se na Ko­so­vu do­go­di­lo, s jed­nom isti­nom mo­ra­mo bi­ti na­či­sto. Ni­je ta puc­nja­va, taj ulič­ni ma­sa­kr, ni­ka­kva bal­kan­ska me­dve­đa ori­gi­nal­nost, ka­ko ov­de vo­le mi­sli­ti, ni­ti neš­to što nas de­fi­ni­tiv­no odva­ja od ci­vi­li­za­ci­je, i to u ča­su kad nas tre­žnje­nje od opi­ju­ma so­ci­ja­li­stič­ke autar­ki­je vra­ća evrop­skom za­vi­ča­ju.

Upra­vo nas me­đu­sob­no ta­ma­nje­nje s njom spa­ja, u ne­do­stat­ku pa­met­ni­jih spo­na ko­je smo, lu­ta­ju­ći po Azi­ji i Afri­ci, aro­gant­no za­po­sta­vi­li. Sti­di­mo se za­to, no ni­poš­to vi­še od dru­gih na­ro­da ko­ji su se ubi­ja­li i pre i in­ten­ziv­ni­je od nas. To nas ne iz­vi­nja­va, ali nas ob­jaš­nja­va. Ili je mu­dri­je re­ći da nas iz­vi­nja­va ali, na­ža­lost, ne ob­jaš­nja­va?





Znat­ni de­lo­vi Ju­žne Ame­ri­ke i Afri­ke de­ce­ni­ja­ma ži­ve s na­rod­nim i vla­di­nim na­si­ljem kao sva­ko­dne­vi­com ko­ja se osu­đu­je, ža­li, pa ipak i da­lje prak­ti­ku­je. U Azi­ji je po­mor na­čin ži­vo­ta. U Pa­ki­sta­nu je ne­dav­no po­gi­nu­lo vi­še lju­di od mu­ha­me­dan­skih ne­pri­ja­te­lja knji­ge go­spo­di­na Ru­ždi­ja, a da su umr­li za ime pi­sca pr­vi put ču­li kad i met­ke ko­ji će ih ubi­ti. Kr­va­vi na­ci­o­nal­ni ne­mi­ri po­tre­sa­ju SSSR, a ra­sni su sve do­sko­ra ha­ra­li Sje­di­nje­nim Dr­ža­va­ma.

Ova ze­mlja, Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja, uzor­no de­mo­krat­ska i uzor­no ci­vi­li­zo­va­na – ko­li­ko je prak­tič­no uopšte mo­gu­će – sva­kog da­na sa­hra­nju­je po­ne­ku žr­tvu hro­nič­nog gra­đan­skog ra­ta u Se­ver­noj Ir­skoj, pa even­tu­al­ni sa­ve­ti s nje­ne stra­ne ka­ko se on iz­be­ga­va i ni­su bog­zna ka­kvog auto­ri­te­ta.

Po­go­to­vu će nam u to­me ma­lo po­mo­ći i nje­na ko­lo­ni­jal­na proš­lost. Ako im je cilj da nas na­u­če ka­ko se po­stu­pa s na­ci­o­nal­nim ma­nji­na­ma, po­sle ve­kov­ne za­po­sta­vlje­no­sti ir­skih ka­to­li­ka, je­dva da to mo­gu; ako nas že­le na­u­či­ti ka­ko se bra­ni pra­vo ve­ći­ne, to mo­gu, u Ul­ste­ru to i či­ne, ali to je neš­to što sva­ka dr­ža­va i bez En­gle­za zna.

Po­sto­ji li, u me­đu­vre­me­nu, slič­nost iz­me­đu „Ir­skog“ i „Al­ban­skog pi­ta­nja“, ko­ja do­puš­ta po­re­đe­nja na ne­či­ju šte­tu, a da to uvek ne bu­de­mo mi? Ir­ci su iz­ra­zi­ta ma­nji­na u okvi­ru Uje­di­nje­nog Kra­ljev­stva, ali ve­ći­na u ge­o­po­li­tič­kom pro­sto­ru ir­skog ostr­va. Nji­ho­va na­ci­o­nal­na dr­ža­va je u ne­po­sred­nom su­sed­stvu, kao što je na­ci­o­nal­na dr­ža­va Ar­ba­na­sa u na­šem.

Al­ban­ci su, ta­ko­đe, u gra­ni­ca­ma na­še dr­ža­ve u iz­ra­zi­toj ma­nji­ni, no, za raz­li­ku od Ira­ca, ne­ma­ju eks­klu­ziv­no svoj ge­o­po­li­tič­ki pro­stor, li­mi­ti­ran mo­rem, u ko­ji je tu­đin neo­vlaš­će­no pro­dro. Ni­ti je taj pro­stor po­vre­đen po­ve­snim okol­no­sti­ma nad ko­ji­ma na­rod ni­je imao uti­ca­ja. Ir­sku je pa­pa Ha­dri­jan IV En­gle­zi­ma da­ro­vao još 1155. Sve od ta­da po­ku­ša­va­ju oni ovaj tro­jan­ski dar da pre­u­zmu. Bez­u­speš­nom po­ko­ra­va­nju Ir­ske oruž­jem sle­di pa­ci­fi­ka­ci­ja ko­lo­ni­za­ci­jom.

U ka­to­lič­ku Ir­sku pre­sa­đu­je se pro­te­stant­ska oaza, ona­ko ka­ko se za­bra­nom po­vrat­ka iz­be­gli­ca­ma po­sle ra­ta i na­sil­nim ise­lja­va­njem Sr­ba nji­ho­va oaza sa Ko­so­va ra­sa­đu­je. En­gle­ska se, naj­zad, ma­lo uz po­moć mu­dro­sti, ma­lo po­mo­ću ir­skih bom­bi ko­je mu­drost po­žu­ru­ju, od­ri­če ve­ćeg de­la pa­pi­nog da­naj­skog po­klo­na. U ma­njem i da­lje sa­hra­nju­je žr­tve nje­go­ve zlob­ne be­ne­vo­len­ci­je.

Sr­bi Ko­so­vo ni od ko­ga ni­su bu­lom na dar do­bi­li. Ni­ti su ga do­bi­li Al­ban­ci. Ve­ko­vi­ma su dva ra­sno raz­li­či­ta na­ro­da ži­ve­la je­dan kraj dru­gog, je­dan međ dru­gim, je­dan s dru­gim, pa, raz­u­me se, i je­dan na­su­prot dru­gom. In­kom­pa­ti­bi­li­tet ni­je uro­đen, isto­ri­jom je ste­čen, kao što se, mo­žda, dru­gom isto­ri­jom mo­že iz­gu­bi­ti, vo­de­ći uvek ra­ču­na o ve­ri­fi­ko­va­noj po­ve­snoj či­nje­ni­ci da je gra­đe­nje du­ži i ne­iz­ve­sni­ji pro­ces od raz­gra­đi­va­nja.

Ir­ski ka­to­li­ci ni­su se pri­po­ji­li ma­ti­ci ze­mlji pre sve­ga za­to što su u Ul­ste­ru i Uje­di­nje­nom Kra­ljev­stvu ma­nji­na. Bom­be mo­gu bi­ti alar­mant­ne i smr­to­no­sne, ali kao raz­log ni­su do­volj­ne. Al­ban­ci za se­ce­si­ju ima­ju bo­lje iz­gle­de. Što ir­skoj ma­nji­ni ne uspe­va, uspe­va srp­skoj ve­ći­ni. Mo­žda i sto­ga što uz En­gle­ze sto­je nji­ho­ve vla­de, a srp­ska je bi­la uz Al­ban­ce – još je­dan pa­ra­doks ko­ji će nam ko­mu­ni­sti mo­ra­ti da ob­ja­sne.

Iz­me­đu „Ir­skog“ i „Al­ban­skog“ spo­ra slič­nost je pri­vid­na i od En­gle­za se u tom po­gle­du ne­ma­mo če­mu uči­ti, čak i bez ob­zi­ra na to ko­li­ko je ko­ri­sno obra­zo­va­ti se na ne­či­jim ne­u­spe­si­ma. Na­puš­tam za­to po­lje be­smi­sle­nih ana­lo­gi­ja, što, uz po­moć ov­daš­njeg ne­po­zna­va­nja isto­ri­je Bal­ka­na, od na­ših Al­ba­na­ca ko­ji u pra­vu ni­su pra­ve en­gle­ske Ir­ce s pra­vom, i vra­ćam se pi­ta­nju: ka­ko se na ubi­ja­nje na­vi­ći? l vi­dim da ni ono ni­je do­bro po­sta­vlje­no. Ni­je pi­ta­nje u to­me ho­će­mo li se na­vi­ći na me­đu­sob­no mr­cva­re­nje kao mo­del gra­đan­skog ži­vo­ta ko­ji će nam za­me­ni­ti par­la­ment, jer to ho­će­mo.

Vre­me­nom – ho­će­mo. Kao i En­gle­zi. Kad mo­ra, čo­vek se na­vik­ne i na bom­bi da ži­vi. Pi­ta­nje je s ko­jim se ci­ljem ta­ko neš­to od nas zah­te­va. Ako su oni ko­ji su nas na tu tem­pi­ra­nu bom­bu po­sa­di­li si­gur­ni u uspeh, se­de­će­mo na njoj, prem­da nam mi­lo bi­ti ne­će, pa ako tre­ba i u va­zduh le­te­ti, što će nam još ne­u­god­ni­je bi­ti, ali će­mo bar zna­ti zaš­to to či­ni­mo.

Zna­će­mo da će na­ša str­plji­vost bom­bu de­mon­ti­ra­ti, ma­da En­gle­zi, za­sad, za to ni­su pri­mer. Ali ako svr­ha ni­je po­u­zda­na, ako je u pi­ta­nju tek pu­ka na­da, do­bi­ja­nje u vre­me­nu, ne­zna­nje šta da se ra­di, ili, ne daj Bo­že, ne­mo­guć­nost da se iš­ta ura­di, ako na bom­bi se­di­mo sa­mo za­to što ne­ma­mo do­bru gra­đan­sku sto­li­cu – glu­po je na njoj se­de­ti.

Bo­lje je za­su­ka­ti ru­ka­ve i s tom pro­kle­tom sto­li­com po­žu­ri­ti!