Kaj­ga­ne ne­ma bez raz­lu­pa­nih ja­ja

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

95. Kaj­ga­ne ne­ma bez raz­lu­pa­nih ja­ja

Bri­tan­ski dr­žav­ni pod­se­kre­tar za zdra­vlje, flam­bo­a­jant­na i pred­u­zi­mlji­va go­spo­đa Ed­wi­na Cur­rie, pod­ne­la je ostav­ku zbog afe­re ja­ja za­ra­že­nih sal­mo­ne­lom. U Mi­si­ru, gde je nad hi­rur­zi­ma vr­še­na ista po­greš­na ope­ra­ci­ja ko­jom su fa­ra­o­na bi­li usmr­ti­li, pod­ne­la bi ostav­ku na taj na­čin što bi mo­ra­la pro­gu­ta­ti hi­lja­du ja­ja. Umr­la bi bez ob­zi­ra je­su li ili ni­su za­ra­že­na.

Šta bi joj dru­gi ra­di­li? Ce­zar Av­gust nje­nu rim­sku in­kar­na­ci­ju pro­te­ru­je na Pont, ce­zar Ka­li­gu­la je uzi­ma za sa­vet­ni­ka kad pri­re­đu­je svo­je smr­to­no­sne go­zbe. U sred­njem ve­ku je veš­ti­ca. No­ću, na me­tli le­te­ći, obi­la­zi ko­ko­šinj­ce, za­ra­že­nim ja­ji­ma za­me­nju­je zdra­va, a po­tom za tro­va­nje op­tu­žu­je poš­te­ne su­gra­đan­ke.

U ja­ko­bin­skoj Fran­cu­skoj pro­gla­ša­va­ju je za ne­pri­ja­te­lja na­ro­da, emi­grant­skog ili en­gle­skog pla­će­ni­ka i gi­ljo­ti­ni­ra­ju. U bolj­še­vič­koj Ru­si­ji po­sta­je troc­kist. Na su­đe­nju pri­zna­je da je kli­cu bo­le­sti do­bi­la iz bur­žo­a­skog ino­stran­stva i raz­de­li­la ku­la­ci­ma, ali poš­to ja­ja ni­su do­volj­na, so­vjet­ska Ed­wi­na pri­zna­je i da je pa­li­la že­tve i tro­va­la re­ke.

U par­la­men­tar­nim ze­mlja­ma bur­žo­a­ska Ed­wi­na da­je ostav­ku zbog ne­ha­ta pre­ma na­rod­nom zdra­vlju, što isti­nu o ja­ji­ma ni­je na vre­me sa­zna­la, ali se od­mah pre­se­lja­va u opo­zi­ci­o­nu stran­ku i ta­mo po­sta­je eks­pert za zdra­vlje i dug ži­vot.

Sve do­ne­dav­no, ju­go­slo­ven­ska, so­ci­ja­li­stič­ka, fe­de­ra­tiv­na, sa­mo­u­prav­na i ne­svr­sta­na Ed­wi­na ne pod­no­si ostav­ku. Ume­sto nje, pod­no­se ostav­ku oni ko­ji od nje ostav­ku zah­te­va­ju. I, na­rav­no, pre­sta­je je­sti ja­ja. Sa­da bi je, iz­gle­da, na­rod, s fo­te­ljom, iz­neo iz kan­ce­la­ri­je, a par­ti­ja je po­sla­la za am­ba­sa­do­ra ta­mo gde se ja­ja ne je­du.





U Bri­ta­ni­ji, o ko­joj go­vo­ri­mo, gde je uvek sve druk­či­je, ili ako ni­je, iz­gle­da da je­ste, ostrv­ska Ed­wi­na pod­no­si ostav­ku, iako osob­no ni­je kri­va za ono što se de­si­lo, ali je kri­va što se sa­zna­lo da se neš­to de­ša­va. Od­go­vor­na je za in­di­skre­ci­ju zbog ko­je je tu­đa od­go­vor­nost is­pa­la is­pod ći­li­ma. Iz­da­la je ne­spret­no sa­opšte­nje iz ko­jeg se ste­kao uti­sak da je gro bri­tan­ske pro­iz­vod­nje ja­ja za­ra­žen sal­mo­ne­lom (dok je, iz­gle­da, u pi­ta­nju sa­mo do­bar deo).

Kao ka­da bi­ste ne­ko­me re­kli da ne si­la­zi u ja­mu jer ga do­le če­ka­ju otrov­ni­ce, dok je do­le, u stva­ri, sa­mo jed­na. Ta­kvo je pre­te­ri­va­nje En­gle­zi­ma stra­no. Mo­že­te re­ći da je ja­ma pu­na zmi­ja, ali mo­ra­te do­da­ti da se o nji­ho­voj otrov­no­sti ne mo­že go­vo­ri­ti dok se u ja­mu ne si­đe. Ili, ako ot­kri­je­te da su far­mer­ski si­re­vi, pra­vlje­ni od ne­pa­ste­ri­zo­va­nog mle­ka, otrov­ni, na­ro­du to ta­ko ja­vlja­te da na te­le­vi­zi­ji, dok vest sa­opšta­va­te, pri­ka­zu­je­te is­klju­či­vo fran­cu­ske si­re­ve.

Ed­wi­ni­na neo­d­me­re­nost obo­ri­la je po­troš­nju ja­ja. En­gle­zi, u sve­mu od nas raz­li­či­ti, isti su, iz­gle­da, kad je u pi­ta­nju dru­že­nje s otrov­ni­ca­ma. Ugro­žen je in­te­res far­me­ra i kre­di­bi­li­tet vla­de. U sva­kom slu­ča­ju, tvr­di ona, sal­mo­ne­la u ja­ji­ma ni­je do­ka­za­na u sta­ti­stič­kim ve­li­či­na­ma ko­je ozbilj­no pre­te zdra­vlju. Ne umi­re se ma­sov­no kao u vre­me cr­ne smr­ti, ku­ge što je u sred­njem ve­ku pre­po­lo­vi­la po­pu­la­ci­ju Ostr­va, uz­bu­đe­nju me­sta ne­ma.

Ako se dnev­no tro­ši 30 mi­li­o­na ja­ja, pa je od to­ga sa­mo 3.000 za­ra­že­no, a od nji­ho­vih kon­zu­me­na­ta sa­mo se 300 raz­bo­li, a sa­mo 30 oso­ba umre – on­da je opa­snost po­re­di­va sa mo­guć­noš­ću da vam i na uli­ci ko­jom ce­log ži­vo­ta bez­bed­no pro­la­zi­te jed­nom pad­ne i ci­gla na gla­vu, a znat­no ma­nja od ga­že­nja kad tu uli­cu pre­la­zi­te. Ne spo­mi­nju­ći da iz ku­će mo­ra­te iz­la­zi­ti i uli­ce pre­la­zi­ti, a ja­ja, ako ste baš ta­kva ku­ka­vi­ca, i ne mo­ra­te je­sti.

(Ni en­gle­ske ja­bu­ke, ni en­gle­sko me­so, ni en­gle­ske si­re­ve, ni en­gle­ske kon­zer­ve, jer je otrov svu­da ot­kri­ven, pa vam se, za­pra­vo, pre­po­ru­ču­je da ži­vi­te od en­gle­skog va­zdu­ha, ko­ji je još i naj­o­trov­ni­ji.)

Sve bi, da­bo­me, bez­bol­ni­je proš­lo i već se za­bo­ra­vi­lo da ne­ma po­go­đe­nih. Po­go­đe­ni, oče­vid­no, ni­su bo­le­sni­ci, jer od njih, čak i od mr­tvih, niš­ta ne ču­je­mo. Po­go­đe­ni su far­me­ri ko­ji su na­da­li or­ga­ni­zo­va­nu sin­di­kal­nu dre­ku. Kod njih je stvar či­sta. Po­sre­di je ugro­že­na za­ra­da. Ne­ma sit­nih re­či ko­je se ti­ču krup­nih na­rod­nih in­te­re­sa. Na po­sled­njim iz­bo­ri­ma u ve­ći­ni su gla­sa­li za vla­du. Sa­da pre­te da će, ako se afe­ra ne raš­či­sti, gla­sa­ti pro­tiv nje. Ni u iz­bo­ru pri­ti­ska, da­kle, ni­su iz­bir­lji­vi.

Po­go­đe­na je, ta­ko­đe, opo­zi­ci­ja. I ona je ja­sna. Kao i uvek, s pra­vom ili ne, ko­ri­sti pri­li­ku da do­ka­že ne­kom­pe­tent­nost vla­de. Po­go­đe­na je i vla­da, ali je ona naj­ne­ja­sni­ja. Naš­la se iz­me­đu če­ki­ća far­mer­skog fi­nan­sij­skog zdra­vlja i na­kov­nja na­rod­nog. Ako za­ve­de stro­že pro­fi­lak­tič­ne me­re u ži­vi­nar­stvu i kon­tro­lu tr­žiš­ta, to će po­sku­pe­ti pro­iz­vo­de u tren­du ko­ji je već iona­ko in­fla­to­ran. Ako niš­ta ne pre­du­zme, oruž­je da­je u ru­ke opo­zi­ci­ji.

Ja imam tre­ći pred­log, sa­svim u du­hu bri­tan­ske sport­ske tra­di­ci­je. Ne­ka se otvo­ri zdrav­stve­na kla­di­o­ni­ca! Ko ku­pi za­tro­va­no ja­je pa se raz­bo­li i umre, do­bi­ja pre­mi­ju; ako pre­ži­vi – zgo­di­tak sra­zme­ran bro­ju obo­le­lih. Pro­ce­nat od ove na­rod­ne lu­tri­je, slič­ne „ru­skom ru­le­tu“, ide zdrav­stve­noj slu­žbi ugro­že­noj re­strik­tiv­nim me­ra­ma vla­de. Svi će bi­ti za­do­volj­ni. Svi osim mr­tvih. Ali tu se niš­ta ne mo­že. Kaj­ga­na se ne pra­vi bez raz­lu­pa­nih ja­ja.

Uosta­lom, zaš­to i mr­tva­ci ne bi bi­li za­do­volj­ni? Ako od ja­ja umru, bar ne­će umre­ti za­ba­da­va, kao što u dru­gim slu­ča­je­vi­ma umi­ru.