Poduke o Engleskoj

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

91. Pod­u­ke o En­gle­skoj gospodina Jo­ne­sa

Go­spo­din Jo­nes, En­glez ko­me sam u svo­je vre­me ob­jaš­nja­vao Ju­go­sla­vi­ju, hteo je lju­ba­znost da vra­ti i da me­ni ob­ja­sni Ve­li­ku Bri­ta­ni­ju. Po­ku­šao sam da ga od­vra­tim od to­ga. Ugod­no sam se u svom ne­zna­nju ose­ćao. Ono mi je po­mo­glo da En­gle­ze pod­ne­sem, a i nji­ma da sa mnom na kraj iza­đu. Ali se go­spo­din Jo­nes ni­je dao. Ako se En­glez od­lu­či da vam u ne­čem po­mog­ne, da vas ne­če­mu pod­u­či, ne­mo­gu­će ga je od to­ga od­go­vo­ri­ti. Se­ća­te li se sa­mo ko­li­ko je In­du­si­ma tre­ba­lo da ih se ota­ra­se? Pri­stao sam, na­da­ju­ći se da ne­ću pro­ći kao In­di­ja po­sle oslo­bo­đe­nja, da ga ne­ću raz­u­me­ti, kao ni on me­ne kad sam mu ob­jaš­nja­vao svo­ju ze­mlju, ali da će vi­ski, poš­to je bio nje­gov, bi­ti pra­vi.





Naj­pre mi je ka­zao da se En­gle­ska ne mo­že raz­u­me­ti po­re­đe­njem s dru­gim ze­mlja­ma, što je greš­ka u ko­ju su pa­li mno­gi tu­ma­či. En­gle­ska je – ne­u­po­re­di­va. Do­bro, to­li­ko sam i sam ose­ćao. En­gle­ska je, ka­zao je, upo­re­di­va je­di­no sa­ma sa so­bom. Ali da se po­re­đe­nje iz­ve­de, po­treb­no je En­gle­sku raz­u­me­ti. Ka­ko je, me­đu­tim, raz­u­me­ti ako je za to raz­u­me­va­nje po­treb­no da ste je već shva­ti­li?

U to­me je po­teš­ko­ća za stran­ca, re­kao je go­spo­din Jo­nes. Na­čel­no, da­kle, nju je raz­u­me­ti ne­mo­gu­će ako se ov­de ni­ste ro­di­li, po mo­guć­no­sti ne­ko­li­ko ve­ko­va una­zad. Mo­ra se po­ći od iz­ve­snih po­je­di­no­sti. Od ko­je, pi­tao sam. Od me­ne, od­go­vo­rio je, ja sam jed­na od en­gle­skih po­je­di­no­sti. I kad vas shva­tim, shva­ti­ću i sve osta­le En­gle­ze, za­pi­tao sam ga.

O, ne­će­te, po­bu­nio se, da­le­ko od to­ga, ali će­te mo­žda raz­u­me­ti me­ne. A to je, uve­ra­vam vas, već neš­to. Vi, da­kle, ne li­či­te na En­gle­za? Na­pro­tiv, to sam do ko­sti­ju i ko­sto­bo­lje. Stvar je u to­me što oni ne li­če na me­ne. Vi ste ta­ko­đe – ne­u­po­re­di­vi? Da, re­kao je skrom­no. Ali ta­kvi su svi En­gle­zi, pa to ov­de i ni­je ne­ka pred­nost. Ti­pi­čan En­glez, zna­či, ne po­sto­ji?

Ne, re­kao je uvre­đe­no, mi ni­smo Nem­ci ili Fran­cu­zi! Kad po­zna­je­te jed­nog Fran­cu­za, ma­da ne znam šta će vam to, od­mah ih po­zna­je­te sve. Kad sret­ne­te En­gle­za, ne upo­zna­te ni nje­ga. Zaš­to? Za­to što je, čim vas je vi­deo, pre­šao na dru­gu stra­nu uli­ce.

Daj­te, za­mo­lio sam, bar vas da shva­tim! U ku­ći smo, ne mo­že­te pre­ći nikud. Mo­gu u dru­gu so­bu, re­kao je, ali ne­ću. Ne ma­rim stra­ne lju­de da osta­vljam sa­me.

Oda­kle ste, pi­tao sam ga. Iz Car­dif­fa. Za­pad­ne En­gle­ske? Ne, do đa­vo­la, ne­go iz Ju­žnog Wa­le­sa! Pa zar to ni­je En­gle­ska? Ko­ješ­ta, En­gle­zi su to sa­mo pri­gra­bi­li! Ko­ji En­gle­zi, pa vi ste En­glez? Bo­že sa­ču­vaj, ja sam Vel­ša­nin. Pa ka­ko ću on­da u va­ma upo­zna­ti En­gle­za? Ne­će­te, ali to je iona­ko ne­mo­gu­će. Da po­ku­šam, ipak? Po­ku­šaj­te, ako ima­te vre­me­na za ba­ca­nje.

Je­ste li ože­nje­ni? To se ov­de ne pi­ta. Ipak? Do­bro, stra­nac ste, od­go­vo­ri­ću: je­sam. En­gle­ski­njom? Ne­ka me Bog sa­ču­va, Škot­ki­njom. Sa se­ve­ra En­gle­ske? Sa ju­ga Škot­ske, čo­ve­če! Ali u En­gle­skoj ži­vi­te? Ne, u Se­ver­noj Ir­skoj. Pa to je Uje­di­nje­no Kra­ljev­stvo? To je Ir­ska, go­spo­di­ne, En­gle­zi su to sa­mo pri­gra­bi­li. I to? A šta ni­su? Ne­mam poj­ma. Valj­da sve ono što i ni­je vred­no da se ima.

Smem li vas pi­ta­ti ka­kvog ste imov­nog sta­nja? Sme­te, ali ne­će­te do­bi­ti od­go­vor. Je li to en­gle­ski? Ne, to je mu­dro. Smem li vas pi­ta­ti ka­kvi su vam ži­vot­ni po­gle­di? Sme­te, ali i tu od­go­vor ne­će­te do­bi­ti. Zaš­to? Za­to što ih ne znam. Još mi ni­su bi­li po­treb­ni. Smem li vas pi­ta­ti ima­te li ne­ko po­li­tič­ko uve­re­nje? Šta će mi po­li­tič­ko uve­re­nje? Zgod­no ga je ima­ti pri­li­kom iz­bo­ra.

Ja ne gla­sam iz uve­re­nja, ne­go iz ko­ri­sti. Pa ipak, ko­ju stran­ku sim­pa­ti­še­te? To se ov­de ne pi­ta. Smem li da po­ga­đam? Po­ga­đaj­te, ako vas to za­ba­vlja. Kon­zer­va­tiv­ce? Kr­va­ve to­ri­jev­ce, ni­kad! La­bu­ri­ste, da­kle? Kr­va­ve so­ci­ja­li­ste, ni­poš­to! On­da li­be­ra­le? Na­rav­no. Za njih gla­sa­te? To ne, gla­sam za kon­zer­va­tiv­ce. Ali, zaš­to kad sim­pa­ti­še­te li­be­ra­le? Za­to što ni­sam lud da gla­sam za ne­kog ko ni­kad ne mo­že po­be­di­ti.

Ima­te li de­ce? Ne bih o to­me. Mo­lim vas! Proš­le go­di­ne sam ih imao, ali sa­da ne znam. Ka­ko ne zna­te? Pa od­on­da mi se ni­su ja­vi­li. Da im se neš­to ni­je do­go­di­lo? Ni­je, re­kao je bez­bri­žno. Ot­ku­da zna­te? Da im neš­to tre­ba, ja­vi­li bi se. Opro­sti­te na gru­bo­sti, pi­tao sam, šta ako su mr­tvi? On­da se tek ne bi ja­vlja­li! Pa da, re­kao sam po­sti­đe­no, da su mr­tvi, ne bi se ni mo­gli ja­vi­ti. Ne bu­di­te bu­da­la, go­spo­di­ne Pe­kin­gu, ne­go za­to što im tek on­da ne bih bio po­tre­ban.

Ka­ko gle­da­te na si­tu­a­ci­ju u Bri­ta­ni­ji? Slu­šaj­te, to je vr­lo pri­vat­na stvar. Zaš­to? Sve su ne­sre­će ov­de pri­vat­ne. Uči­ni­te stran­cu ustu­pak, od­go­vo­ri­te. Ne mo­gu go­re iz­gle­da­ti! Vi­di­te tu ne­za­po­sle­nost, to pro­pa­da­nje in­du­stri­je, gra­do­va, pri­ro­de, to mo­ral­no ras­pa­da­nje na­ci­je! Ali, šta vas od sve­ga to­ga naj­vi­še za­bri­nja­va? Ho­ću li, s ob­zi­rom na sve to, na vre­me do­bi­ti ho­tel za le­to­va­nje u Špa­ni­ji, re­kao je go­spo­din Jo­nes su­mor­no.

Ne smem pi­ta­ti ka­ko sto­ji­te s pa­ra­ma, ni ka­kvo vam je po­li­tič­ko uve­re­nje. Već sam čuo da u vaš pri­vat­ni ži­vot ne smem za­ći, da je ne­pri­stoj­no go­vo­ri­ti o pro­fe­si­o­nal­nim stva­ri­ma, po­go­to­vo o opštim te­ma­ma. Smem li da vas pi­tam bar za taj pro­kle­ti vi­ski? Ka­kav vi­ski? Vi­ski ko­ji pi­ju svi En­gle­zi! Ja sam druk­či­ji, ja sam al­ko­ho­li­čar i pi­jem sa­mo ki­se­lu vo­du.