Nikotinsko istočno pitanje

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

107. Ni­ko­tin­sko is­toč­no pi­ta­nje za­pad­ne ci­vi­li­za­ci­je

Od­mah ću re­ći da sam stra­stan pu­šač. To će ob­ja­sni­ti mo­je di­le­me i užas kad sam do­znao da se od 1. apri­la u BBC-ju ne­će pu­ši­ti i da to ni­je glu­pa pr­vo­a­pril­ska ša­la, ne­go kr­va­va po­li­ti­ka ame­ri­ka­ni­zi­rani En­gle­za ko­ji, po ugle­du na am­bi­ci­o­zne pre­ko­mor­ske uči­te­lje, kad neš­to ra­de, ra­de to pi­o­nir­ski do kra­ja; kad tr­če, ju­re do smr­ti; kad sla­be, mr­ša­ve do ko­sti; kad zu­be le­če, va­de i bo­le­sne i zdra­ve.

Ame­ri­kan­ce raz­u­mem. To­li­ko to­ga ima­ju da na­dok­na­de, Evro­pu u omaš­ka­ma da stig­nu! Mo­ra­ju se žu­ri­ti. Ne raz­u­mem En­gle­ze. Oni su ve­ći­nu oma­ša­ka s uspe­hom is­pro­ba­li. Ni­ka­kva im hit­nja ni­je nu­žna. A ni „en­gle­ska“ ni­je. Po­go­to­vu ne raz­u­mem BBC. Od du­va­na u nji­ho­vim di­lu­vi­jal­nim stu­di­ji­ma, osim sta­ti­stič­ki, još ni­ko umro ni­je, a tro­je je umr­lo od le­gi­o­nar­ske bo­le­sti, smeš­te­ne u ce­vi­ma pro­čiš­ći­va­ča va­zdu­ha. One ni do da­nas ni­su očiš­će­ne. Za ute­hu či­ste se pu­ša­či.





Mo­gao sam to i oče­ki­va­ti. Ne­dav­no sam na lon­don­skom aero­dro­mu He­at­hrow pro­šao kroz pa­soš­ku kon­tro­lu, po­žud­no mi­sle­ći na pr­vu ci­ga­re­tu ko­ju ću za­pa­li­ti iz­van En­gle­ske, u slo­bod­nom lim­bu iz­me­đu nje i mo­je ze­mlje. Upu­tio sam se ta­mo gde sam oče­ki­vao da na­đem pu­šač­ku zo­nu pre­tvo­re­nu u ka­ran­tin za du­van­ske sa­mo­u­bi­ce. Ni­je je bi­lo.

Uhva­ti­la me je pa­ni­ka. Une­zve­re­no sam lu­tao ho­lom po ko­me su se­de­li oho­li ne­pu­ša­či, ko­li­ko sam vi­deo niš­ta zdra­vi­ji ne­go dok su pu­ši­li, ali znat­no mr­zo­volj­ni­ji. Ve­ći­na je žva­ka­la hra­nu što će se otrov­nom tek su­tra po­ka­za­ti. Već sam se­be vi­deo ka­ko se vra­ćam u de­tinj­stvo i pu­šim u klo­ze­tu. Čak sam se ob­ra­do­vao. Jav­na ci­ga­re­ta ni­kad ne do­sti­že slat­ku aro­mu taj­ne.

On­da ugle­dah bi­za­ran pri­zor. Is­pod ta­ble s pre­zri­vim nat­pi­som „Do­zvo­lje­no pu­še­nje!“ bi­lo je dva-tri re­da za­u­ze­tih sto­li­ca, a u ko­ri­do­ri­ma iz­me­đu njih ti­ska­li su se ću­dlji­vi, une­zve­re­ni lju­di, gu­ta­ju­ći ne­ko­li­ko ci­ga­re­ta od­jed­nom. Ni­su ih pu­ši­li, je­li su ih.

Ugu­rah se me­đu ove ma­ni­ja­ke i za­pa­lih svo­ju. Svu­da oko nas se­de­li su biv­ši pu­ša­či ja­ke vo­lje. In­ten­ziv­no su nas pre­zi­ra­li kao sla­bi­će i mr­ze­li kao tro­va­če, ali kao da nam na gre­hu po­ma­lo i za­vi­de. Ci­ga­re­ta ko­ju sam to­li­ko že­leo do­bi ukus sla­me. Ba­cih je i u klo­ze­tu za­pa­lih dru­gu.

U avi­o­nu sam pu­šio bez pre­da­ha, zna­ju­ći da će mi jed­nom i to za­do­volj­stvo bi­ti us­kra­će­no. U lon­don­skom me­trou pu­ša­či­ma je za tro­va­nje bi­lo pre­puš­te­no sa­mo par va­go­na. Sa­da su im i oni ote­ti. U mno­gim se bi­o­sko­pi­ma ne pu­ši, te su fil­mo­vi po­gu­bi­li do­bar deo umet­nič­ke dra­ži.

Iz­ve­sne da­me ne tr­pe du­van, pa je i lju­bav osta­la bez svr­he ko­ju je de­li­la s do­brom ci­ga­re­tom. Poš­to se ni po če­ka­o­ni­ca­ma vi­še ne pu­ši, en­gle­ska bes­kraj­na če­ka­nja u re­du, ko­ja je to­plo pre­po­ru­či­vao Ge­or­ge Mi­kes, iz­gu­bi­la su sva­ki smi­sao osim smi­sao ja­ča­nja ka­rak­te­ra, stra­na­ca uglav­nom, jer ga En­gle­zi iova­ko po­se­du­ju.

Ka­ko se ne pu­ši ni po usta­no­va­ma, ne is­pla­ti se vi­še ni ra­di­ti, ali to se ov­de ni­kad i ni­je is­pla­ći­va­lo. Do iz­jed­na­če­nja pu­še­nja s du­šev­nom okrut­noš­ću, osno­vom za raz­vod bra­ka, i pre­mla­ći­va­nja be­sti­jal­nih pu­ša­ča na uli­ci, ame­rič­kog na­či­na pro­čiš­ća­va­nja va­zdu­ha, u Bri­ta­ni­ji se još ni­je do­spe­lo, ali se i ka to­me ide.

Ni­ko­tin­sko pi­ta­nje ni­je, na­rav­no, stvar je­di­no lič­nog zdra­vlja i pra­va da ga ru­i­ni­ra­mo kad i ka­ko ho­će­mo. Ono se ti­če ko­mu­nal­ne hi­gi­je­ne i opšte slo­bo­de. Kao što mo­ja slo­bo­da mo­že do­pi­ra­ti sa­mo do gra­ni­ca tu­đe, i mo­je pra­vo na sa­mo­u­bi­stvo sme ići sa­mo do­tle dok ne ubi­ja dru­ge. To raz­u­mem i za­to sam spre­man da pu­šim u klo­ze­tu.

Raz­u­mem, ta­ko­đe, da moj hro­nič­ni bron­hi­tis, mo­ja ci­ga­ret­na ast­ma s em­fi­ze­mom, moj bu­du­ći du­van­ski rak, mo­je osla­be­lo sr­ce, mo­ji za­pu­še­ni krv­ni su­do­vi, mo­ja ak­tu­el­na ni­ko­tin­ska se­ni­li­ja, sve to umno­že­no s ukup­nim bro­jem pu­ša­ča, iz­be­ži­vim bo­le­sti­ma op­te­re­ću­je si­ro­maš­no zdrav­stve­no i so­ci­jal­no osi­gu­ra­nje, već do­volj­no za­po­sed­nu­to lju­di­ma ru­i­ni­ra­nim za­tro­va­nom hra­nom, vo­dom, va­zdu­hom, a pre sve­ga druš­tve­nom kli­mom na­šeg pro­sve­će­nog ži­vo­ta.

Ni­je pra­vo da ne­vi­ni pla­ća­ju tu­đa ne­kro­fil­na uži­va­nja. Sve ovo, eto, raz­u­mem, i poš­to en­gle­ski pu­ri­tan­ski ka­rak­ter ne­mam da se du­va­na od­rek­nem, ni ja­ke zu­be da nji­ma pri­dr­ža­vam lu­lu, pa ni nov­ca za sku­pe tom­pu­se, spre­man sam da po­vu­čem kon­se­kven­ce i osta­tak svog bed­nog ži­vo­ta pro­ve­dem u klo­ze­tu.

Neš­to ipak ne raz­u­mem. Atlan­tik na oba­le Bri­ta­ni­je re­dov­no iz­ba­cu­je ja­ta he­mi­ka­li­ja­ma po­tro­va­nih ri­ba i u ma­snoj naf­ti ja­ta po­gu­še­nih pti­ca. Bri­ta­ni­ja mo­ru vra­ća pr­lja­ve ot­pat­ke svo­je vik­to­ri­jan­ske in­du­strij­ske za­o­sta­lo­sti. S bri­tan­skim va­zdu­hom je u plo­do­tvor­noj raz­me­ni. Uzi­ma­ju­ći mu ozon, da­je mu ki­se­le ki­še, ben­zin­ska is­pa­re­nja, smr­to­no­sne ga­so­ve.

Iz bri­tan­ske ze­mlje va­de se či­sti me­ta­li, a u nju tr­pa­ju pr­lja­ve ra­di­o­ak­tiv­ne de­po­ni­je. Ne­ma bri­tan­ske hra­ne ko­ja u ovom ili onom tre­nut­ku ni­je de­nun­ci­ra­na kao za­ga­đe­na i opa­sna za ljud­sku upo­tre­bu. Ne­ma vo­de za ko­ju sme­mo re­ći da je ar­ka­dij­ski pit­ka. Ne­ma pro­iz­vo­da za ko­ji po­u­zda­no zna­mo da je za ži­vot­nu sre­di­nu bez­o­pa­san.

Bri­ta­ni­ja je ma­sov­na i ma­siv­na klo­a­ka u oke­an­skoj ka­na­li­za­ci­ji ko­ja je ob­li­va.

An­ti­du­van­ski ar­gu­men­ti, neo­spor­ni, prem­da mal­ko kr­vo­žed­ni, po­sta­ju sum­nji­vi tek kad shva­ti­mo da nas to isto pre­pla­še­no druš­tvo, ta ista bri­žna dr­ža­va, ta ista čo­ve­ko­lju­bi­va na­u­ka, na jed­noj stra­ni šti­te­ći od ni­ko­tin­ske smr­ti, na dru­goj sa­svim ko­mot­no tru­ju ben­zin­skim is­pa­re­nji­ma, ki­se­lim ki­ša­ma, nu­kle­ar­nim sme­ćem, za­ga­đe­nom hra­nom i svo­jim uprav­nim glu­po­sti­ma, i još zah­te­va­ju od nas da ih hva­li­mo.

Zar ni­je pra­ved­no da nam bar na­u­ka i vla­da pra­ve druš­tvo u klo­ze­tu?