O sa­blji i kal­ku­la­to­ru

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić. 

88. O sa­blji i kal­ku­la­to­ru kao na­rod­nim am­ble­mi­ma

Uko­li­ko du­že u Bri­ta­ni­ji ži­vi­te, uto­li­ko vi­še do­la­zi­te u sum­nju – po­sto­ji­te li. U naj­ma­nju ru­ku, po­sto­ji­te li na onaj na­čin, u onom ljud­skom i ad­mi­ni­stra­tiv­nom ob­li­ku u ko­me vas je maj­ka ro­di­la, od­ga­ji­la, ka­ko ste se­be do­sad vi­de­li. Za stran­ca je to jed­no od pr­vih is­ku­sta­va s ko­ji­ma se sre­će, i jed­no od po­sled­njih ko­je je spre­man da to­le­ri­še. Ja sam iz ko­mo­di­te­ta u to­me ma­lo is­pred­nja­čio, pa žur­bu sa­da pla­ćam. Či­ni­lo mi se da je mu­dri­je što pre se s ano­nim­noš­ću po­mi­ri­ti ne­go s En­gle­zi­ma ne­pre­sta­no ras­pra­vlja­ti o to­me ka­ko se mo­je ime uisti­nu iz­go­va­ra, ili im, po po­vrat­ku iz Ju­go­sla­vi­je, od­go­va­ra­ti na pi­ta­nja ka­ko sam se pro­veo „u mom le­pom Pra­gu“. Po­mo­gla mi je či­nje­ni­ca da ni mi nji­ho­va ime­na ne ci­ti­ra­mo uvek ka­ko va­lja, da „Whi­te“ iz­go­va­ra­mo kao „Vajt“, ali od­mo­gla dru­ga: da Whi­te ne ži­vi u Ju­go­sla­vi­ji ne­go mi­lja­ma da­le­ko od ono­ga ko­ji nje­go­vo ime ne iz­go­va­ra is­prav­no, a ja sam već dva­de­set go­di­na ov­de. Ni­kad ni­sam mi­slio da to či­ne na­mer­no – i ne či­ne – ne­go sto­ga što im je­zik ni­je po­do­ban za na­še kon­so­nant­ske gu­žve. Te­šio sam se vi­de­ći ka­ko u po­gle­du pre­zi­me­na pro­la­ze jad­ni Po­lja­ci, či­ja ime­na i ja je­dva iz­go­va­ram. Naj­zad, ka­da sam se pred­sta­vljao kao Ju­go­slo­ven, imao sam iz­ve­sne šan­se da bu­dem sta­vljen u ne­ki pri­bli­žan ge­o­graf­ski i isto­rij­ski kon­tekst. Kao Sr­bin, ba­rem do sa­da, na­šao bih se u lim­bu.

Na­stu­pa čas kad i Sr­bin bi­ti ov­de neš­to zna­či, ako se po­mi­ri­te s tim – šta zna­či. Ali i čas kad se, za­hva­lju­ju­ći to­me u va­ma po­no­vo ra­đa ro­do­ljub, pa – če­mu kri­ti – i na­ci­o­na­list, za ko­ga ste ve­ro­va­li da je umro za­jed­no s va­šim ilu­zi­ja­ma o na­ro­du ko­me pu­kim slu­ča­jem pri­pa­da­te. U me­đu­vre­me­nu, iz­gu­bi­li ste i ne­ke ilu­zi­je o na­ro­du ko­me ste, slo­bod­nim iz­bo­rom, doš­li u go­ste. Stvo­re­na je po­god­na per­spek­ti­va, iz ko­je naj­zad mo­že­te bi­ti tre­zve­ni, objek­tiv­ni, pra­vič­ni, što će re­ći ne raz­u­me­va­ti ne­kog ili neš­to bez pro­kle­tog ose­ća­nja kri­vi­ce.



Osob­ni na­ci­o­nal­ni pre­po­rod kod me­ne ni­je na­stu­pio za­to što sam u svom na­ro­du ot­krio do­bre od­li­ke ko­je sam ra­ni­je pre­vi­đao, ne­go što je ov­daš­nja štam­pa ot­kri­la ne­ke rđa­ve ko­je ni­sam pri­zna­vao. Sve do pre par go­di­na re­dov­no sam pra­tio no­vi­ne. Go­to­vo sva­kog da­na do­znao bih za po­ne­ki no­vi leš u Se­ver­noj Ir­skoj ili no­vi po­ku­šaj en­gle­skog oca da si­lu­je ma­lo­let­nu kćer.

Ma ko­li­ko in­ci­den­ti bi­li var­var­ski, ni­kad ni­sam po­sta­jao hi­ste­ri­čan, znao sam da se ve­ći­na En­gle­za i Ira­ca ipak ne ubi­ja, i da ve­ći­na ov­daš­njih oče­va us­peš­nu lju­bav na­la­ze van po­ro­di­ce. Po­sled­njih go­di­na du­že sam bo­ra­vio van En­gle­ske i po po­vrat­ku sam mo­rao od­jed­nom sva­ri­ti sva ov­daš­nja ubi­stva i si­lo­va­nja, upri­li­če­na to­kom ne­ko­li­ko me­se­ci od­su­stva.

Do­ze su bi­le ve­te­ri­nar­ske, po­sle­di­ce ko­ma­to­zne. Po­stao sam hi­ste­ri­čan, pa i emo­ti­van, greh ko­ji se ov­de opraš­ta sa­mo fud­bal­skim na­vi­ja­či­ma i na­rod­nim po­sla­ni­ci­ma. Ali to još ne ob­jaš­nja­va ka­ko sam po­stao na­ci­o­na­list. Ir­ski le­še­vi i en­gle­ske ma­lo­let­ni­ce ni­su mo­gli bi­ti od­go­vor­ni. Od­go­vor­nost je le­ža­la na štam­pi i nje­noj objek­tiv­no­sti u onom smi­slu u ko­me sam je de­fi­ni­sao kao ne­ra­zu­me­va­nje ne­čeg bez gri­že sa­ve­sti.

Poš­to se na je­dvi­te ja­de po­mi­ri­la sa smr­ću Jo­si­pa Bro­za i, po­sle du­go­traj­nog okle­va­nja, od­re­kla omi­lje­ne te­me šta će po­sle nje­ga bi­ti, u če­mu su joj po­mo­gli na­ši po­li­tič­ki ne­kro­fi­li pa­ro­lom da će i po­sle Ti­ta opet bi­ti Ti­to, za bri­tan­sku štam­pu Ju­go­sla­vi­ja go­di­na­ma ni­je po­sto­ja­la. Po­me­nu­ta bi bi­la ako je naš tim do­speo do ne­kog me­đu­na­rod­nog fi­na­la ili se po­bu­nio ne­ki in­te­lek­tu­al­ni di­si­dent. Tim bi se na pa­sja ko­la na­gr­dio, di­si­dent iz sveg sr­ca u od­bra­nu uzeo.

Sa­da su se u Ju­go­sla­vi­ji po­bu­ni­la dva na­ro­da. (Al­ban­ski ne ra­ču­nam, jer se taj po­bu­nio mno­go ra­ni­je i u po­bu­ni sa­svim us­peo.) U sta­nju na­ci­o­nal­nog ne­mi­ra na­la­ze se Slo­ven­ci i Sr­bi. Ali ov­daš­nja štam­pa, ko­ja se sve­srd­no za­u­zi­ma­la za sva­kog po­je­di­nač­nog ju­go­slo­ven­skog bun­tov­ni­ka, od­bi­ja i nji­ho­ve na­ro­de da uzme u zaš­ti­tu i, za­bri­nu­ta za in­te­gri­tet Ju­go­sla­vi­je, bra­ni one ko­ji su uzrok i slo­ve­nač­kim i srp­skim ne­vo­lja­ma.

Sr­bi ta­ko po­sta­ju bal­kan­ski var­va­ri, Slo­ven­ci alp­ski se­bič­nja­ci. A oba na­ro­da – se­pa­ra­ti­stič­ka i se­ce­si­o­ni­stič­ka. Po­sta­ju se­pa­ra­ti­sti čak i Sr­bi, ko­je ista štam­pa op­tu­žu­je za – na­sil­nič­ki uni­ta­ri­zam. Dok se po­zdra­vlja­ju slo­ve­nač­ke pro­e­vrop­ske te­žnje, kao da mi Sr­bi, u me­đu­vre­me­nu, že­li­mo da ži­vi­mo na No­voj Gvi­ne­ji, Slo­ven­ci­ma se dis­kret­no po­ru­ču­je da im ka­kvo­ća ro­be je­di­no tr­žiš­te do­puš­ta van Evro­pe.

Te­žnje Sr­ba da na svo­joj te­ri­to­ri­ji za­ve­du za­kon, pr­vi uslov gra­đan­skog druš­tva, do­vo­de se u sum­nju bro­jem lju­di ko­ji iza zah­te­va sto­je, pr­vim uslo­vom de­mo­krat­skog od­lu­či­va­nja. A iz­nad sve­ga hro­nič­no se imi­ti­ra Bu­ri­da­nov ma­ga­rac iz­me­đu dva pla­sta se­na: da bi se sa­ču­va­la Ju­go­sla­vi­ja, žu­di se za no­vim Ti­tom, ali se una­pred la­men­ti­ra nad po­sle­di­ca­ma ko­je tzv. ja­ke lič­no­sti, bez ogra­ni­če­nja usta­va i tra­di­ci­je, ima­ju po ži­vot svo­jih na­ro­da.

Ja sam svoj na­ci­o­na­li­zam već na­o­ru­žao. Poš­to sam kao Sr­bin pro­gla­šen za mi­li­ta­ri­stu, ni­kud ne idem bez sa­blje is­pod man­ti­la. Slo­ven­ci­ma sa­ve­tu­jem da se Lon­do­nom ne kre­ću bez kal­ku­la­to­ra. Bri­tan­ci su ko­nač­no za nas sa­zna­li, naj­zad nas ne­gde sme­sti­li. Ne­ma smi­sla da ih raz­o­ča­ra­mo i, zbog pa­tri­ot­ske uvre­đe­no­sti, po­no­vo po­to­ne­mo u po­je­di­nač­nu ano­nim­nost.