Ku­da ide En­gle­ska?

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

94. Ku­da ide En­gle­ska?

Ži­vi­mo u vre­me­nu re­for­mi. Ne­ke od njih ži­ve, ne­ke ne ži­ve, ali ih svi tra­ži­mo. Ze­mlje ko­je su proš­le kroz re­vo­lu­ci­ju jed­nim su za­ma­hom za­do­vo­lji­le sve svo­je stra­sti za pro­me­nom i sa­da su ih sve­le na je­di­nu po­tre­bu da pro­me­ne re­vo­lu­ci­ju. Ze­mlje ko­je su je iz­be­gle pro­la­ze kroz mu­ko­tr­pan pro­ces no­ve re­for­ma­ci­je. En­gle­ska je bi­la po­sled­nja me­đu nji­ma i za­to mi se svi­đa­la.

Da li se do ovih da­na i u njoj neš­to pro­me­ni­lo ne mo­že se na­zre­ti. I kad se pro­me­ni, En­gle­zi se po­na­ša­ju isto. Oni ne vo­le pro­me­ne, čak ni na­bo­lje. Da li sto­ga što ni­su si­gur­ni da im je bo­lje, sve dok ni­je ka­sno, ili je ka­sno za sva­ku pro­me­nu, ne umem re­ći. U po­sled­nje vre­me, me­đu­tim, i u njih je de­mon re­for­me ušao. Jed­ni ve­le da je to uti­caj Evro­pe, dru­gi da je to iz do­sa­de. Ne ve­ru­jem. Evro­pe ov­de ne­ma ni za lek, osim „Bayero­vih“ aspi­ri­na, a ni do­sa­de sve dok je čo­vek sam sa so­bom. Do­sa­da po­či­nje tek kad ste pri­nu­đe­ni da bu­de­te s dru­gi­ma. Ukrat­ko, sve češ­će se ču­ju zah­te­vi da se ovo ili ono pro­me­ni i za­me­ni onim ili ovim.





Ova su raz­miš­lja­nja po­sve­će­na na­po­ri­ma da ih od to­ga od­vra­tim, da ih uve­rim ka­ko je ov­de sve ta­ko do­bro da bi sva­ka pro­me­na sa­mo upro­pa­sti­la pred­no­sti ko­je već ima­ju, i da ih upo­zo­rim na na­ša bal­kan­ska is­ku­stva: sve­tlost ne vre­di upa­lje­ne va­tre, po­go­to­vo ako u njoj go­ri va­ša ku­ća.

Uzmi­mo na pri­mer, te­žnju to­ri­jev­ske vla­de da od rad­nič­kih štraj­ko­va uči­ni mit u ko­ji usko­ro ni­ko vi­še ne­će ve­ro­va­ti. Da li je isti­na da se u En­gle­skoj u dav­na, vr­lo dav­na vre­me­na štraj­ko­va­lo i bo­ri­lo za rad­nič­ka pra­va češ­će ne­go i u jed­noj dru­goj ze­mlji? Ret­ko će ko od mla­dih lju­di u to po­ve­ro­va­ti. Mo­ra­te im či­ta­ti sta­re no­vi­ne – jer ve­ći­na je ne­pi­sme­na – ili im puš­ta­ti fil­mo­ve iz vre­me­na la­bu­ri­stič­ke „stra­ho­vla­de“.

I dok se na plat­nu re­đa­ju uz­bu­dlji­ve sce­ne ob­ra­ču­na sa po­li­ci­jom i štraj­kbre­he­ri­ma, ju­ri­ša na gvo­zde­ne ka­pi­je i ba­ca ka­me­na s ra­me­na, dok od­je­ku­ju za­pa­lji­vi go­vo­ri sin­di­ka­li­sta i po­li­ti­ča­ra s obe stra­ne, ne mo­že­mo a da ne ose­ti­mo no­stal­gi­ju za tim drev­nim, div­nim da­ni­ma! Zar vi­še ni­kad ne­će­mo ra­di­ti uz mi­li­herc sve­ću i gre­ja­ti se tr­ča­njem u klo­zet u ko­me ne­ma vo­de, jer isto­vre­me­no štraj­ku­ju elek­tri­ča­ri, ru­da­ri i slu­žbe­ni­ci vo­do­vo­da?

Zar ni­kad vi­še ne­će­mo ki­lo­me­tri­ma peš­ke ići do kan­ce­la­ri­je, jer štraj­ku­je jav­ni tran­sport, ni­kad vi­še sreć­no od pro­kle­tog stra­nog sve­ta bi­ti od­se­če­ni, jer štraj­ku­ju poš­ta­ri? Zar vi­še ni­kad ne­će­mo da­ni­ma spa­va­ti na po­do­vi­ma aero­drom­skih če­ka­o­ni­ca, jer štraj­ku­je va­zdu­ho­plov­no oso­blje, ili te­gli­ti vla­sti­te ko­fe­re, jer ne­će da ra­de no­sa­či pr­tlja­žni­ce?

Vra­ti­te nam na­še štraj­ko­ve! Ni­je va­žno da bu­du ni oprav­da­ni, ni us­peš­ni! Ko­ga za to bri­ga! Mi se bri­ne­mo sa­mo za svo­je du­šev­no zdra­vlje! Uosta­lom, ako to vla­di­nom pro­gra­mu ne od­go­va­ra, mo­že­mo na­pra­vi­ti en­gle­ski kom­pro­mis: mi će­mo tra­ži­ti ne­mo­gu­će, a vi nam ne­će­te da­ti ni ono što je mo­gu­će, i svi će­mo bi­ti za­do­volj­ni.

Uzmi­mo, na pri­mer, pro­me­nu ko­ja se ti­če ula­ska u sta­di­o­ne. Od sa­da će­mo za to ima­ti na­ro­či­tu le­gi­ti­ma­ci­ju. Ko­rak je pred­u­zet da se fud­bal­skim bes­pri­zor­ni­ci­ma spre­či da kva­re le­pe sport­ske pri­red­be. Pre sve­ga, ko ka­že da su one le­pe? A za­tim, da ih rvač­ke en­tu­zi­ja­ste sa tri­bi­na kva­re? Kva­ri­li su ih le­nji igra­či i do­bre su­di­je, pro­tiv ko­jih se od­lu­ka ni­ste mo­gli bu­ni­ti.

Mla­di­ći, br­zo­ple­to na­zva­ni hu­li­ga­ni­ma, uno­si­li su ži­vot na učma­la igra­liš­ta. Zaš­tit­ne će me­re ima­ti bar dve ne­sreć­ne po­sle­di­ce. Pot­pu­no će od­stra­ni­ti pu­bli­ku, ko­ja ako tu­če ne­ma, ne­ma šta da vi­di, i one­mo­gu­ći­će mla­de En­gle­ze, ko­ji pra­te svo­je ti­mo­ve po ino­stran­stvu, da u kon­ti­nen­tal­nim za­tvo­ri­ma pro­ši­re svo­ja so­ci­jal­na is­ku­stva i pro­du­be pa­ne­vrop­sko ose­ća­nje na vre­me do 1992, da u Evro­pu ne bi pa­li kao da do­la­ze s Me­se­ca.

Za­to nam vra­ti­te va­še tu­če! One nas pod­se­ća­ju ka­ko i zaš­to smo bi­li im­pe­ri­ja!

Tra­ži se i uki­da­nje kla­snih raz­li­ka. Pa je­ste li vi nor­mal­ni? Vi ko­ji ste se od svih nor­mal­nih lju­di raz­li­ko­va­li, i ti­me se po­no­sili, na­jed­nom ho­će­te da se iz­jed­na­či­te i me­đu so­bom i s na­ma? Zar ne zna­te da je vaš kla­sni si­stem, po­red vre­me­na, vaš je­di­ni pre­o­sta­li šarm otkad ste neo­pre­zno do­pu­sti­li da vam umre kra­lji­ca Vic­to­ria? Ne daj­te svo­je kla­se! Da sam na va­šem me­stu, ja bih kla­sne raz­li­ke i po­ve­ćao. Vra­tio bih za­kon pr­ve brač­ne no­ći, uko­li­ko se ne­ki En­glez još se­ća ka­ko se is­pu­nja­va­ju nje­ni za­mor­ni zah­te­vi.

Pro­gla­sio bih uli­ce sa­o­bra­ćaj­nim fe­u­di­ma i za pro­la­zak uda­rio da­žbi­nu, a za pre­kr­šaj od­se­cao no­gu. Uki­nuo bih sa­o­bra­ćaj­ne zna­ke, ko­je sa­da ne poš­tu­je sa­mo po­li­ci­ja ga­ze­ći sve oko se­be. Po­no­vo bih is­klju­čio na­rod iz Par­la­men­ta. On naj­češ­će i ne zna šta ho­će. Stal­no gla­sa za ne­kog dru­gog, za raz­li­ku od mo­je ze­mlje gde zna, i gla­sa uvek za iste lju­de. Ako raz­li­ke do­ve­de­te do po­de­sne du­bi­ne, mo­žda će­te upri­li­či­ti, po­red one ne­u­spe­le, Crom­wel­lo­ve, i jed­nu us­peš­nu re­vo­lu­ci­ju. Ona bi uči­ni­la da nas naj­zad shva­ti­te.

Ju­go­sla­vi­ja je ima­la to­li­ke re­for­me, niš­ta osim re­for­mi i ni­je ima­la, i vi­di­te do­kle nas je to do­ve­lo. Ne pra­vi­te re­for­me! Ne me­njaj­te se! Osta­ni­te ona­kvi ka­kve vas je Bog stvo­rio i ka­kve vas go­re oče­ku­je.

Ta­kve vas vo­li­mo da ne tr­pi­mo!