Nepodnošljiva lakoća ludila

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

100. Ne­pod­noš­lji­va la­ko­ća lu­di­la

A. Hux­ley je ovaj svet na­zvao – vr­lim. Mi će­mo ga, sla­ve­ći sto­to iz­da­nje ovih ko­men­ta­ra, na­zva­ti lu­dim, i ti­me re­ći isto što i en­gle­ski pi­sac. Svet je­ste lud, ali tu je i nje­go­va naj­ve­ća vr­li­na. Njen smi­sao još ne zna­mo, ali ako u mah­ni­ta­nju bu­de­mo is­traj­ni i pro­du­ži­mo do­volj­no du­go da lu­di­mo, br­zo će­mo ga sa­zna­ti. A ako pre­ži­ve na­šoj će de­ci bi­ti vr­lo O.K.

Pri­me­ri lu­dač­ke vr­li­ne su ne­bro­je­ni. Na­ža­lost, ret­ko ori­gi­nal­ni. Kad sam čuo da je imam Ho­me­i­ni spre­man da is­pla­ti ver­ni­ku mi­lion do­la­ra ako ubi­je go­spo­di­na Ru­ždi­ja, pi­sca Sa­tan­skih sti­ho­va, a ne­ver­ni­ku, me­ni ili va­ma, čak i tri pu­ta to­li­ko, po­na­dao sam se da je to ta pro­kle­ta ino­va­ci­ja ko­ju sam, sit do­tra­ja­lih su­ma­nu­to­sti i ma­ni­jač­kih kli­šea, oče­ki­vao. On­da se se­tih Di­vljeg za­pa­da, po­ter­ni­ca sa sli­ka­ma na vra­ti­ma sa­lo­o­na i pre­mi­ja lo­va­ca na ljud­ske gla­ve,
i mo­je odu­še­vlje­nje sp£­de. Opet smo bi­li u gu­stoj, ma­snoj, si­voj gli­ni isto­rij­skog mo­de­la, sa­mo smo tek­sa­ski ka­lup mal­ko ras­te­gli i, ume­sto ne­ko­li­ko pro­fe­si­o­nal­nih ubi­ca, u po­sao uvu­kli mi­li­jar­du di­le­ta­na­ta. I sad u ovu kom­pi­la­tor­sku afe­ru je­di­nu ori­gi­nal­nost mo­že une­ti sam go­spo­din Ru­ždi. Mo­že se ubi­ti i sam po­ku­pi­ti pa­re. Re­še­nje od­go­va­ra lu­dim vr­li­na­ma sve­ta u ko­me ži­vi­mo i umi­re­mo a da iz­me­đu ta dva pro­ce­sa ne vi­di­mo ni­ka­kvu na­ro­či­tu raz­li­ku.





Bri­tan­ska vr­la lu­di­la su de­li­kat­ni­ja. Ona su kao vi­rus be­sni­la ko­ji vas po­lu­di i dva­de­set go­di­na poš­to se u vas sme­stio. Ono što je dru­gde dva­de­set go­di­na, ov­de je, na­rav­no, sto. Pre vi­še od sto­le­ća je, na­i­me, za Hig­hland i She­tland u atlant­skoj ne­do­đi­ji do­net za­kon ko­ji je šti­tio za­kup­ce od ne­pra­ved­nog ise­lja­va­nja od stra­ne no­vih ze­mljo­po­sed­ni­ka.

Ono što je ne­kad bi­lo mu­dro po­sta­lo je s vre­me­nom glu­po, ali je pa­met­nim osta­lo da se za­kon ne me­nja, i glu­pim da či­ni one ko­ji za nje­ga ne zna­ju. Zbog to­ga u tim kra­je­vi­ma mo­že­te ku­pi­ti ku­ću ko­ja ne­će bi­ti va­ša. Va­ša će bi­ti sa­mo ze­mlja is­pod nje, u ko­joj mo­že­te sta­no­va­ti ako ste kr­ti­ca, i ako od dru­gih kr­ti­ca do­bi­je­te pri­sta­nak.

Na­ša do­ma­ća vr­la lu­di­la ima­ju hu­mo­ra, go­to­vo kao en­gle­ska. (Još da nam je i nji­hov par­la­ment!) Re­vo­lu­ci­ja, ka­ko je jed­nom re­če­no, ne zna za ša­lu. Iz­grad­nja so­ci­ja­li­zma je te­žak, ozbi­ljan, pa i su­mo­ran po­du­hvat. Kad smo do sme­ha doš­li, mo­že to zna­či­ti sa­mo da je s po­du­hva­tom go­to­vo, pa da se sa­da mo­že­mo sme­ja­ti. Te­ma je, me­đu­tim, kao i do sa­da u ovom ko­men­ta­ru, tu­žna, ali u lu­dom, vr­lom sve­tu sa­mo tu­žne te­me mo­gu da nas na­sme­ju. Reč je o na­šim po­li­tič­kim iz­be­gli­ca­ma. Ima­mo mi njih po­o­dav­no i iz svih raz­do­blja na­še sreć­ne po­ve­sti. Iz 1941, 1944, 1948. go­di­ne. Ra­ni­je i ka­sni­je. U mo­je vre­me, u ko­me ste lak­še do­bi­ja­li ve­li­ke bo­gi­nje ne­go pa­soš, iz­be­gli­ce su pre­ko gra­ni­ce sti­za­le bez is­pra­va, če­sto i bez ko­že. S ne­ko­li­ko me­ta­ka u me­su la­ko je bi­lo do­ka­za­ti da se s ove stra­ne gra­ni­ce na vas do­bro ne gle­da.

Na­še da­naš­nje po­li­tič­ke iz­be­gli­ce su, za moj kon­zer­va­tiv­ni ukus, po­neš­to bi­zar­ne, ako se ima u vi­du isto­ri­jat ove več­ne ljud­ske ne­sre­će. Al­ban­ci su pre­ko naj­o­pa­sni­je gra­ni­ce u Evro­pi go­di­na­ma pre­la­zi­li u Ju­go­sla­vi­ju sa fa­mi­li­ja­ma, imo­vi­nom i sto­kom. Ju­go­slo­ven­ski gra­đa­ni u Ne­mač­koj tra­že po­li­tič­ki azil ta­ko­đe u fa­mi­li­jar­nom sa­sta­vu, s na­šim ured­nim is­pra­va­ma, pre­vo­že­ni pre­ko gra­ni­ce na­šim vo­zo­vi­ma i auto­bu­si­ma i po­ma­ga­ni lju­ba­znoš­ću na­ših tu­ri­stič­kih eks­pe­ra­ta.

Raz­lo­zi za bek­stvo na­la­ze se na li­cu me­sta, ta­mo gde se azil tra­ži, a ne na me­stu zbog ko­jeg se tra­ži. Poš­to ov­de teš­ko­ća ne­ma, pra­ve teš­ko­će na­sta­ju tek ta­mo, ume­sto da bu­de obr­nu­to. Po­ne­kad se ne zna šta se naj­bo­lje ko­ti­ra. Od­be­gli ste kao pro­ga­nja­ni de­mo­kra­ta, a pri­me vas kao ugro­že­nog Al­ban­ca. Pred­la­žem za­to da i to u svo­je ru­ke uzme­mo. Da na­še am­ba­sa­de or­ga­ni­zu­ju slu­žbe ko­je će na­še no­ve po­li­tič­ke be­gun­ce in­for­mi­sa­ti o stal­no pro­men­lji­vom sta­nju na po­li­tič­kom tr­žiš­tu – da li je bo­lje bi­ti Ta­mil iz Var­ša­ve, Tun­guz iz Be­o­gra­da ili Sr­bin sa Ti­be­ta?

Pre­ma NIN-u od 26. 2. 1989. no­vo­i­me­no­va­ni je pred­sed­nik vla­de iz­ja­vio da „ni­je­dan so­ci­ja­li­zam ni­je po­sti­gao eko­nom­sku efi­ka­snost i po­li­tič­ku de­mo­kra­ti­ju“. To je sa­opšte­no s tri­bi­ne So­ci­ja­li­stič­kog sa­ve­za, pa sam u tre­nut­ku uobra­že­no­sti po­ve­ro­vao da je go­spo­din Mar­ko­vić slu­šao moj pro­te­kli ko­men­tar i pri­stu­pio pre­o­bra­ža­ju Sa­ve­za u na­šu pr­vu zva­nič­nu opo­zi­ci­ju.

Ali ako pri miš­lje­nju da je so­ci­ja­li­zmu od­zvo­ni­lo osta­ne i u skupštin­skoj ina­u­gu­ra­ci­o­noj be­se­di, go­spo­din Mar­ko­vić je oči­gled­no rđa­vo raz­u­meo pred­log da ko­mu­ni­sti iz vla­de vla­da­ju, a iz So­ci­ja­li­stič­kog sa­ve­za vla­di, od­no­sno se­bi, opo­ni­ra­ju. Ja ni­sam mi­slio da to či­ne i u vla­di. To bi i za na­še bal­kan­ske pa­ra­dok­se bi­lo su­vi­še. (Mo­žda jed­nom, ka­da se no­vi si­stem usta­li.)

To je kao ka­da bi sa­mrt­ni­ku le­kar re­kao da ni nje­go­vi le­ko­vi ni nje­go­vo ume­će ni­kog do­sad ni­su iz­le­či­li, da uopšte ne zna da le­či i da, ako bo­le­snik ho­će da ži­vi, ide dru­gom le­ka­ru. Čo­vek bi ga mo­žda iz ra­do­zna­lo­sti, ako od umi­ra­nja ima vre­me­na, za­pi­tao – zaš­to or­di­na­ci­ju ne za­tvo­ri? Ako već niš­ta ne ra­di, ili ra­di pa mu niš­ta ne uspe­va, zaš­to se ćo­ra­va po­sla ne ma­ne?

Jer, kad pred­sed­nik jed­ne so­ci­ja­li­stič­ke vla­de jav­no pri­zna­je ne­u­speh dok­tri­ne na osno­vu ko­je je man­dat do­bio, šta osta­je nje­go­vim sled­be­ni­ci­ma? A šta tek oni­ma ko­ji so­ci­ja­li­sti ni­kad ni­su bi­li, ko­ji su se na­da­li da će, za­hva­lju­ju­ći go­spo­di­nu Mar­ko­vi­ću i nje­go­vim dr­žav­nič­kim spo­sob­no­sti­ma, to tek po­sta­ti?