Nacionalni prst u vazduhu

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

89. Na­ci­o­nal­ni prst u va­zdu­hu ili oda­kle ve­tar du­va

Po­sled­njih ne­ko­li­ko me­se­ci ove su emi­si­je iz­ne­ve­ri­le svo­ju pri­ro­du i svr­hu. Mo­ja ulo­ga ni­je da na­ma go­vo­rim o na­ma, već va­ma o nji­ma. Okol­no­sti, ko­je sam proš­li put ob­ja­snio, pri­mo­ra­le su me na stran­pu­ti­cu. Na njoj sam, vi­de­li ste, po­stao po­ma­lo emo­ti­van, hi­ste­ri­čan, pa i pa­ko­stan. Vra­ćam se umo­ran – niš­ta ta­ko ne za­ma­ra kao vla­sti­ta ze­mlja i sop­stve­na mu­ka – ali vi­še ni­sam ni emo­ti­van ni hi­ste­ri­čan.

Osta­jem još sa­mo pa­ko­stan, što zna­či da ću opet go­vo­ri­ti uglav­nom o En­gle­zi­ma. A o na­ma sa­mo u us­po­red­ba­ma, ko­je će, po pri­ro­di stva­ri, naj­češ­će bi­ti na na­šu šte­tu. Ka­žem po pri­ro­di, jer sve je, iz­gle­da, uvek na na­šu šte­tu.

Pa­kost je po­sled­nji osta­tak mog sa­mo­poš­to­va­nja. S njom sam ov­de bez­be­dan. Ona En­gle­ze ni­kad ne vre­đa. Oni zna­ju da smo pa­ko­sni jer im za­vi­di­mo. Mo­žda i dru­gi raz­log po­sto­ji, ali nje­ga vi­di­mo sa­mo mi. I to upra­vo za­to što im za­vi­di­mo, pa sve opet iz­la­zi na isto.





Mi smo i tu druk­či­ji. Moj pri­ja­telj, pi­sac, re­kao mi je jed­nom u iskre­nom oča­ja­nju: „Mi Sr­bi ne mo­že­mo stal­no ku­ka­ti da nas dru­gi na­ro­di mr­ze. Mo­ra­mo se jed­nom za­pi­ta­ti zaš­to, i na to pi­ta­nje poš­te­no od­go­vo­ri­ti.“ En­gle­zi, ta­ko­đe, zna­ju da ih ve­ći­na dru­gih ne pod­no­si. Ali oni se zbog to­ga ne bri­nu, po­go­to­vo se to­ga ne sti­de. Oni se ti­me po­no­se. I ni­kad po­vo­dom to­ga ni­su ra­do­zna­li.

Oni raz­lo­ge zna­ju. Nji­hov je poš­ten od­go­vor da je to za­to što su od svih dru­gih bo­lji. Ne­tr­pe­lji­vost shva­ta­ju kao još je­dan do­kaz svo­je nad­moć­no­sti. Po­gre­ši­li bi­ste, me­đu­tim, ako bi­ste ve­ro­va­li da ih spo­ra­dič­na na­klo­nost za­bri­nja­va, i da na osno­vu nje za­klju­ču­ju ka­ko su pro­seč­ni i ne­ma­ju niš­ta što bi iči­ju lju­bo­mo­ru po­bu­di­lo. Ta na­klo­nost je ta­ko­đe do­kaz da su od dru­gih bo­lji. Sa­mo su to dve vr­ste do­ka­za za jed­nu istu stvar.

En­gle­ze i nji­ho­ve stan­dar­de, sva­ka­ko, ma­lo ko raz­u­me. No, oni ni to ne sma­tra­ju ne­kom svo­jom ma­nom, ne­go pre na­ci­o­nal­nom vr­li­nom. U sva­kom slu­ča­ju, ne­čim pri­rod­nim. Moj dru­gar Ži­vo­rad do­bi­ja ner­vni slom kad god ga sme­sta ne raz­u­mem, čak i kad za­go­va­ra oči­gled­ne be­da­sto­će. On sma­tra sve­tom du­žnoš­ću da me po sva­ku ce­nu na svo­ju stra­nu pre­ve­de, ma šta da je po­sre­di. Ako se na uli­ci sret­ne­mo, on­da na svo­ju stra­nu uli­ce. U naj­ma­nju ru­ku, kao da je pred sveš­te­ni­kom na is­po­ve­sti, že­li se­be do kra­ja, do sit­nih cre­va da ob­ja­sni. En­glez sve to sma­tra iz­liš­nim.

Ne mi­sli­te da ne ce­ni va­še raz­u­me­va­nje, ako mu ga pru­ži­te, ne­go, ako ga ne pru­ži­te, on mi­sli da ga ne za­slu­žu­je­te. Vi jed­no­stav­no ne za­slu­žu­je­te da ga raz­u­me­te. On vas ni u šta ne­će ube­đi­va­ti, ne sto­ga što dr­ži da je stvar ko­ju za­stu­pa ne­va­žna, ne­go što mi­sli da se sa­mo po se­bi raz­u­me. Ono što se ne raz­u­me, to je ono što za­stu­pa­te vi. Ina­če se ne bi­ste to­li­ko tru­di­li. Stvar bi se sa­ma po se­bi raz­u­me­la.

En­gle­zi su, ta­ko­đe, mo­ram i to re­ći, bes­kraj­no upo­ran svet. Što za­klju­če, što jed­nom na je­dan na­čin shva­te, to­ga se la­ko ne od­ri­ču. S nji­ma je ne­mo­gu­će vo­di­ti na­šu bes­ko­nač­nu i ne­pred­vi­dlji­vu kon­ver­za­ci­ju. Ap­so­lut­no je uza­lud­no ne­pre­sta­no me­nja­nje fron­to­va i po­zi­ci­ja, pro­me­na miš­lje­nja u tre­nut­ku kad je ne­ki do­go­vor ugla­vljen. Moj Ži­vo­rad s nji­ma ne­ma ni­ka­kve šan­se. Cilj En­gle­za je da što pre raz­go­vor za­vr­ši i po­vu­če se u baš­tu. Cilj Ži­vo­ra­da je da raz­go­va­ra.

Ni­poš­to ne vre­di pri­hva­ti­ti Ži­vo­ra­do­vo sta­no­viš­te, u na­di da će vas osta­vi­ti na mi­ru. On će ga u me­đu­vre­me­nu pro­me­ni­ti, za­u­ze­ti biv­še va­še, i vi će­te se, ako ste neo­pre­zni, za­te­ći ka­ko iz sve sna­ge po­bi­ja­te sop­stve­ne ar­gu­men­te. Jer mi po­se­du­je­mo još jed­nu zna­me­ni­tu od­li­ku: sma­tra­mo da smo objek­tiv­ni tek kad pri­hva­ti­mo tu­đe sta­no­viš­te. I bra­ni­mo ga kao svo­je, a svo­je na­pa­da­mo kao tu­đe. Za En­gle­za je objek­tiv­nost da bra­ni sta­no­viš­te ko­je mu naj­vi­še od­go­va­ra i do­no­si naj­vi­še ko­ri­sti, a da pri to­me iz­gle­da kao da uzi­ma u ob­zir i va­še.

Upra­žnja­va­ne od po­je­di­na­ca, ove oso­bi­ne mo­gu vam iz­gle­da­ti go­re ne­go što su ov­de pred­sta­vlje­ne. Neo­ba­zi­ra­nje na tu­đe miš­lje­nje i upor­nost mo­gu vam po­ne­kad iz­gle­da­ti kao bez­duš­na neo­se­tlji­vost i ma­ga­re­ća tvr­do­gla­vost, ali pre­ne­te na na­ci­o­nal­ni plan, uve­de­ne u isto­ri­ju Ostr­va i pri­me­nje­ne u bri­tan­skoj po­li­ti­ci, one su od nje stvo­ri­le Im­pe­ri­ju i odr­ža­le je i on­da ka­da Im­pe­ri­je na ze­mljo­pi­snoj kar­ti vi­še ni­je bi­lo. Ali ni one ne bi po­sti­gle svr­hu da ni­je tre­će i naj­bit­ni­je, one ko­ja na­ma Ju­go­slo­ve­ni­ma, ma ko­joj na­ci­ji, ve­ri ili pi­smu pri­pa­da­li, u tra­gič­noj me­ri ne­do­sta­je.

Oso­bi­na ne­ma ime­na, jer po­kri­va od­su­stvo svih oso­bi­na. Upr­kos svoj svo­joj an­glo­sak­son­skoj, pu­ri­tan­skoj upor­no­sti i uobra­že­no­sti, upr­kos to­me što mi­sle da su u pra­vu već sa­mim tim što su En­gle­zi, i da su En­gle­zi za­to što su uvek u pra­vu, ti­pi­čan En­glez je pre sve­ga prak­ti­čan i prag­ma­ti­čan čo­vek, a en­gle­ska na­ci­ja skup ra­zum­nih lju­di. Za­blu­da da se uvek ide po čvr­stoj ze­mlji ne koš­ta niš­ta, čak je i do­bra za na­ci­o­nal­nu sa­mo­svest, ali ako se pri tom ide po va­zdu­hu, za­do­volj­stvo mo­že is­pa­sti sku­po. Is­tra­ja­va­nje u uži­va­nju sku­pih za­blu­da ni­je en­gle­ska od­li­ka. Do kra­ja u svo­jim za­blu­da­ma idu je­di­no eks­cen­tri­ci. Na­ci­ja dr­ži mo­kar prst u va­zdu­hu i gle­da oda­kle ve­tar du­va.

Mi smo ti ko­ji mi­sli­mo da prst ni­je po­tre­ban i da ve­tar uvek za nas du­va.

Čak i kad be­sni sa svih stra­na i pre­ti da nas po­to­pi.