Tuesday, November 08, 2011

Mag­na Car­ta Li­ber­ta­tum

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

92. Mag­na Car­ta Li­ber­ta­tum i pred­log za en­gle­ski ustav

Ova emi­si­ja pro­iz­ve­de­na je slu­čaj­no, za­hva­lju­ju­ći isto­ri­ji, ko­joj Ju­go­slo­ve­ni mno­go ne du­gu­ju, ali En­gle­zi tre­ba da joj sva­ko­ga da­na pa­le sve­ću. Ona im da­je pro­spek­te za ži­vot što im ga sva pa­met­na pred­vi­đa­nja od­ri­ču. Te­ma je na­đe­na u mo­jim emi­si­ja­ma o po­ve­sti En­gle­ske i kam­pa­nji ko­ja se ov­de vo­di za do­no­še­nje Bill of Rights, Po­ve­lje o pra­vi­ma, tj. pi­sa­nog usta­va ko­ji ze­mlja ne­ma, a ja lič­no ne vi­dim da joj i tre­ba.

Do­volj­no je po­gle­da­ti nas pa vi­de­ti ko­li­ko ustav sme­ta nor­mal­nom funk­ci­o­ni­sa­nju mo­der­ne dr­ža­ve. Da ga, ne­kom sre­ćom, ne­ma­mo, ne bi­smo se za nje­ga mo­gli hva­ta­ti kad god nam se neš­to ne svi­đa, ili svi­đa, jer on, ka­kav je, za­do­vo­lja­va sve, i sa­svim opreč­ne po­tre­be. No, iz­gle­da da su ne­ki En­gle­zi, na­ro­či­to bez­um­ni in­te­lek­tu­al­ci me­đu nji­ma, za­pe­li da ima­ju ustav.

Ve­ro­vat­no da ima­ju šta gr­di­ti, jer ova­ko pre­ko­pa­va­ti mo­ra­ju za­par­lo­že­nu nji­vu isto­rij­skih pre­se­da­na i spo­ri­ti se s obi­čaj­nom ma­glom Com­mon La­wa, što ga ov­de po­zna­ju sa­mo su­di­je i ar­he­o­lo­zi ko­ji se in­te­re­su­ju ka­ko su En­gle­zi ži­ve­li pre hi­lja­du pet­sto go­di­na. U sva­kom slu­ča­ju, oni to že­le, a ta­ko ra­no su kam­pa­nju po­če­li da ustav even­tu­al­no do­bi­ju za sto go­di­na. (Kao i no­vi mo­der­ni aero­drom, kao i štoš­ta či­me se Afri­ka po­no­si.)

triptych79c

Vi­de­ći ih ka­ko se mu­če, od­lu­čio sam da im po­mog­nem. Mo­ja će po­moć bi­ti u do­ma­ćoj tra­di­ci­ji, ne­će ih upu­ći­va­ti na bu­duć­nost, ne­go na proš­lost, gde se naj­bo­lje ose­ća­ju.

Pri­pre­ma­ju­ći za BBC osmu emi­si­ju Po­vest En­gle­ske (ka­ko je ja vi­dim), pro­na­šao sam za­bo­ra­vlje­ni do­ku­ment iz 1215. go­di­ne. Ra­ču­nam da je do­volj­no star da za En­gle­ze ne bu­de sum­njiv kao br­zo­plet, ali ni pre­star, da pri­pa­da rim­skoj ci­vi­li­za­ci­ji na ostr­vu i pro­tu­ma­či se kao još jed­na mi­na pod­met­nu­ta od pro­kle­tih Evro­plja­na iz Ri­ma (on­daš­njeg Bri­se­la).

On se zo­ve Mag­na Car­ta Li­ber­ta­tum ili Ve­li­ka po­ve­lja slo­bo­de i sa­dr­ži oba­ve­zna na­če­la isto­rij­skog rva­nja iz­me­đu Kru­ne i nje­nih po­da­ni­ka, na­lik na Qu­e­en­sbe­rryje­va pra­vi­la bok­sa. Pot­pi­sa­na je ju­na 1215, pod ve­drim ne­bom, ka­ko se to ka­že, ma­da je ono bi­lo oblač­no, u uva­li zva­noj Runnyme­de, a od stra­ne ba­ro­na­ta i su­ve­re­na Joh­na I Plan­ta­ge­ne­ta, bra­ta Ric­har­da La­vlje­ga Sr­ca, ko­ji je po­znat po to­me što je, iz ide­o­loš­kih raz­lo­ga, zbog osva­ja­nja Hri­sto­vog gro­ba, da­le­ko pre la­bu­ri­sta uva­lio En­gle­sku u sil­ne du­go­ve. Na­veš­ću od­lom­ke pre­ma Bi­bli­ji bri­tan­skog du­ha – Encyclo­pa­e­dia Bri­tan­ni­ca:

Dru­ga kla­u­zu­la Po­ve­lje šti­ti du­žni­ke od Kru­ne i osta­lih de­ri­ko­ža ko­ji su se u ono do­ba su­mar­no na­zi­va­li Je­vre­ji­ma (a da­nas se zo­vu ban­ka­ma, dok je dr­ža­va osta­la ista). Tre­ća re­gu­li­še oba­ve­znu po­moć Kru­ni, od­no­sno dr­ža­vi,
i pro­pi­su­je da sa­mo sa­ziv Ve­li­kog ve­ća mo­že odo­bri­ti nje­no po­ve­ća­nje (što bi čak i go­spo­di­na Law­so­na, da­naš­njeg mi­ni­stra bri­tan­skih fi­nan­si­ja, za­vi­lo u cr­no). Sle­de od­red­be:

„Ni­je­dan slo­bo­dan čo­vek ne mo­že se za­tvo­ri­ti, ubi­ti, sta­vi­ti van za­ko­na, pro­te­ra­ti, ili na bi­lo ko­ji na­čin uniš­ti­ti, osim za­ko­ni­tom pre­su­dom ne­kog svog ran­ga ili na osno­vu za­ko­na ze­mlje (što bi sa­vre­me­na uniš­te­nja oslo­bo­di­lo oba­ve­ze da sle­di pri­me­re iz vre­me­na Tu­do­ra). Ni­ko­me ne­će­mo us­kra­ti­ti ni ote­ža­ti pra­vo i prav­du (što bi naj­zad uči­ni­lo da ži­vi sa­če­ka­mo pre­su­du ne­kog su­da).

Svi su lju­di slo­bod­ni da do­la­ze, od­la­ze i osta­ju u ze­mlji, osim sta­vlje­nih van za­ko­na, za­tvo­re­ni­ka i ne­pri­ja­telj­skih stra­na­ca (što bi za­u­sta­vi­lo imi­gra­ci­ju). Svi su tr­gov­ci slo­bod­ni da do­la­ze, od­la­ze i bu­du u ze­mlji, da ku­pu­ju i pro­da­ju bez ne­ra­zum­nog po­re­za, osim u do­ba ra­ta (što bi nas oslo­bo­di­lo tak­sa ko­je nas ubi­ja­ju).

Ni­ko ne mo­že bi­ti osu­đen bez sve­do­ka op­tu­žbe (što će nas oslo­bo­di­ti ir­skog pro­ble­ma, jer ne­će­mo mo­ći da pro­ga­nja­mo te­ro­ri­ste pa će­mo se spa­sti i nji­ho­ve od­ma­zde). Ni­je­dan grad ni po­je­di­nac ne mo­že se pri­si­li­ti da gra­di mo­sto­ve ili odr­ža­va reč­ne na­si­pe osim onih ko­ji su na to oba­ve­zni drev­nim obi­ča­ji­ma ili po pra­vu (poš­to su naj­drev­ni­jim obi­ča­ji­ma na to oba­ve­zni sa­mo ro­bo­vi, to bi re­ši­lo i ku­luk i ra­sne ne­mi­re).

Kralj ne mo­že na­i­me­no­va­ti ni­jed­nog su­di­ju ni slu­žbe­ni­ka su­da i še­ri­fa ko­ji ne po­zna­je za­kon ze­mlje i ni­je vo­ljan da ga se dr­ži (te bi­smo naj­zad do­bi­li su­di­je sa smi­slom za pra­vo ume­sto sa smi­slom za hu­mor).

Svi stra­ni na­jam­ni­ci mo­ra­ju na­pu­sti­ti ze­mlju (što bi po­mo­glo ukla­nja­nju ne­za­po­sle­no­sti, a i oslo­bo­di­lo nas ru­skih špi­ju­na). Ako kralj pre­kr­ši oba­ve­zu, 25 ba­ro­na od­re­đe­nih za ču­va­re ove Po­ve­lje po­sla­će mu če­ti­ri za­stup­ni­ka da od nje­ga tra­že prav­du. Ako se ona ne pru­ži za 40 da­na, ču­va­ri Po­ve­lje mo­gu pro­stom ve­ći­nom gla­so­va od­lu­či­ti da odu­zmu kra­lje­ve zam­ko­ve, ze­mlje i svo­ji­nu (što bi na­ma omo­gu­ći­lo da se oslo­bo­di­mo rđa­ve vla­de i bez sku­pih iz­bo­ra).“

To je sa­mo ne­ko­li­ko vi­tal­nih pred­no­sti ko­je En­gle­zi­ma nu­di Po­ve­lja iz 1215. go­di­ne. Sto­ga sam, iako stra­nac, slo­bo­dan pred­lo­ži­ti da se Mag­na Car­ta Li­ber­ta­tum sme­sta pro­gla­si usta­vom En­gle­ske. Jer ova­ko slo­bo­do­u­man ustav, ko­ji je uz to i kraj­nje prak­ti­čan, ne ve­ru­jem da će iko smi­sli­ti.

Ako En­gle­zi moj sa­vet ne po­slu­ša­ju, što se mo­že de­si­ti ako na­đu da je Po­ve­lja i su­vi­še sko­raš­nja, pred­lo­ži­ću Mag­na Car­ta Li­ber­ta­tum svo­joj ze­mlji. Ako se po­ka­že pro­ma­še­nom, la­ko će­mo je pro­me­ni­ti – na to smo bar na­vi­kli –
a ako bu­de do­bra, bar u ne­če­mu će­mo i mi bi­ti En­gle­zi.

2 comments:

Sale said...

Revnosno čitam knjige gospodina Pekića i sa uživanjem i ljubavlju pratim ovaj ''virtuelni'' kompendijum fascinantnih odlomaka njegovog djela. Ogromno poštovanje za sav trud i napore gospođe Ljiljane, kao i Aleksandre Pekić.

(published by Ljiljana Pekić) said...

Dragi Sasa,
veliko hvala na lepim recima.Veliko je uzivanje kada se citaoci ovog bloga jave i kada Pekiva dela i eseji nalidju na lep prijem. Onda se ceio trud isplati stostruko.
Srdacan pozdrav.