Srp­ska ustav­na zi­ma

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

86. Srp­ska ustav­na zi­ma i en­gle­sko zim­sko le­to

Zva­nič­ne de­fi­ni­ci­je usta­va osta­vlja­mo prav­ni­ci­ma. Ne­zva­nič­ne a op­ti­mi­stič­ne de­fi­ni­ci­je tvr­de da je ustav ze­mlje ma­te­ri­ca nje­nih za­ko­na. Uko­li­ko je ma­te­ri­ca zdra­vi­ja, i po­rod će na­pred­ni­ji bi­ti, pri če­mu se car­ski rez re­vo­lu­ci­je ne sma­tra naj­bo­ljim pu­tem za ra­đa­nje us­pe­le dr­ža­ve. Pe­si­mi­stič­ni­je je miš­lje­nje da je ustav zbor­nik le­pih ali neo­stva­ri­vih že­lja, a ci­nič­no da je on mu­dro sro­če­no oprav­da­nje za sve glu­po­sti što ih nje­go­va pri­me­na uno­si u sva­ko­dnev­ni ži­vot.

Po na­iv­ni­ma, ustav je pra­va sli­ka ono­ga što ze­mlja je­ste. Po per­verz­ni­ma – sli­ka ono­ga što ni­je. Sa­mo se ju­go­slo­ven­ski ustav raz­li­ku­je: sli­ka je, na­i­me, ono­ga što ni­poš­to ne tre­ba da bu­de. Naš i en­gle­ski ustav još se po ne­če­mu raz­li­ku­ju. Od svih kon­sti­tu­ci­ja na sve­tu na­ša je naj­du­ža, en­gle­ska naj­kra­ća. To­li­ko krat­ka da je i ne­ma. Ne­po­sto­ja­nje usta­va Bri­ta­ni­ji ne sme­ta da ima ja­ku dr­ža­vu i za­ko­ne, efi­ka­sni­je od ze­ma­lja sa naj­sa­vr­še­ni­jim usta­vom. Po­sto­ja­nje ju­go­slo­ven­skog usta­va, u me­đu­vre­me­nu, sme­ta na­ma ne sa­mo da ima­mo efi­ka­sne za­ko­ne ne­go da ima­mo i dr­ža­vu.





Po­sto­ji i ustav­no pra­vo. Tu­ma­če­nje usta­va je na­uč­na di­sci­pli­na. Što bi po­ve­re­nje da uli­va, bu­di sum­nju. Čim je tu­ma­če­nje usta­va na­u­ka, ko­jom se ba­vi ma­li broj lju­di, nje­go­vo je kr­še­nje opšta prak­sa ko­ju svi upra­žnja­va­ju. Jer, ako je, da se shva­te naj­pro­sti­ji prin­ci­pi na ko­ji­ma po­či­va za­jed­ni­ca, neo­p­hod­na kom­pli­ko­va­na na­uč­na pro­ce­du­ra, či­ji se re­zul­ta­ti ni u če­mu ne sla­žu, s tim usta­vom neš­to ni­je u re­du.

U ta­kve dvo­smi­sle­ne tvo­re­vi­ne spa­da i naš ustav iz 1974. go­di­ne. Po jed­ni­ma je to naj­i­de­al­ni­ji te­melj ju­go­slo­ven­ske za­jed­ni­ce, po dru­gi­ma ide­a­lan te­melj za nje­no ra­za­ra­nje. Ne­će­mo se ba­vi­ti ju­go­slo­ven­skim aspek­ti­ma usta­va, ni­ti nje­go­vim gro­tesk­nim po­ku­ša­jem da nor­mi­ra ži­vot na sve­o­bu­hva­tan i ka­non­ski na­čin na ko­ji su Knji­ge Moj­si­je­ve nor­mi­ra­le ži­vot dva­na­est he­brej­skih ple­me­na. Ustav­ni mo­del u nje­mu bo­le­sna je iz­lu­če­vi­na mo­ni­stič­ke maš­te, tam­nič­ka mon­str-gra­đe­vi­na ko­ja bi da u mr­tvač­kim san­du­ci­ma svo­jih pa­ra­gra­fa sa­hra­ni ceo ži­vot čo­ve­ka i gra­đa­ni­na. Ogra­ni­či­će­mo se na pri­med­be ko­je na ustav ima­ju Sr­bi.

Ali, da nas i En­gle­zi raz­u­me­ju, po­ku­ša­će­mo da pri­ka­že­mo ka­ko bi iz­gle­da­la Bri­ta­ni­ja da je ure­đe­na na srp­ski na­čin. Uje­di­nje­no Kra­ljev­stvo ad­mi­ni­stra­tiv­no se de­li na En­gle­sku, Wa­les, Škot­sku i Se­ver­nu Ir­sku. U srp­skoj ver­zi­ji Bri­ta­ni­je, sve bi ove obla­sti ima­le auto­no­mi­ju, dra­gu en­gle­skom sr­cu, ali ne­prak­tič­nu pa za­to od­vrat­nu en­gle­skom ra­zu­mu. Auto­no­mi­je, do­du­še, ne bi ima­le evrop­sku ši­ri­nu zbog ko­je Ba­ski ubi­ja­ju Špan­ce. Ši­ri­na bi bi­la eks­klu­ziv­no – srp­ska, i u nju bi sta­la čak i dr­žav­na su­ve­re­nost.

En­gle­ske po­kra­ji­ne, da­nas bun­tov­no ras­po­lo­že­ne pre­ma do­mi­na­ci­ji Lon­do­na i En­gle­ske, bi­le bi ne­za­vi­sne u bit­nim zo­na­ma dr­žav­no­sti: od­bra­ni, unu­traš­njim po­slo­vi­ma, sud­stvu, za­ko­no­dav­stvu, pri­vre­di i obra­zo­va­nju. Po­sla­ni­ci Škot­ske se­de­li bi u par­la­men­tu En­gle­ske i od­lu­či­va­li o nje­noj sud­bi­ni, ali po­sla­ni­ci En­gle­ske ne bi se­de­li u skupšti­ni Škot­ske i re­ša­va­li nje­nu sud­bi­nu. Vel­ša­ni bi kro­ji­li ka­pu En­gle­zi­ma, ali ne i obr­nu­to. Bri­tan­ci, na sre­ću, ni­su ima­li na­še ustav­ne eks­per­te, pa je Bri­ta­ni­ja i do da­nas osta­la za­o­sta­la dr­žav­no­prav­na ce­li­na.

Ju­go­sla­vi­ja je ima­la ori­gi­nal­ni­ju sud­bi­nu. U sve­mu smo pr­vi, pa i u pra­vu. Iz Kri­vič­nog smo za­ko­ni­ka već odav­no ople­vi­li ve­ći­nu bur­žo­a­skih za­blu­da ko­je ome­ta­ju Prav­du. Sa uli­ce smo u sud­ni­ce uve­li la­i­ke, na­rod­ne pre­su­di­te­lje, i pri­zna­njem zlo­či­na po ana­lo­gi­ji po­niš­ti­li rim­ski prin­cip po ko­me ne­de­la ne­ma bez za­ko­na ko­ji ga kao ne­de­lo de­fi­ni­še. (Nul­lum cri­men si­ne le­ge.) U ustav­nom pra­vu odo­smo i da­lje. Stvo­ri­smo pre­se­dan, ne­po­znat svet­skoj prav­noj prak­si, da su­ve­re­na dr­ža­va, osim ti­tu­le, za­sta­ve i do­bo­ša, ne­ma ni­je­dan dru­gi atri­but te su­ve­re­no­sti. Ta ori­gi­nal­na dr­ža­va je Sr­bi­ja.

Po­sle car­skog re­za re­vo­lu­ci­je Ju­go­sla­vi­ja je kon­sti­tu­i­sa­na od šest fe­de­ral­nih re­pu­bli­ka i dve po­kra­ji­ne u sa­sta­vu Sr­bi­je. Ali su po­kra­ji­ne u nje­nom sa­sta­vu tek no­mi­nal­no. Fak­tič­ki i prav­no, one su ne­za­vi­sne ko­li­ko i An­go­la ili Mo­zam­bik. U pra­vo­su­đu, od­bra­ni, iz­vrš­noj vla­sti, pri­vre­di, škol­stvu, in­ge­ren­ci­ja Sr­bi­je nad auto­nom­nim po­kra­ji­na­ma Voj­vo­di­nom i Ko­so­vom ne po­sto­ji. Pred­stav­ni­ci Voj­vo­di­ne i Ko­so­va se­de u Skupšti­ni Sr­bi­je i o njoj od­lu­ču­ju.

Ali po­sla­ni­ci Sr­bi­je ne se­de u po­kra­jin­skim skupšti­na­ma i ne­ma­ju pra­va o nji­ma da od­lu­ču­ju. U slu­ča­ju ra­ta, srp­ska vr­hov­na ko­man­da ne­ma vla­sti na te­ri­to­ri­ji svo­jih po­kra­ji­na. Ona se s nji­ho­vim voj­nim ko­man­da­ma mo­ra o ra­tu do­go­va­ra­ti, po­stu­pak ko­ji ga­ran­tu­je si­gur­nost ne­za­vi­sno­sti, ali i si­gur­nost br­ze ne­pri­ja­telj­ske po­be­de. Gra­đa­ni­na na Ko­so­vu hap­si po­kra­jin­ska, u ve­ći­ni al­ban­ska po­li­ci­ja, su­di po­kra­jin­ski, u ve­ći­ni al­ban­ski sud, ali, osu­đen, ne mo­že se ža­li­ti Vr­hov­nom su­du Sr­bi­je, gde ve­ći­nu još ima­ju Sr­bi. Sto­ga se Sr­bi­ja de­li na užu i Sr­bi­ju van se­be, po­jam ko­ji ima vi­še psi­hi­ja­trij­ski ne­go prav­ni smi­sao.

Pi­ta­će­te šta se to me­ne ti­če. O opštim raz­lo­zi­ma ne go­vo­rim. O nji­ma nek go­vo­re Sr­bi. Ja imam lič­ne. Ako opet bu­dem hap­šen, že­lim da me, kao 1948, za­tva­ra­ju – su­na­rod­ni­ci. Do­puš­tam da me na te­ri­to­ri­ji Hr­vat­ske hap­si hr­vat­ska, u Slo­ve­ni­ji slo­ve­nač­ka po­li­ci­ja, ali ne do­puš­tam da me u mo­joj ze­mlji Sr­bi­ji hap­si – al­ban­ska.

To pro­sto ne­ću!