Treće pismo

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

Treće i poslednje pismo čitaocu

Po­sled­njim pi­smi­ma iz tu­đi­ne opraš­tam se od na­ših slu­ša­la­ca Ra­dio Lon­do­na. Za­po­čeo sam ih pr­vim 1985, a za­vr­ša­vam sto pe­de­se­tim 1991. (Bri­tan­ski hro­nič­ni iz­veš­tač iz Ame­ri­ke Ali­sta­ir Co­o­ke pro­či­tao ih je vi­še od 2.000 pet­na­e­sto­mi­nut­nih!)

Za to vre­me ma­lo se šta u Bri­ta­ni­ji pro­me­ni­lo, osim što je po­sta­la neš­to ma­nja no što je bi­la i što je mo­žda neš­to ma­nje en­gle­ska no što ma­ri, a i mo­že da bu­de. U jed­noj od po­sled­njih emi­si­ja, pod na­slo­vom Go­spo­din Jo­nes i ja po dru­gi put me­đu En­gle­zi­ma, ja­mač­no sam pre­te­rao kad sam sa­vre­me­ni Lon­don upo­re­dio s ame­rič­kom ben­zin­skom sta­ni­com na pre­ko­o­ke­an­skom pu­tu za Evro­pu, di­vov­skom ma­ke­tom oko ko­je se di­že vul­gar­nim re­kla­ma­ma iz­le­plje­no pri­hva­ti­liš­te za tran­sfer tu­ri­sta, ali ni pre­vi­še da­le­ko od isti­ne ni­sam bio.

Ubr­za­nom gra­di­telj­skom i inom, uosta­lom, post­mo­der­ni­za­ci­jom (bar pre­ma pre­sto­lo­na­sled­ni­ku, prin­cu od Wa­le­sa) i ame­ri­ka­ni­za­ci­jom (po nje­go­vim dru­gim su­gra­đa­ni­ma), oso­bi­to u eri thatche­ri­zma, Lon­don ni­je ma­nje upro­paš­ćen ne­go ne­mač­kim bom­ba­ma 1941. ili bož­jim Ve­li­kim po­ža­rom go­di­ne 1666. Pre­te­ri­va­nje je po­sle­di­ca no­stal­gi­je za Lon­do­nom kakav sam upo­znao ra­nih se­dam­de­se­tih: gra­dom ar­ha­ič­nih ga­snih pe­ći ko­je se po na­jam­nim ku­ća­ma (Bo­ar­ding Ho­u­ses)

hra­ne ko­va­nim nov­či­ći­ma da vam kraj njih i du­ša pro­mr­zne; gra­dom ne­shva­tlji­vih ši­lin­ga, sto­pa, pa­la­ca, me­ra i re­zo­na; gra­dom ne­gre­ja­nih ku­pa­ti­la, ne­ko­ri­snih pro­zo­ra, vra­ta što se otva­ra­ju na po­greš­nu, što će re­ći evrop­sku stra­nu, i hra­ne či­ja je upa­dlji­va svr­ha da vas od­vik­ne od je­la; gra­dom za­go­net­nih adre­sa, pred­vi­dlji­vih ku­ća sa ne­pred­vi­dlji­vim bro­je­vi­ma, uli­ca sa pro­men­lji­vim ime­ni­ma i ne­pro­men­lji­vim mor­skim ve­tro­vi­ma, oče­ki­va­no neo­če­ki­va­ne kli­me i neo­če­ki­va­no oče­ki­va­nih po­greš­nih me­te­o­ro­loš­kih prog­no­za (obr­nu­to ta­ko­đe), sve­žeg, umi­ve­nog sun­ca (ako ga vi­di­te jer je ne­ka­ko „pri­vat­no“)

i ze­le­nih par­ko­va u ko­je ne mo­že­te ući (jer su i oni ma­hom pri­vat­ni); gra­dom u ko­me krč­me li­če na cr­kve­ne krip­te, a cr­kve­ne krip­te na svra­tiš­ta za si­ro­ti­nju; gra­dom me­so­žder­skih ga­vra­na s dav­nog kop­ne­nog gu­bi­liš­ta u To­we­ru i buč­nih ga­le­bo­va s te­ku­ćeg vo­de­nog stra­tiš­ta na Ka­na­lu; gra­dom pri­rod­no lju­ba­znih sta­rih lju­di, En­gle­za za­o­sta­lih po­sle po­sled­njeg pred­rat­nog bla­go­sta­nja, i kon­ven­ci­o­nal­no ne­kon­ven­ci­o­nal­ne mla­do­sti, za­o­sta­le po­sle Mac­mil­la­no­ve ere pr­vog po­rat­nog pro­spe­ri­te­ta...





Sve je to, do­du­še, ili bar neš­to od to­ga, osta­lo, ali vi­še ni­je isto.

En­gle­ska je, u me­đu­vre­me­nu, uš­la u Evro­pu, u ko­ju je do sa­da ula­zi­la uglav­nom voj­skom i di­plo­mat­skim splet­ka­ma. (Ako oba učeš­ća bez ce­pi­dla­če­nja od­vag­ne­mo sa znat­no ma­nje voj­ni­ka od di­plo­mat­sko „bi­zan­tij­skih“ in­tri­ga.) Ce­la je En­gle­ska, osim pod Nor­ma­ni­ma sa Do­mom u Evro­pi a ko­pljem u Bri­ta­ni­ji, u du­ši uvek bi­la pro­tiv Evro­pe. Ali, per­so­nal­no ose­ća­nje na­ci­je – mi­mo ne­u­po­re­di­ve, bu­du­će na­i­me­no­va­ne plem­ki­nje go­spo­đe Thatcher i de­ment­nih ku­ka­nja no­stal­gi­ča­ra kraj ka­mi­na (srp­skog ka­fan­skog sto­la) – ni­je doš­lo do iz­ra­ža­ja. In­te­res Na­ro­da je još jed­nom po­be­dio nje­go­vu du­šu i još jed­nom je u pra­vu bio.

Sa­mo se us­put či­ni­lo da će to usta­vi­ti ame­ri­ka­ni­za­ci­ju, da će se Ostr­vo si­lom pri­nud­nih spo­na s Kon­ti­nen­tom evro­pe­i­zo­va­ti, ma ko­li­ko da su svi ti pro­ce­si ame­ri­ka­ni­za­ci­je, evro­pe­i­za­ci­je i ja­pa­ni­za­ci­je even­tu­al­no, En­gle­zi­ma od­vrat­ni. U istom raz­do­blju, na­ža­lost, ame­ri­ka­ni­zo­va­la se i Evro­pa (i to je ipak bo­lje od so­vje­ti­za­ci­je), te je Bri­ta­ni­ja i u njoj za­te­kla neš­to od če­ga je be­ža­la.

U Ju­go­sla­vi­ji se ta­ko­đe pro­me­ni­lo sve, ali je en­gle­ski ko­men­ta­tor mo­je ze­mlje, bar u po­gle­du obi­lja te­ma, neo­če­ki­va­nih do­ga­đa­ja – za od­me­nu za­um­no eks­pe­ri­men­tal­nim re­še­nji­ma – i nji­ho­ve tra­gi­ko­mič­ne bi­zar­no­sti (tra­gi­ko­mič­ne, na­rav­no, u na­če­lu; u po­je­di­no­sti­ma, ko­mič­ne za ne­ke, tra­gič­ne za dru­ge, a za iz­ve­sne sa­mo ko­ri­sne) sreć­ni­je ru­ke od me­ne. Uko­li­ko se, da­ka­ko, vi­še osla­nja na ono što sam vi­di ne­go što uoča­va­ju nje­go­ve omi­lje­ne pred­ra­su­de – oče­ki­va­nje ko­je, bo­jim se, teš­ko mo­že bi­ti za­do­vo­lje­no.

Ne­moj­te se, me­đu­tim, na­da­ti da sam ja pred­ra­su­da bio li­šen. Ne­ke sam spo­znao, pri­znao i u ovim ko­men­ta­ri­ma o nji­ma bez us­te­za­nja ras­pra­vljao.

Pr­va me­đu nji­ma je kon­ti­nen­tal­na ne­tr­pe­lji­vost pre­ma Ostr­vu ko­je Evro­pi an­tro­po­loš­ki, ra­sno i ge­o­po­li­tič­ki pri­pa­da, ali svo­jom isto­ri­jom do­ka­zu­je da se srod­stva sti­di, da se bo­lje sna­la­zi u kr­če­vi­na­ma Ame­ri­ke, pra­šu­ma­ma Afri­ke ili pu­sta­ma Azi­je, pa i na otvo­re­nim mo­ri­ma, ne­go u ro­đe­noj in­do­e­vrop­skoj ci­vi­li­za­ci­ji. I kad je, da odr­ži rav­no­te­žu si­la, tra­di­ci­o­nal­nu svr­hu svo­je evrop­ske po­li­ti­ke, na Kon­ti­nen­tu vo­je­va­la, i kad je u ret­kim in­ter­va­li­ma mi­ra, kraj Nje­ga vi­še no s Njim ži­ve­la, uvek je iz­gle­da­lo da En­gle­ska či­ni to pre­ko vo­lje, s mr­zo­volj­nim okle­va­njem i pod pre­si­jom ne­sreć­nih spolj­nih pri­nu­da.

Ni­poš­to za­to što pri­pa­da istom ge­net­skom ko­re­nju, što ve­ru­je da s Evro­pom de­li po­ve­snu sud­bi­nu. Ve­ći­na en­gle­skih ra­to­va ima evrop­ske uzro­ke. Me­đu nji­ma su, na­vod­no, i sa­ra­jev­ski hi­ci na­šeg Ga­vri­la Prin­ci­pa, što ih, s te­li­ma po­sled­njih Obre­no­vi­ća, is­ka­sa­plje­nih i pro­su­tih uli­com kra­lje­vog oca, u ani­mo­zi­te­tu en­gle­skog po­li­tič­kog pam­će­nja, smeš­te­nog u jed­noj od spo­red­nih kan­ce­la­ri­ja Fo­re­ign Of­fi­cea, i da­nas is­ki­ja­va­mo.

En­gle­zi su od­u­vek dr­ža­li da nji­ho­ve ne­vo­lje po­ti­ču od Evro­pe, u če­mu su če­sto u pra­vu bi­li – uz le­žer­no ig­no­ri­sa­nje či­nje­ni­ce da je bi­va­lo i obr­nu­to – uklju­ču­ju­ći naj­ve­ću od ne­vo­lja: da­naš­nju nu­ždu da se s njom uje­di­ne. A kad naj­zad raz­u­me­še ne­iz­be­žnost uni­je, za ze­mlju je to bi­la „ka­plja“, na­gao iz­liv isti­ne u na­rod­ni mo­zak, i ra­zo­ran po­tres na­ci­o­nal­nog psi­ho­so­mat­skog sen­ti­men­ta, ne ma­nji od du­go­traj­nog ali na ra­te ras­po­re­đe­nog stre­sa pu­tem ko­ga su shva­ti­li da su iz­gu­bi­li Im­pe­ri­ju i sta­tus gran­se­nje­ra u svet­skoj hi­je­rar­hi­ji ugle­da, uti­ca­ja i pro­fi­ta.

Dru­ga pred­ra­su­da je (re­ci­proč­na) an­glo­fo­bi­ja srp­skog na­ro­da. Nju ne tre­ba br­ka­ti sa tran­zit­nim pro­sa­ve­znič­kim ras­po­lo­že­njem to­kom po­sled­njeg ra­ta, an­glo­fil­stvom mog „re­ak­ci­o­nar­nog“ kru­ga lju­di od­mah po­sle nje­ga ili pre nje­ga sa za­blu­da­ma iz­ve­snih po­li­ti­ča­ra i ko­ri­sto­lju­bljem en­gle­skih age­na­ta me­đu nji­ma. Ni­ti sa no­stal­gi­jom na­ših en­gle­skih đa­ka za sreć­nim da­ni­ma ško­lo­va­nja po pri­vat­nim ko­le­dži­ma, u ko­ji­ma je pr­vi na­uk ka­ko sto­ič­ki iz­dr­ža­ti bru­tal­no­sti i ka­ko ih uz fi­ni hu­mor ali bez pi­zme jed­nom uz­vra­ti­ti.

An­ti­srp­ska bo­ja do­mi­nant­na je na mo­no­to­noj pa­le­ti bri­tan­ske bal­kan­ske stra­te­gi­je u „Is­toč­nom pi­ta­nju“. Prem­da je pre an­ti­ru­ska ne­go an­ti­srp­ska bi­la, i vi­še pro­tur­ska ne­go an­ti­srp­ska, a an­ti­srp­ska sa­mo uko­li­ko je i ko­li­ko an­ti­ru­ska i pro­tur­ska, po­sle­di­ce po nas uvek be­hu po­raz­ne. I kad smo se 1804. ne­us­peš­no oslo­ba­đa­li od Tu­ra­ka i kad smo se 1918. uje­di­nja­va­li u ne­u­spe­lu Ju­go­sla­vi­ju, kad smo je 1941. gu­bi­li i kad smo je na ko­mu­ni­stič­kim te­me­lji­ma 1944. po­no­vo ne­us­peš­no sti­ca­li, pa i da­nas, 1991, kad, pod okol­no­sti­ma ne­rav­no­prav­ne bor­be sa so­bom, ne sa dru­gi­ma, po­ku­ša­va­mo, opet ne­us­peš­no iz­gle­da, da je na gra­đan­skim, de­mo­krat­skim osno­va­ma ob­no­vi­mo.

Tre­ća je pred­ra­su­da per­so­nal­na. Pri­pa­da me­ni i mom po­lo­ža­ju stran­ca. To je pred­ra­su­da ži­te­lja lim­ba, pred­ra­su­da tu­đi­na ko­jom se on, u ne­do­stat­ku bo­ljeg sred­stva, bra­ni od dis­kret­nih kse­no­fo­bij­skih ose­ća­nja do­ma­ći­na. Ne pod­no­si­te ih jer zna­te da i oni vas je­dva pod­no­se. Ona se u ve­li­koj me­ri gu­bi, u naj­go­rem slu­ča­ju ra­ci­o­na­li­zu­je, kad s go­di­na­ma bo­rav­ka u En­gle­skoj shva­ti­te da je do­bi­tak pro­is­te­kao iz ta­kvog sta­nja „na­o­ru­ža­ne ne­u­tral­no­sti“ re­ci­pro­čan: ono što ču­va nji­ho­vu slo­bo­du, zbog če­ga su pre­ma va­ma sum­nji­ča­vi, šti­ti po­ne­ku va­šu, te vam do­puš­ta da me­đu­sob­no ne­po­ve­re­nje, ako se dr­ži ci­vi­li­zo­va­nih gra­ni­ca, pri­mi­te kao pri­rod­no, pa i udob­no sta­nje stva­ri.

Sve tri kru­ci­jal­ne pred­ra­su­de va­lja­lo je po­be­di­ti, ili ih bar u pod­noš­ljiv sklad s či­nje­ni­ca­ma do­ve­sti, pre ne­go što se o En­gle­skoj mo­glo s iz­ve­snom ne­pri­stra­snoš­ću pro­go­vo­ri­ti.

Ne znam ko­li­ko sam us­peo.

Tru­dio sam se. En­gle­zi su mi u to­me po­ne­kad po­ma­ga­li, po­ne­kad od­ma­ga­li, ali su naj­češ­će osta­ja­li en­gle­ski rav­no­duš­ni, i ti­me me, dr­žim, naj­vi­še za­du­ži­li. Ono što sam, s vre­me­na na vre­me, s nji­ho­vog ra­di­ja, o nji­ma smeo re­ći, a to uvek ni­je bi­lo la­ska­vo, sve do ju­če ne be­še mi do­puš­te­no da u svo­joj ze­mlji o svom na­ro­du, nje­go­voj dr­ža­vi i nje­noj po­li­ti­ci ka­žem.

Na­dam se da ovu slo­bo­du ni­sam pre­te­ra­no zlo­u­po­tre­bio. Ma­da me je­zik svr­bi, ne­ću ni sa­da kad, dok ovaj pred­go­vor pi­šem, sa­zna­jem ka­ko se IRA – a to ni­je pr­vi, ni po­sled­nji put ne­će bi­ti – par­ki­ra­la is­pred en­gle­ski stro­go ču­va­nog Whi­te­hal­la, is­pa­li­la na sed­ni­cu vla­de Nje­nog ve­li­čan­stva tri ra­ke­te, a po­tom se po­vu­kla, ne pla­tiv­ši čak ni ka­znu za ne­pro­pi­sno par­ki­ra­nje. Pa­ra­dok­sal­no je, ali upra­vo to go­spod­sko str­plje­nje u ne­ha­ju i tr­plje­nju vra­ća mi po­ve­re­nje u En­gle­ze.

Pr­vi put su ko­riš­će­ni da­tu­mi emi­to­va­nja iz­ve­snih ko­men­ta­ra. U pret­hod­nim knji­ga­ma, Pi­sma iz tu­đi­ne i No­va pi­sma iz tu­đi­ne, za hro­no­lo­gi­jom ni­je bi­lo po­tre­be. Svet je, či­ni­lo se, od ra­nih se­dam­de­se­tih do ka­snih osam­de­se­tih u me­stu sta­jao. Ako se neš­to me­nja­lo, be­hu to naj­češ­će spo­re, par­ci­jal­ne, pod­zem­ne me­ne, tok po­nor­ni­ce, dra­ma­tič­ne tek na nje­go­vim ge­o­graf­skim, isto­rij­skim, po­ne­kad i ar­he­o­loš­kim mar­gi­na­ma. Po­sled­njih go­di­na evrop­ska isto­ri­ja i po­vest tro­me­đe nje­nog po­re­kla u ši­roj zo­ni is­toč­nog Me­di­te­ra­na do­ži­vlja­va ak­ce­le­ra­ci­ju. Ako da­nas mi­sli­te da neš­to zna­te, već su­tra vas stvar­nost de­man­tu­je, ako vas upra­vo ta­da ne ob­ma­nju­je, da vas tek pre­ko­su­tra do ne­ke even­tu­al­no no­ve za­blu­de do­vu­če.

Oči­gled­na uproš­ća­va­nja i hi­po­te­tič­na uopšta­va­nja po­sle­di­ca su či­nje­ni­ce da se za sva­ko Pi­smo na ras­po­la­ga­nju ima­lo pet do šest mi­nu­ta ra­dio-vre­me­na, rok u ko­me se bu­da­la mo­ra tru­di­ti da ka­že isti­nu, a ma­nja bu­da­la da što ma­nje gre­ši u tra­ga­nju za njom.

Pri­stra­sno­sti, na­rav­no, idu na mo­ju du­šu, ali se za njih ne ka­jem. Pred­go­vor za pr­vu knji­gu ove tri­lo­gi­je za­vr­šio sam ose­ća­njem da se du­gim obra­ća­njem mi­kro­fo­nu – mr­tvom pre­no­sni­ku ko­ji ubi­ja, ne ži­vom sa­be­sed­ni­ku ko­ji oži­vlja­va – sti­že do sta­nja sa­mo­do­volj­no­sti, do gro­ba u ko­me slu­ša­lac ni­je po­tre­ban, do ne­muš­tog go­vo­ra mr­tvih u ko­me se ni­ko­me do se­bi ne obra­ća­te,
i da ta­da tre­ba za­ću­ta­ti.

Po­na­dao sam se da ću vre­me ću­ta­nja, vre­me mr­tvih, na vre­me ose­ti­ti.

Ni­sam.

Sve­jed­no.
Lon­don, fe­bru­ar 1991. Bo­ri­slav V. Pe­kić