Majka parlamenta

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

99. Maj­ka par­la­men­ta i ma­će­ha na­ro­da

Iz­gle­da da su gra­đan­ske pred­ra­su­de opet po­sta­le po­pu­lar­ne. U ze­mlja­ma ko­je su ih se otre­sle, iz­ba­cu­ju­ći ih uz grd­nu pom­pu na đu­briš­te re­vo­lu­ci­je, sve vi­še se go­vo­ri o nji­ho­vim ča­ri­ma s no­stal­gi­jom, kao o an­ti­kvi­te­ti­ma sa isto­rij­skog ta­va­na, od ko­jih se, kad za­gu­sti, i sve osta­lo se pro­ćer­da, mo­že do­bro ži­ve­ti. Na­rod­na skupšti­na je me­đu nji­ma.

En­gle­sku zo­vu Maj­kom par­la­men­ta. Mo­žda za­to što je sa­zi­dan kao mi­ni­ja­tu­ra en­gle­skog, ma­đar­ski će, u Bu­dim­peš­ti, pr­vi po­vra­ti­ti svo­ju pri­rod­nu funk­ci­ju i od ma­će­he na­ro­da opet po­sta­ti nje­go­va maj­ka. Šta će­mo mi ura­di­ti, osta­je da se vi­di. Mi ima­mo neš­to za­mr­še­ni­ju skupštin­sku tra­di­ci­ju.

Hr­va­ti su par­la­men­tar­ni na­uk uči­li u pro­sve­će­noj beč­ko-peš­tan­skoj ško­li, mi Sr­bi naj­pre oko usta­nič­kih bu­ka­va, a po­tom u Srp­skoj na­rod­noj skupšti­ni, ko­ja bi či­ni­la čast sva­kom na­ro­du. Da opštu stvar ove „pred­ra­su­de“ po­mog­nem, go­vo­ri­ću o nje­noj Maj­ci, en­gle­skom Par­la­men­tu.


A da se ne­ko od do­ma­ćih Ži­vo­ra­da od­mah ne pre­stra­vi, re­ći ću za­sad ma­lo i, prem­da je stvar na­da­sve ozbilj­na, i to ma­lo bi­će s nje­go­ve smeš­ni­je stra­ne.

Ot­ka­ko je Si­mon de Mont­fort pr­vi put sa­ku­pio iz­ve­stan broj En­gle­za pod jed­nim kro­vom da po­sa­ve­tu­ju Kru­nu u dr­žav­nim po­slo­vi­ma, bri­tan­ski je par­la­ment imao 700 go­di­na vre­me­na da raz­vi­je tra­di­ci­ju ko­ja će po­sta­ti te­melj nje­ne par­la­men­tar­ne de­mo­kra­ti­je. Mno­gi dru­gi na­ro­di ni­su s njim iz­dr­ža­li ni jed­nu de­ce­ni­ju.

Čim su ga skr­pi­li, od­mah su ga ras­tu­ri­li ili pre­tvo­ri­li u ma­u­zo­lej sa­mo­vlaš­ća. En­gle­zi su bi­li str­plji­vi­ji. Pu­sti­li su ga da ži­vi, da se mu­či, da mu­či vla­da­o­ce, da od njih bi­va mu­čen, da ga ne­ki put mu­či na­rod i od nje­ga mu­čen da bu­de, ali su iz­dr­ža­li. Pro­to­kol mu ni­kad ni­je pro­pi­san.

Pro­ce­du­ru je dik­ti­rao slu­čaj, pa i po­ne­ka omaš­ka. Sto­ga će­mo, za­jed­no sa Ži­vo­ra­dom, za ko­ga je skupšti­na skup lju­di ko­ji isto mo­ra­ju da mi­sle, po­žu­ri­ti da ka­že­mo ka­ko su pra­vi­la nje­go­vog pro­to­ko­la za­sta­re­la, pa i ne­ko­ri­sna, čak i be­smi­sle­na, ali će sva­ko od njih ima­ti svoj zve­zda­ni čas oprav­da­nja kad shva­ti­mo da bez nje­ga, pa i sa­mo bez nje­ga, en­gle­ski par­la­ment ne bi bio ono što je­ste, a en­gle­ska bi de­mo­kra­ti­ja po­sta­la ono što ni­je.

Sva­ke ve­če­ri, na pri­mer, kra­lji­ca se pi­smom oba­veš­ta­va šta je ov­de re­še­no a u če­mu ona ne sme da uče­stvu­je. Vre­me u ko­me en­gle­ski su­ve­ren sa­zna­je šta je u nje­go­vo ime od­lu­če­no ne­po­treb­no je krat­ko, ali sa­mo ako po­mi­sli­mo da ima su­ve­re­nih na­ro­da ko­ji ni po­sle pe­de­set go­di­na ne zna­ju šta su nji­ho­ve vo­đe u ime njih do­ko­na­le.

Bri­tan­ska bro­do­gra­di­liš­ta, na pri­mer, na­ci­o­na­li­zo­va­na su uz po­moć so­ci­ja­li­stič­ke za­blu­de, na­rav­no, ali i spra­ve ko­ja me­ri ži­vot. La­bu­ri­sti su u to do­ba u West­min­ste­ru ima­li sa­mo je­dan glas ve­ći­ne, pa i on je bio na sa­mr­ti. Na­rod­ni po­sla­nik je u skupšti­nu do­ve­zen am­bu­lant­nim ko­li­ma i u oda­ju za gla­sa­nje unet na no­si­li­ma. To je na­ša ve­ći­na, vi­ka­li su la­bu­ri­sti.

Ne­u­tral­ni pred­sed­nik Do­njeg do­ma sum­nji­ča­vo je pri­me­tio: „Ali, go­spo­do, da li je ta ve­ći­na ži­va?“ Pri­ti­snut je me­rač uklju­čen u po­sla­ni­ko­vo za­mi­ru­će sr­ce. Pla­nu­la je ze­le­na sve­tlost ži­vo­ta. Po­sla­nik je gla­sao, a po­tom mir­ne par­la­men­tar­ne sa­ve­sti umro. Umr­la je, do­du­še, i sa vi­še gri­že, na­ci­o­na­li­zo­va­na bro­do­grad­nja, ali to ni­je ni na­ša bri­ga, ni na­ša te­ma.

Pri ma­loj ra­zli­ci u bro­ju po­sla­ni­ka ve­ći­ne i ma­nji­ne, vla­de i opo­zi­ci­je, lov na po­sla­ni­ke pri­li­kom gla­sa­nja li­či na lju­do­žder­ske haj­ke. Ali i to je bo­lje ne­go par­la­ment u ko­me je pot­pu­no sve­jed­no ko­li­ko lju­di gla­sa, jer će svi gla­sa­ti na isti na­čin.

U gor­njem pri­me­ru pred­sed­nik Do­ma je bio la­bu­ri­sta, jer je nje­go­va stran­ka ima­la glas ve­ći­ne. Ima­la bi dva da i on gla­sa. Ali on ne­ma pra­va gla­sa. Onog mo­men­ta kad na pred­sed­nič­ku sto­li­cu sed­ne, pre­sta­je bi­ti član svo­je stran­ke i po­sta­je – ne­u­tra­lan. Da li bi naš Ži­vo­rad pri­stao da se od­rek­ne svo­jih ube­đe­nja sa­mo za­to da bi bio ne­pri­stra­san su­di­ja u bor­bi tu­đih ube­đe­nja?

Pro­tiv­nič­ke stran­ke se­de na su­prot­nim klu­pa­ma. Ali da one ni­su oba­ve­zno i ne­pri­ja­telj­ske uve­rio se i mla­di ne­is­ku­sni kon­zer­va­tiv­ni po­sla­nik ko­ji je, pr­vi put na za­se­da­nju, uz­vik­nuo: „Ka­ko je čud­no ne­pri­ja­te­lju gle­da­ti u oči.“ Ko­le­ga iz stran­ke, is­ku­sni par­la­men­ta­rac, re­kao je: „Ne, dra­gi moj.

Pre­ko pu­ta su tvo­ji opo­nen­ti. Tvo­ji su ne­pri­ja­te­lji oko te­be.“ A poš­to su, kad iz po­sla­nič­ke klu­pe go­vo­re, čla­no­vi Do­ma zaš­ti­će­ni od sva­ke kri­vi­ce za po­vre­du tu­đe gra­đan­ske ča­sti, skupšti­na je isto­vre­me­no i jed­na od naj­i­skre­ni­jih zo­na en­gle­skog jav­nog ži­vo­ta.

Po­sla­ni­ci pro­vo­de vi­še vre­me­na u ra­du po ko­mi­te­ti­ma ne­go u skupšti­ni. Sva­ki za­kon u ple­nar­noj sa­li ima sa­mo tri či­ta­nja pre ne­go što se iz­gla­sa i po­sta­ne za­kon ze­mlje, ili od­ba­ci i po­sta­ne hra­na kan­ti za đu­bre. U ko­mi­te­tu ko­ji ga pro­u­ča­va, či­ta se tri­sta i tri pu­ta. Vla­di ko­ja ga pred­la­že la­ko je.

Teš­ko je opo­zi­ci­ji. Jer i nje­ni lju­di u tim ko­mi­te­ti­ma se­de i mo­ra­ju una­pre­đi­va­ti za­ko­ne pro­tiv ko­jih su u na­če­lu. Nji­ho­va je du­žnost kao stra­nač­kih lju­di da ote­ža­ju ili one­mo­gu­će sva­ki čin vla­de, ali kao čla­no­va ko­mi­te­ta da usa­vr­še sva­ki njen za­kon. Ka­ko sa tom di­le­mom na kraj iz­la­ze, ne znam. Ži­vo­rad mi o na­šim is­ku­stvi­ma niš­ta ni­je umeo re­ći. Kao po­sla­nik svog kra­ja bio je od­mah u di­le­mi. Kao i nje­go­vi bi­ra­či, uosta­lom.

On ni­je znao ko ga je bi­rao, a oni zaš­to su ga bi­ra­li.