Živeti s krizom

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

114. ŽI­VE­TI S KRI­ZOM ILI OD KRI­ZE?

En­gle­ska pri­vre­da je u kri­zi. In­fla­ci­o­na, ka­mat­na sto­pa i spoljni tr­go­vin­ski de­fi­cit ra­stu; pro­duk­tiv­nost i vred­nost fun­te opa­da­ju. U kri­zi je, još bez­na­dežni­joj, i ju­go­slo­ven­ska. Po­sle dva­de­set go­di­na bo­rav­ka u Bri­ta­ni­ji na­la­zim nešto što dva na­ro­da spa­ja. Uspe­va se na ra­zne načine, ali se pro­pa­da uglav­nom na isti.

Raz­li­ke, na­rav­no, po­sto­je. Kri­za pre­ti istim efek­ti­ma, ali nije iste na­ra­vi. En­gle­ska kri­za po­ti­če od ne­e­fi­ka­sne ili po­gre­š­ne upo­tre­be eko­nom­skih in­stru­me­na­ta koji u SAD, Ja­pa­nu ili Nemačkoj daju po­vol­jne re­zul­ta­te; ju­go­slo­ven­ska od is­prav­ne i do­sled­ne prime­ne po­gre­šnog eko­nom­skog kon­cep­ta koji ni­jed­noj zem­lji „re­al­nog so­ci­ja­li­zma“ nije do­neo ništa do ma­te­ri­jal­nog, du­hov­nog i mo­ral­nog osi­ro­mašenja.

En­gle­ska kri­za nema ničeg za­jed­ničkog s po­li­tičkim si­ste-mom u kome se zbi­va. Isti, de­mo­krat­ski, par­la­men­tar­ni si­stem, s beznačaj­nim, ma­hom izbor­nim ili ad­mi­ni­stra­tiv­ni­m mo­di­fi­ka­ci­ja­ma, u Ita­li­ji i Fran­cu­skoj, nije u kri­zi. Na Is­to­ku, ako se iz­u­zme­Al­ba­ni­ja, koju je ri­gid­na ko­mu­ni­stička dik­ta­tu­ra to­kom je­dva pola veka uspe­la da iz­ve­de čak i iz zdra­ve ljud­ske pa­meti, a nek­mo­li čega dru­gog, sve su so­ci­ja­li­stičke zem­lje u društve­noj ago­ni­ji, is­tori­jskoj ma­te­ri­ci ne­iz­bežnih pro­me­na.

Ru­šen­je Ber­lin­skog zida početak je kra­ja pro­sve­ti­teljs­ke za­blu­de da se čove­kom može uprav­lja­ti bez ob­zi­ra na nje­go­ve ne­po­sred­ne in­te­re­se i cil­je­ve, uzi­ma­jući u ob­zir je­di­no in­te­re­se i cil­je­ve uto­pij­ske ide­je o nje­mu. Kri­ze u istočnim zem­lja­ma, pa i u Ju­go­sla­vi­ji, di­rekt­na su po­sle­di­ca, iskon­ski ver­na re­pro­duk­ci­ja mana po­litičkog ­si­ste­ma, i šanse za raz­re­še­nje ne­ma­ju bez nje­go­ve te­mel­jne iz­me­ne.

Ta­kvim pu­tem poš1e su Mađar­ska i Poljs­ka. Na­ pu­t re­ne­san­se građanskih vrednosti krupnim koracima stupaju Istočna Nemačka i Čeho­slo­vačka. Na vi­di­ku je, još skrom­no do­du­še, i Bu­gar­ska. Ru­mu­ni­ja je počela s pu­štan­jem krvi. Naj­pre je pu­šte­na na­ro­du. Za­tim je deo vođstva pu­stio krv dru­gom delu. Ali je - na obe stra­ne se mi­sli - još mno­go krvi osta­lo na po­grešnom me­stu.





So­vjet­ski Sa­vez je u ne­što drukčijem mo­de­lu pre­po­ro­da. U socija­li­stičkoj po­ro­di­ci, s o­mi­no­znim ime­nom „la­ge­ra“, kao pa­ter fa­mili­as, on je dik­ti­rao ponašanje svih nje­nih čla­no­va. Čvr­sti­nu i efi­ka­snost kon­tro­le ga­ran­to­vao je du­go­go­dišnji brak s boljševi­zmom, re­pu­ta­ci­ja ubeđenog mo­no­ga­mi­ste i ver­nog su­pru­ga.

Onog mo­men­ta kad je, Gor­bačov­lje­voj pe­re­stroj­ki bla­go­da­reći, otac uhvaćen in fla­gran­ti u prel­ju­bi s de­mo­kratskim re­for­mi­stičkim ide­ja­ma, a us­put se i nje­go­va pro­š­lost po­ka­za­la u tam­ni­joj bo­ji­ od pro­pa­gan­di­stičke, sovjetski autoritet opada do mere koja do­ta­da rop­ski za­vi­snoj deci prvi put do­pu­šta iz­ve­snu slo­bo­du. Deca je ko­ri­ste - ko više, ko man­je - za odva­jan­je od kuće i za­sni­van­je vla­sti­tih domaćin­sta­va.

Otac više ne može da se buni, još man­je da ro­di­telj­ski au­toritet us­po­stav­lja si­lom. Ne samo što mu vla­sti­ti po­li­tič­ki van­bračni život­ ne­ da­je ­na ­to mo­ral­no­ pra­vo, već što­ mu ­više ni­je ­u računu ­da ­bra­ni pro­pa­la načela koja i sam s ola­kišan­jem po­ku­ša­va da na­pu­sti. Raz­u­mevan­je za sebe i svo­je pre­o­bražaje može do­bi­ti je­di­no u za­me­nu za raz­u­me­van­je dru­gih.

Zamršenost po­li­tičkog si­ste­ma u Jugo­sla­vi­ji, koja je­dva pri­kri­va jed­no­stav­no­st cil­ja - do­mi­na­ci­ja ­ko­mu­ni­sta, krip­to­ko­mu­ni­sta, pse­u­do­komu­ni­sta i s nji­ma „lju­di za sve se­zo­ne“ - otežana je očevid­nim di­ver­genci­ja­ma u na­ci­o­nal­nim in­te­re­si­ma fe­de­ral­nih je­di­ni­ca, čak a­ko i ne po­sumnja­mo da au­ten­tični na­ci­o­nal­ni in­te­re­si domaćih Al­ba­na­ca nisu u ovoj zem­lji.

Uprkos eks­tra­va­gant­no­sti iz­ve­snih Škota i Vel­ša­na, angažova­nih u bi­zar­noj bor­bi­ za ne­za­vi­snost, i nešto eks­plo­ziv­ni­jim se­ce­si­o­ni­stičkim težnja­ma u Se­ver­noj Ir­skoj, Bri­tanci ne­ma­ju ve­li­kih bri­ga oko toga tre­ba li ili ne kao država da po­sto­je. Većina ih je ube­đe­na da tre­ba i da će pri al­ter­na­tiv­nom re­šen­ju tr­pe­ti svi, naročito man­ji­na koja tako ne mi­sli.

Od­go­vor na bit­no pi­tan­je, žive­ti ili ne žive­ti za­jed­no, oni su dali. Ono što, da­kle, da kri­zu sa­vla­da­ju, Bri­tan­ci rešava­ju - ako uop­šte, ka­kvi su, išta re­š­a­va­ju ~ na­la­zi se eks­klu­ziv­no u pol­ju psi­ho­pa­to­lo­gi­je na­ci­o­nal­ne i ra­sne su­per­i­or­no­sti, ko­ju ­stvar­no­st više ne pod­u­pi­re; u pol­ju teh­nol­oški nedinamične i en­gle­ski ko­mot­ne na­rod­ne pri­vre­de, koju kon­ku­ren­ci­ja pre uspav­lju­je nego na­da­hnju­je; i na još užem pro­sto­ru pret­hod­nog po­lja, u do­me­nu količine i ka­kvoće tru­da po gla­vi sta­nov­ni­ka, ret­kom pod­ručju živo­ta na kome ne­ma­mo raz­lo­ga da im pre­te­ra­no­ za­vi­di­mo.

Ono­ što i mi naj­pre ­val­ja ­da re­š­i­mo­ je hoćemo li da živi­mo­ za­jed­no, pa tek onda kako ćemo to na (re­la­tiv­no) pro­por­ci­o­na­l­no za­do­voljstvo svih po­stići. A hoćemo li žive­ti za­jed­no ili nećemo, od­no­sno ne možemo li ni­ka­ko, ili pod ne­kim okol­no­sti­ma mo­že­mo, pod dru­gim ne možemo, kako da vi­di­mo bez de­mo­krat­skog po­li­tičkog si­ste­ma koji će sva za našu sud­bi­nu re­le­vant­na mišljen­ja pu­sti­ti u rav­no­pra­van op­ti­caj - uz te­go­ve po­je­di­načnih na­ci­o­nal­nih in­te­re­sa, raz­u­me se - od­va­ga­ti ih na kan­ta­ru budućno­sti, te izložiti op­štim, ne­po­sred­nim i taj­nim iz­bo­ri­ma? Re­pa­ri­ra­ti pri­vre­du bez ide­je za ka­kvu se za­jed­ni­cu ona pre­prav­lja isto je što i kon­stru­i­sa­ti mo­tor­za tran­spo­rt­na kola za koja se ne zna­ š­ta tre­ba da vuku.

Pošto smo iz­ne­ti raz­li­ke između en­gle­ske i ju­go­slo­ven­ske kri­ze, red je da vidimo nema li u njima i nešto zajedničko. Na moje iznenađenje – ima. Zajednički su osmesi tekućih premijera. Predsednik naše vlade i Premijer Njenog veličanstva imaju maglovit osmejak trkača koji dobro vidi cilj, ali ne i kako do njega na vreme a celih gaća stići. Ili ni ti osmesi nisu isti? Engleski osmeh brine o tome kako živeti s krizom, naš – kako živeti od krize.