Samo da ne naljutimo gospodina Hitlera

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

104. Sa­mo da ne na­lju­ti­mo go­spo­di­na Hi­tle­ra, a stre­le ne­ka le­te

Osmog ma­ja 1940. Cham­ber­lain, tvo­rac „münchen­skog mi­ra u no­vom ve­ku“ i naj­go­ri pred­sed­nik u nje­mu, sreo se u bri­tan­skom par­la­men­tu sa svo­jim Wa­ter­lo­o­om. Is­hod gla­sa­nja o po­ve­re­nju is­prav­no je shva­tio kao no­gu u tur i pod­neo ostav­ku, ustu­pa­ju­ći me­sto gla­so­vi­tom „rat­nom huš­ka­ču“ Chur­chil­lu.

Isti­ni za vo­lju, ka­ko se Bri­ta­ni­ja za rat pri­pre­mi­la, u če­mu on sno­si krun­sku kri­vi­cu, za­ce­lo i ni­je bi­lo vla­de ko­ja bi ga u pr­voj go­di­ni us­peš­ni­je vo­di­la. (Ili su En­gle­zi i rat­ne pri­pre­me shva­ta­li kao „uz­ne­mi­ra­va­nje go­spo­di­na Hi­tle­ra“, ili ih ni­su sma­tra­li va­žnim za nje­go­vo do­bi­ja­nje, jer su i nas 1941. u su­kob s Ne­mač­kom gu­ra­li, prem­da su zna­li da smo za su­kob sprem­ni još ma­nje ne­go oni.)

Cham­ber­la­i­nov pad ni­je to­li­ko po­sle­di­ca pri­rod­nih bri­tan­skih rat­nih po­ra­za ko­li­ko po­ra­za ne­pri­rod­ne po­li­ti­ke smi­ri­va­nja go­spo­di­na Hi­tle­ra pre no što je su­kob iz­bio. Sta­lo se na lo­gič­ko sta­no­viš­te da onaj ko je na­vi­kao da ne­ko­ga ne lju­ti ne mo­že s njim rav­no­prav­no vo­je­va­ti, jer rat pod­ra­zu­me­va vre­đa­nje su­par­ni­ka ta­mo gde ga naj­vi­še bo­li.





Nas, me­đu­tim, ne za­ni­ma Cham­ber­lain, ne­go bri­tan­ska štam­pa. Raz­gne­vljen „ne­pa­tri­ot­skim“ dr­ža­njem na­rod­nih po­sla­ni­ka ko­ji su ga obo­ri­li, lord Kem­sley, vla­snik ugled­nih li­sto­va Sun­day Ti­mes i Daily Sketch 8. ma­ja1940. pi­še pa­lom pre­mi­je­ru pi­smo u ko­me ža­li „što ne ras­po­la­že si­lom da te ne­po­kor­ne ele­men­te ne­ko­li­ko da­na pod­vrg­ne ger­man­skoj di­sci­pli­ni ko­ja je ba­rem efi­ka­sna i ro­do­lju­bi­va“.

Bio je to oproš­taj­ni pean Cham­ber­la­i­nu po­kor­nih na­jam­ni­ka bri­tan­ske štam­pe, ko­ja se u pred­rat­nim go­di­na­ma, sle­de­ći pa­ci­fi­ka­tor­sku stra­te­gi­ju vla­de, s usa­mlje­nim iz­u­zet­kom Yor­kshi­re Po­sta, na sve na­či­ne tru­di­la da ne na­lju­ti go­spo­di­na Hi­tle­ra. Ču­ve­na sa slo­bo­de i ne­za­vi­sno­sti, bri­tan­ska štam­pa je po­sta­la ne­zva­nič­no zva­nič­ni bi­ro za in­for­ma­ci­je pred­sed­niš­tva bri­tan­ske vla­de.

Bri­tan­ci su kon­stant­no ob­ma­nji­va­ni u po­gle­du rat­ne opa­sno­sti i stvar­nih na­me­ra go­spo­di­na Hi­tle­ra, ko­jeg ni­je tre­ba­lo lju­ti­ti sa­mo za­to što je sam se­be umeo na­lju­ti­ti kad god je hteo i kad god mu je tre­ba­lo. Ži­ve­li su u mra­ku, u ko­me ih je dr­ža­la slo­bod­na štam­pa. Pro­bu­di­le su ih bom­be, ne isti­ne Sed­me si­le, ko­jih da je za vre­me­na bi­lo mo­žda ni oruž­je, Pr­va si­la sve­ta, ne bi mo­ra­lo pro­go­vo­ri­ti.

Su­mor­na se­ća­nja na 1939. ni­sam upri­li­čio zbog En­gle­za. Ne­mam pra­va da im pre­ba­cu­jem krat­ko­vi­dost. Par­tij­ski oče­vi i oci da­naš­njih ko­mu­ni­sta ta­ko­đe su se jed­no vre­me utr­ki­va­li u udva­ra­nju Ne­mač­koj i smi­ri­va­nju go­spo­di­na Hi­tle­ra.

Uza­man. Go­spo­din Hi­tler se ni­je smi­rio. Go­spo­din Hi­tler se ni­je smi­rio jer se ni­je hteo smi­ri­ti. Hteo je Le­ben­sra­um. Sa­mo su ga te­ri­to­ri­je smi­ri­va­le.

I dok je En­gle­ska mo­gla da ih da­je, jer tu­đe be­hu, pa joj ni­je pa­da­lo teš­ko kao Austri­ji ili Češ­koj, či­je su bi­le, sve je te­klo glat­ko. I za na­še ko­mu­ni­ste sve je iš­lo glat­ko dok je En­gle­ska sa­ma ot­pla­ći­va­la svo­ju po­ve­snu in­do­len­ci­ju. Čim je na­pad­nu­ta So­vjet­ska Uni­ja, nji­ho­va du­hov­na do­mo­vi­na, ume­sto da se i da­lje tru­de da go­spo­di­na Hi­tle­ra ne lju­te, na­lju­ti­še se sa­mi. Ta­ko smo, ume­sto pi­to­me dan­ske oku­pa­ci­je, do­bi­li kr­vav srp­ski gra­đan­ski rat.

Prin­cip smi­ri­va­nja smo prak­ti­ko­va­li to­li­ko pu­ta u spolj­noj po­li­ti­ci ko­li­ko smo ga pu­ta iz­be­ga­va­li u do­ma­ćoj. Iz na­še mi­ro­lju­bi­vo­sti je­di­no su bi­le is­klju­če­ne eg­zo­tič­ne ti­ra­ni­je, pa ni one uvek, i za­pad­ne de­mo­kra­ti­je, čak i kad nam od po­mo­ći be­hu. Na po­slu ni­je sta­ra ra­to­bor­nost, već sta­ra ide­o­lo­gi­ja. Poš­to smo se, po­sle 1948, do­volj­no na­gr­di­li So­vje­ta – a i vi­ce ver­sa – tr­pa­li smo u za­tvor one ko­ji su to s mno­go ma­nje že­sti­ne tek imi­ti­ra­li. l opet da se So­vje­ti ne na­lju­te.

Ni­smo hte­li sr­di­ti ni go­spo­di­na Ga­da­fi­ja, ni go­spo­di­na Idi Ami­na, ni go­spo­di­na Haj­la Se­la­si­ja, ni go­spo­di­na Bo­ka­su, ni go­spo­di­na Ce­a­u­ş­e­scua. Ovog po­sled­njeg ni­smo hte­li ner­vi­ra­ti, iako je ra­se­lja­va­njem iz­daš­no ner­vi­rao na­še sa­ple­me­ni­ke u Ru­mu­ni­ji, a iz Đer­da­pa uzi­mao vi­še vo­de ne­go što mu pri­pa­da i ti­me ner­vi­rao nas. To mi je ne­ka­ko i ja­sno. Ni­smo hte­li da nam se ka­že ka­ko smo pri­stra­sni, jer su nam ru­mun­ski Sr­bi bli­ski, pa bi to bi­lo oče­vid­no stran­čar­stvo. Ni­je mi, me­đu­tim, ja­sno zaš­to smo se us­te­za­li da lju­ti­mo go­spo­di­na Bo­ka­su, ko­ji ni­je jeo na­še ne­go vla­sti­te su­gra­đa­ne i gde nas za osob­nu za­in­te­re­so­va­nost ni­ko ni­je mo­gao op­tu­ži­ti. Sad, eto, ne­će­mo da ner­vi­ra­mo go­spo­di­na Ho­me­i­ni­ja.

Raz­u­meo bih okle­va­nje da je go­spo­din Ru­ždi naš pi­sac. Ni­je, na sre­ću. Slo­bod­no smo ga mo­gli bez mo­ral­nog ri­zi­ka u od­bra­nu uze­ti, kao što smo uvek či­ni­li kad su u pi­ta­nju dru­gi: tu­đa slo­bo­da, tu­đa prav­da, tu­đa te­ri­to­ri­ja, tuđ in­te­res, tuđ na­rod. Is­tro­še­ni na tu­đim ne­vo­lja­ma, po­ma­lo smo za­ka­sni­li u raz­u­me­va­nju sop­stve­nih. I su­vi­še smo du­go pla­ka­li nad tu­đim gro­bo­vi­ma da bi nam neš­to su­za osta­lo za na­še.

Da ne na­lju­ti­mo go­spo­di­na Ho­me­i­ni­ja, ni­smo od­lo­ži­li po­se­tu nje­go­vog pred­sed­ni­ka vla­de, kao što su uči­ni­li Austri­jan­ci, ma­da bi kod njih s do­ma­ći­nom imao o če­mu da ća­ska. Ako ni o če­mu dru­gom, a ono o kra­pin­skoj ba­li­sti­ci. Da ne na­lju­ti­mo go­spo­di­na Ho­me­i­ni­ja, ni­smo iz­be­gli kon­fe­ren­ci­ju za štam­pu i ta­ko mu one­mo­gu­ći­li da ka­že: „Cr­na stre­la smr­ti je oda­pe­ta i le­ti pre­ma sr­cu bo­go­hul­nog ko­pi­le­ta Ru­ždi­ja“, i do­ma­će in­di­jan­ske rat­ne igre una­pre­đu­je s na­še te­ri­to­ri­je, sto­je­ći no­ga­ma na na­šem dr­žav­nom obra­zu. I, naj­zad, da ne lju­ti­mo go­spo­di­na Ru­ždi­ja, oš­te­ću­ju­ći mu sa­mo­poš­to­va­nje, ko­je se sti­če sa­mo u pot­pu­noj usa­mlje­no­sti, mi ga ne uzi­ma­mo u zaš­ti­tu.

Je­di­no se ni­smo li­bi­li da pri­med­ba­ma na ovaj di­plo­mat­ski pro­ma­šaj lju­ti­mo svog mi­ni­stra spolj­nih po­slo­va dru­ga Lon­ča­ra. To mo­že­mo. Na­ša je kost.

Mo­že­mo, ali ne uspe­va­mo.