Ka­ko se pra­ve isto­rij­ski bo­ga­lji

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

93. Ka­ko se pra­ve isto­rij­ski bo­ga­lji

Uči­li su nas da je zna­nje uslov na­pret­ku, ali kad su pri­mi­li ra­čun za ško­la­ri­nu, naš­li su da je to zna­nje su­vi­še sku­po za ono što da­je, a da­va­lo je po­ne­kad bun­tov­ni­ke i ne­za­do­volj­ni­ke, pa su se vra­ti­li sta­roj, do­broj ide­ji da obra­zo­va­nje tre­ba sa­mo onom ko je ka­dar sam da ga pla­ti i ko mo­že da bu­de ne­za­do­volj­nik na svoj tro­šak.

Ta­ko bi se, uz ne­iz­be­žno uproš­ća­va­nje, mo­gla de­fi­ni­sa­ti ti­ha to­ri­jev­ska re­for­ma bri­tan­skog obra­zo­va­nja. Edu­ka­ci­ja je ov­de neš­to o če­mu se stal­no go­vo­ri, ali kad se ra­di, on­da se pra­ve pa­re. U kraj­njoj li­ni­ji, obra­zo­va­nje to­me i slu­ži. S njim u ve­zi go­vo­ri se o za­po­sle­nju, o po­mo­ći na­rod­noj pri­vre­di, o sta­ja­nju na svo­je no­ge, o ras­te­re­će­nju bu­dže­ta, ni­kad o du­hov­nom uz­di­za­nju. Ono je, oče­vid­no, opet ne­ka kon­ti­nen­tal­na iz­miš­ljo­ti­na ko­ju će evrop­ski oci iz Bru­xel­le­sa ko­ri­sti­ti da Bri­tan­ci­ma po­ve­ća­ju po­re­ze.





U obr­nu­tom sme­ru, re­for­mu obra­zo­va­nja su ne­kad, uz uobi­ča­je­ne fan­fa­re i do­bo­še, iz­ve­li la­bu­ri­sti, uvo­đe­njem u ži­vot, po­red pri­vat­nih, dr­žav­ne com­pre­hen­si­ve (sve­o­bu­hvat­ne) ško­le, či­ja se je­di­na stvar­na sve­o­bu­hvat­nost sa­sto­ja­la u sve­o­bu­hvat­nom ne­zna­nju s ko­jim su u ži­vot is­pra­ća­le svo­je uče­ni­ke. Cilj je, u me­đu­vre­me­nu, kao i kod svih krup­nih pro­ma­ša­ja, bio ča­stan i mu­dar.

Sa­dr­žao se u po­ku­ša­ju da se gra­đan­ski prin­ci­pi rav­no­prav­no­sti iz druš­tva, gde ih ne­ma, gde bi, uosta­lom, čak i štet­ni bi­li, pre­ne­su u škol­ske klu­pe i uklo­ne kla­sne raz­li­ke, ro­đe­ne u ma­te­ri­jal­nim i so­ci­jal­nim pred­no­sti­ma, a ne­go­va­ne raz­li­či­tim ti­pom obra­zo­va­nja i po­de­lom na lju­bi­te­lje fud­ba­la i obo­ža­va­te­lje kri­ke­ta. Eks­pe­ri­ment ni­je us­peo.

Nje­gov se fi­ja­sko mo­že sma­tra­ti re­la­tiv­no bla­gim je­di­no ako se me­ri s glo­bal­nom ka­ta­stro­fom na­šeg usme­re­nog obra­zo­va­nja, ju­go­slo­ven­skog na­či­na za pro­iz­vod­nju sve­o­bu­hvat­nih ne­zna­li­ca. Stan­dard­ni ni­vo u dr­žav­nim ško­la­ma Bri­ta­ni­je i Ju­go­sla­vi­je us­peo je da pro­me­ni čak i zna­če­nje re­či „eks­pert“. Ona da­nas ozna­ča­va čo­ve­ka ko­ji je u svim stva­ri­ma iz­van svo­je uže stru­ke idi­ot, a u stru­ci uzor­na ne­zna­li­ca.

An­ke­te zna­nja me­đu de­com u obe ze­mlje pod­ru­ku mo­gu da se uhva­te. Od­go­vo­ri ko­ji se do­bi­ja­ju, na­ro­či­to u hu­ma­ni­stič­kim na­u­ka­ma, zgro­zi­li bi i one ko­ji u zna­nju vi­de pret­nju pri­rod­nom zo­o­loš­kom raz­vo­ju čo­ve­ka. A njih u obe ze­mlje ni­je ma­lo. I u obe ze­mlje se­de na pra­vim me­sti­ma.

Te­ku­ća se bu­ka di­gla oko isto­ri­je. Ona se, pre­ma bra­ni­te­lji­ma sa­vre­me­nog sve­o­bu­hvat­nog ško­lo­va­nja, ne­ka­da bu­ba­la bez raz­u­me­va­nja kom­pli­ko­va­nih si­la što po­vest, is­pod pri­vi­da de­ko­ra­tiv­nih da­tu­ma, po­kre­ću i do­ga­đa­ji­ma upra­vlja­ju.

Da­nas se ona sve­o­bu­hvat­no in­ter­pre­ti­ra. Stvar oko sve­o­bu­hvat­ne isto­ri­je, sva­ka­ko za­bav­ni­je od bu­ba­nja, to­ri­jev­ci i ni­su ta­ko tra­gič­no shva­ta­li, sve dok ni­su ot­kri­li da iz­ve­sni uči­te­lji pod pod­zem­nim ko­mand­nim si­la­ma po­ve­sti pod­ra­zu­me­va­ju pre sve­ga eko­nom­ske za­ko­ne, pri­bli­žno ona­ko ka­ko ih je vi­deo Marx u do­ba pr­vih stro­je­va. A in­ter­pre­ta­ci­ja se sa­sto­ja­la u shva­ta­nju da uče­ni­ci­ma ne mo­že bi­ti bo­lje sve dok oni pro­iz­vo­de ro­bu, a dru­gi je di­stri­bu­i­ra­ju i sa pro­fi­ta kaj­mak ski­da­ju.

U me­đu­vre­me­nu, sna­ga ka­pi­ta­li­zma, nje­go­va vi­tal­nost, pa i iz­gle­di za bu­duć­nost, za­sni­va­ju se upra­vo na uvi­đa­nju, raz­u­me­va­nju, poš­to­va­nju i ko­riš­će­nju tih za­ko­na. U iz­ve­snom su smi­slu i do jed­ne gra­ni­ce us­peš­ni ka­pi­ta­li­sti naj­bo­lji Mar­xo­vi uče­ni­ci. Ali jed­no je po tim, po­ma­lo gru­bim na­če­li­ma zbi­lja ži­ve­ti, a dru­go od njih pra­vi­ti jav­nu ve­ru. Jed­no je ono što ra­di­te, dru­go za­sta­va pod ko­jom to ra­di­te. I to je je­dan od raz­lo­ga što je bri­tan­ska vla­da na­go­ve­sti­la po­vra­tak ško­le bla­go­slo­ve­nom bu­ba­nju.

Dru­gi je raz­log ume­sni­ji. U za­no­su sve­o­bu­hvat­ne in­ter­pre­ta­ci­je, uči­te­lji su, iz­gle­da, za­bo­ra­vi­li na isto­rij­ske či­nje­ni­ce. In­ter­pre­ta­ci­ja je sjaj­na stvar sve dok ima­te šta da in­ter­pre­ti­ra­te i dok zna­te ka­ko će­te to či­ni­ti. A da bi­ste zna­li, mo­ra­te po­zna­va­ti re­le­vant­ne či­nje­ni­ce. Ina­če, mo­že­te iz­gle­da­ti kao ju­go­slo­ven­ski po­li­tič­ki go­vor­nik ko­me sva­ki sa­dr­žaj slu­ži da ga za­o­bi­đe, sva­ka te­ma da o njoj niš­ta ne ka­že, i sva­ki go­vor kao buč­na za­me­na za ću­ta­nje.

Mo­že vam se, kao ov­daš­njim uče­ni­ci­ma, za­tra­ži­ti da na­pi­še­te sve­o­bu­hva­tan esej na te­mu ka­ko bi­ste se ose­ća­li kao Wil­li­am Osva­jač na bro­du ko­ji vas no­si u En­gle­sku, na po­lje kod Ha­sting­sa, gde će­te tu­ći An­glo­sa­se kra­lja Ha­rol­da i osvo­ji­ti ze­mlju. Mno­go to­ga mo­že­te sve­o­bu­hva­ti­ti, ali će­te naj­pre mo­ra­ti na­u­či­ti ka­ko se ta­da mi­sli­lo. A da bi­ste to na­u­či­li, mo­ra­te zna­ti ka­ko se ži­ve­lo. I naj­zad, da bi­ste ume­li to re­ći, mo­ra­te zna­ti da je sve to bi­lo 1066. go­di­ne. Jer, bez te tri­vi­jal­ne či­nje­ni­ce ne­će­te zna­ti gde, u kom vre­me­nu da tra­ži­te mo­del miš­lje­nja i ži­vo­ta ko­ji vam tre­ba, ni­ti či­me da ga sve­o­bu­hva­ti­te.

Ako sve to ne zna­te, kao ni en­gle­ski uče­nik, od­go­vo­ri­će­te:

– Bo­jim se da ne znam, go­spo­di­ne. Ali, su­de­ći po ime­nu, bi­će da je taj Osva­jač bub­njar iz ne­ke no­ve pop-gru­pe.

– Ka­kve cr­ne pop-gru­pe? – pi­ta­će­te.

– Ni to, bo­jim se, ne znam. Pro­fe­sor isto­ri­je još nam ni­je na ča­su puš­tao nji­ho­vu plo­ču.