Mu­ke s oni­ma ko­ji bi hte­li da bu­du – tre­ći

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

96. Mu­ke s oni­ma ko­ji bi hte­li da bu­du – tre­ći

Ne znam ot­ka­da je bi­po­lar­nost od­lu­ču­ju­ći prin­cip bri­tan­skog ži­vo­ta. On­to­log će joj po­re­klo tra­ži­ti u ko­smič­kom du­a­li­te­tu, gno­se­o­log u kon­struk­ci­ji uma od­go­je­nog na an­ti­no­mi­ja­ma, em­pi­ri­čar u is­ku­stvu za­si­će­nom an­ti­te­za­ma. Eti­čar, mo­žda, u ma­ni­hej­skom na­če­lu su­prot­sta­vlje­nih kraj­no­sti. Bi­o­log će ga na­ći u po­de­li na že­ne i muš­kar­ce, ko­ja je ov­de, iz­gle­da, na­sta­la pre no igde.

An­tro­po­log bi je vi­deo u tre­nut­ku ka­da je je­dan me­đu bi­ljo­žder­skim Ostr­vlja­ni­ma oku­sio me­so, na­šao da je uku­sno, za no­vu hra­nu pri­do­bio ne­ko­li­ko sa­ple­me­ni­ka i ta­ko obra­zo­vao pr­vu opo­zi­ci­o­nu stran­ku me­so­žde­ra, od ko­je će se odvo­ji­ti frak­ci­ja lju­do­žde­ra. I u po­ve­sti se Ostr­vlja­ni ra­no po­če­še de­li­ti bro­jem dva. Po­la­ri­tet Bri­ta i Ri­mlja­na za­me­njen je du­a­li­te­tom An­glo­sa­sa i Nor­ma­na.

Po­sle et­nič­kog uje­di­nje­nja, ime­ni­telj „dva“ omo­gu­ća­va da kao dr­ža­vlja­nin Uje­di­nje­nog Kra­ljev­stva bu­de­te i En­glez i Bri­ta­nac. Svi su En­gle­zi i Bri­tan­ci, ali ni­je­dan Bri­ta­nac, osim En­gle­za, ni­je i En­glez. Dvo­pol­nost se pre­se­li­la i u so­ci­jal­ne, po­li­tič­ke, ver­ske od­no­se. Po­sto­je oni ko­ji ima­ju sve, i oni ko­ji ne­ma­ju niš­ta, ali to ni­je en­gle­ski eks­klu­zi­vi­tet. Oni tre­ći, oni „iz­me­đu“, jed­noj od kraj­no­sti te­že, a u dru­gu su gu­ra­ni. Fa­za „tre­ćeg“ u prin­ci­pu je ov­de uvek tran­zi­tor­na. Ra­nim du­ša­ma su vla­da­li pa­gan­ski dru­i­di i hriš­ća­ni, ali čim su osta­li sa­mo hriš­ća­ni, po­de­li­li su se na ka­to­li­ke i pro­te­stan­te.





Bri­tan­skom po­li­ti­kom kr­ma­ni­li su: jed­na ili dru­ga ple­mić­ka ko­a­li­ci­ja, to­ri­jev­ci ili vi­gov­ci, kon­zer­va­tiv­ci ili li­be­ra­li, kon­zer­va­tiv­ci ili la­bu­ri­sti. Ret­ko je ko re­me­tio ovu dvo­pol­nu idi­lu, a kad bi us­peo, je­dan od po­lo­va je ne­sta­jao, bi­vao za­me­njen no­vim, i klac­ka­li­ca je pro­du­ži­la da se kla­ti u dva sme­ra.

Dvo­pol­nost se spon­ta­no pre­ne­la u sve ob­li­ke jav­nog ži­vo­ta. En­gle­zi se naj­pre de­le na muš­kar­ce i že­ne, a po­tom na one ko­ji su za, i na one ko­ji su pro­tiv, bi­lo o če­mu da je reč. U po­ve­sti su bi­li za bi­lje ili me­so; za Stu­ar­te ili pro­tiv Stu­ar­ta; za udo­vo­lja­va­nje zah­te­vi­ma po­bu­nje­nih se­ver­no­a­me­rič­kih ko­lo­ni­ja ili pro­tiv njih; za rop­stvo ili pro­tiv; da se ne­gde uđe ili da se ne uđe; da se od­ne­kud iza­đe ili da se ta­mo osta­ne, osta­ju­ći če­sto tek poš­to su izaš­li. Sad se de­le na one ko­ji su za ili pro­tiv kon­tra­cep­ci­je, žen­skog sveš­ten­stva, Uje­di­nje­ne Evro­pe, nu­kle­ar­nog na­o­ru­ža­nja, go­spo­di­na Ru­ždi­ja i me­ko ku­va­nih ja­ja. Za ili pro­tiv sve­ga pro­tiv če­ga ili za šta su dru­gi.

Pra­ve sre­di­ne ne­ma. Za na­rod kom­pro­mi­sa to je za­pa­nju­ju­će. Ali je pa­ra­doks pri­vi­dan. Sre­di­ne ne­ma za­to što je ona u ovom od­me­re­nom i ume­re­nom na­ro­du već sa­dr­ža­na u nje­go­vim kraj­no­sti­ma. Sred­nji­ji se ne mo­že bi­ti od sre­di­ne ko­ju kraj­nji po­lo­vi za­stu­pa­ju. Sto­ga sred­nje miš­lje­nje ne­ma šan­se na po­pu­lar­nost. Po­ku­šaj osni­va­nja tre­će stran­ke ni­je pro­pao sa­mo zbog ma­na ne­pro­por­ci­o­nal­nog iz­bor­nog si­ste­ma, već i zbog vr­li­na du­hov­nog si­ste­ma, ko­ji kraj­no­sti­ma bra­ni da uisti­nu bu­du kraj­nje i ti­me ot­kri­ju pred­no­sti sred­njih pu­te­va. (Uosta­lom šta će vam i tre­ći za­o­bi­la­zni put kad već ima­te dva?)

U Evro­pi su kraj­no­sti na kra­ju mo­gu­ćeg, raz­li­ke me­đu nji­ma to­li­ke su da se pre­moš­ća­va­ju ni­zom uza­stop­nih, me­đu­sob­no raz­li­či­tih i ja­sno pro­fi­li­sa­nih „sre­di­na“. U Evro­pi vam se či­ni da ste na kra­ju i kad ste u sre­di­ni. Mo­žda ću bi­ti ja­sni­ji ako ov­daš­nje „mu­ke s ne­čim tre­ćim“ upo­re­dim s na­šim mu­ka­ma ko­je ću, ra­di ras­po­zna­va­nja, de­fi­ni­sa­ti kao „mu­ke sa onim – dru­gim“.

Za raz­li­ku od bri­tan­ske po­li­tič­ke dvo­pol­no­sti, naš je si­stem za­sno­van na bolj­še­vič­kom kon­cep­tu mo­no­pol­no­sti. Sre­di­ne ne­ma jer se bez su­prot­nog po­la ni lo­gič­ki ni prak­tič­no sre­di­na ne mo­že us­po­sta­vi­ti. Spek­tar po­li­tič­kog miš­lje­nja je kao ra­zno­boj­na za­sta­va. Ako je na jed­noj mot­ki, za­sta­va, osim na re­vo­lu­ci­o­nar­noj olu­ji, vi­si, i nje­ne bo­je se ne vi­de. Da bi se i na gra­đan­skoj omo­ri­ni mi­ra ras­po­zna­va­le, mo­ra ona bi­ti ra­za­pe­ta iz­me­đu dve mot­ke, po­sta­vlje­ne na iz­ve­snoj uda­lje­no­sti.

Vi­dlji­vost par­tij­ske bo­je po­sti­za­va­na je ta­ko što se dru­ga kraj­nost, ona dru­ga mot­ka, u ne­do­stat­ku pra­ve – za­miš­lja­la. Opo­zi­ci­ja, na­rav­no, po­sto­ji. Sa­mo, to je uvek ne­ka ave­tinj­ska opo­zi­ci­ja, sa­bla­sna mot­ka ko­ju bi­ra par­ti­ja pre­ma po­tre­ba­ma tre­nut­ka.

Za­ka­če­na pri­vre­me­no za tu dru­gu, fan­tom­sku mot­ku, do ta­da ne­ja­sna par­tij­ska za­sta­va po­sta­je vi­dlji­vi tran­spa­rent, a nje­ne bo­je po­no­vo ras­po­zna­tlji­ve, sve do dru­ge pri­li­ke ka­da se iz fa­ta­mor­ga­ne jav­nog miš­lje­nja bi­ra dru­ga na­spram­na mot­ka. Poš­to svoj jav­ni ži­vot ne­ma, ta dru­ga, po­sto­je­ća, no ipak ave­tinj­ska kraj­nost, ne slu­ži se­bi, već onoj pr­voj, da se bo­lje vi­di. Ali i ta pr­va, jed­nom stvar­na, upra­vo zbog stal­nog su­prot­sta­vlja­nja iza­bra­nim fan­to­mi­ma, i sa­ma po­sta­je fan­tom­ska.

En­gle­zi ne pri­zna­ju po­li­tič­ku sre­di­nu jer, osim nje, dru­go i ne po­zna­ju, nji­ho­ve su kraj­no­sti već ta sre­di­na. Mi je ne po­zna­je­mo ni­ti pri­zna­je­mo, jer u od­su­stvu ne­ke dru­ge, osim vla­da­ju­će kraj­no­sti, ne mo­že­mo ni da je – za­mi­sli­mo. Naj­pre smo ima­li fan­tom­sku opo­zi­ci­ju, sad nam je i vla­da po­ma­lo sa­bla­sna. A kad su kraj­no­sti fan­tom­ske, ni sre­di­na ne mo­že bi­ti stvar­na. Sve po­sta­je – fa­ta­mor­ga­na.