Vanbračni život nacije

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

105. Van­brač­ni ži­vot na­ci­je i de­mo­kra­ti­je

Isto­rij­sko ne­pri­ja­telj­stvo Ško­ta i En­gle­za, ute­me­lje­no na ra­snim raz­li­ka­ma i ge­o­po­li­tič­kim okol­no­sti­ma te­snog, si­ro­maš­nog, izo­lo­va­nog ostr­va, pot­kre­plje­no ra­to­vi­ma, učeš­ćem u pro­tiv­nič­kim evrop­skim ko­a­li­ci­ja­ma, a pod­ma­zi­va­no raz­li­ka­ma u bo­gat­stvu i Se­ve­ra i Ju­ga, pre­tvo­re­no je da­nas u kom­ple­men­ta­ran na­rod­ni i dr­žav­ni amal­gam, ko­ji je­di­no na­ru­ša­va pi­to­resk­na škot­ska se­pa­ra­ti­stič­ka ma­nji­na, ve­o­ma, uosta­lom, va­žna za raz­bi­ja­nje uspa­vlju­ju­će mo­no­to­ni­je bri­tan­skog po­li­tič­kog ži­vo­ta.

Po­sled­nju bit­ku vo­de En­gle­zi i Ško­ti 1745. kad se­ver­nja­ci s unu­kom Ja­me­sa VII po­ku­ša­va­ju ja­ko­bin­sku in­va­zi­ju. To do­ka­zu­je da niš­ta, pa ni str­plji­vo, upor­no, tvr­do­gla­vo me­đu­sob­no na­ci­o­nal­no ne­ra­zu­me­va­nje, ni­je več­no. (Več­na je sa­mo glu­post.)

Ono što En­gle­ze i Ško­te uje­di­nju­je ni­su na­ci­je, ko­je bi se mo­žda i da­nas sla­do­stra­sno kla­le, ne­go po­li­ti­ka za­jed­nič­kog in­te­re­sa što je obez­be­đu­je par­la­men­tar­na de­mo­kra­ti­ja, uz neš­to ostrv­ske tre­zve­no­sti. (Slič­na, ma­da ne ista, di­le­ma sa Se­ver­nom Ir­skom još ni­je re­še­na, pa i to do­ka­zu­je da hu­ma­ni­stič­ke ge­ne­ra­li­za­ci­je u po­li­ti­ci ni­su pre­po­ruč­lji­ve.)





Ne­ko­li­ko pu­ta je srp­ski na­rod sta­vljan u po­lo­žaj da bi­ra iz­me­đu na­ci­je i de­mo­kra­ti­je, iz­me­đu una­pre­đi­va­nja na­ci­o­nal­nih i usa­vr­ša­va­nja de­mo­krat­skih in­te­re­sa, a da mu je ret­ko kad omo­gu­će­no da oba in­te­re­sa iz­jed­na­či i shva­ti kao dve ši­ne istog ko­lo­se­ka svo­je na­ci­o­nal­ne i gra­đan­ske eg­zi­sten­ci­je. Ne­će­mo se vra­ća­ti u do­ba u ko­me je de­mo­kra­ti­ja mi­ro­va­la, jer je na­rod bio za­u­zet bor­bom za na­ci­o­nal­no oslo­bo­đe­nje i kad je, mo­žda – ali ni­kad sa­svim si­gur­no – od­u­sta­ja­nje od lič­ne slo­bo­de po­ma­ga­lo da se iz­vo­ju­je slo­bo­da za sve.

Bi­la je to ko­lek­tiv­na na­ci­o­nal­na slo­bo­da, ko­ja ni­je mo­ra­la pret­po­sta­vlja­ti lič­nu i gra­đan­sku, ali je ovu, u pri­rod­nim okol­no­sti­ma, ne sa­mo pod­ra­zu­me­va­la već i na­la­ga­la kao naj­vi­ši cilj za­jed­nič­kog oslo­bo­đe­nja. Uze­će­mo sa­mo dva pri­me­ra kad to iz­ve­sno ni­je bio slu­čaj i kad su opšti in­te­re­si, ma či­me mo­ti­vi­sa­ni, zlo­u­po­tre­blje­ni da se gra­đan­ski in­te­re­si su­spen­du­ju. Oba su iz me­đu­rat­ne Ju­go­sla­vi­je, ko­ju smo zva­li tru­lom, i tek sad, u po­re­đe­nju s tru­lje­njem so­ci­ja­li­stič­ke, raz­u­me­li da je, po svoj pri­li­ci, zdra­vi­ja bi­la ne­go što je tu­ma­či­ma nje­ne po­ve­sti iz du­bi­ne jed­ne ide­o­loš­ke za­blu­de iz­gle­da­lo.

Pro­ces de­mo­kra­ti­za­ci­je po­li­tič­kog ži­vo­ta, pre­net iz Kra­lje­vi­ne Sr­bi­je i Austro­u­gar­ske mo­nar­hi­je – prem­da se ovi pro­ce­si ni u ni­vou, ni u vr­sti ne mo­gu upo­re­đi­va­ti, ali su se mo­gli na­do­pu­nja­va­ti – stao je za vo­lju ukla­nja­nja ne­spo­ra­zu­ma iz­me­đu Sr­ba i Hr­va­ta, su­spen­du­ju­ći us­put iz­ve­sna neo­tu­đi­va pra­va svih ju­go­slo­ven­skih gra­đa­na, po­go­to­vu Sr­ba i Hr­va­ta. Nji­ho­va se ob­no­va ta­ko­đe za­gli­bi­la u gu­stom mu­lju do­ma­ćeg „is­toč­nog pi­ta­nja“ srp­sko-hr­vat­skih od­no­sa, bez od­go­vo­ra ko­ji bi traj­ni­je za­do­vo­ljio obe stra­ne.

Slo­bo­dan po­li­tič­ki ži­vot u re­al­nom so­ci­ja­li­zmu, one­mo­gu­ćen mo­ni­stič­kom pri­ro­dom ide­o­lo­gi­je, eli­mi­ni­san je, iz­me­đu osta­log, i ar­gu­men­ti­ma ko­ji su na­rod u ob­li­ku rad­nič­ke kla­se – rad­ni­ka, se­lja­ka i poš­te­ne in­te­li­gen­ci­je – sta­vlja­li iz­nad de­mo­kra­ti­je, do­ka­zu­ju­ći da će vi­še­stra­nač­je auto­mat­ski, po si­li bal­kan­skog ge­o­po­li­tič­kog dar­ma­ra, ugro­zi­ti dr­žav­no je­din­stvo.

U me­đu­vre­me­nu je veš­tač­ko amor­ti­zo­va­nje pri­rod­nog na­ci­o­nal­nog sen­ti­men­ta pro­hod­ne ka­na­le naš­lo u krip­tič­nom par­tij­skom ži­vo­tu, gde je po­či­va­la moć, i do­ve­lo do na­ci­o­nal­no ori­jen­ti­sa­nih, u na­če­lu in­ter­na­ci­o­nal­nih ju­go­slo­ven­skih kom­par­ti­ja, hi­me­rič­nog hi­bri­da s te­lom pro­le­ter­skog in­ter­na­ci­o­na­li­zma, a du­šom ma­lo­gra­đan­skog šo­vi­ni­zma. U svim je slu­ča­je­vi­ma na­ci­o­nal­ni in­te­res, bio ili ne bio po­i­sto­ve­ćen s dr­žav­nim, bio ili ne bio se­pa­ra­tan po re­pu­bli­ka­ma, bio ili ne bio auten­ti­čan, imao pri­mat nad in­te­re­si­ma i na­če­li­ma de­mo­kra­ti­je.

De­mo­kra­ti­ja je uvek mo­ra­la če­ka­ti u du­gač­kom re­du, iza dru­gih stvar­nih ili iz­miš­lje­nih na­ci­o­nal­nih pri­o­ri­te­ta. Za nju ni­kad ni­je bi­lo po­god­no vre­me. Ili smo bi­li ugro­že­ni spo­lja, pa nas je de­mo­kra­ti­ja sla­bi­la (kao da je ona, ka­ko je Hi­tler tvr­dio, po se­bi de­struk­tiv­na i ana­ci­o­nal­na) ili smo sa­mi se­be ugro­ža­va­li, pa nas je sla­bi­la još vi­še (kao da je ona po se­bi an­ti­dr­žav­na i an­ti­so­ci­ja­li­stič­ka, ka­ko je mi­slio Sta­ljin).

Slič­nu „krv­nu sli­ku“ po­ka­zu­je do­ma­će al­ban­sko pi­ta­nje, no­vo „is­toč­no pi­ta­nje“ na­še sud­bi­ne. Ugro­že­nost Sr­ba na Ko­so­vu je neo­spor­na, srp­sko pra­vo na sa­mo­od­bra­nu ne­po­re­ci­vo, upr­kos ne­ra­zu­me­va­nju onih ko­ji će, bo­jim se, ugro­že­ni bi­ti po­sle nas.

To je ne­ra­zu­me­va­nje, me­đu­tim, iz­me­đu osta­lih uzro­ka, po­sle­di­ca istih pri­vid­nih na­ci­o­nal­nih pri­o­ri­te­ta, kon­stant­nih u na­šoj po­li­ti­ci, pa i na­či­nu raz­miš­lja­nja, što su de­mo­kra­ti­ju od­la­ga­li i od­la­žu u ime zaš­ti­te ci­lje­va ko­ji se u prin­ci­pu bez de­mo­kra­ti­je ne mo­gu ni do­bro ni traj­no zaš­ti­ti­ti. Re­ći „Sr­bi­ja“, a tek po­tom „de­mo­kra­ti­ja“ zna­či stvo­ri­ti ze­mlju u ko­joj, prem­da srp­ska, mo­žda ne­će vre­de­ti ži­ve­ti, pa če­mu on­da Sr­bi­ja?

Re­či „de­mo­kra­ti­ja“, a tek za­tim „Sr­bi­ja“ zna­či mo­žda ze­mlju u ko­joj će bi­ti de­mo­kra­ti­je, ali ne i Sr­ba da u njoj uži­va­ju, pa ko­me on­da me­đu na­ma, Sr­bi­ma, ta de­mo­kra­ti­ja tre­ba? Ali re­ći „Sr­bi­ja i de­mo­kra­ti­ja“, si­mul­ta­no i re­ci­proč­no, bez pre­va­ge u ko­rist jed­nog ili dru­gog in­te­re­sa, zna­či mo­žda, ako niš­ta dru­go, na­du da se oni mo­gu po­mi­ri­ti. Jer to ni­smo po­ku­ša­li. Sve dru­go je­smo. I sad smo tu gde smo.

Evro­pa ne­ma ve­re u na­še spo­sob­no­sti da ži­vi­mo u de­mo­krat­skom druš­tvu. To je je­dan od raz­lo­ga nje­nog ot­po­ra da joj se pri­dru­ži­mo. Ako mi sa­mi da­je­mo do zna­nja ka­ko de­mo­kra­ti­jom ne ume­mo da ru­ku­je­mo, da se u njoj ne sna­la­zi­mo, da sto­ga i ni­je po­treb­na, čak i da ona ni­je u na­šem na­ci­o­nal­nom in­te­re­su, šta od dru­gih oče­ki­va­ti?