Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
139. KAKO SE PUTEM SUDA (ENGLESKOG) OTRESTI RADNIČKE KLASE
Da to vidimo moramo otvoriti britanske novine, što zbog čaršavskog formata, uz znatnu veštinu, zahteva uvek i fizički napor. Čak i ako vas ostave neobaveštenim o većini značajnih događaja, na šta ste im kad za njih saznate zahvalni, nipošto vas neće prepustiti mraku u pogledu vaše lične i nacionalne irelevancije.
Proišle jeseni kad je možda prvi put posle 1948. Jugoslavija zasluživala pažnju komentatora, o njoj ste u ovdašnjoj štampi mogli naći samo retke, kratke, mahom smušene ili sasvim netačne izveštaje. Pogrešna geografija mešala se u njima s neistinitom istorijom, neinformisanost sa zlom voljom.
Ako nas uopite ima, mada je najčeiće bolje da nas nema, strpani smo u fusnotu rubrike „News digest“, u kojoj „Sandej Tajms“ objavijuje do kosti svarene izvode iz svetske i domaće konfuzije.
28. oktobra 1990, recimo, društvo će nam praviti pokušaj otvaranja britanske ambasade u Teheranu, zamandaljene posle Ruždijeve afere; naivni apel senatora Edvarda Kenedija da se ubrza revizija procesa šestorici nevinih Iraca, osuđenih za terorističke atentate u Birmingemu; neznanac koji je teško ranio dvojicu
ljudi zato što su mu, dok je spavao, obrijali obrve; šestogodišnji Majkl Vud nađen ubijen u potopljenom majdanu i ploča leda ispala iz aviona da probuši krov jedne kuće u Donkasteru.
Pages
▼
Saturday, December 31, 2011
Friday, December 30, 2011
Džon Kernkros
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
138. DŽON KERNKROS I ENGLESKA ŠPIJUNSKA NUMEROMANIJA
Bog nije uhodioAdama i tako saznao da se on o njegovu zapovest u Edenu ogrešio. Znao je to i da ga potajno ne prati, da mu, u profesionalnom špijunskom žargonu rečeno, ne bude „rep“.
Jevrejin Jošua Ben Navin, iako bogom obilno nadahnut, već nije tu moč posedovao: u Hanan je sa Sinaja odaslao agente da pre napada izmere debljinu jerihonskih gradskih zidina. Od Izrailjca Jošue Ben Navina do Engleza Džona Kernkrosa proš1o je hiljade godina a priroda se najstarijeg zanata na svetu, drugog posle prostitudje, nije izmenila. (Ni prostitucije, uostalom.)
Njegov je cilj istina. Ako je filosofska, kad do nje dođe Sokrat, tako je i zovemo; zovemo je istinom. Ako se nje dokopao Zorge, zovemo je špijunskom informacijorn. Do filosofske istine stiže se obično putem druge istine. Do špijunske uvek putem neke laži. Šta smo izvesnim filosofskim istinama dobili, neizvesno je. Ali je izvesno da su mnoge bitke dobijene blagodareći prethodnim obaveštenjima uhoda.
Mnogi su pregovori uspeli samo zato što je preko špijuna jedna strana znala dokle je konkurentska spremna da ide u popuštanju. Iako je cilj filosofije i špijunaže, kao posrednika istine, podudaran, filosofe smatramo časnim, povremeno pametnim, ponekad nastranim, pa i suludim, a špijune, takođe pasionirane tragače za istinom, uvek pametnim i nikad ludim, ali ih uvek pomalo preziremo.
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
138. DŽON KERNKROS I ENGLESKA ŠPIJUNSKA NUMEROMANIJA
Bog nije uhodioAdama i tako saznao da se on o njegovu zapovest u Edenu ogrešio. Znao je to i da ga potajno ne prati, da mu, u profesionalnom špijunskom žargonu rečeno, ne bude „rep“.
Jevrejin Jošua Ben Navin, iako bogom obilno nadahnut, već nije tu moč posedovao: u Hanan je sa Sinaja odaslao agente da pre napada izmere debljinu jerihonskih gradskih zidina. Od Izrailjca Jošue Ben Navina do Engleza Džona Kernkrosa proš1o je hiljade godina a priroda se najstarijeg zanata na svetu, drugog posle prostitudje, nije izmenila. (Ni prostitucije, uostalom.)
Njegov je cilj istina. Ako je filosofska, kad do nje dođe Sokrat, tako je i zovemo; zovemo je istinom. Ako se nje dokopao Zorge, zovemo je špijunskom informacijorn. Do filosofske istine stiže se obično putem druge istine. Do špijunske uvek putem neke laži. Šta smo izvesnim filosofskim istinama dobili, neizvesno je. Ali je izvesno da su mnoge bitke dobijene blagodareći prethodnim obaveštenjima uhoda.
Mnogi su pregovori uspeli samo zato što je preko špijuna jedna strana znala dokle je konkurentska spremna da ide u popuštanju. Iako je cilj filosofije i špijunaže, kao posrednika istine, podudaran, filosofe smatramo časnim, povremeno pametnim, ponekad nastranim, pa i suludim, a špijune, takođe pasionirane tragače za istinom, uvek pametnim i nikad ludim, ali ih uvek pomalo preziremo.
Thursday, December 29, 2011
Evropska ekonomska zajednica
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
137. DUH SIBIL PEN I EVROPSKA EKONOMSKA ZAJEDNICA
Pitate se kakve veze ima duh dadilje EdvardaVI koji ne muči nikog, već mirno vrti fantomsko vreteno, i duh Ujedinjene Evrope koji muči gđu Tačer? Dopustite mi da vezu uspostavim.
Prošle su Zadušnice, najkobnija noć godine, kad naličje sveta napušta leglo zla pod našim petama i vraća se u život da ga teroriše, a pridružuju mu se vešci i veštice koje seoba u pakao tek čeka. Ovdašnja deca praznuju Zadušnice preodevajući se u onostrana strašila i lojanicama rasvetljene tikve krojeći u demonske glave.
Evangelisti su pokrenuli kampanju da druženju s đavolom malih Engleza stanu na put. Po školama i internatima deljen je letak na kome piše: „Ne nasedajte verovanju da su Zadušnice bezazlena zabava. Postoje prave veštice u ovoj zemlji.
One ne nose šiljate šešire, ne jašu na drvenim metlama ali služe Satani. O Zadušnicama se mole đavolu i uživaju u zlu. Satana hoće da su Zadušnice njegov dan. Ako u njemu učestvujete, možete mu se za uvek pridružiti“.
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
137. DUH SIBIL PEN I EVROPSKA EKONOMSKA ZAJEDNICA
Pitate se kakve veze ima duh dadilje EdvardaVI koji ne muči nikog, već mirno vrti fantomsko vreteno, i duh Ujedinjene Evrope koji muči gđu Tačer? Dopustite mi da vezu uspostavim.
Prošle su Zadušnice, najkobnija noć godine, kad naličje sveta napušta leglo zla pod našim petama i vraća se u život da ga teroriše, a pridružuju mu se vešci i veštice koje seoba u pakao tek čeka. Ovdašnja deca praznuju Zadušnice preodevajući se u onostrana strašila i lojanicama rasvetljene tikve krojeći u demonske glave.
Evangelisti su pokrenuli kampanju da druženju s đavolom malih Engleza stanu na put. Po školama i internatima deljen je letak na kome piše: „Ne nasedajte verovanju da su Zadušnice bezazlena zabava. Postoje prave veštice u ovoj zemlji.
One ne nose šiljate šešire, ne jašu na drvenim metlama ali služe Satani. O Zadušnicama se mole đavolu i uživaju u zlu. Satana hoće da su Zadušnice njegov dan. Ako u njemu učestvujete, možete mu se za uvek pridružiti“.
Wednesday, December 28, 2011
Živa bomba
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
136. „ZIVA BOMBA“ I KAKO JE NAPRAVITI
U prošlom ratu, japanske kamikaze - samoubice u avionima -zadale su američkoj pacifističkoj floti teške gubitke u ljudstvu i materijalu. S neba se na brodove VI flote obrušavao „božanski vetar“ japanskog patriotskog fanatizma, u očaj dovodeći zapadnjačku odbranu a u sumnju zapadnjački razum.
Ma šta se o samoubilačkoj taktici mislilo s gledišta savremenog shvatanja humanosti i neotuđivih ljuskih prava, od kojih je pravo na suvereno raspolaganje vlastitim životom najsvetije, dobrovoljna smrt u ratu stekla je u svojoj domovini, Japanu, vitešku slavu, a na Zapadu, u visokim vojnim krugovima, izazvala nevitešku zavist.
Običan, mobilisan, regruto-van vojnik, iz statističkog proseka kojim se pune sve armije hrišćanske civilizacije, ma koliko kod kuće vatren rodoljub, retko se u rovu odlučivao na poduhvat iz kojeg nema povratka. I na bezazlene ratne zadatke dobrovoljci su se određivali.
24. oktobra 1990. i hrišćanska je Evropa stekla „samoubice za nacionalnu stvar“. Što samoubice nisu u strogom smislu reči dobrovoljne - nisu to, zapravo, ni u jednom smislu - drugo je pitanje i spada u psihopatologiju našeg prosvećenog stoleća.
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
136. „ZIVA BOMBA“ I KAKO JE NAPRAVITI
U prošlom ratu, japanske kamikaze - samoubice u avionima -zadale su američkoj pacifističkoj floti teške gubitke u ljudstvu i materijalu. S neba se na brodove VI flote obrušavao „božanski vetar“ japanskog patriotskog fanatizma, u očaj dovodeći zapadnjačku odbranu a u sumnju zapadnjački razum.
Ma šta se o samoubilačkoj taktici mislilo s gledišta savremenog shvatanja humanosti i neotuđivih ljuskih prava, od kojih je pravo na suvereno raspolaganje vlastitim životom najsvetije, dobrovoljna smrt u ratu stekla je u svojoj domovini, Japanu, vitešku slavu, a na Zapadu, u visokim vojnim krugovima, izazvala nevitešku zavist.
Običan, mobilisan, regruto-van vojnik, iz statističkog proseka kojim se pune sve armije hrišćanske civilizacije, ma koliko kod kuće vatren rodoljub, retko se u rovu odlučivao na poduhvat iz kojeg nema povratka. I na bezazlene ratne zadatke dobrovoljci su se određivali.
24. oktobra 1990. i hrišćanska je Evropa stekla „samoubice za nacionalnu stvar“. Što samoubice nisu u strogom smislu reči dobrovoljne - nisu to, zapravo, ni u jednom smislu - drugo je pitanje i spada u psihopatologiju našeg prosvećenog stoleća.
Tuesday, December 27, 2011
Blagoslovena dosada
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
135. BLAGOSLOVENA DOSADA POSTOJANJA ILI POVRATAK
ENGLESKOJ I ENGLEZIMA
Kad sam pisao predgovor za drugu knjigu ovih radiokomentara, objavljenu 1989. pod naslovom Nova pisma iz tuđine, brzopleto priznadoh da mi je, posle dve decenije parazitskog življenja u Britaniji, anglosaksonska civilizacija, najzrelija u hrišćanskom svetu - premda iznuđenim takmičenjem za mesto pod ekonomskim suncem postindustrijske ere ponešto poremećena i razglavljena - postala prilično dosadna;
da sam se, učmao na mekim perinama tehnološkog komfora, uspavan sintetičkim građanskim konvencijama, nezahvalno uželeo prirodnog haosa nepatvorene antropološke i društvene divljine, u kojoj sve staze nisu presedanima raskrčene, a i kad jesu, već posle prve upotrebe, zarasta ih mlado, bujno rastinje ničim neograničene, ničemu obavezne improvizacije. Poverio sam čitaocima kako sam prestar za selidbu u drugu tuđu zemlju, neku koja obećava da će u originalnosti odmeniti neuporedivu Britaniju. Prestar i sit predvidljivih iznenađenja.
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
135. BLAGOSLOVENA DOSADA POSTOJANJA ILI POVRATAK
ENGLESKOJ I ENGLEZIMA
Kad sam pisao predgovor za drugu knjigu ovih radiokomentara, objavljenu 1989. pod naslovom Nova pisma iz tuđine, brzopleto priznadoh da mi je, posle dve decenije parazitskog življenja u Britaniji, anglosaksonska civilizacija, najzrelija u hrišćanskom svetu - premda iznuđenim takmičenjem za mesto pod ekonomskim suncem postindustrijske ere ponešto poremećena i razglavljena - postala prilično dosadna;
da sam se, učmao na mekim perinama tehnološkog komfora, uspavan sintetičkim građanskim konvencijama, nezahvalno uželeo prirodnog haosa nepatvorene antropološke i društvene divljine, u kojoj sve staze nisu presedanima raskrčene, a i kad jesu, već posle prve upotrebe, zarasta ih mlado, bujno rastinje ničim neograničene, ničemu obavezne improvizacije. Poverio sam čitaocima kako sam prestar za selidbu u drugu tuđu zemlju, neku koja obećava da će u originalnosti odmeniti neuporedivu Britaniju. Prestar i sit predvidljivih iznenađenja.
Monday, December 26, 2011
Nužna opozicija
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
134. ZAŠTO JE BRITANIJI NUŽNA A SRBIJI NIJE NUŽNA OPOZICIJA
Već iz naslova emisije vidi se da se u Jugoslaviji nešto zbilo. U njemu nema Jugoslavije, a da li je u stvarnosti ima i koliko je tamo ima, ostaje da se ustanovi drugom prilikom. Umesto Jugoslavije tu je Srbija.
Srbija je još do nedavno bila neravnopravan deo Jugoslavije, a sad je ravnopravan sastojak jugoslovenske drzavnopravne konfuzije. Ima li tu bitne razlike, odlučiće srpska budućnost. Šta se, u međuvremenu, zbilo? U Hrvatskoj i Sloveniji održani su prvi posleratni demokratski višestranački izbori na kojima je pobedila antikomunistička opozicija.
Komunistima je, za uzvrat, pripala pomalo neprirodna čast da budu promotori građanske parlamentarne demokratije na teritoriji na kojoj su je pre pola veka uništili. Ne znam koliko ova naknada zadovoljava hrvatske i slovenačke komuniste, ali je srpske nečemu naučila.
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
134. ZAŠTO JE BRITANIJI NUŽNA A SRBIJI NIJE NUŽNA OPOZICIJA
Već iz naslova emisije vidi se da se u Jugoslaviji nešto zbilo. U njemu nema Jugoslavije, a da li je u stvarnosti ima i koliko je tamo ima, ostaje da se ustanovi drugom prilikom. Umesto Jugoslavije tu je Srbija.
Srbija je još do nedavno bila neravnopravan deo Jugoslavije, a sad je ravnopravan sastojak jugoslovenske drzavnopravne konfuzije. Ima li tu bitne razlike, odlučiće srpska budućnost. Šta se, u međuvremenu, zbilo? U Hrvatskoj i Sloveniji održani su prvi posleratni demokratski višestranački izbori na kojima je pobedila antikomunistička opozicija.
Komunistima je, za uzvrat, pripala pomalo neprirodna čast da budu promotori građanske parlamentarne demokratije na teritoriji na kojoj su je pre pola veka uništili. Ne znam koliko ova naknada zadovoljava hrvatske i slovenačke komuniste, ali je srpske nečemu naučila.
Sunday, December 25, 2011
Quo vadis Britanijo
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
133. QUO VADIS BRITANIJO I JUGOSLAVIJO?
Kuda Britanija ide, jasno je. Htela ili ne,volela ili ne, ide u Evropu. Cela njena povest za Evropu je vezana, ali jedino tako da svoje autentične državne ciljeve pronađe u osvajanjima daleko van ovog konfliktima i protivrečnim nacionalnim interesima razaranog kontinenta. Danas, osim na ekonomskom nivou, to više nije moguće.A Britanija nikad ne radi što
moguće nije. Ona samo nemoguće mogućim čini. I eto, nešto najnemogućnije upravo se zbilo. Britanija je ušla u Evropu. Pokušala je, doduše, po albionskom običaju, najpre da ne uđe, zatim i uđe i ne uđe, ali je, spoznavši gde u kolaču leži zlatnik a gde olovni kalp-dukat, na kraju krajeva ušla. Britanija je u Evropi.Tu je brigu prebrinula. Ostaje da Evropu uveri kako je zaista u nju ušla.
I razume se, spreči Evropu da uđe u Britaniju. Jer, tradicionalan otpor Engleske napoleonskoj ideji ujedinjenja Evrope nije poticao iz straha od ulaska u nju, već od panike pred mogućnošću da u sasvim logičnom reverzibilnom procesu Evropa uđe u Britaniju. A onda ostaje ovoj samo - okean.
Uvod od tri emisije nije bio potreban da se objasni kuda ona ide, jer ona uvek ide tamo gde su joj interesi, nego da vidimo kuda se to uputila Jugoslavija, zemlja koja po trezvenim povesnim kolovozima nije čuvena. Priznajem da to nisam znao i četvrte emisije na temu ne bi bilo da nisam upoznao jednog cinika.
Cinik je genetički Jugosloven. Ne spada, dakle, u Jugoslovene iz neprirodnih ubeđenja nego iz prirodne nužnosti. U žilama mu teče krv svih naših konstitutivnih naroda, uključujući jake pritoke krvi nacionalnih manjina. Kako je, takav, sačuvao smisao za humor ne znam, ali ga u celosti citiram.
Misli se da se Jugoslavija raspada, kaže taj cinik, i da če u njoj, kad se proces dezintegracije okonča, ostati samo Bosna i Hercegovina, jer, osim u Jadransko more, nema kud, i Makedonija koja zbog bugarskih, grčkih, albanskih i srpskih istorijskih aspiracija na njenu teritoriju, ne sme da je napusti.
Tada će se Jugoslaviji u obliku saveza Makedonije i bosanskohercegovačke republike, ali tek naknadno, kad iz nje Srbija i Crna Gora izađu, priključiti otcepljena Slovenija, da bi imala gde prodavati skupu robu a kupovati jeftine sirovine.
Pošto će te tri republike međusobno teritorijalno biti separirane prostranim srpsko-hrvatskim koridorima, cinik tvrdi, da će se tročlanoj Jugoslaviji pridružiti Hrvatska i tako postati večno žuđeni most između katoličkog Zapada i muhamedanskog Istoka, a i Crna Gora da bi imala od čega živeti i kome iseljenike slati.
Najposle će se, noću verovatno, ili pod kakvim nevinijim pseudonimom, uvući i Srbija da vrši stvaranje velike Srbije, što je balkanskim vojnama i Prvim svetskim ratom započela, pa je Drugim u tome ometena. Jugoslavija će se, elem, raspasti, samo da se ponovo sastavi. Jer to je, veli cinik, jedini način da se održi.
Po njemu je za Slovence optimalno rešenje da se pripoje Evropi, a da Srbi odu u Aziju jer dok su u blizini preti opasnost da i oni u Evropu uđu, a onda će Slovenci i odade morati pakovati ruksak, pa im neće ostati ništa drugo nego da se, kao njihovi koruški kompatrioti, proglase Austrijancima i tako konačno Srba spasu.
Hrvati su, međutim, drži on, za to da se Srbi u Evropu bezuslovno prime. Bez njih će im u nepoznatom svetu biti dosadno. Neće imati s kim da se prepiru oko toga ko koga izrabljuje. Moraće optužiti Nemce i verovatno biti u pravu.
Bez Srba, osim toga, neće imati gde povesno da se šire, jer se alternative, prema Italiji ili Mađarskoj, nisu pokazale oportunim. Srpsko stanovište je kao i uvek kinetički jednosmerno i kosovsko: hoćemo li u Evropu još ne znamo, ne znamo da li to odgovara idejama demokratskog socijalizma koji trenutno uzgajamo, ali da na Kosovo hoćemo to je izvesno. I tu između večne komunističke vlade i jutrošnje demokratske opozicije nema razlike. S druge strane, pošto je domaćim Šiptarima Albanija od Evrope najbliža, oni bi tamo.
Srbi i Crnogorci nemaju ništa protiv, pod uslovom da sa sobom ne ponesu zemlju. Cinik, međutim, veruje da ima Šiptara koji bi u Albaniju preneli samo zemlju, a sami kod nas ostali. On tvrdi da se izvesni naši narodi s tim slažu. Srbi se ne slažu s tim našim narodima. Srbi se, takođe, ne slažu ni među sobom. Zato je srpska najveća briga da nađu nekog s kim će se složiti, makar se taj s njima i ne slagao.
Tako misli jugoslovenski cinik. Kako misli običan građanin, kome ružna stvarnost ne dopušta engleski optimizam i na tempiranoj bombi, ne znam. I misli li uopšte? Neko kome toliko dugo nije dopušteno da išta misli, samo da izgovara šta drugi misle, mora se tome najpre naučiti. Za učitelje preporučujem Britance. Ne moraju biti Englezi. Mogu i Škotlanđani.
Mogu oni mrzeti Engleze i vatreno propovedati nezavisnu Škotsku, ali će na izborima u velikoj većini glasati za stranke koje štite integritet Ujedinjenog kraljevstva. Englezi, takođe, mogu ismevati besmislenu težnju siromašnih Škotlanđana za samostalnošću, ali im nikad neće braniti da je zastupaju.
Vaš komentator, u međuvremenu, misli na žalosnu ćinjemcu koja nikog ne optužuje, ali i nama mnogo govori: sedamdest dve smo godine zajedno a dalji smo jedni od drugih nego ikad.
Teši me da su jedni od drugih daleko Škoti i Englezi, pa su ipak zajedno.
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
133. QUO VADIS BRITANIJO I JUGOSLAVIJO?
Kuda Britanija ide, jasno je. Htela ili ne,volela ili ne, ide u Evropu. Cela njena povest za Evropu je vezana, ali jedino tako da svoje autentične državne ciljeve pronađe u osvajanjima daleko van ovog konfliktima i protivrečnim nacionalnim interesima razaranog kontinenta. Danas, osim na ekonomskom nivou, to više nije moguće.A Britanija nikad ne radi što
moguće nije. Ona samo nemoguće mogućim čini. I eto, nešto najnemogućnije upravo se zbilo. Britanija je ušla u Evropu. Pokušala je, doduše, po albionskom običaju, najpre da ne uđe, zatim i uđe i ne uđe, ali je, spoznavši gde u kolaču leži zlatnik a gde olovni kalp-dukat, na kraju krajeva ušla. Britanija je u Evropi.Tu je brigu prebrinula. Ostaje da Evropu uveri kako je zaista u nju ušla.
I razume se, spreči Evropu da uđe u Britaniju. Jer, tradicionalan otpor Engleske napoleonskoj ideji ujedinjenja Evrope nije poticao iz straha od ulaska u nju, već od panike pred mogućnošću da u sasvim logičnom reverzibilnom procesu Evropa uđe u Britaniju. A onda ostaje ovoj samo - okean.
Uvod od tri emisije nije bio potreban da se objasni kuda ona ide, jer ona uvek ide tamo gde su joj interesi, nego da vidimo kuda se to uputila Jugoslavija, zemlja koja po trezvenim povesnim kolovozima nije čuvena. Priznajem da to nisam znao i četvrte emisije na temu ne bi bilo da nisam upoznao jednog cinika.
Cinik je genetički Jugosloven. Ne spada, dakle, u Jugoslovene iz neprirodnih ubeđenja nego iz prirodne nužnosti. U žilama mu teče krv svih naših konstitutivnih naroda, uključujući jake pritoke krvi nacionalnih manjina. Kako je, takav, sačuvao smisao za humor ne znam, ali ga u celosti citiram.
Misli se da se Jugoslavija raspada, kaže taj cinik, i da če u njoj, kad se proces dezintegracije okonča, ostati samo Bosna i Hercegovina, jer, osim u Jadransko more, nema kud, i Makedonija koja zbog bugarskih, grčkih, albanskih i srpskih istorijskih aspiracija na njenu teritoriju, ne sme da je napusti.
Tada će se Jugoslaviji u obliku saveza Makedonije i bosanskohercegovačke republike, ali tek naknadno, kad iz nje Srbija i Crna Gora izađu, priključiti otcepljena Slovenija, da bi imala gde prodavati skupu robu a kupovati jeftine sirovine.
Pošto će te tri republike međusobno teritorijalno biti separirane prostranim srpsko-hrvatskim koridorima, cinik tvrdi, da će se tročlanoj Jugoslaviji pridružiti Hrvatska i tako postati večno žuđeni most između katoličkog Zapada i muhamedanskog Istoka, a i Crna Gora da bi imala od čega živeti i kome iseljenike slati.
Najposle će se, noću verovatno, ili pod kakvim nevinijim pseudonimom, uvući i Srbija da vrši stvaranje velike Srbije, što je balkanskim vojnama i Prvim svetskim ratom započela, pa je Drugim u tome ometena. Jugoslavija će se, elem, raspasti, samo da se ponovo sastavi. Jer to je, veli cinik, jedini način da se održi.
Po njemu je za Slovence optimalno rešenje da se pripoje Evropi, a da Srbi odu u Aziju jer dok su u blizini preti opasnost da i oni u Evropu uđu, a onda će Slovenci i odade morati pakovati ruksak, pa im neće ostati ništa drugo nego da se, kao njihovi koruški kompatrioti, proglase Austrijancima i tako konačno Srba spasu.
Hrvati su, međutim, drži on, za to da se Srbi u Evropu bezuslovno prime. Bez njih će im u nepoznatom svetu biti dosadno. Neće imati s kim da se prepiru oko toga ko koga izrabljuje. Moraće optužiti Nemce i verovatno biti u pravu.
Bez Srba, osim toga, neće imati gde povesno da se šire, jer se alternative, prema Italiji ili Mađarskoj, nisu pokazale oportunim. Srpsko stanovište je kao i uvek kinetički jednosmerno i kosovsko: hoćemo li u Evropu još ne znamo, ne znamo da li to odgovara idejama demokratskog socijalizma koji trenutno uzgajamo, ali da na Kosovo hoćemo to je izvesno. I tu između večne komunističke vlade i jutrošnje demokratske opozicije nema razlike. S druge strane, pošto je domaćim Šiptarima Albanija od Evrope najbliža, oni bi tamo.
Srbi i Crnogorci nemaju ništa protiv, pod uslovom da sa sobom ne ponesu zemlju. Cinik, međutim, veruje da ima Šiptara koji bi u Albaniju preneli samo zemlju, a sami kod nas ostali. On tvrdi da se izvesni naši narodi s tim slažu. Srbi se ne slažu s tim našim narodima. Srbi se, takođe, ne slažu ni među sobom. Zato je srpska najveća briga da nađu nekog s kim će se složiti, makar se taj s njima i ne slagao.
Tako misli jugoslovenski cinik. Kako misli običan građanin, kome ružna stvarnost ne dopušta engleski optimizam i na tempiranoj bombi, ne znam. I misli li uopšte? Neko kome toliko dugo nije dopušteno da išta misli, samo da izgovara šta drugi misle, mora se tome najpre naučiti. Za učitelje preporučujem Britance. Ne moraju biti Englezi. Mogu i Škotlanđani.
Mogu oni mrzeti Engleze i vatreno propovedati nezavisnu Škotsku, ali će na izborima u velikoj većini glasati za stranke koje štite integritet Ujedinjenog kraljevstva. Englezi, takođe, mogu ismevati besmislenu težnju siromašnih Škotlanđana za samostalnošću, ali im nikad neće braniti da je zastupaju.
Vaš komentator, u međuvremenu, misli na žalosnu ćinjemcu koja nikog ne optužuje, ali i nama mnogo govori: sedamdest dve smo godine zajedno a dalji smo jedni od drugih nego ikad.
Teši me da su jedni od drugih daleko Škoti i Englezi, pa su ipak zajedno.
Saturday, December 24, 2011
Republikanska Britanija
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
132. REPUBLIKANSKA BRITANIJA I REPUBLIKANSKA JUGOSLAVIJA
British Commonwealth ili Britanska Republika je trajala toliko kratko da se kod izvesnih ekscentričnih domaćih istoričara, nezasitih u potrazi za haosom, i danas za njom oseća nostalgija.
Sumnjam da je to žal za republikom kao modelom društvenog uređenja. Pre je posredi žaljenje zbog siromaštva građe o njoj. Da je duže trajala, ma i više engleskih glava odnela, više bi se o njoj moglo pisati- No i tako kratka imala je Republika po Britance znatne posledice. čak i po one koji nisu praktikovali crnu magiju, slovili kao vešci i veštice, pa u vreme Kromvela vešani bili diljem Ostrva.
Pre svega u parlamentarnom životu, u odnosima između Krune i naroda predstavljenog njegovom Narodnom skupštinom.
Ne sporim krupnu ulogu Olivera Kromvela u izgradnji moderne engleske države, ali mi se čini da njegov doprinos izvesnim „revolucionarnim shvatanjima demokratije“ nije u načinu zakonitog sazivanja parlamenta već u načinu njegovog nezakonitog raspuštanja, čemu su ga naučili kontrarevolucionarni kraljevi. Čarls I, recimo, koji je pogubljen kao izdajnik, od kakve će sudbine Kromvela sačuvati samo prirodna smrt.
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
132. REPUBLIKANSKA BRITANIJA I REPUBLIKANSKA JUGOSLAVIJA
British Commonwealth ili Britanska Republika je trajala toliko kratko da se kod izvesnih ekscentričnih domaćih istoričara, nezasitih u potrazi za haosom, i danas za njom oseća nostalgija.
Sumnjam da je to žal za republikom kao modelom društvenog uređenja. Pre je posredi žaljenje zbog siromaštva građe o njoj. Da je duže trajala, ma i više engleskih glava odnela, više bi se o njoj moglo pisati- No i tako kratka imala je Republika po Britance znatne posledice. čak i po one koji nisu praktikovali crnu magiju, slovili kao vešci i veštice, pa u vreme Kromvela vešani bili diljem Ostrva.
Pre svega u parlamentarnom životu, u odnosima između Krune i naroda predstavljenog njegovom Narodnom skupštinom.
Ne sporim krupnu ulogu Olivera Kromvela u izgradnji moderne engleske države, ali mi se čini da njegov doprinos izvesnim „revolucionarnim shvatanjima demokratije“ nije u načinu zakonitog sazivanja parlamenta već u načinu njegovog nezakonitog raspuštanja, čemu su ga naučili kontrarevolucionarni kraljevi. Čarls I, recimo, koji je pogubljen kao izdajnik, od kakve će sudbine Kromvela sačuvati samo prirodna smrt.
Friday, December 23, 2011
O Ujedinjenom Kraljevstvu
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
131. O UJEDINJENOM KRALJEVSTVU I RAZJEDINJENOJ KRALJEVINI
Kraljevstva na Ostrvu traju oko hiljadu i pet stotina godina, samo se do stapanja osvajačkih Normana i domorodačkih Anglosaksonaca u naciju, menjahu i narodi i dinastije (kasnije isključivo dinastije).
Decenija Kromvelovog haotičnog republikanskog interegnuma, od pada do restauracije Stjuarta (1649-1660), uspela je jedino da učvrsti monarhijski model vladavine i potvrdi poslovičnu englesku žilavost u otporu prema naglim promenama. Pesnik Hajne je kazao da se ovde sve događa sa sto godina zakašnjenja. Republika je u Engleskoj zakasnila za hiljadu i pet stotina.
Nemam zbog tog zakašnjenja šta da žalim. I nije posredi neprijatno iskustvo s jednom drugom Republikom. Moji su razlozi pokajničke prirode. O Ujedinjenom kraljevstvu i njegovoj istoriji govorim s ovog radija svakog prvog utorka u mesecu.
Govorim s poštovanjem ali i ljubomorom, pa i izvesnom zlobom. Sumnjam da bi mi ovakvu slobodu dozvolila republikanska vlada slobodoumnog Olivera Kromvela. O Kraljevini Jugoslaviji nikad govorio nisam, pa je, evo, došao red i na to istorijsko, versajsko pastorče, koje, kako videsmo, niko nije želeo a ipak je rođeno.
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
131. O UJEDINJENOM KRALJEVSTVU I RAZJEDINJENOJ KRALJEVINI
Kraljevstva na Ostrvu traju oko hiljadu i pet stotina godina, samo se do stapanja osvajačkih Normana i domorodačkih Anglosaksonaca u naciju, menjahu i narodi i dinastije (kasnije isključivo dinastije).
Decenija Kromvelovog haotičnog republikanskog interegnuma, od pada do restauracije Stjuarta (1649-1660), uspela je jedino da učvrsti monarhijski model vladavine i potvrdi poslovičnu englesku žilavost u otporu prema naglim promenama. Pesnik Hajne je kazao da se ovde sve događa sa sto godina zakašnjenja. Republika je u Engleskoj zakasnila za hiljadu i pet stotina.
Nemam zbog tog zakašnjenja šta da žalim. I nije posredi neprijatno iskustvo s jednom drugom Republikom. Moji su razlozi pokajničke prirode. O Ujedinjenom kraljevstvu i njegovoj istoriji govorim s ovog radija svakog prvog utorka u mesecu.
Govorim s poštovanjem ali i ljubomorom, pa i izvesnom zlobom. Sumnjam da bi mi ovakvu slobodu dozvolila republikanska vlada slobodoumnog Olivera Kromvela. O Kraljevini Jugoslaviji nikad govorio nisam, pa je, evo, došao red i na to istorijsko, versajsko pastorče, koje, kako videsmo, niko nije želeo a ipak je rođeno.
Thursday, December 22, 2011
Povest Velike Britanije
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
130. „K PITANJIMA“ POVESTI VELIKE BRITANIJE I MALE JUGOSLAVIJE
U ovoj emisiji ispričaću kratku povest dve zemlje u kojima živim. Ne živim, u stvari, ni u jednoj. U prvoj kao ludak radim, u drugoj se kao ludak jedem, a vi, ako vam je do toga, pogađajte kako se koja zove. Pošto se, posredstvom BBC-a, pritom o Engleskoj već bavim, odmah ću preći na moju zemlju koja se bavi mnome.
Za povest Britanije biće mi potrebno dvadeset šest deset minutnih emisija. Priču o prošlosti, sadašnjosti (možda i budučnosti) Jugoslavije nastojaću da ispričam u četiri šesto minutne, a da još mesta preostane za poređenja s Britanijom.
Postoji geografska zagonetka koja glasi: „Šta je to što ima tri boga, šest naroda, osam država a jedno ime?“ Odgovor je Jugoslavija. „Šta je to“, glasi druga, semantička pitalica, „Što nešto znači, a ime mu ne znači ništa?“ To je opet Jugoslavija. Kruži, najzad, i treća, politička enigma: „Koja je to najsavršenija zemlja na svetu koja nikako da se iz tog savršenstva izvuče i stane na svoje noge?“ I po treći put je to Jugoslavija.
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
130. „K PITANJIMA“ POVESTI VELIKE BRITANIJE I MALE JUGOSLAVIJE
U ovoj emisiji ispričaću kratku povest dve zemlje u kojima živim. Ne živim, u stvari, ni u jednoj. U prvoj kao ludak radim, u drugoj se kao ludak jedem, a vi, ako vam je do toga, pogađajte kako se koja zove. Pošto se, posredstvom BBC-a, pritom o Engleskoj već bavim, odmah ću preći na moju zemlju koja se bavi mnome.
Za povest Britanije biće mi potrebno dvadeset šest deset minutnih emisija. Priču o prošlosti, sadašnjosti (možda i budučnosti) Jugoslavije nastojaću da ispričam u četiri šesto minutne, a da još mesta preostane za poređenja s Britanijom.
Postoji geografska zagonetka koja glasi: „Šta je to što ima tri boga, šest naroda, osam država a jedno ime?“ Odgovor je Jugoslavija. „Šta je to“, glasi druga, semantička pitalica, „Što nešto znači, a ime mu ne znači ništa?“ To je opet Jugoslavija. Kruži, najzad, i treća, politička enigma: „Koja je to najsavršenija zemlja na svetu koja nikako da se iz tog savršenstva izvuče i stane na svoje noge?“ I po treći put je to Jugoslavija.
Wednesday, December 21, 2011
Kad ministri spavaju?
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
129. KOGA BRIGA KAD MINISTRI SPAVAJU!
U Velikoj Britaniji ministri danju rade, uspešno ili bezuspešno, kako kad, a noću čame u parlamentu i znoje se odgovarajuči na zlobne primedbe odmorne opozicije. U Jugoslaviji su, bar do sada, danju radili, mahom bezuspešno, a noću uspešno u krevetu spavali.
Ministri Njenog veličanstva noč provode s prijateljski ili neprijateljski raspoloženim muškarcima, jer žena u skupštini malo ima; jugoslovenski s prijateljski ili neprijateljski raspoloženim ženama. Prvi noće s političkom, drugi s porodičnom opozicijom. Ne ulazeći u to koja je gora, od toga kako ko od političara provodi noć zavisi i kakav će nama osvanuti dan. Tu leži bitna razlika između našeg i britanskog političkog sistema iz koje proizilaze i ostale.
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
129. KOGA BRIGA KAD MINISTRI SPAVAJU!
U Velikoj Britaniji ministri danju rade, uspešno ili bezuspešno, kako kad, a noću čame u parlamentu i znoje se odgovarajuči na zlobne primedbe odmorne opozicije. U Jugoslaviji su, bar do sada, danju radili, mahom bezuspešno, a noću uspešno u krevetu spavali.
Ministri Njenog veličanstva noč provode s prijateljski ili neprijateljski raspoloženim muškarcima, jer žena u skupštini malo ima; jugoslovenski s prijateljski ili neprijateljski raspoloženim ženama. Prvi noće s političkom, drugi s porodičnom opozicijom. Ne ulazeći u to koja je gora, od toga kako ko od političara provodi noć zavisi i kakav će nama osvanuti dan. Tu leži bitna razlika između našeg i britanskog političkog sistema iz koje proizilaze i ostale.
Tuesday, December 20, 2011
Objašnjenje Jugoslavije
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
128. POSLEDNJI POKUŠAJ DA SE GOSPODINU DŽONSU OBJASNI JUGOSLAVIJA
„Prošlo je dosta vremena“, rekao je moj engleski prijatelj, „otkako ste mi onako kristalno jasno objasnili vašu lepu zemlju. Mora da sa mnom nešto nije u redu kad nisam sve shvatio. Da li biste bili Ijubazni da pokušate ponovo?“ Nisam mogao odbiti, ali sam nastojao da misiju što više suzim. „Objasniću vam samo ono što niste razumeli.“ „Iskren da budem, nisam razumeo ništa“, rekao je postiđeno g. Džons.
„U redu“, rekoh mračno, „pitajte“. Podsetio me je da sam tvrdio kako u Jugoslaviji vlada komunistička partija i da druge stranke nisu dopuštene. Objasnih mu da je sada stanje znatno bolje. Gotovo su svuda komunisti s vlasti zbačeni. U Sloveniji vlast drži koalicija demokratskih struja, u Hrvatskoj takođe jedna antikomunistička stranka. „A u vašoj Srbiji?“
„I tu više nisu na vlasti.“ „Ko je na vlasti?“ „Socijalisti.“ „Po tradiciji, pretpostavljam, antikomunistički raspoloženi?“ „Ne, gospodine, komunistički raspoloženi, samo se sad zovu socijalisti, jasno?“ „Ap-so-lu-tno, samo zašto su menjali ime ako su ostali isti?“ „Lakše je menjati ime nego članstvo, zar nije?“ „Ap-so-lu-tno, no zar najbolje nije promeniti politiku?“ „Možda“, kazao sam, „ali onda ne bi ostali komunisti, jasno?“ „Ap-so-lu-tno“, složio se g. Džons, „no ipak se pitam kako u tako jasnoj situaciji funkcioniše vlada?“
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
128. POSLEDNJI POKUŠAJ DA SE GOSPODINU DŽONSU OBJASNI JUGOSLAVIJA
„Prošlo je dosta vremena“, rekao je moj engleski prijatelj, „otkako ste mi onako kristalno jasno objasnili vašu lepu zemlju. Mora da sa mnom nešto nije u redu kad nisam sve shvatio. Da li biste bili Ijubazni da pokušate ponovo?“ Nisam mogao odbiti, ali sam nastojao da misiju što više suzim. „Objasniću vam samo ono što niste razumeli.“ „Iskren da budem, nisam razumeo ništa“, rekao je postiđeno g. Džons.
„U redu“, rekoh mračno, „pitajte“. Podsetio me je da sam tvrdio kako u Jugoslaviji vlada komunistička partija i da druge stranke nisu dopuštene. Objasnih mu da je sada stanje znatno bolje. Gotovo su svuda komunisti s vlasti zbačeni. U Sloveniji vlast drži koalicija demokratskih struja, u Hrvatskoj takođe jedna antikomunistička stranka. „A u vašoj Srbiji?“
„I tu više nisu na vlasti.“ „Ko je na vlasti?“ „Socijalisti.“ „Po tradiciji, pretpostavljam, antikomunistički raspoloženi?“ „Ne, gospodine, komunistički raspoloženi, samo se sad zovu socijalisti, jasno?“ „Ap-so-lu-tno, samo zašto su menjali ime ako su ostali isti?“ „Lakše je menjati ime nego članstvo, zar nije?“ „Ap-so-lu-tno, no zar najbolje nije promeniti politiku?“ „Možda“, kazao sam, „ali onda ne bi ostali komunisti, jasno?“ „Ap-so-lu-tno“, složio se g. Džons, „no ipak se pitam kako u tako jasnoj situaciji funkcioniše vlada?“
Monday, December 19, 2011
Na demonstracijama
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
127. GOSPODIN DŽONS, DRUG ŽIVORAD I JA NA DEMONSTRACIJAMA
13. juna 1990. održane su, s dozvolom vlasti, u Beogradu demonstracije pet opozicionih stranaka Srbije. Zahtevani su slobodni višestranački izbori pre donošenja jednostranačkog republičkog ustava. Na njima sam kao privremeni potpredsednik Demokratske stranke i ja sudelovao.
Video sam mnoge demonstracije. Na nekima i učestvovao. 25. i 27. marta 1941. kao jedanaestogodišnjak, juna 1968, kad sam imao trideset osam, i sad, 1990. u šezdesetoj, premda nisam Sartr, i kao model-građaninu ne mili mi se lomatanje prometnim ulicama ni sedenje na golom asfaltu.
Većinu, srećom, gledao sam na televiziji. Poslednje behu londonske, upriličene protiv torijevske lokalne poreske politike. Njihov uticaj na vladinu odluku još je neizvestan. Izvestan uspeh postigli su jedino lopovi koji su porazbijali izloge i temeljno ispraznili izloge u Totenam Kort Roudu, komercijalnom centru za računare, električne i eiektronske uređaje.
Beogradske demonstracije su imale tri obeležja. Behu to prve antikomunisdčke demonstracije od rata naovamo; na njima su kao nezavisni posmatrači učestvovali moji prijatelji Engilez gospodin Džons i Srbin drug Živorad; treće obeležje ostavljam za kraj priče.
Kako se moji prijatelji nađoše ovde gde im mesto nije? Gospodin Džons je putovao u Dubrovnik, pa se, nadajući se nečem egzotičnom, zadržao da prisustvuje rađanju srpske demokratije. Drug Živorad mi je telefonirao: „Slušaj“, rekao je, „ja sam komunista i s tobom se ne slažem, ali te, kao prijatelj, s tom tvojom bednom kilažom, ne smem pustiti samog.“ Dirnula me je i radoznalost Džonsova i briga Zivoradova.
Sakupilo se prema zvaničnoj stampi 8 000 Ijudi, po nezavisnijim izvorima do 50 000, a prema nama, učesnicima, naravno, i više. Najpre je održano nekoliko oštrih antikomunističkih govora, koji su ugodno iznenadili Džonsa,a Živorada naljutili. Džons je rekao: „Jolly good.
Ja sarn držao da samo Englezi znaju šta je demokratija!“ Živorad je kazao: „Sve ovo što vi hoćete hoće i Partija, samo se vi, brate, mnogo žurite!“ Ja sam smotreno ćutao, smatrajući da pola veka čekanja nije baš tako malo kako se komunistima čini.
U povorci krenusmo u Skupštinu Srbije gde su naši predstavnici pokušali da njenom predsedniku Sokoloviću uruče peticiju sa zahtevima opozicije. Nisu uspeli. Predsednik ih nije mogao primiti. Bio je zauzet razgovorima s prijateljima iz jedne afričke zemlje, nije rečeno naše ili tuđe. Ali je rečeno da se dođe sutra.
Kako se demonstracije ne mogu držati svakog dana, ljubazni poziv je odbijen. Živorad je s razumevanjem rekao: „Vidiš li ti, bre, koliko mi komunisti radimo?“ Džons je bez razumevanja kazao: „Peticiju je, kao u Dauning stritu 10, mogao uzeti i portir.“ Ja sam opet smotreno ćutao.
Bolje bi bilo da sam na ćutanju ostao. Umesto toga, održao sam govor u kome sam, između ostalog, kazao da su se vremena divotno promenila i da bismo zbog ovakvog protesta još pre godinu dana od policije dobili batine. Džons me je začuđeno pitao: „Zašto?“ Živorad mu je odgovorio da je to laž i da u Srbiji „narod niko ne sme da bije".
Bio je u pravu. Bila je laž. Samo - druga.
Demonstracije su objavljivanjem njihovog završetka okončane pred zgradom televizije koju je od rumunskog sindroma štitio kordon ljubazno neutralnih milicionera. Živorad je ponosno uzviknuo: „Molim lepo!“ Džons me je prekorno pogledao.
U tom času je dojurilo nekoliko plavih kola, iz njih su iskočili specijalci i počeli nas nemilosrdno mlatiti. Povređeno je više desetina demonstranata, demonstrantkinja, čak i trinaestogodišnjih demonstrantćića. Jednom demokrati slomljena je ključna kost. Ja sam dobio udarac u nogu i u glavu.
G. Džons, srećom, nije dobio ništa, inače bi Velika Britanija prekinula odnose s nama kad nam je zbog zajedničkog opiranja Evropi najpotrebnija. Drug Žrvorad jedobio napad besa: „Dosta mi je te vaše jebene demokratije!“ rekao je kad smo seli da saberemo utiske, a ja i bolove. Njemu je demokratije bilo mnogo jedan jedini dan. Hteo sam ga pitati kako će je izdržati celog života, ali odustadoh.
Džons se diskretno raspitivao može li dobiti odštetu ako ne produži za Dubrovnik nego se odmah vrati kući. Ja sam ćutao. „Znam ko me je udario u nogu“, rekoh najzad, „ali ko li me, majku li mu njegovu, opali po glavi?“ Živorad je stidljivo oborio oči: „Zar je to sad važno?“ „Možda nije danas, ali će biti sutra“, rekao sam, ne skidajući pogled s njegove debele bokserske šake.
Tako se završiše beogradske demonstracije od 13. juna 1990. a s njima i moje radio-prijateljstvo s drugom Živoradom.
Od tada ga više nisam video. Ali sam na oprezi. Neću se začuditi ako ga sretnem na zboru svoje stranke. Najpre kao pažljivog slušaoca, potom kao glavnog vratara. Grdiće režim i podučavati me demokratiji, uskraćujući članarinu komunistima još neko vreme dok se haos neizvesnoti ne učvrsti i nestrpljivim ljudima dojadi pa bude mogao da joj se bez rizika opet vrati. Predviđam mu veliku političku budućnost.
Za parlamen se, verovatno neće kandidovati. Spavati može i u krevetu, u svom domu.
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
127. GOSPODIN DŽONS, DRUG ŽIVORAD I JA NA DEMONSTRACIJAMA
13. juna 1990. održane su, s dozvolom vlasti, u Beogradu demonstracije pet opozicionih stranaka Srbije. Zahtevani su slobodni višestranački izbori pre donošenja jednostranačkog republičkog ustava. Na njima sam kao privremeni potpredsednik Demokratske stranke i ja sudelovao.
Video sam mnoge demonstracije. Na nekima i učestvovao. 25. i 27. marta 1941. kao jedanaestogodišnjak, juna 1968, kad sam imao trideset osam, i sad, 1990. u šezdesetoj, premda nisam Sartr, i kao model-građaninu ne mili mi se lomatanje prometnim ulicama ni sedenje na golom asfaltu.
Većinu, srećom, gledao sam na televiziji. Poslednje behu londonske, upriličene protiv torijevske lokalne poreske politike. Njihov uticaj na vladinu odluku još je neizvestan. Izvestan uspeh postigli su jedino lopovi koji su porazbijali izloge i temeljno ispraznili izloge u Totenam Kort Roudu, komercijalnom centru za računare, električne i eiektronske uređaje.
Beogradske demonstracije su imale tri obeležja. Behu to prve antikomunisdčke demonstracije od rata naovamo; na njima su kao nezavisni posmatrači učestvovali moji prijatelji Engilez gospodin Džons i Srbin drug Živorad; treće obeležje ostavljam za kraj priče.
Kako se moji prijatelji nađoše ovde gde im mesto nije? Gospodin Džons je putovao u Dubrovnik, pa se, nadajući se nečem egzotičnom, zadržao da prisustvuje rađanju srpske demokratije. Drug Živorad mi je telefonirao: „Slušaj“, rekao je, „ja sam komunista i s tobom se ne slažem, ali te, kao prijatelj, s tom tvojom bednom kilažom, ne smem pustiti samog.“ Dirnula me je i radoznalost Džonsova i briga Zivoradova.
Sakupilo se prema zvaničnoj stampi 8 000 Ijudi, po nezavisnijim izvorima do 50 000, a prema nama, učesnicima, naravno, i više. Najpre je održano nekoliko oštrih antikomunističkih govora, koji su ugodno iznenadili Džonsa,a Živorada naljutili. Džons je rekao: „Jolly good.
Ja sarn držao da samo Englezi znaju šta je demokratija!“ Živorad je kazao: „Sve ovo što vi hoćete hoće i Partija, samo se vi, brate, mnogo žurite!“ Ja sam smotreno ćutao, smatrajući da pola veka čekanja nije baš tako malo kako se komunistima čini.
U povorci krenusmo u Skupštinu Srbije gde su naši predstavnici pokušali da njenom predsedniku Sokoloviću uruče peticiju sa zahtevima opozicije. Nisu uspeli. Predsednik ih nije mogao primiti. Bio je zauzet razgovorima s prijateljima iz jedne afričke zemlje, nije rečeno naše ili tuđe. Ali je rečeno da se dođe sutra.
Kako se demonstracije ne mogu držati svakog dana, ljubazni poziv je odbijen. Živorad je s razumevanjem rekao: „Vidiš li ti, bre, koliko mi komunisti radimo?“ Džons je bez razumevanja kazao: „Peticiju je, kao u Dauning stritu 10, mogao uzeti i portir.“ Ja sam opet smotreno ćutao.
Bolje bi bilo da sam na ćutanju ostao. Umesto toga, održao sam govor u kome sam, između ostalog, kazao da su se vremena divotno promenila i da bismo zbog ovakvog protesta još pre godinu dana od policije dobili batine. Džons me je začuđeno pitao: „Zašto?“ Živorad mu je odgovorio da je to laž i da u Srbiji „narod niko ne sme da bije".
Bio je u pravu. Bila je laž. Samo - druga.
Demonstracije su objavljivanjem njihovog završetka okončane pred zgradom televizije koju je od rumunskog sindroma štitio kordon ljubazno neutralnih milicionera. Živorad je ponosno uzviknuo: „Molim lepo!“ Džons me je prekorno pogledao.
U tom času je dojurilo nekoliko plavih kola, iz njih su iskočili specijalci i počeli nas nemilosrdno mlatiti. Povređeno je više desetina demonstranata, demonstrantkinja, čak i trinaestogodišnjih demonstrantćića. Jednom demokrati slomljena je ključna kost. Ja sam dobio udarac u nogu i u glavu.
G. Džons, srećom, nije dobio ništa, inače bi Velika Britanija prekinula odnose s nama kad nam je zbog zajedničkog opiranja Evropi najpotrebnija. Drug Žrvorad jedobio napad besa: „Dosta mi je te vaše jebene demokratije!“ rekao je kad smo seli da saberemo utiske, a ja i bolove. Njemu je demokratije bilo mnogo jedan jedini dan. Hteo sam ga pitati kako će je izdržati celog života, ali odustadoh.
Džons se diskretno raspitivao može li dobiti odštetu ako ne produži za Dubrovnik nego se odmah vrati kući. Ja sam ćutao. „Znam ko me je udario u nogu“, rekoh najzad, „ali ko li me, majku li mu njegovu, opali po glavi?“ Živorad je stidljivo oborio oči: „Zar je to sad važno?“ „Možda nije danas, ali će biti sutra“, rekao sam, ne skidajući pogled s njegove debele bokserske šake.
Tako se završiše beogradske demonstracije od 13. juna 1990. a s njima i moje radio-prijateljstvo s drugom Živoradom.
Od tada ga više nisam video. Ali sam na oprezi. Neću se začuditi ako ga sretnem na zboru svoje stranke. Najpre kao pažljivog slušaoca, potom kao glavnog vratara. Grdiće režim i podučavati me demokratiji, uskraćujući članarinu komunistima još neko vreme dok se haos neizvesnoti ne učvrsti i nestrpljivim ljudima dojadi pa bude mogao da joj se bez rizika opet vrati. Predviđam mu veliku političku budućnost.
Za parlamen se, verovatno neće kandidovati. Spavati može i u krevetu, u svom domu.
Saturday, December 17, 2011
Novi parlamentarizam
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
126. DRUG ŽIVORAD I NOVI PARLAMENTARIZAM
Kad je moj prijatelj i uzor Srbin drug Živorad, delegat naroda u Skupitini Srbije, obavešten da će se i kod nas uvesti višestranački sistem zapadnog modela, bio je vrlo potišten i zabrinut. Posle sahrane Josipa Broza takvog ga nisam video. „Brineš hoće li te i pod tim uslovima birati u skupštinu?“ pitao sam ga. „Ma jok“, rekao je, „brinem što neću više imati gde da spavam.“
Kao čovek za sve sezone i sve funkcije, na njima je ponekad ponešto morao i raditi, a kao hronični komunist još biti i partijski budan. Jedino je u Narodnoj skupštini mogao ćutati i spavati, a da ga niko na odgovornost ne uzima, već da ga baš zbog toga uvek iznova biraju. „A da izabran nećeš biti, to te ne brine?“ „Što da me brine?“ „Pa komunista si a oni trenutno nisu u modi.“
„Ko je sada u modi?“ „Nacionalisti, veliki Srbi.“ „Pa šta?“ odgovorio je, zevajući,' „postaću veliki Srbin i mirna Bosna.“ Bio sam zadovoljan što nisam bio toliko ubeđen u ispravnost svojih političkih nazora da mu perspektivne na budućim izborima predložim demokrate.
Inače bi sutra spavao u Demokratskoj stranci. Pitao sam ga odakle mu ideja da je parlament najpogodnije mesto zagodišnji odmor. „Video sam to na engleskoj televiziji“, rekao je. „To, Živorade, nije engleska Narodna skupštma. To što si video je Dom lordova.“ „Ne znam šta je, ali se spava dobro“, rekao je. „A jesi li video kako viču jedan na drugog i kako se grde?“ „Video sam. Šta im je to?“ „E to ti je engleska Narodna skupština.“ „A ja mislio da je stočni pijac“, odgovorio je začuđeno.
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
126. DRUG ŽIVORAD I NOVI PARLAMENTARIZAM
Kad je moj prijatelj i uzor Srbin drug Živorad, delegat naroda u Skupitini Srbije, obavešten da će se i kod nas uvesti višestranački sistem zapadnog modela, bio je vrlo potišten i zabrinut. Posle sahrane Josipa Broza takvog ga nisam video. „Brineš hoće li te i pod tim uslovima birati u skupštinu?“ pitao sam ga. „Ma jok“, rekao je, „brinem što neću više imati gde da spavam.“
Kao čovek za sve sezone i sve funkcije, na njima je ponekad ponešto morao i raditi, a kao hronični komunist još biti i partijski budan. Jedino je u Narodnoj skupštini mogao ćutati i spavati, a da ga niko na odgovornost ne uzima, već da ga baš zbog toga uvek iznova biraju. „A da izabran nećeš biti, to te ne brine?“ „Što da me brine?“ „Pa komunista si a oni trenutno nisu u modi.“
„Ko je sada u modi?“ „Nacionalisti, veliki Srbi.“ „Pa šta?“ odgovorio je, zevajući,' „postaću veliki Srbin i mirna Bosna.“ Bio sam zadovoljan što nisam bio toliko ubeđen u ispravnost svojih političkih nazora da mu perspektivne na budućim izborima predložim demokrate.
Inače bi sutra spavao u Demokratskoj stranci. Pitao sam ga odakle mu ideja da je parlament najpogodnije mesto zagodišnji odmor. „Video sam to na engleskoj televiziji“, rekao je. „To, Živorade, nije engleska Narodna skupštma. To što si video je Dom lordova.“ „Ne znam šta je, ali se spava dobro“, rekao je. „A jesi li video kako viču jedan na drugog i kako se grde?“ „Video sam. Šta im je to?“ „E to ti je engleska Narodna skupština.“ „A ja mislio da je stočni pijac“, odgovorio je začuđeno.
Friday, December 16, 2011
Što zemlji pripada
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
125. ŠTO ZEMLJI PRIPADA, ZEMLJI NEKA SE VRATI
Engleska je u izvesnom smislu čistunska zemlja, ali joj to ne šmeta da obožava prljave afere. Naročito ako se novca tiču. Dovoljno ga je mnogo ukrasti i postati čuven. Ukoliko je suma veća, veća je i slava.
Ulični kradljivci ili bednici što kradu za život, naprotiv, izdašno se preziru i oštro progone. Nije u pitanju njihov nečastan postupak koliko odsustvo, u tim sitnim kriminalnim poduhvatima, svake vizije, imaginacije, grandece, iznad svega piratskog pustolovnog duha.
Setite se „pljačke stoleća“ u režiji znamenitog R. Bigsa. Pošto je neko vreme bila na njega besna, više što mu je zavidela no što ga je osuđivala, kad ga je posle niza godina izbeglištva iz Rio de Žaneira valjalo ekstradirati u zemlju njegovog rođenja, državljanstva i nedela, i kad je Brazilija tome pravila administra-tivne smetnje, cela je Engleska stala na Bigsovu stranu.
Pitao sam prijatelja Džonsa za razlog: “Čovek je nesumnjivo pocinio nešto nečasno, zar nije?“ rekao sam. „Ali se pri tom časno trudio“, odgovorio je g. Džons, „uspeo je. Što da se ne ostavi na miru?“ Ako ste pri tom bogati, pa vam, zapravo, taj novac ne treba, ako od njega ne zavisite nego ste ga uzeli sporta ili avanture radi, slava će vam biti neizmerna i počastvovana je tamnica kojoj će biti dano da vas udomi.
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
125. ŠTO ZEMLJI PRIPADA, ZEMLJI NEKA SE VRATI
Engleska je u izvesnom smislu čistunska zemlja, ali joj to ne šmeta da obožava prljave afere. Naročito ako se novca tiču. Dovoljno ga je mnogo ukrasti i postati čuven. Ukoliko je suma veća, veća je i slava.
Ulični kradljivci ili bednici što kradu za život, naprotiv, izdašno se preziru i oštro progone. Nije u pitanju njihov nečastan postupak koliko odsustvo, u tim sitnim kriminalnim poduhvatima, svake vizije, imaginacije, grandece, iznad svega piratskog pustolovnog duha.
Setite se „pljačke stoleća“ u režiji znamenitog R. Bigsa. Pošto je neko vreme bila na njega besna, više što mu je zavidela no što ga je osuđivala, kad ga je posle niza godina izbeglištva iz Rio de Žaneira valjalo ekstradirati u zemlju njegovog rođenja, državljanstva i nedela, i kad je Brazilija tome pravila administra-tivne smetnje, cela je Engleska stala na Bigsovu stranu.
Pitao sam prijatelja Džonsa za razlog: “Čovek je nesumnjivo pocinio nešto nečasno, zar nije?“ rekao sam. „Ali se pri tom časno trudio“, odgovorio je g. Džons, „uspeo je. Što da se ne ostavi na miru?“ Ako ste pri tom bogati, pa vam, zapravo, taj novac ne treba, ako od njega ne zavisite nego ste ga uzeli sporta ili avanture radi, slava će vam biti neizmerna i počastvovana je tamnica kojoj će biti dano da vas udomi.
Thursday, December 15, 2011
Uloga životinja
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
124. ULOGA ŽIVOTINJA U ENGLESKOM I SRPSKOM JAVNOM ŽIVOTU
Već sama činjenica da su simboli starogrčkih plemena bili životinjskog roda, da su postojali Grci-konji, Grci-sove, Grci-ovnovi, da su tokom srednjeg veka simboli Srba bili vukovi, Latina lisice, Bugara risovi, pa da i danas žive američki orao, galski petao, ruski medved ili, premda na tanjoj dijeti, britanski lav, svedoči o značajnoj ulozi faune, naročito zverinja u ljudskoj povesti.
U ovoj emisiji pokušaćemo da odamo dužnu počast životinjskom faktoru u ljudskoj politici, imajući u vidu samo istorijske životinje, nipošto animalne osobine pojednih istorijskih ličnosti.
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
124. ULOGA ŽIVOTINJA U ENGLESKOM I SRPSKOM JAVNOM ŽIVOTU
Već sama činjenica da su simboli starogrčkih plemena bili životinjskog roda, da su postojali Grci-konji, Grci-sove, Grci-ovnovi, da su tokom srednjeg veka simboli Srba bili vukovi, Latina lisice, Bugara risovi, pa da i danas žive američki orao, galski petao, ruski medved ili, premda na tanjoj dijeti, britanski lav, svedoči o značajnoj ulozi faune, naročito zverinja u ljudskoj povesti.
U ovoj emisiji pokušaćemo da odamo dužnu počast životinjskom faktoru u ljudskoj politici, imajući u vidu samo istorijske životinje, nipošto animalne osobine pojednih istorijskih ličnosti.
Wednesday, December 14, 2011
Birmingemska šestorica
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
123. BIRMINGEMSKA ŠESTORICA I HILJADE GOLOOTOČANA; U REDU, ALI ŠTA S OSTALIMA?
Upornošću nekolicine istraživača britanske antiterorističke povesti, otvorio se ponovo slučaj iz davne1976. godine i bombaškog napada militantnog krila Irske republikanske armije na dve krčme u Birmingemu, u kome je poginulo preko dvadeset lica. Istraživači su utvrdili da šestorica osuđenih Iraca nevino izdržavaju robiju, a pravi krivci da su neka druga četvorica.
Policija ostaje pri svojim nalazima i vlada je u parlamentu u tome svojski podupire. Štampa prodaje temu a Englezi su, kao i uvek, podeljeni. Jedni drže da nevinu šestoricu treba pustiti, a pohvatati krivu četvoricu; drugi da krivu četvoricu valja, razume se, pohapsiti, ali da nevinu šestoricu ne treba pustiti, jer, ako su, možda, u birmingemskom krvoproliću nedužni, u nekom drugom svakako nisu.
I kod nas se nešto slično događa. Izvesni se davni, još davniji procesi od birmingemskog, ponovo otvaraju i doživijavaju tipično englesku sudbinu. O njima se priča, piše, debatuje, spori, ali se povodom njih uporno i engleski dosledno ništa ne preduzima.
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
123. BIRMINGEMSKA ŠESTORICA I HILJADE GOLOOTOČANA; U REDU, ALI ŠTA S OSTALIMA?
Upornošću nekolicine istraživača britanske antiterorističke povesti, otvorio se ponovo slučaj iz davne1976. godine i bombaškog napada militantnog krila Irske republikanske armije na dve krčme u Birmingemu, u kome je poginulo preko dvadeset lica. Istraživači su utvrdili da šestorica osuđenih Iraca nevino izdržavaju robiju, a pravi krivci da su neka druga četvorica.
Policija ostaje pri svojim nalazima i vlada je u parlamentu u tome svojski podupire. Štampa prodaje temu a Englezi su, kao i uvek, podeljeni. Jedni drže da nevinu šestoricu treba pustiti, a pohvatati krivu četvoricu; drugi da krivu četvoricu valja, razume se, pohapsiti, ali da nevinu šestoricu ne treba pustiti, jer, ako su, možda, u birmingemskom krvoproliću nedužni, u nekom drugom svakako nisu.
I kod nas se nešto slično događa. Izvesni se davni, još davniji procesi od birmingemskog, ponovo otvaraju i doživijavaju tipično englesku sudbinu. O njima se priča, piše, debatuje, spori, ali se povodom njih uporno i engleski dosledno ništa ne preduzima.
Tuesday, December 13, 2011
Jugosocijalizam
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
122. TAJNA VEZA IZMEĐU KRALJA VILJEMA ORANSKOG IZ 1688.
I DEMOKRATIZCIJE JUGOSOCIJALIZMA IZ 1988.
Kakva, pitate se, veza može postojati između engleskog i jugoslovenskog istorijskog događaja koje razdvaja tri stotine godina? Prva je, naravno običaj da ova „Pisma iz Tuđine“ počnem od Engleza, pa tek onda zaobilaznim putem analogija do nas stignem, i ona je jasna. Druga se tiče sličnosti povesne situacije u dve zemlje, a ta već iziskuje izvesno objašnjenje.
Godine 1688. sukob između britanskog parlamenta i većine protestantski raspoloženih ostrvljana, s jedne strane, i filokatoličkog kralja Džemsa II Stjuarta, s druge, došao je do vrhunca i tradicionalan je strah građana od povratka u Papino strogo naručje - mada puritansko beše još strožije - prevazišao psihološki prag podnošljivosti. Protestantska Engleska je žudela za promenom na prestolu. Zamenimo Stjuarte našim komunistima, dobićemo hroničan sukob između vlasti i naroda, te s njim i početnu sličnost koju tražimo.
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
122. TAJNA VEZA IZMEĐU KRALJA VILJEMA ORANSKOG IZ 1688.
I DEMOKRATIZCIJE JUGOSOCIJALIZMA IZ 1988.
Kakva, pitate se, veza može postojati između engleskog i jugoslovenskog istorijskog događaja koje razdvaja tri stotine godina? Prva je, naravno običaj da ova „Pisma iz Tuđine“ počnem od Engleza, pa tek onda zaobilaznim putem analogija do nas stignem, i ona je jasna. Druga se tiče sličnosti povesne situacije u dve zemlje, a ta već iziskuje izvesno objašnjenje.
Godine 1688. sukob između britanskog parlamenta i većine protestantski raspoloženih ostrvljana, s jedne strane, i filokatoličkog kralja Džemsa II Stjuarta, s druge, došao je do vrhunca i tradicionalan je strah građana od povratka u Papino strogo naručje - mada puritansko beše još strožije - prevazišao psihološki prag podnošljivosti. Protestantska Engleska je žudela za promenom na prestolu. Zamenimo Stjuarte našim komunistima, dobićemo hroničan sukob između vlasti i naroda, te s njim i početnu sličnost koju tražimo.
Monday, December 12, 2011
Neobično ponašanje
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
121. NEOBIČNO PONAŠANJE DIJALEKTIČKIH ISTORIJSKIH NUŽNOSTI
Ugledni beogradski profesor dr Nikola Milošević je na osnivačkoj skupštini Demokratske stranke, citirajući ruskog pisca V. Vojnoviča, rekao da je „Karl Marks bio u pravu kad je predvideo potpuno osiromašenje radnićke klase, ali se prevario u jednoj sitnici - to se nije dogodilo u kapitalizmu, nego u komunizmu.
Moglo bi se reći bez ikakvog preterivanja da su se sva, pa i ona najnepovoljnija predviđanja Marksa i Lenjina o sudbini kapitalističkih režima, ostvarila, ali ne u kapitalizmu već u komunizmu.“ S jednakim pravom možemo tvrditi da su mane kapitalizma došle do punog izražaja tek u socijalizmu i njegovom pokušaju da se kapitalizam nadmaši. Utoliko je, i samo utoliko, socijalizam nezamenljiv.
On je demonstrirao u kom se pravcu kapitalizam ne sme razvijati ako hoće da ostane najpodnošljiviji od svih nepodnošljivih društvenih sistema.
Socijalizam nam je obrečen kao nužnost, nešto ne samo slobodoumno, dobro, pravedno, već i neizbežno. Pokazalo se da je zahtevao neuporedivo veći trud od kapitalizma, kome je marksizam sa svojim revizionistima (revitalistima, zapravo) obećao isto tako neumitnu propast, a da, uprkos zdušnom naporu vernika i poslušnika doktrine, pa i pomoći „dijailektičkih zakona istorije“, propada socijalizam, ne kapitalizam.
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
121. NEOBIČNO PONAŠANJE DIJALEKTIČKIH ISTORIJSKIH NUŽNOSTI
Ugledni beogradski profesor dr Nikola Milošević je na osnivačkoj skupštini Demokratske stranke, citirajući ruskog pisca V. Vojnoviča, rekao da je „Karl Marks bio u pravu kad je predvideo potpuno osiromašenje radnićke klase, ali se prevario u jednoj sitnici - to se nije dogodilo u kapitalizmu, nego u komunizmu.
Moglo bi se reći bez ikakvog preterivanja da su se sva, pa i ona najnepovoljnija predviđanja Marksa i Lenjina o sudbini kapitalističkih režima, ostvarila, ali ne u kapitalizmu već u komunizmu.“ S jednakim pravom možemo tvrditi da su mane kapitalizma došle do punog izražaja tek u socijalizmu i njegovom pokušaju da se kapitalizam nadmaši. Utoliko je, i samo utoliko, socijalizam nezamenljiv.
On je demonstrirao u kom se pravcu kapitalizam ne sme razvijati ako hoće da ostane najpodnošljiviji od svih nepodnošljivih društvenih sistema.
Socijalizam nam je obrečen kao nužnost, nešto ne samo slobodoumno, dobro, pravedno, već i neizbežno. Pokazalo se da je zahtevao neuporedivo veći trud od kapitalizma, kome je marksizam sa svojim revizionistima (revitalistima, zapravo) obećao isto tako neumitnu propast, a da, uprkos zdušnom naporu vernika i poslušnika doktrine, pa i pomoći „dijailektičkih zakona istorije“, propada socijalizam, ne kapitalizam.
Friday, December 09, 2011
Kako imati izbore
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
120. KAKO IMATI IZBORE A NE IZGUBITI IH
Zašto vlade padaju na izborima retko je kad ikom jasno, ponajmanje palim vladama. Jer da jeste, da je razlog predvidljiv, retko bi koja vlada ikad pala. Obarao bi je samo inat elektorata kome su dojadili isti ljudi, isti govori, ista politika, čak i uspešna, ili strah od diktature kojoj beskonačno vladanje jedne garniture političara počinje da liči.
Uskraćivanje povererenja takvoj vladi savremena je verzija atinskog ostrakizma. Vlade bi padale ne zato što su rđave, već zato što su isuvise dobre, pa u oholom pretpostavljanju nezamenljivosti prete da postanu najgore - one koje se ne mogu smeniti.
Izbori su za vlade što i zavrsni ispit za nespremne učenike koji su se preko školske godine izvlačili izostajanjem s časova ili sumnjivim i neodređenim odgovorima. Kad se sve sabere, izbori su jedina ustanova demokratije koja joj preči da bude savršena i demokratskim vladama da budu uspešne.
Sve do izbora, ma kakva da je, vlada je uspešna. Na izborima će njen uspeh zavisiti od njenog rada tokom mandata, ali kako je za svaku vladu on uvek dobar - a samo su okolnosti u kojima deluje stalno loše - njeno će čuđenje kad uprkos tome padne takođe biti veliko. Nijedna vlada neće misliti da je pala zbog svoje rđave uprave. Najdalje što će u shvatanju svog pada ići je pretpostavka da je oborena zbog ispravljanja rđave uprave neke prethodne.
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
120. KAKO IMATI IZBORE A NE IZGUBITI IH
Zašto vlade padaju na izborima retko je kad ikom jasno, ponajmanje palim vladama. Jer da jeste, da je razlog predvidljiv, retko bi koja vlada ikad pala. Obarao bi je samo inat elektorata kome su dojadili isti ljudi, isti govori, ista politika, čak i uspešna, ili strah od diktature kojoj beskonačno vladanje jedne garniture političara počinje da liči.
Uskraćivanje povererenja takvoj vladi savremena je verzija atinskog ostrakizma. Vlade bi padale ne zato što su rđave, već zato što su isuvise dobre, pa u oholom pretpostavljanju nezamenljivosti prete da postanu najgore - one koje se ne mogu smeniti.
Izbori su za vlade što i zavrsni ispit za nespremne učenike koji su se preko školske godine izvlačili izostajanjem s časova ili sumnjivim i neodređenim odgovorima. Kad se sve sabere, izbori su jedina ustanova demokratije koja joj preči da bude savršena i demokratskim vladama da budu uspešne.
Sve do izbora, ma kakva da je, vlada je uspešna. Na izborima će njen uspeh zavisiti od njenog rada tokom mandata, ali kako je za svaku vladu on uvek dobar - a samo su okolnosti u kojima deluje stalno loše - njeno će čuđenje kad uprkos tome padne takođe biti veliko. Nijedna vlada neće misliti da je pala zbog svoje rđave uprave. Najdalje što će u shvatanju svog pada ići je pretpostavka da je oborena zbog ispravljanja rđave uprave neke prethodne.
Thursday, December 08, 2011
Oni treći
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
119. ONI TREĆI IZMEĐU OVOG JEDNOG
Osnivanje četvrte britanske stranke, Socijaildemokratske, dovelo je do njenog ujedinjenja s trećom, Liberalnom, a zatim do raspada socijaldemokrata na dve struje, ali, sve u svemu, nije uspelo. Nove stranke imaju zanemarijiv broj poslanika u parlamentu. Konzervativci i laburisti suvereno dominiraju političkom arenom Britanije.
Posle smrti generala Franka, u Spaniji je formirano oko 130 stranaka. Posle decenija falangističke despotije, broj otkriva pre glad Španaca za slobodom, nego neekonomičnu potrebu za razlikovanjem po svaku cenu.
Posle pola veka jednopartijskog košmara u Jugoslaviji socijalizam još nije umro, ali je u komi. Njegove su vitalne političke i ekonomske funkcije suspendovane, a u vegetativnom životu održava se solidarnim staranjem bivših titoističkih testamentarnih vlasnika takozvane „društvene svojine“
- u kojoj smo i mi, gradani, inventarno uključeni - i našeg straha od preuzimanja nasleđa u kome nema ništa do hipoteka i dugova. U međuvremenu, živi u katatoniji, pripojen za birokratski aparat veštačkog disanja koji plaća osiromašenjem podanika, međunacionalnim, dobrodošlim, uostalom, nemirima i prijateljskom finansijskom pomoći „kapitalističko - imperijalističkih“ prirodnih neprijatelja sa Zapada.
U očekivanju pogreba, za koji se veruje da će biti više protestantski diskretan nego pravoslavno pompezan, osniva se mnoštvo društava za ispraćaj. Među njima je i Demokratska stranka kojoj pripadam. Niklo je na desetine udruženja za brigu oko nejake, tek oživele demokratije, kojoj, na žalost, najveća opasnost preti od rođene majke - Saveza komunista Jugoslavije.
Komunisti, po svemu sudeći, to bučno, gladno, zahtevno, nemirno, ukratko nesnosno dete, nisu želeli. Ne raduje mu se i nemaju za nj' prirodne roditeljske simpatije. Dobili su ga u poslovnom odnosu s kapitalističkim partnerima, bez ljubavi za oca - evropsku demokratiju. Moglo bi se reći da je posredi nasilje.
Ali, ako je muška strana u ovom odnosu „pod vrbom“ postupila grubo ili lukavo, ni ženska nije sasvim nedužna. U tmini, po budžacima svetske politike neoprezno se koristila flertom (ponekad plaćenim, pa i na granici prostitucije). Do sada je iz njega izvlačila dobit. Sad je izvukla dete, demokratiju o kojoj govorimo. I, naravno, mrzi ga. A i kako da ga ne mrzi? Ko neće mrzeti porod koji ga ubija ili će ga ubiti?
Natrag se ne može. Svi za njega znaju. Već je kršteno. Otarasiti ga se u zabitom čošku istorije nije više moguće. Za tajni abortus pomoću ove ili one partijske konferencije kasno je, a bezgreišno začeće nove despotije tenkovima može trajati dok koordinatori tih mašina žive. Ne duže. A to je ipak manje od pola veka.
S imenom vanbračnog deteta, međutim, kao i s rođenjem, stvar je mutna. Nema samo jedno. Izvesni ga komunisti zovu „demokraitskim socijalizmom“, drugi „demokratskom obnovom“, treći „socijalizmom po meri čoveka“. Imena živo sećaju na kolevke u kojima su umorena braća našeg odojčeta, kolevke koje smo zvali „praškim prolećem“, „socijalizmom s ljudskim likom“, i kako sve ne, mada su imale i nesrećnija imena, od kojih se s pijetetom sećam „budimpeštanske jeseni“ i njenog poljskog blizanca.
Ova imena nisu omiljena kod odbora za ispraćaj socijalizma natrag u ideale neke daleke generacije. Svi čekaju da mama umre, pa dete usvoje i dadu mu svoj pedigre. Srednje ime uvek će biti demokratija, poslednje mora biti porodično (nacionalno) ma šta se sutra pod Jugoslavijom podrazumevalo.
Ali čoveka ne čini samo porodično ime, ni samo srednje, očevo; čini ga, pre svega, prvo, lično. Ono ga žigoše, od drugih ga imena po dobru ili zlu, časti ili nečasnosti izdvaja. Od toga kakvo će ono biti i hoćemo li ga slediti zavisi kakva će biti naša demokratija.
Imena, razume se, ne znače mnogo. Srpski naprednjaci su u protodemokratskoj Srbiji bili najkonzervativnija stranka, a liberali su demonstrirali pre uskogrudost nego slobodoumnost. Od celokupnog nacionalnog i internacionalnog istorijskog blaga socijalizam je uspeo da socijalizuje jedino siromaištvo.
Tvorevine koje su u nazivu imale reč „narodni“, kao što su istočnoevropske demokratije, sve su bile pre nego narodne. Za sve smemo reći da su u onoj bile protivnarodne u kojoj su na narodno ime polagale, na narod se pozivale. Ni engleski se liberali, u kontekstu doba naravno, nisu odlikovali preteranim politićkim slobodoumljem. A radikalan se uvek može bid u svim smerovima.
Naša demokratija, odojče koje će od našeg staranja zavisiti, jer uskoro će ostati siroče, rađa se u Evropi gde ima od koga i čemu da se uči. Njegova je silovana majka bez promašaja birala rđave tutore. Od njene žalosne sudbine mora se ono naučiti prvom zakonu dobrog odgoja: da se,dok je u dupku, dok je slabo, nesnalažljivo, bespomoćno, nigde ne žuri. Da u dupku puzi.
Pa i kad, ako Bog da, sazri, da ne juri. Da hoda, ne da skače. Pogotovu da ne preskače vreme koje niko nije preskoičio a da se pri tom nije obogaljio. U tome nema boljih pedagoga od Engleza. U životu, u politici. Da smo njih za učitelje svoje potitike izabrali, ne bi nam se mnoge neprijatnosti dogodile, od kojih nije prva ni poslednja što smo im marta 1941. poverovali.
Dosta smo se na svojim greškama učili. Učimo se najzad na tuđim uspesima.
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
119. ONI TREĆI IZMEĐU OVOG JEDNOG
Osnivanje četvrte britanske stranke, Socijaildemokratske, dovelo je do njenog ujedinjenja s trećom, Liberalnom, a zatim do raspada socijaldemokrata na dve struje, ali, sve u svemu, nije uspelo. Nove stranke imaju zanemarijiv broj poslanika u parlamentu. Konzervativci i laburisti suvereno dominiraju političkom arenom Britanije.
Posle smrti generala Franka, u Spaniji je formirano oko 130 stranaka. Posle decenija falangističke despotije, broj otkriva pre glad Španaca za slobodom, nego neekonomičnu potrebu za razlikovanjem po svaku cenu.
Posle pola veka jednopartijskog košmara u Jugoslaviji socijalizam još nije umro, ali je u komi. Njegove su vitalne političke i ekonomske funkcije suspendovane, a u vegetativnom životu održava se solidarnim staranjem bivših titoističkih testamentarnih vlasnika takozvane „društvene svojine“
- u kojoj smo i mi, gradani, inventarno uključeni - i našeg straha od preuzimanja nasleđa u kome nema ništa do hipoteka i dugova. U međuvremenu, živi u katatoniji, pripojen za birokratski aparat veštačkog disanja koji plaća osiromašenjem podanika, međunacionalnim, dobrodošlim, uostalom, nemirima i prijateljskom finansijskom pomoći „kapitalističko - imperijalističkih“ prirodnih neprijatelja sa Zapada.
U očekivanju pogreba, za koji se veruje da će biti više protestantski diskretan nego pravoslavno pompezan, osniva se mnoštvo društava za ispraćaj. Među njima je i Demokratska stranka kojoj pripadam. Niklo je na desetine udruženja za brigu oko nejake, tek oživele demokratije, kojoj, na žalost, najveća opasnost preti od rođene majke - Saveza komunista Jugoslavije.
Komunisti, po svemu sudeći, to bučno, gladno, zahtevno, nemirno, ukratko nesnosno dete, nisu želeli. Ne raduje mu se i nemaju za nj' prirodne roditeljske simpatije. Dobili su ga u poslovnom odnosu s kapitalističkim partnerima, bez ljubavi za oca - evropsku demokratiju. Moglo bi se reći da je posredi nasilje.
Ali, ako je muška strana u ovom odnosu „pod vrbom“ postupila grubo ili lukavo, ni ženska nije sasvim nedužna. U tmini, po budžacima svetske politike neoprezno se koristila flertom (ponekad plaćenim, pa i na granici prostitucije). Do sada je iz njega izvlačila dobit. Sad je izvukla dete, demokratiju o kojoj govorimo. I, naravno, mrzi ga. A i kako da ga ne mrzi? Ko neće mrzeti porod koji ga ubija ili će ga ubiti?
Natrag se ne može. Svi za njega znaju. Već je kršteno. Otarasiti ga se u zabitom čošku istorije nije više moguće. Za tajni abortus pomoću ove ili one partijske konferencije kasno je, a bezgreišno začeće nove despotije tenkovima može trajati dok koordinatori tih mašina žive. Ne duže. A to je ipak manje od pola veka.
S imenom vanbračnog deteta, međutim, kao i s rođenjem, stvar je mutna. Nema samo jedno. Izvesni ga komunisti zovu „demokraitskim socijalizmom“, drugi „demokratskom obnovom“, treći „socijalizmom po meri čoveka“. Imena živo sećaju na kolevke u kojima su umorena braća našeg odojčeta, kolevke koje smo zvali „praškim prolećem“, „socijalizmom s ljudskim likom“, i kako sve ne, mada su imale i nesrećnija imena, od kojih se s pijetetom sećam „budimpeštanske jeseni“ i njenog poljskog blizanca.
Ova imena nisu omiljena kod odbora za ispraćaj socijalizma natrag u ideale neke daleke generacije. Svi čekaju da mama umre, pa dete usvoje i dadu mu svoj pedigre. Srednje ime uvek će biti demokratija, poslednje mora biti porodično (nacionalno) ma šta se sutra pod Jugoslavijom podrazumevalo.
Ali čoveka ne čini samo porodično ime, ni samo srednje, očevo; čini ga, pre svega, prvo, lično. Ono ga žigoše, od drugih ga imena po dobru ili zlu, časti ili nečasnosti izdvaja. Od toga kakvo će ono biti i hoćemo li ga slediti zavisi kakva će biti naša demokratija.
Imena, razume se, ne znače mnogo. Srpski naprednjaci su u protodemokratskoj Srbiji bili najkonzervativnija stranka, a liberali su demonstrirali pre uskogrudost nego slobodoumnost. Od celokupnog nacionalnog i internacionalnog istorijskog blaga socijalizam je uspeo da socijalizuje jedino siromaištvo.
Tvorevine koje su u nazivu imale reč „narodni“, kao što su istočnoevropske demokratije, sve su bile pre nego narodne. Za sve smemo reći da su u onoj bile protivnarodne u kojoj su na narodno ime polagale, na narod se pozivale. Ni engleski se liberali, u kontekstu doba naravno, nisu odlikovali preteranim politićkim slobodoumljem. A radikalan se uvek može bid u svim smerovima.
Naša demokratija, odojče koje će od našeg staranja zavisiti, jer uskoro će ostati siroče, rađa se u Evropi gde ima od koga i čemu da se uči. Njegova je silovana majka bez promašaja birala rđave tutore. Od njene žalosne sudbine mora se ono naučiti prvom zakonu dobrog odgoja: da se,dok je u dupku, dok je slabo, nesnalažljivo, bespomoćno, nigde ne žuri. Da u dupku puzi.
Pa i kad, ako Bog da, sazri, da ne juri. Da hoda, ne da skače. Pogotovu da ne preskače vreme koje niko nije preskoičio a da se pri tom nije obogaljio. U tome nema boljih pedagoga od Engleza. U životu, u politici. Da smo njih za učitelje svoje potitike izabrali, ne bi nam se mnoge neprijatnosti dogodile, od kojih nije prva ni poslednja što smo im marta 1941. poverovali.
Dosta smo se na svojim greškama učili. Učimo se najzad na tuđim uspesima.
Wednesday, December 07, 2011
Strah od letenja
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
118. EVROPSKI "STRAH OD LETENJA"
Temeljna promena političkog sistema u Istočnoj Evropi zatekla je zapadni svet, njegovu javnost i njegove vlade nespremnim, kao svake godine nadležne službe sneg u Londonu i u Beogradu. Promene su duboke, svakodnevne, iznad svega poželjne, pa ipak kao da teško pogađaju komentatorsku rutinu ovdašnjih kolumnista koja je decenijama udobno živela od ponavljanja klišea i prepisivanja drevnih fultonskih komentara. Danas više nijedan ne važi i zapadni su komentaton, posle duge mentalne hibernizacije u arhetipskom kalupu klasičnog antikomunizma, primorani da misle.
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
118. EVROPSKI "STRAH OD LETENJA"
Temeljna promena političkog sistema u Istočnoj Evropi zatekla je zapadni svet, njegovu javnost i njegove vlade nespremnim, kao svake godine nadležne službe sneg u Londonu i u Beogradu. Promene su duboke, svakodnevne, iznad svega poželjne, pa ipak kao da teško pogađaju komentatorsku rutinu ovdašnjih kolumnista koja je decenijama udobno živela od ponavljanja klišea i prepisivanja drevnih fultonskih komentara. Danas više nijedan ne važi i zapadni su komentaton, posle duge mentalne hibernizacije u arhetipskom kalupu klasičnog antikomunizma, primorani da misle.
Tuesday, December 06, 2011
Stabilizacija krize
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
117. STABILIZACIJA KRIZE KAO NAJBRŽI NAČIN IZLASKA IZ NJE
U prošloj emisiji smo obećali da ćemo, posle gđe Tačer (čiji je intervju manje-više autentičan), zamoliti izjavu od jugoslovenskog predsednika vlade. Nismo u tome uspeli. G. Marković se izvinio zauzetošću.
Već sada mora pripremiti najnovije uspešne mere kojima će zameniti nove kad se i one, po našem običaju, pokažu neuspešnim. Stoga smo prinuđeni da se u analizi jugoslovenske situacije oslonimo na druge dobro obaveštene izvore. U Engleskoj su to ekskluzivno muški klubovi, izvesne dame, kuloari Civilne službe i strani špijuni (ne uvek sovjetski); kod nas se najbolje informišete u kafani i taksiju, premda i vaša baka dosta zna.
Verovatno ćete se začuditi kad čujete kako se svi slažu u mišljenju da je stanje u Jugoslaviji prvi put posle toliko nesigurnih i oneiroidičnih godina stabilno i da je u rešavanju krize izlišno uznemiravati stare grobove i pretresati stare - ionako porobljene i orobljene - arhive. Posle tragične vesti o rušenju Berlinskog zida i skorom Ujedinjenju Nemačke, alarmi s Balkana i dramatična renesansa „istočnog pitanja“ iz prošlog veka, utešili su zapadne komentatore, užasnute gubitkom omiljenih savremenih antikomunističkih tema. O čemu je reč?
Komunistička partija, glavni uzrok jugoslovenske križe, stabilno je na vlasti, pa se i kriza, tome zahvaljujući, najzad stabilizovala. Ne zna se samo kolika se pažnja sme pokloniti njenoj spremnosti da je s drugima na evropski način, putem slobodnih izbora, deli.
Ili i ona misli, kao nekad Buharin, da će i posle uvođenja višestranačkog sistema politička situacija ostati nepromenjena, jer će jedna partija uvek biti na vlasti, a druga u zatvoru. U svakom slučaju, spremnost tih drugih da vlast uzmu većom se čini od trenutne volje komunista da je ispuste. Ne zameram im na oklevanju. Primedbe višepartijskom modelu su brojne i ozbiljne.
On je, pre svega, komplikovaniji od jednopartijskog, a ovamo se teži ustavnoj jednostavnosti. On je, zatim, neizvestan, a za državu nije dobro ako živi u permanentnom stanju neizvesnosti, čega je s večnim komunistima srećno bila oslobođena. Na njega, najzad, nismo navikli, pa će nam adaptacija uzeti dragoceno vreme koje moramo posvetiti savladavanju nepovoljnih posledica njegovog dugotrajnog odsustva.
Namesto istorijski izlizanih građanskih, predlažu se originalna rešenja. Nova ideja, po kojoj bi se partijci podelili na partijsku vladu u vladi i partijsku opoziciju u Socijalističkom savezu, još je u manjini spram stare ideje da to budu isti ljudi, s tim što će u vladi donositi odluke koje će u opoziciji napadati. Varijanta ima nesumnjive praktične prednosti.
Vlada unapred zna s kakvom opozicijom mora računati, što joj u zastarelom obliku građanskog parlamentarizma ostaje nepoznato. U opoziciji će takva vlada najbolje poznavati konceptualne promašaje.svoje politike, pa će njena kritika imati stvarnog sadržaja i moći se primeniti kad se isti ljudi u vladu vrate. Nov oblik političkog pluralizma istodobno je najeftiniji, što u opištoj oskudici nije beznačajan faktor. Ovakav redizajn Jugoslovenske političke scene, što seća na promenu inscenacije za izigrani komad, ima, na žalost, i manu.
Opozicionari se moraju učlanjivati u partiju, koju u načelu ne trpe, da za svoja opoziciona uverenja dobiju zakonski imprimatur, a pošto ih je mnogo, preti opasnost da separtija ne pretvori u opoziciju. Zato je u prometu sveža ideja, nakalemljena iz Rumunije. Tamo je vladajuća Komunistička partija stavljena van zakona od strane Fronta nacionailnog spasa, čije jevođstvo u rukama komunista. Tako je, prvi put u istoriji, svikloj na čuda, jedna partija samu sebe stavila van zakona.
Kod nas se, u zemlji izvornih čuda, računa da će čudo biti manje, za tri dana otprilike. I da jedino takva bizarna mera naše komuniste može održati na vlasti. Pitate se kako, ako pređu u opoziciju? Lepo i lako. Pošto je narod općenito opoziciono raspoložen (naspram komunista a i inače), glasaće za komuniste u opoziciji, za koje dok su na vlasti odbija da glasa.
Tako će komunisti, zacelo pod pseudonimom, zadržati vlast. I pravo je. Ako su pola veka učili kako se grade ruine, možda će za narednih pola naućiti kako se raščišćavaju.
Ekonomska situacija takođe je stabilizovana. U privredi je najopasnija neizvesnost. Jugoslovenska je nestabilnost poticala manje od neizvesnosti kako iz krize izaći, a više od neizvesnosti jesmo li ili nismo u njoj. Sad kad je svima jasno da jesmo, pitanje kako iz nje izaći postaje manje važno. Možemo ga rešavati kao do sada: probati pa videti koje rešenje najmanje košta da se, kad mu prozremo naopakost, napusti.
Prve su probe već u toku. Poznato je da je preteran opticaj novca i njegov pritisak na robno tržište jedan od najmoćnijih inflatornih izvorišta. Vlada g. Markovića ga je preko noći smanjila za
10 000 puta. Sad svakih deset hiljada dinara vredi samo jedan, čime je novčana masa presudno reducirana. Kako, pitaćete se, ako kupovna vrednost takvog dinara nije pala? Stvarje u tome što je pala, odgovara vlada. Danas za taj dinar ne možete kupid ono što ste juče kupovali za deset hiljada. Ali to znači, reći ćete, da inflacija, zbog koje je novčana masa abortirana, nije zaustavljena. Vlada će odgovoriti da se to nije ni očekivalo i da za tako nešto, pored smanjenja novčane mase, treba i malo Boga.
Stabilizacija se oseća i u narodnom raspoloženju. Ono je sad već stabilno unezvereno.
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
117. STABILIZACIJA KRIZE KAO NAJBRŽI NAČIN IZLASKA IZ NJE
U prošloj emisiji smo obećali da ćemo, posle gđe Tačer (čiji je intervju manje-više autentičan), zamoliti izjavu od jugoslovenskog predsednika vlade. Nismo u tome uspeli. G. Marković se izvinio zauzetošću.
Već sada mora pripremiti najnovije uspešne mere kojima će zameniti nove kad se i one, po našem običaju, pokažu neuspešnim. Stoga smo prinuđeni da se u analizi jugoslovenske situacije oslonimo na druge dobro obaveštene izvore. U Engleskoj su to ekskluzivno muški klubovi, izvesne dame, kuloari Civilne službe i strani špijuni (ne uvek sovjetski); kod nas se najbolje informišete u kafani i taksiju, premda i vaša baka dosta zna.
Verovatno ćete se začuditi kad čujete kako se svi slažu u mišljenju da je stanje u Jugoslaviji prvi put posle toliko nesigurnih i oneiroidičnih godina stabilno i da je u rešavanju krize izlišno uznemiravati stare grobove i pretresati stare - ionako porobljene i orobljene - arhive. Posle tragične vesti o rušenju Berlinskog zida i skorom Ujedinjenju Nemačke, alarmi s Balkana i dramatična renesansa „istočnog pitanja“ iz prošlog veka, utešili su zapadne komentatore, užasnute gubitkom omiljenih savremenih antikomunističkih tema. O čemu je reč?
Komunistička partija, glavni uzrok jugoslovenske križe, stabilno je na vlasti, pa se i kriza, tome zahvaljujući, najzad stabilizovala. Ne zna se samo kolika se pažnja sme pokloniti njenoj spremnosti da je s drugima na evropski način, putem slobodnih izbora, deli.
Ili i ona misli, kao nekad Buharin, da će i posle uvođenja višestranačkog sistema politička situacija ostati nepromenjena, jer će jedna partija uvek biti na vlasti, a druga u zatvoru. U svakom slučaju, spremnost tih drugih da vlast uzmu većom se čini od trenutne volje komunista da je ispuste. Ne zameram im na oklevanju. Primedbe višepartijskom modelu su brojne i ozbiljne.
On je, pre svega, komplikovaniji od jednopartijskog, a ovamo se teži ustavnoj jednostavnosti. On je, zatim, neizvestan, a za državu nije dobro ako živi u permanentnom stanju neizvesnosti, čega je s večnim komunistima srećno bila oslobođena. Na njega, najzad, nismo navikli, pa će nam adaptacija uzeti dragoceno vreme koje moramo posvetiti savladavanju nepovoljnih posledica njegovog dugotrajnog odsustva.
Namesto istorijski izlizanih građanskih, predlažu se originalna rešenja. Nova ideja, po kojoj bi se partijci podelili na partijsku vladu u vladi i partijsku opoziciju u Socijalističkom savezu, još je u manjini spram stare ideje da to budu isti ljudi, s tim što će u vladi donositi odluke koje će u opoziciji napadati. Varijanta ima nesumnjive praktične prednosti.
Vlada unapred zna s kakvom opozicijom mora računati, što joj u zastarelom obliku građanskog parlamentarizma ostaje nepoznato. U opoziciji će takva vlada najbolje poznavati konceptualne promašaje.svoje politike, pa će njena kritika imati stvarnog sadržaja i moći se primeniti kad se isti ljudi u vladu vrate. Nov oblik političkog pluralizma istodobno je najeftiniji, što u opištoj oskudici nije beznačajan faktor. Ovakav redizajn Jugoslovenske političke scene, što seća na promenu inscenacije za izigrani komad, ima, na žalost, i manu.
Opozicionari se moraju učlanjivati u partiju, koju u načelu ne trpe, da za svoja opoziciona uverenja dobiju zakonski imprimatur, a pošto ih je mnogo, preti opasnost da separtija ne pretvori u opoziciju. Zato je u prometu sveža ideja, nakalemljena iz Rumunije. Tamo je vladajuća Komunistička partija stavljena van zakona od strane Fronta nacionailnog spasa, čije jevođstvo u rukama komunista. Tako je, prvi put u istoriji, svikloj na čuda, jedna partija samu sebe stavila van zakona.
Kod nas se, u zemlji izvornih čuda, računa da će čudo biti manje, za tri dana otprilike. I da jedino takva bizarna mera naše komuniste može održati na vlasti. Pitate se kako, ako pređu u opoziciju? Lepo i lako. Pošto je narod općenito opoziciono raspoložen (naspram komunista a i inače), glasaće za komuniste u opoziciji, za koje dok su na vlasti odbija da glasa.
Tako će komunisti, zacelo pod pseudonimom, zadržati vlast. I pravo je. Ako su pola veka učili kako se grade ruine, možda će za narednih pola naućiti kako se raščišćavaju.
Ekonomska situacija takođe je stabilizovana. U privredi je najopasnija neizvesnost. Jugoslovenska je nestabilnost poticala manje od neizvesnosti kako iz krize izaći, a više od neizvesnosti jesmo li ili nismo u njoj. Sad kad je svima jasno da jesmo, pitanje kako iz nje izaći postaje manje važno. Možemo ga rešavati kao do sada: probati pa videti koje rešenje najmanje košta da se, kad mu prozremo naopakost, napusti.
Prve su probe već u toku. Poznato je da je preteran opticaj novca i njegov pritisak na robno tržište jedan od najmoćnijih inflatornih izvorišta. Vlada g. Markovića ga je preko noći smanjila za
10 000 puta. Sad svakih deset hiljada dinara vredi samo jedan, čime je novčana masa presudno reducirana. Kako, pitaćete se, ako kupovna vrednost takvog dinara nije pala? Stvarje u tome što je pala, odgovara vlada. Danas za taj dinar ne možete kupid ono što ste juče kupovali za deset hiljada. Ali to znači, reći ćete, da inflacija, zbog koje je novčana masa abortirana, nije zaustavljena. Vlada će odgovoriti da se to nije ni očekivalo i da za tako nešto, pored smanjenja novčane mase, treba i malo Boga.
Stabilizacija se oseća i u narodnom raspoloženju. Ono je sad već stabilno unezvereno.
Monday, December 05, 2011
Jedan intervju
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
116. JEDAN INTERVJU I JEDNA ZAGONETKA
Kad čitate intervju jugoslovenskog novinara s domaćim poli-tiečarem, iskreno žalite bespomoćnog novinara, čak i kad političara kojim čudom poštujete; u Engleskoj su sve vaše simpatije na strani još bespomoćnijeg političara, čak i kad ga smrtno mrzite. I, razume se, ako ovaj nije žena, nije predsednik vlade i ne zove se Margaret Tačer. U tom stučaju vaše će srce kucati za novinara, pa i kad ga u svim drugim prilikama smatrate nedostižnim skotom.
Zamislićemo dva intervjua. Jedan će dati britanski premijer gospođa Tačer; drugi, u idućoj emisiji, predsednik jugoslovenske vlade drug Ante Marković. Slušaocima se prepušta da pogode šta je istina, a šta izmišljeno njima na zabavu.
Intervjuer: Pitam se da li ste vi krivi za Losonovu ostavku?
Gđa Tačer: Najdžel i ja smo radili vrlo dobro zajedno, i s velikim uspehom. A sada da se vratimo politici ....
Intevjuer: U redu, vratimo se Losonu. Da li vi onda njega krivite za ostavku?
Gđa Tačer: Niko nikog ni za šta ne krivi. Najdžel je bio vrlo uspešan, briljantno uspešan ministar flnansija tokom šest godina. Naravno, znala sam da će jednog dana otići. On je izvanredno sposoban čovek i ja sam znala da ćemo ga jednog dana izgubiti... A sada se manimo prošlosti i vratimo budućnosti...
Intervjuer: Upravo mi zato dopustite da vas ponovo pitam - zašto je Najdžel dao ostavku?
Gđa Tačer: To pitajte njega.
Intervjuer: Pitaću i njega, ali sad pitam vas?
Gđa Tačer: Gospodine, vi mora da ste sasvim šašavi! Najdžel i ja smo šest godina sjajno sarađivali. Ako mislite da je to moglo s takvim uspehom teći šest godina, a da se u svemu nismo slagali, onda govorite gluposti! Prekinimo, za ime Boga, s tim torokanjem!
Intervjuer: Dobro, gospođo, udaljimo se od Najdžela. Ali zašto vi jednostavno ne kažete - u redu, posvađala sam se s Losonom, možda smo oboje negde pogrešili, i ja zato snosim deo krivice, zašto tako ne kažete?
Gđa Tačer: To je život, gospodine. U čemu je problem?
Intervjuer: Slušajte, Premijere, prekinimo, zbiija, s tim brbljanjem. Evropa hoće od vas da čuje da li vi zaista želite da uđete u
evropski monetarni sistem?
Gđa Tačer: Bože, gospodine, pa naravno! Ući ćemo pod uslovima iznetim u Madridu.
Intervjuer: Koji su to uslovi?
Gđa. Tačer: Funta jaka kao nemačka marka i inflacija niska kao Nemačka. Ništa više.
Intervjuer: Ali mnogi drže da to možemo postići tek ako uđemo.
Gđa Tačer: Onda žalim te mnoge.
Intervjuer: Zašto?
Gđa Tačer: Zato što je to upravo ono što mi nećemo.
Intervjuer: Šta mi, zapravo, hoćemo a šta nećemo?
Gđa Tačer: Nećemo što drugi misle da hoćemo, hoćemo što drugi drže da nećemo.
Intervjuer: Ili hoćemo kad drugi neće, a nećemo kad hoće drugi.
Gđa Tačer: Vi baš umete da zasvinjite stvar!
Intervjuer: Premijere, moram vas zaustaviti...
Gđa Taćer; Mnogi su to pokušali, momče...
Intervjuer: Loson, na primer?
Gđa Tačer: Vrlo drag čovek. Vrlo sposoban. Vrto uspešan. Vrlo pokojan. Nikad ga nećemo zaboraviti.
Komentator „Gardiana“ Jan Eitkin povukao je jednom tananu razliku izmedu parlamentarnog izveštača i korespondenta koji publiku obaveštava šta se između skupištinskih sednica u Vestminsteru događa. Prvome je dužnost da nas obavesti šta su poslanici rekli, drugom da nam protumači šta su time mislili da kažu. Propustio je treći rod komentatora, političke vrače-pogađače koji nam odgonetaju šta to što su narodni predstavnici najpre rekli, potom mislili time da kažu, stvarno znači.
Kao i političareva misao svaki intervju s njim ima tri enigmatična sloja. U jednom se nešto kaže, a da se obavezno to i ne misli; u drugom se nešto misli ali najčešće ne kaže; tek u trećem jedno i drugo, kazano i mišljeno, eventualno nešto znači. Ono što se kaže i sami čujemo, premda uvek ne razumemo.
Što se samo misli, ponekad se podrazumeva, pretpostavlja, naslućuje ili prosto priželjkuje. Prava značenja najčešće, ako ne uvek, ostaju nepoznata, osim prilikom objave rata, i to samo ako s rečima odmah padnu i bombe. Ta prava znaičenja doznajemo najpre u vladinim merama kad nas pogode obrnutim efektom od predviđenog, a potom mnogo kasnije u memoarima, gde te mere opet postaju sjajne, a njihovi rđavi efekti posledica nesrećne zavere okolnosti.
Intervju gospođe Tačer poseduje sva tri arhetipska sloja dobre državničke misli. Čak i u prvom, gde očekujete da bude najrazumljivija i objasni zašto se - prilično ravnodušno, uostalom - rastala od najsposobnijeg ministra, podseća ona na Pitiju koja vam je govorila istinu jedino ako ste umeli sami da je nađete.
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
116. JEDAN INTERVJU I JEDNA ZAGONETKA
Kad čitate intervju jugoslovenskog novinara s domaćim poli-tiečarem, iskreno žalite bespomoćnog novinara, čak i kad političara kojim čudom poštujete; u Engleskoj su sve vaše simpatije na strani još bespomoćnijeg političara, čak i kad ga smrtno mrzite. I, razume se, ako ovaj nije žena, nije predsednik vlade i ne zove se Margaret Tačer. U tom stučaju vaše će srce kucati za novinara, pa i kad ga u svim drugim prilikama smatrate nedostižnim skotom.
Zamislićemo dva intervjua. Jedan će dati britanski premijer gospođa Tačer; drugi, u idućoj emisiji, predsednik jugoslovenske vlade drug Ante Marković. Slušaocima se prepušta da pogode šta je istina, a šta izmišljeno njima na zabavu.
Intervjuer: Pitam se da li ste vi krivi za Losonovu ostavku?
Gđa Tačer: Najdžel i ja smo radili vrlo dobro zajedno, i s velikim uspehom. A sada da se vratimo politici ....
Intevjuer: U redu, vratimo se Losonu. Da li vi onda njega krivite za ostavku?
Gđa Tačer: Niko nikog ni za šta ne krivi. Najdžel je bio vrlo uspešan, briljantno uspešan ministar flnansija tokom šest godina. Naravno, znala sam da će jednog dana otići. On je izvanredno sposoban čovek i ja sam znala da ćemo ga jednog dana izgubiti... A sada se manimo prošlosti i vratimo budućnosti...
Intervjuer: Upravo mi zato dopustite da vas ponovo pitam - zašto je Najdžel dao ostavku?
Gđa Tačer: To pitajte njega.
Intervjuer: Pitaću i njega, ali sad pitam vas?
Gđa Tačer: Gospodine, vi mora da ste sasvim šašavi! Najdžel i ja smo šest godina sjajno sarađivali. Ako mislite da je to moglo s takvim uspehom teći šest godina, a da se u svemu nismo slagali, onda govorite gluposti! Prekinimo, za ime Boga, s tim torokanjem!
Intervjuer: Dobro, gospođo, udaljimo se od Najdžela. Ali zašto vi jednostavno ne kažete - u redu, posvađala sam se s Losonom, možda smo oboje negde pogrešili, i ja zato snosim deo krivice, zašto tako ne kažete?
Gđa Tačer: To je život, gospodine. U čemu je problem?
Intervjuer: Slušajte, Premijere, prekinimo, zbiija, s tim brbljanjem. Evropa hoće od vas da čuje da li vi zaista želite da uđete u
evropski monetarni sistem?
Gđa Tačer: Bože, gospodine, pa naravno! Ući ćemo pod uslovima iznetim u Madridu.
Intervjuer: Koji su to uslovi?
Gđa. Tačer: Funta jaka kao nemačka marka i inflacija niska kao Nemačka. Ništa više.
Intervjuer: Ali mnogi drže da to možemo postići tek ako uđemo.
Gđa Tačer: Onda žalim te mnoge.
Intervjuer: Zašto?
Gđa Tačer: Zato što je to upravo ono što mi nećemo.
Intervjuer: Šta mi, zapravo, hoćemo a šta nećemo?
Gđa Tačer: Nećemo što drugi misle da hoćemo, hoćemo što drugi drže da nećemo.
Intervjuer: Ili hoćemo kad drugi neće, a nećemo kad hoće drugi.
Gđa Tačer: Vi baš umete da zasvinjite stvar!
Intervjuer: Premijere, moram vas zaustaviti...
Gđa Taćer; Mnogi su to pokušali, momče...
Intervjuer: Loson, na primer?
Gđa Tačer: Vrlo drag čovek. Vrlo sposoban. Vrto uspešan. Vrlo pokojan. Nikad ga nećemo zaboraviti.
Komentator „Gardiana“ Jan Eitkin povukao je jednom tananu razliku izmedu parlamentarnog izveštača i korespondenta koji publiku obaveštava šta se između skupištinskih sednica u Vestminsteru događa. Prvome je dužnost da nas obavesti šta su poslanici rekli, drugom da nam protumači šta su time mislili da kažu. Propustio je treći rod komentatora, političke vrače-pogađače koji nam odgonetaju šta to što su narodni predstavnici najpre rekli, potom mislili time da kažu, stvarno znači.
Kao i političareva misao svaki intervju s njim ima tri enigmatična sloja. U jednom se nešto kaže, a da se obavezno to i ne misli; u drugom se nešto misli ali najčešće ne kaže; tek u trećem jedno i drugo, kazano i mišljeno, eventualno nešto znači. Ono što se kaže i sami čujemo, premda uvek ne razumemo.
Što se samo misli, ponekad se podrazumeva, pretpostavlja, naslućuje ili prosto priželjkuje. Prava značenja najčešće, ako ne uvek, ostaju nepoznata, osim prilikom objave rata, i to samo ako s rečima odmah padnu i bombe. Ta prava znaičenja doznajemo najpre u vladinim merama kad nas pogode obrnutim efektom od predviđenog, a potom mnogo kasnije u memoarima, gde te mere opet postaju sjajne, a njihovi rđavi efekti posledica nesrećne zavere okolnosti.
Intervju gospođe Tačer poseduje sva tri arhetipska sloja dobre državničke misli. Čak i u prvom, gde očekujete da bude najrazumljivija i objasni zašto se - prilično ravnodušno, uostalom - rastala od najsposobnijeg ministra, podseća ona na Pitiju koja vam je govorila istinu jedino ako ste umeli sami da je nađete.
Sunday, December 04, 2011
Deset godina
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
115. DESET GODINA ZNOJA, SUZA, KRVI I POMALO GVOŽĐA
„Observer“ je ovako prokomentarisao desetogodišnjicu vlade gđe Tačer: „Margaret Tačer je dominirala britanskim životom deset godina u ratu i miru. Preživela je bombe i skandale da ostane najdugotrajniji premijer ovog veka. Filosofija koja je uticala na političare od Vašingtona do Moskve nosi njeno ime.
Oni koji su iskoristili priliku što im je pružila njena vlada, vole je; oni kojima je to uskraćeno sa istom je strašću mrze“. List će je obeležiti kao političara instinkta a ne intelekta i time joj polaskati u zemilji gde je učenost jednog Majkl Futa ostavila za sobom lepe političke misli, ali rđave političke uspomene, u zemlji čijoj je vladi Edmond Berk još u doba Francuske revolucije savetovao da se prilagođava ljudskoj prirodi a ne ljudskom razumu.
Gđa Tačer je shvatila ljudsku prirodu, pa time možda i nešto od engleske. Udovoljavala je urođenom posedničkom nagonu sugrađana na račun stečenog, artificijelnog socijalnog koliko god je mogla, pa možda i više no što jesmela.
Iako su konzervativci uveli Britaniju u Evropu, nju su izabrali da istorijskoj odluci obezbedi onu meru engleske dvosmislenosti koja će im dopustiti da u Evropi i budu i ne budu, da, stalno iz nje izlazeći, pomalo u nju ulaze, i da, lagano ulazeći, iz nje uvek pomalo izlaze.
Prvi mandat utrošila je na demoliranje socijalističkih promašaja, nasleđenih od laburista; drugi i polovinu trećeg na pomnu izgradnju vlastitih, koje će ostaviti u nasleđe laburistima. Ali, to je sudbina svih engleskih vlada, valjda i svih vlada uopšte, osim onih koje za naslednike svojih grehova uvek imaju samo sebe.
Godine 1982. proglašena je najnepopularnijim poratnim premijerom, da je puritanska nepopustljivost i vikinška okrutnost u sukobu s Argentinom vrati na počasno mesto svih anketa i u englesko srce. Preživljavanje irskog atentata 1984. i atentata što su ga na njenu vladu i na nju lično četrnaestomesečnim štrajkom izvršili rudari definitivno joj obezbeđuje titulu „gvozdene dame“ britanske i međunarodne desnice, u kojoj će gvozdeni gospodin biti predsednik SAD Ronald Regan.Tekuće ankete takođe tuku rekord.
Konzervativci su za 28% glasova iza laburista. Svakog bi premijera ova nepopularnost zabrinula, osim jugoslovenskog, razume se, koji zavisi od poverenja jugokompartija, a ne od naklonosti naroda. Ni nju ne brine. Opreznost, obzirnost i politički takt nisu u njenom maniru, mešavini sjajne gladijatorske, osrednje diplomatske i očajne tutorske škole.
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
115. DESET GODINA ZNOJA, SUZA, KRVI I POMALO GVOŽĐA
„Observer“ je ovako prokomentarisao desetogodišnjicu vlade gđe Tačer: „Margaret Tačer je dominirala britanskim životom deset godina u ratu i miru. Preživela je bombe i skandale da ostane najdugotrajniji premijer ovog veka. Filosofija koja je uticala na političare od Vašingtona do Moskve nosi njeno ime.
Oni koji su iskoristili priliku što im je pružila njena vlada, vole je; oni kojima je to uskraćeno sa istom je strašću mrze“. List će je obeležiti kao političara instinkta a ne intelekta i time joj polaskati u zemilji gde je učenost jednog Majkl Futa ostavila za sobom lepe političke misli, ali rđave političke uspomene, u zemlji čijoj je vladi Edmond Berk još u doba Francuske revolucije savetovao da se prilagođava ljudskoj prirodi a ne ljudskom razumu.
Gđa Tačer je shvatila ljudsku prirodu, pa time možda i nešto od engleske. Udovoljavala je urođenom posedničkom nagonu sugrađana na račun stečenog, artificijelnog socijalnog koliko god je mogla, pa možda i više no što jesmela.
Iako su konzervativci uveli Britaniju u Evropu, nju su izabrali da istorijskoj odluci obezbedi onu meru engleske dvosmislenosti koja će im dopustiti da u Evropi i budu i ne budu, da, stalno iz nje izlazeći, pomalo u nju ulaze, i da, lagano ulazeći, iz nje uvek pomalo izlaze.
Prvi mandat utrošila je na demoliranje socijalističkih promašaja, nasleđenih od laburista; drugi i polovinu trećeg na pomnu izgradnju vlastitih, koje će ostaviti u nasleđe laburistima. Ali, to je sudbina svih engleskih vlada, valjda i svih vlada uopšte, osim onih koje za naslednike svojih grehova uvek imaju samo sebe.
Godine 1982. proglašena je najnepopularnijim poratnim premijerom, da je puritanska nepopustljivost i vikinška okrutnost u sukobu s Argentinom vrati na počasno mesto svih anketa i u englesko srce. Preživljavanje irskog atentata 1984. i atentata što su ga na njenu vladu i na nju lično četrnaestomesečnim štrajkom izvršili rudari definitivno joj obezbeđuje titulu „gvozdene dame“ britanske i međunarodne desnice, u kojoj će gvozdeni gospodin biti predsednik SAD Ronald Regan.Tekuće ankete takođe tuku rekord.
Konzervativci su za 28% glasova iza laburista. Svakog bi premijera ova nepopularnost zabrinula, osim jugoslovenskog, razume se, koji zavisi od poverenja jugokompartija, a ne od naklonosti naroda. Ni nju ne brine. Opreznost, obzirnost i politički takt nisu u njenom maniru, mešavini sjajne gladijatorske, osrednje diplomatske i očajne tutorske škole.
Saturday, December 03, 2011
Živeti s krizom
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
114. ŽIVETI S KRIZOM ILI OD KRIZE?
Engleska privreda je u krizi. Inflaciona, kamatna stopa i spoljni trgovinski deficit rastu; produktivnost i vrednost funte opadaju. U krizi je, još beznadežnijoj, i jugoslovenska. Posle dvadeset godina boravka u Britaniji nalazim nešto što dva naroda spaja. Uspeva se na razne načine, ali se propada uglavnom na isti.
Razlike, naravno, postoje. Kriza preti istim efektima, ali nije iste naravi. Engleska kriza potiče od neefikasne ili pogrešne upotrebe ekonomskih instrumenata koji u SAD, Japanu ili Nemačkoj daju povoljne rezultate; jugoslovenska od ispravne i dosledne primene pogrešnog ekonomskog koncepta koji nijednoj zemlji „realnog socijalizma“ nije doneo ništa do materijalnog, duhovnog i moralnog osiromašenja.
Engleska kriza nema ničeg zajedničkog s političkim siste-mom u kome se zbiva. Isti, demokratski, parlamentarni sistem, s beznačajnim, mahom izbornim ili administrativnim modifikacijama, u Italiji i Francuskoj, nije u krizi. Na Istoku, ako se izuzmeAlbanija, koju je rigidna komunistička diktatura tokom jedva pola veka uspela da izvede čak i iz zdrave ljudske pameti, a nekmoli čega drugog, sve su socijalističke zemlje u društvenoj agoniji, istorijskoj materici neizbežnih promena.
Rušenje Berlinskog zida početak je kraja prosvetiteljske zablude da se čovekom može upravljati bez obzira na njegove neposredne interese i ciljeve, uzimajući u obzir jedino interese i ciljeve utopijske ideje o njemu. Krize u istočnim zemljama, pa i u Jugoslaviji, direktna su posledica, iskonski verna reprodukcija mana političkog sistema, i šanse za razrešenje nemaju bez njegove temeljne izmene.
Takvim putem poš1e su Mađarska i Poljska. Na put renesanse građanskih vrednosti krupnim koracima stupaju Istočna Nemačka i Čehoslovačka. Na vidiku je, još skromno doduše, i Bugarska. Rumunija je počela s puštanjem krvi. Najpre je puštena narodu. Zatim je deo vođstva pustio krv drugom delu. Ali je - na obe strane se misli - još mnogo krvi ostalo na pogrešnom mestu.
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
114. ŽIVETI S KRIZOM ILI OD KRIZE?
Engleska privreda je u krizi. Inflaciona, kamatna stopa i spoljni trgovinski deficit rastu; produktivnost i vrednost funte opadaju. U krizi je, još beznadežnijoj, i jugoslovenska. Posle dvadeset godina boravka u Britaniji nalazim nešto što dva naroda spaja. Uspeva se na razne načine, ali se propada uglavnom na isti.
Razlike, naravno, postoje. Kriza preti istim efektima, ali nije iste naravi. Engleska kriza potiče od neefikasne ili pogrešne upotrebe ekonomskih instrumenata koji u SAD, Japanu ili Nemačkoj daju povoljne rezultate; jugoslovenska od ispravne i dosledne primene pogrešnog ekonomskog koncepta koji nijednoj zemlji „realnog socijalizma“ nije doneo ništa do materijalnog, duhovnog i moralnog osiromašenja.
Engleska kriza nema ničeg zajedničkog s političkim siste-mom u kome se zbiva. Isti, demokratski, parlamentarni sistem, s beznačajnim, mahom izbornim ili administrativnim modifikacijama, u Italiji i Francuskoj, nije u krizi. Na Istoku, ako se izuzmeAlbanija, koju je rigidna komunistička diktatura tokom jedva pola veka uspela da izvede čak i iz zdrave ljudske pameti, a nekmoli čega drugog, sve su socijalističke zemlje u društvenoj agoniji, istorijskoj materici neizbežnih promena.
Rušenje Berlinskog zida početak je kraja prosvetiteljske zablude da se čovekom može upravljati bez obzira na njegove neposredne interese i ciljeve, uzimajući u obzir jedino interese i ciljeve utopijske ideje o njemu. Krize u istočnim zemljama, pa i u Jugoslaviji, direktna su posledica, iskonski verna reprodukcija mana političkog sistema, i šanse za razrešenje nemaju bez njegove temeljne izmene.
Takvim putem poš1e su Mađarska i Poljska. Na put renesanse građanskih vrednosti krupnim koracima stupaju Istočna Nemačka i Čehoslovačka. Na vidiku je, još skromno doduše, i Bugarska. Rumunija je počela s puštanjem krvi. Najpre je puštena narodu. Zatim je deo vođstva pustio krv drugom delu. Ali je - na obe strane se misli - još mnogo krvi ostalo na pogrešnom mestu.
Friday, December 02, 2011
Mudri saveti
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
117. MUDRI SAVETI PODOBNI VREMENU ČUDA
Živimo u vremenu čuda, u kome je sve i moguće i nemoguće, zavisi s koje strane nešto posmatrate. Čovek je živ ili mrtav, zavisno posmatrate li ga s ove ili s one strane groba. Socijalizam je živ ili mrtav, zavisno živite li u njemu ili ne. Ako živite, polazi li vam to za rukom dobro ili rđavo; ako ne živite, kako živite tamo gde ga nema.
Vreme čuda obiluje čudnim savetima kako da se neugodna izbegnu, ugodna usavrše. Četiri saveta iz ove emisije tiču se ljudskog zdravlja, četiri sreće, peti dotiče oboje, a jedan je ostavljen za politiku od koje žive jedino političari, a svi se mi drugi snalazimo.
Asocijacija škotske industrije viskija objavila je ishod statističkih istraživanja ispičuturskih navika 85 000 građana Kalifornije. Ona dokazuju da osobe koje piju jedno do pet pića dnevno imaju znatno manje šanse da propate od srca nego oni što piju samo s vremena na vreme. Pogotovu je taj broj impresivan u poređenju s potpunim apstinentima. A s gledišta države, čak i ako se uključe saobraćajne nesreće i zanemari porez koji je izdržava, troškovi lečenja od alkoholizma neuporedivo su manji od sredstava utrošenih na sedative i uspavljujuća sredstva koje sprečavaju Amerikance da ne rade i preko noći.
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
117. MUDRI SAVETI PODOBNI VREMENU ČUDA
Živimo u vremenu čuda, u kome je sve i moguće i nemoguće, zavisi s koje strane nešto posmatrate. Čovek je živ ili mrtav, zavisno posmatrate li ga s ove ili s one strane groba. Socijalizam je živ ili mrtav, zavisno živite li u njemu ili ne. Ako živite, polazi li vam to za rukom dobro ili rđavo; ako ne živite, kako živite tamo gde ga nema.
Vreme čuda obiluje čudnim savetima kako da se neugodna izbegnu, ugodna usavrše. Četiri saveta iz ove emisije tiču se ljudskog zdravlja, četiri sreće, peti dotiče oboje, a jedan je ostavljen za politiku od koje žive jedino političari, a svi se mi drugi snalazimo.
Asocijacija škotske industrije viskija objavila je ishod statističkih istraživanja ispičuturskih navika 85 000 građana Kalifornije. Ona dokazuju da osobe koje piju jedno do pet pića dnevno imaju znatno manje šanse da propate od srca nego oni što piju samo s vremena na vreme. Pogotovu je taj broj impresivan u poređenju s potpunim apstinentima. A s gledišta države, čak i ako se uključe saobraćajne nesreće i zanemari porez koji je izdržava, troškovi lečenja od alkoholizma neuporedivo su manji od sredstava utrošenih na sedative i uspavljujuća sredstva koje sprečavaju Amerikance da ne rade i preko noći.
Thursday, December 01, 2011
Britanski i naš lov
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
112. KAKVA JE RAZLIKA IZMEĐU BRITANSKOG LOVA NA MEDIJUME I NAŠEG LOVA NA MEMOARISTE
Dva su safarija u toku, prvi u Britaniji, drugi u Jugoslaviji.
Još od demontaže Imperije, oseća se ovde nacionalna potreba za vezom s onom drugom, nepoznatom dimenzijom stvarnosti. Pošto je živuća postala sve nelagodnija i nepouzdanija, Britanci se okrenuše onostranim silama za pomoć. Spiritualistička društva, sekte, škole, rodoljubno su nastojale da Engleze stave u dodir s utešnijom stranom lične i narodne sudbine.
Potreba je urgentna u doba laburističkih mandata, kad obuzima i poslovično trezveni Siti koji se u normalnim prilikama, za torijevke vlade, o bitnim zagonetkama duhovne egzistencije obaveštava kompjuterima u direktnoj vezi s berzama sveta. Međutim, od 1987. oseća se u Engleskoj na spiritualistčkom tržištu opasan deficit u treniranim medijumima, bez kojih je nekija, komunikacija s mrtvima, nemoguća.
Tada je predsednik Spiritualističkog društva g. Teri Gordon rezignirano izjavio da je „profesionalni standard medijuma svuda u opadanju“. Briljantnih posrednika s tajnama limba Nore Blekvud, EnTvig, Doris Stouks više nema. Zemlja se bacila u lov na sveže medijume koji će joj kazati kako da se obori kamatna stopa a ne poveća inflacija, sačuva narodno zdravlje džabe, kako da se ostane u Evropi a u nju ne uđe, te, na ličnom planu, kako da se sa što manje rada više zaradi, nada koja nas spaja s Britancima a beznadežno udaljuje od Japanaca.
Društvo je u odgovor na očajnički nacionalni vapaj za dobrim vestima povećalo broj klasa spiritualističke preparandije i na njima se već 1987. treniralo 150 budućih medijuma. Očekuje se da oni, kad prirodni dar usavrše, stave Britaniju, narod i građane, u neposrednu vezu s budućnošću, te i ovu, ako kasnije, ako im to sasvim iz istorijske navike nije izašlo,okrenu u svoju korist.
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
112. KAKVA JE RAZLIKA IZMEĐU BRITANSKOG LOVA NA MEDIJUME I NAŠEG LOVA NA MEMOARISTE
Dva su safarija u toku, prvi u Britaniji, drugi u Jugoslaviji.
Još od demontaže Imperije, oseća se ovde nacionalna potreba za vezom s onom drugom, nepoznatom dimenzijom stvarnosti. Pošto je živuća postala sve nelagodnija i nepouzdanija, Britanci se okrenuše onostranim silama za pomoć. Spiritualistička društva, sekte, škole, rodoljubno su nastojale da Engleze stave u dodir s utešnijom stranom lične i narodne sudbine.
Potreba je urgentna u doba laburističkih mandata, kad obuzima i poslovično trezveni Siti koji se u normalnim prilikama, za torijevke vlade, o bitnim zagonetkama duhovne egzistencije obaveštava kompjuterima u direktnoj vezi s berzama sveta. Međutim, od 1987. oseća se u Engleskoj na spiritualistčkom tržištu opasan deficit u treniranim medijumima, bez kojih je nekija, komunikacija s mrtvima, nemoguća.
Tada je predsednik Spiritualističkog društva g. Teri Gordon rezignirano izjavio da je „profesionalni standard medijuma svuda u opadanju“. Briljantnih posrednika s tajnama limba Nore Blekvud, EnTvig, Doris Stouks više nema. Zemlja se bacila u lov na sveže medijume koji će joj kazati kako da se obori kamatna stopa a ne poveća inflacija, sačuva narodno zdravlje džabe, kako da se ostane u Evropi a u nju ne uđe, te, na ličnom planu, kako da se sa što manje rada više zaradi, nada koja nas spaja s Britancima a beznadežno udaljuje od Japanaca.
Društvo je u odgovor na očajnički nacionalni vapaj za dobrim vestima povećalo broj klasa spiritualističke preparandije i na njima se već 1987. treniralo 150 budućih medijuma. Očekuje se da oni, kad prirodni dar usavrše, stave Britaniju, narod i građane, u neposrednu vezu s budućnošću, te i ovu, ako kasnije, ako im to sasvim iz istorijske navike nije izašlo,okrenu u svoju korist.
Wednesday, November 30, 2011
Englezi među boljševicima
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
111. ENGLEZI MEĐU BOLJŠEVICIMA, JA MEĐU ENGLEZIMA
Prva razlika između Engleza i nas, koje u odsustvu druga Živorada predstavlja vaš komentator, uočava se več u Londonu i tiče se posete britanskih arhitekata Sovjetskom savezu. Englezi se za put u „lepšu i čoveka dostojniju“ budućnost mesecima pripremaju.
Izrađuje se detaljan program; biraju zdanja koja će biti posećena; proučavaju domaće mape od kojih su precizniji samo satelitski snimci obaveštajne službe, jer boljševičke su namerno ili iz aljkavosti nepouzdane; sriče ćirilica i „golubiji ruski“ da se razumeju saobraćajne oznake, jelovnici, banknote i disidenti; studiraju engleski vodiči, jer ruski takođe nisu od poverenja; a iznad svega, u konsultacijama s ekspertima iz 1906., pamti kakvo je držanje preporučljivo a šta u prvoj zemlji socijalizma valja izbegavati. Savesnije nije pripremana ni Hilarijeva ekspedicija na Himalaje.
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
111. ENGLEZI MEĐU BOLJŠEVICIMA, JA MEĐU ENGLEZIMA
Prva razlika između Engleza i nas, koje u odsustvu druga Živorada predstavlja vaš komentator, uočava se več u Londonu i tiče se posete britanskih arhitekata Sovjetskom savezu. Englezi se za put u „lepšu i čoveka dostojniju“ budućnost mesecima pripremaju.
Izrađuje se detaljan program; biraju zdanja koja će biti posećena; proučavaju domaće mape od kojih su precizniji samo satelitski snimci obaveštajne službe, jer boljševičke su namerno ili iz aljkavosti nepouzdane; sriče ćirilica i „golubiji ruski“ da se razumeju saobraćajne oznake, jelovnici, banknote i disidenti; studiraju engleski vodiči, jer ruski takođe nisu od poverenja; a iznad svega, u konsultacijama s ekspertima iz 1906., pamti kakvo je držanje preporučljivo a šta u prvoj zemlji socijalizma valja izbegavati. Savesnije nije pripremana ni Hilarijeva ekspedicija na Himalaje.
Tuesday, November 29, 2011
Rodoljubi
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
110. ENGLEZI, RODOLJUBI I ŽIVORADI U TUĐINI
Ovo je priča o nama, mada bih voleo daje o njima. Ovo je, takođe, priča o tome kako je naš Živorad promenio ime u Rodoljub, mada je kod kuće i kao Živorad ugodno živeo, a kao rodoljub se nije naročito iskazao. Sve se događa u tuđini koja mi se u Rusiji učinila manje tuđom nego što sam očekivao.
Za grupu britanskih arhitekata, s kojom sam putovao, u Lenjingradu je priređeno veče u gruzijskom restoranu „Aragvi“, da bi slušali gruzijske pesme, upoznali se s gruzijskim igrama i uživali u gruzijskoj hrani. Poseta je plaćena pravim, dobrim engleskim funtama. Dobijeni su prava, dobra gruzijska hrana i pravo, dobro gruzijsko piće. Sve je drugo izostalo. U stvari, nije izostalo. Tek nije bilo pravo. Čak ni dobro.
Pomislićete da su krivi domaćini koji su nam, po evropskim podmuklim običajima, umesto prvorazrednih Gruzina podmetnuli trećerazrednu rusku pozorišnu trupu bez posla. Nisu. Gruzini su bili originalni. Da su zasvirali, zapevali, zaigrali - bio bi to njihov folklor. Ali nisu. Pomislićete, zatim, da su za nesporazum krivi Englezi, možda i par stolova s Nemcima, koji su ionako uvek za sve krivi.
Ne nisu. Najzad ćete pretpostaviti da se umešao neko treći koji je Englezima pokvario veče, i tu ćete biti u pravu. Ja sam se umešao. I pri tom bio jedini kome je veče uistinu preselo. Ostali stranci su se, bar do moje intervencije, sjajno zabavljali.
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
110. ENGLEZI, RODOLJUBI I ŽIVORADI U TUĐINI
Ovo je priča o nama, mada bih voleo daje o njima. Ovo je, takođe, priča o tome kako je naš Živorad promenio ime u Rodoljub, mada je kod kuće i kao Živorad ugodno živeo, a kao rodoljub se nije naročito iskazao. Sve se događa u tuđini koja mi se u Rusiji učinila manje tuđom nego što sam očekivao.
Za grupu britanskih arhitekata, s kojom sam putovao, u Lenjingradu je priređeno veče u gruzijskom restoranu „Aragvi“, da bi slušali gruzijske pesme, upoznali se s gruzijskim igrama i uživali u gruzijskoj hrani. Poseta je plaćena pravim, dobrim engleskim funtama. Dobijeni su prava, dobra gruzijska hrana i pravo, dobro gruzijsko piće. Sve je drugo izostalo. U stvari, nije izostalo. Tek nije bilo pravo. Čak ni dobro.
Pomislićete da su krivi domaćini koji su nam, po evropskim podmuklim običajima, umesto prvorazrednih Gruzina podmetnuli trećerazrednu rusku pozorišnu trupu bez posla. Nisu. Gruzini su bili originalni. Da su zasvirali, zapevali, zaigrali - bio bi to njihov folklor. Ali nisu. Pomislićete, zatim, da su za nesporazum krivi Englezi, možda i par stolova s Nemcima, koji su ionako uvek za sve krivi.
Ne nisu. Najzad ćete pretpostaviti da se umešao neko treći koji je Englezima pokvario veče, i tu ćete biti u pravu. Ja sam se umešao. I pri tom bio jedini kome je veče uistinu preselo. Ostali stranci su se, bar do moje intervencije, sjajno zabavljali.
Monday, November 28, 2011
Topovi „Aurore“
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
109. GDE SU SADA OKRENUTI TOPOVI „AURORE“?
U iduče tri emisije, pored Engleza i nas, ući će Rusi. Ne plašite se! Neće ući ni u Britaniju, ni u Jugoslaviju. Mi ćemo ući kod njih. Kao što sam ja, supruzi blagodareći, ušao među britanske arhitekte u poseti „Dobre volje“ Moskvi i Lenjingradu. Poseta je imala za cilj obilazak građevina iz zlatne ere konstruktivizma i art-nuvoa, u kojoj su ruska umetnost i nauka, rame uz rame, ako ne i pedalj dalje, stajale uz evropski modernizam.Arhitekte je pretežno zanimalo kamenje; ljudi tek ukoliko su umeli da to kamenje lepo i korisno slažu jedno na drugo. Mene pretežno ljudi koji su o kamenju malo znali, ali mnogo o životu i o tome kako žele da ga žive. Koliko su arhitekti razumeli ruske građevine, ne brinem. Sve su to i dobri profesionalci i strasnici poziva. Koliko sam ja shvatio Ruse, to još ne znam.
Trudio sam se. Moje predrasude, ako od engleskih nisu veće, ni manje nisu. lmao sam, nasreću, nipošto beznačajnu olakšicu. Oni su se tamo i dalje osećali kao Englezi, ja prvi put kao Sloven. I to mi je prijalo. Opasan osećaj pripadnosti većoj celini intenzivno je ugrožavao moj poslovični individualizam. A većina Rusa s kojima sam u dodir dolazio s dirljivom je ljubaznošću i predusretljivošću pomagala da steknem razumevanje po koje sam došao.
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
109. GDE SU SADA OKRENUTI TOPOVI „AURORE“?
U iduče tri emisije, pored Engleza i nas, ući će Rusi. Ne plašite se! Neće ući ni u Britaniju, ni u Jugoslaviju. Mi ćemo ući kod njih. Kao što sam ja, supruzi blagodareći, ušao među britanske arhitekte u poseti „Dobre volje“ Moskvi i Lenjingradu. Poseta je imala za cilj obilazak građevina iz zlatne ere konstruktivizma i art-nuvoa, u kojoj su ruska umetnost i nauka, rame uz rame, ako ne i pedalj dalje, stajale uz evropski modernizam.Arhitekte je pretežno zanimalo kamenje; ljudi tek ukoliko su umeli da to kamenje lepo i korisno slažu jedno na drugo. Mene pretežno ljudi koji su o kamenju malo znali, ali mnogo o životu i o tome kako žele da ga žive. Koliko su arhitekti razumeli ruske građevine, ne brinem. Sve su to i dobri profesionalci i strasnici poziva. Koliko sam ja shvatio Ruse, to još ne znam.
Trudio sam se. Moje predrasude, ako od engleskih nisu veće, ni manje nisu. lmao sam, nasreću, nipošto beznačajnu olakšicu. Oni su se tamo i dalje osećali kao Englezi, ja prvi put kao Sloven. I to mi je prijalo. Opasan osećaj pripadnosti većoj celini intenzivno je ugrožavao moj poslovični individualizam. A većina Rusa s kojima sam u dodir dolazio s dirljivom je ljubaznošću i predusretljivošću pomagala da steknem razumevanje po koje sam došao.
Saturday, November 26, 2011
Trun u oku svom
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
108. Trun u svom = brvno u oku brata svojega
Ratovi najčešće nisu naročito originalni, osim za vojskovođe koji upravo stoga žele da ih stalno ponavljaju. Ali, arapsko-izraelski iz 1967. godine jeste. Ako je i ostao staromodan u pogledu ubistava, bio je originalan u pogledu načina na koji smo o njima saznavali. Imao je dva uporedna toka. Prvi se, nama nepoznat, odvijao na bliskoistočnom bojištu; drugi na geografskim kartama naše dnevne štampe.
Stoga je imao bizaran završetak. Taman kad je na kartama večno napredne „Politike“ izgledalo da će Arapi spektakularno pobediti, oni su rat katastrofalno izgubili. Laž jugoslovenske štampe o napredovanju Egipćana verovatno je posledica kompetentnih saveta da se u obzir uzimaju jedino izveštaji arapskih komandi, a saveti konsekvencija zvaničnog mišljenja o tome ko je u tom ratu u pravu.
Kako su, po nama, u pravu tada i uvek bili nesvrstani Arapi, moralisu pobeđivati bez obzira jesu li zato bili sposobni. Sposobnost koju nisu imati zamenjena je pravom za koje su držali, zajedno s nama, da ga imaju. Želja je odlučivala o faktima o kojima se u stvarnosti staraju bolje naoružanje i veća vojna veština. U ratu ne pobeđuje pravda nego snaga. Pogotovo ne pravda o kojoj se može debatovati.
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
108. Trun u svom = brvno u oku brata svojega
Ratovi najčešće nisu naročito originalni, osim za vojskovođe koji upravo stoga žele da ih stalno ponavljaju. Ali, arapsko-izraelski iz 1967. godine jeste. Ako je i ostao staromodan u pogledu ubistava, bio je originalan u pogledu načina na koji smo o njima saznavali. Imao je dva uporedna toka. Prvi se, nama nepoznat, odvijao na bliskoistočnom bojištu; drugi na geografskim kartama naše dnevne štampe.
Stoga je imao bizaran završetak. Taman kad je na kartama večno napredne „Politike“ izgledalo da će Arapi spektakularno pobediti, oni su rat katastrofalno izgubili. Laž jugoslovenske štampe o napredovanju Egipćana verovatno je posledica kompetentnih saveta da se u obzir uzimaju jedino izveštaji arapskih komandi, a saveti konsekvencija zvaničnog mišljenja o tome ko je u tom ratu u pravu.
Kako su, po nama, u pravu tada i uvek bili nesvrstani Arapi, moralisu pobeđivati bez obzira jesu li zato bili sposobni. Sposobnost koju nisu imati zamenjena je pravom za koje su držali, zajedno s nama, da ga imaju. Želja je odlučivala o faktima o kojima se u stvarnosti staraju bolje naoružanje i veća vojna veština. U ratu ne pobeđuje pravda nego snaga. Pogotovo ne pravda o kojoj se može debatovati.
Friday, November 25, 2011
Nikotinsko istočno pitanje
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
107. Nikotinsko istočno pitanje zapadne civilizacije
Odmah ću reći da sam strastan pušač. To će objasniti moje dileme i užas kad sam doznao da se od 1. aprila u BBC-ju neće pušiti i da to nije glupa prvoaprilska šala, nego krvava politika amerikanizirani Engleza koji, po ugledu na ambiciozne prekomorske učitelje, kad nešto rade, rade to pionirski do kraja; kad trče, jure do smrti; kad slabe, mršave do kosti; kad zube leče, vade i bolesne i zdrave.
Amerikance razumem. Toliko toga imaju da nadoknade, Evropu u omaškama da stignu! Moraju se žuriti. Ne razumem Engleze. Oni su većinu omašaka s uspehom isprobali. Nikakva im hitnja nije nužna. A ni „engleska“ nije. Pogotovu ne razumem BBC. Od duvana u njihovim diluvijalnim studijima, osim statistički, još niko umro nije, a troje je umrlo od legionarske bolesti, smeštene u cevima pročišćivača vazduha. One ni do danas nisu očišćene. Za utehu čiste se pušači.
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
107. Nikotinsko istočno pitanje zapadne civilizacije
Odmah ću reći da sam strastan pušač. To će objasniti moje dileme i užas kad sam doznao da se od 1. aprila u BBC-ju neće pušiti i da to nije glupa prvoaprilska šala, nego krvava politika amerikanizirani Engleza koji, po ugledu na ambiciozne prekomorske učitelje, kad nešto rade, rade to pionirski do kraja; kad trče, jure do smrti; kad slabe, mršave do kosti; kad zube leče, vade i bolesne i zdrave.
Amerikance razumem. Toliko toga imaju da nadoknade, Evropu u omaškama da stignu! Moraju se žuriti. Ne razumem Engleze. Oni su većinu omašaka s uspehom isprobali. Nikakva im hitnja nije nužna. A ni „engleska“ nije. Pogotovu ne razumem BBC. Od duvana u njihovim diluvijalnim studijima, osim statistički, još niko umro nije, a troje je umrlo od legionarske bolesti, smeštene u cevima pročišćivača vazduha. One ni do danas nisu očišćene. Za utehu čiste se pušači.
Thursday, November 24, 2011
Istoričari
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
106. ISTORIČARI KAO PROROCI PROŠLOSTI
Istorija se bavi prošlošću kao faktom ukoliko može da ga raspozna u emulziji mogućih, ponekad i korisnih alternativa. Samo filosofi prošlosti tipa Špenglera igraju proroke budućnosti. Ljudi što proriču prošlost, vidovnjaci unatrag, do sada nisu poznati. Valjda zato što se čine nepotrebnim. Prošlost se, navodno, poznaje, jer se završila, a što se zna, što je gotovo, dovršeno, smešno je proricati kao da se ne zna, da se tek događa, da još traje.
Izgleda, međutim, da ulazimo u orvelijansko vreme u kome će proricanje prošlosti biti ne samo moguće, već i poželjno. Pred našim zadivljenim očima prošlost se menja kao da nije dovršena, da se tek sad dovršava. A onda, naravno, još ima vremena da je predviđamo, da slobodno nagađamo kako će se odvijati, pa možda i – popravljamo. Istoričari, koji o njenoj nevidljivoj mašineriji najviše znaju, od istraživača onoga što je bilo preobraziče se u vrače-pogađače onoga što će biti, od tumača povesti u njene ovlašćene proroke, od tragača za izvesnostima – u lovce na neizvenosti.
Građanima, od kojih istorija živi a da oni od nje najčešće imaju samo neprilike, kraj nove nekromantske nauke ostaje da se klade hoće li, četrdeset šest godina nakon događaja u lažnom linearnom vremenu, jugoslovenski partizani srušiti, 1943, most na Neretvi tako savršeno da on i srušen bude i da se preko njega može preći, što se prema našim udžbenidcima desilo, ili ga neće tako srušiti, jer je to nemoguće, kao što tvrdi partizanski generat g. Popović, što, naravno, otvara neke druge nedoumice.
Istoričari razrešenje ove tehnološko-povesno-magijske enigme mogu predviđati na bazi različitih orijentira: dokumenata prošlosti ili sadašnjosti; ondašnje potrebe da se most i sruši i pređe, a da to izgleda ubedljivo; i sadašnje da se pređe bez obzira kako. Mi građani možemo vračati u bob, a najnazadniji od nas želeti da se most uopšte ne pređe.
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
106. ISTORIČARI KAO PROROCI PROŠLOSTI
Istorija se bavi prošlošću kao faktom ukoliko može da ga raspozna u emulziji mogućih, ponekad i korisnih alternativa. Samo filosofi prošlosti tipa Špenglera igraju proroke budućnosti. Ljudi što proriču prošlost, vidovnjaci unatrag, do sada nisu poznati. Valjda zato što se čine nepotrebnim. Prošlost se, navodno, poznaje, jer se završila, a što se zna, što je gotovo, dovršeno, smešno je proricati kao da se ne zna, da se tek događa, da još traje.
Izgleda, međutim, da ulazimo u orvelijansko vreme u kome će proricanje prošlosti biti ne samo moguće, već i poželjno. Pred našim zadivljenim očima prošlost se menja kao da nije dovršena, da se tek sad dovršava. A onda, naravno, još ima vremena da je predviđamo, da slobodno nagađamo kako će se odvijati, pa možda i – popravljamo. Istoričari, koji o njenoj nevidljivoj mašineriji najviše znaju, od istraživača onoga što je bilo preobraziče se u vrače-pogađače onoga što će biti, od tumača povesti u njene ovlašćene proroke, od tragača za izvesnostima – u lovce na neizvenosti.
Građanima, od kojih istorija živi a da oni od nje najčešće imaju samo neprilike, kraj nove nekromantske nauke ostaje da se klade hoće li, četrdeset šest godina nakon događaja u lažnom linearnom vremenu, jugoslovenski partizani srušiti, 1943, most na Neretvi tako savršeno da on i srušen bude i da se preko njega može preći, što se prema našim udžbenidcima desilo, ili ga neće tako srušiti, jer je to nemoguće, kao što tvrdi partizanski generat g. Popović, što, naravno, otvara neke druge nedoumice.
Istoričari razrešenje ove tehnološko-povesno-magijske enigme mogu predviđati na bazi različitih orijentira: dokumenata prošlosti ili sadašnjosti; ondašnje potrebe da se most i sruši i pređe, a da to izgleda ubedljivo; i sadašnje da se pređe bez obzira kako. Mi građani možemo vračati u bob, a najnazadniji od nas želeti da se most uopšte ne pređe.
Wednesday, November 23, 2011
Vanbračni život nacije
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
105. Vanbračni život nacije i demokratije
Istorijsko neprijateljstvo Škota i Engleza, utemeljeno na rasnim razlikama i geopolitičkim okolnostima tesnog, siromašnog, izolovanog ostrva, potkrepljeno ratovima, učešćem u protivničkim evropskim koalicijama, a podmazivano razlikama u bogatstvu i Severa i Juga, pretvoreno je danas u komplementaran narodni i državni amalgam, koji jedino narušava pitoreskna škotska separatistička manjina, veoma, uostalom, važna za razbijanje uspavljujuće monotonije britanskog političkog života.
Poslednju bitku vode Englezi i Škoti 1745. kad severnjaci s unukom Jamesa VII pokušavaju jakobinsku invaziju. To dokazuje da ništa, pa ni strpljivo, uporno, tvrdoglavo međusobno nacionalno nerazumevanje, nije večno. (Večna je samo glupost.)
Ono što Engleze i Škote ujedinjuje nisu nacije, koje bi se možda i danas sladostrasno klale, nego politika zajedničkog interesa što je obezbeđuje parlamentarna demokratija, uz nešto ostrvske trezvenosti. (Slična, mada ne ista, dilema sa Severnom Irskom još nije rešena, pa i to dokazuje da humanističke generalizacije u politici nisu preporučljive.)
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
105. Vanbračni život nacije i demokratije
Istorijsko neprijateljstvo Škota i Engleza, utemeljeno na rasnim razlikama i geopolitičkim okolnostima tesnog, siromašnog, izolovanog ostrva, potkrepljeno ratovima, učešćem u protivničkim evropskim koalicijama, a podmazivano razlikama u bogatstvu i Severa i Juga, pretvoreno je danas u komplementaran narodni i državni amalgam, koji jedino narušava pitoreskna škotska separatistička manjina, veoma, uostalom, važna za razbijanje uspavljujuće monotonije britanskog političkog života.
Poslednju bitku vode Englezi i Škoti 1745. kad severnjaci s unukom Jamesa VII pokušavaju jakobinsku invaziju. To dokazuje da ništa, pa ni strpljivo, uporno, tvrdoglavo međusobno nacionalno nerazumevanje, nije večno. (Večna je samo glupost.)
Ono što Engleze i Škote ujedinjuje nisu nacije, koje bi se možda i danas sladostrasno klale, nego politika zajedničkog interesa što je obezbeđuje parlamentarna demokratija, uz nešto ostrvske trezvenosti. (Slična, mada ne ista, dilema sa Severnom Irskom još nije rešena, pa i to dokazuje da humanističke generalizacije u politici nisu preporučljive.)
Tuesday, November 22, 2011
Samo da ne naljutimo gospodina Hitlera
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
104. Samo da ne naljutimo gospodina Hitlera, a strele neka lete
Osmog maja 1940. Chamberlain, tvorac „münchenskog mira u novom veku“ i najgori predsednik u njemu, sreo se u britanskom parlamentu sa svojim Waterlooom. Ishod glasanja o poverenju ispravno je shvatio kao nogu u tur i podneo ostavku, ustupajući mesto glasovitom „ratnom huškaču“ Churchillu.
Istini za volju, kako se Britanija za rat pripremila, u čemu on snosi krunsku krivicu, zacelo i nije bilo vlade koja bi ga u prvoj godini uspešnije vodila. (Ili su Englezi i ratne pripreme shvatali kao „uznemiravanje gospodina Hitlera“, ili ih nisu smatrali važnim za njegovo dobijanje, jer su i nas 1941. u sukob s Nemačkom gurali, premda su znali da smo za sukob spremni još manje nego oni.)
Chamberlainov pad nije toliko posledica prirodnih britanskih ratnih poraza koliko poraza neprirodne politike smirivanja gospodina Hitlera pre no što je sukob izbio. Stalo se na logičko stanovište da onaj ko je navikao da nekoga ne ljuti ne može s njim ravnopravno vojevati, jer rat podrazumeva vređanje suparnika tamo gde ga najviše boli.
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
104. Samo da ne naljutimo gospodina Hitlera, a strele neka lete
Osmog maja 1940. Chamberlain, tvorac „münchenskog mira u novom veku“ i najgori predsednik u njemu, sreo se u britanskom parlamentu sa svojim Waterlooom. Ishod glasanja o poverenju ispravno je shvatio kao nogu u tur i podneo ostavku, ustupajući mesto glasovitom „ratnom huškaču“ Churchillu.
Istini za volju, kako se Britanija za rat pripremila, u čemu on snosi krunsku krivicu, zacelo i nije bilo vlade koja bi ga u prvoj godini uspešnije vodila. (Ili su Englezi i ratne pripreme shvatali kao „uznemiravanje gospodina Hitlera“, ili ih nisu smatrali važnim za njegovo dobijanje, jer su i nas 1941. u sukob s Nemačkom gurali, premda su znali da smo za sukob spremni još manje nego oni.)
Chamberlainov pad nije toliko posledica prirodnih britanskih ratnih poraza koliko poraza neprirodne politike smirivanja gospodina Hitlera pre no što je sukob izbio. Stalo se na logičko stanovište da onaj ko je navikao da nekoga ne ljuti ne može s njim ravnopravno vojevati, jer rat podrazumeva vređanje suparnika tamo gde ga najviše boli.
Monday, November 21, 2011
Cover-up
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
103. Cover-up ili guranje đubreta pod ćilim
Domaćica ima dva načina da prikladno dočeka goste. Kuća joj uvek može biti čista, te je poseta neće iznenaditi, ili je ona dovoljno spretna da u kratkom razmaku između zvona i vremena do koga učtivost dopušta da se vrata ne otvore sve neugodne dokaze o svom karakteru i navikama skemba u ormane ili pod ćilime gurne. Između neurednih a spretnih domaćica i naših vlada nema razlike. Veština im se manje sadrži u sposobnosti da se kuća uvek u redu drži, nego u umetnosti da izgleda uredna kad im na vrata neočekivano zazvoni javno mnjenje.
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
103. Cover-up ili guranje đubreta pod ćilim
Domaćica ima dva načina da prikladno dočeka goste. Kuća joj uvek može biti čista, te je poseta neće iznenaditi, ili je ona dovoljno spretna da u kratkom razmaku između zvona i vremena do koga učtivost dopušta da se vrata ne otvore sve neugodne dokaze o svom karakteru i navikama skemba u ormane ili pod ćilime gurne. Između neurednih a spretnih domaćica i naših vlada nema razlike. Veština im se manje sadrži u sposobnosti da se kuća uvek u redu drži, nego u umetnosti da izgleda uredna kad im na vrata neočekivano zazvoni javno mnjenje.
Saturday, November 19, 2011
Irci I Albanci
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
102. Irci i Albanci ili kako se navići na smrt
Prvi put od 1944/1945. u Jugoslaviji se ubija, a da to znamo. Jedina je uteha, ako je ikakva, da smo bez krvi izdržali duže od dvadeset godina, mere koja nam je istorijski propisana. Kako je ona ranije i kraća bila, toliko gospodnjih leta mira čine se čudom. Ali ni čudo ne traje večno, pa je i našem došao kraj.
Ma koliko žalili ono što se na Kosovu dogodilo, s jednom istinom moramo biti načisto. Nije ta pucnjava, taj ulični masakr, nikakva balkanska medveđa originalnost, kako ovde vole misliti, niti nešto što nas definitivno odvaja od civilizacije, i to u času kad nas trežnjenje od opijuma socijalističke autarkije vraća evropskom zavičaju.
Upravo nas međusobno tamanjenje s njom spaja, u nedostatku pametnijih spona koje smo, lutajući po Aziji i Africi, arogantno zapostavili. Stidimo se zato, no nipošto više od drugih naroda koji su se ubijali i pre i intenzivnije od nas. To nas ne izvinjava, ali nas objašnjava. Ili je mudrije reći da nas izvinjava ali, nažalost, ne objašnjava?
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
102. Irci i Albanci ili kako se navići na smrt
Prvi put od 1944/1945. u Jugoslaviji se ubija, a da to znamo. Jedina je uteha, ako je ikakva, da smo bez krvi izdržali duže od dvadeset godina, mere koja nam je istorijski propisana. Kako je ona ranije i kraća bila, toliko gospodnjih leta mira čine se čudom. Ali ni čudo ne traje večno, pa je i našem došao kraj.
Ma koliko žalili ono što se na Kosovu dogodilo, s jednom istinom moramo biti načisto. Nije ta pucnjava, taj ulični masakr, nikakva balkanska medveđa originalnost, kako ovde vole misliti, niti nešto što nas definitivno odvaja od civilizacije, i to u času kad nas trežnjenje od opijuma socijalističke autarkije vraća evropskom zavičaju.
Upravo nas međusobno tamanjenje s njom spaja, u nedostatku pametnijih spona koje smo, lutajući po Aziji i Africi, arogantno zapostavili. Stidimo se zato, no nipošto više od drugih naroda koji su se ubijali i pre i intenzivnije od nas. To nas ne izvinjava, ali nas objašnjava. Ili je mudrije reći da nas izvinjava ali, nažalost, ne objašnjava?
Friday, November 18, 2011
Glas vapijućih iz limba
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
101. Glas vapijućih iz limba
Godinama, dragi slušatelji, pažnju posvećujem njima. Dozvolite mi da je i sebi jednom posvetim.
Šta je raj, ne zna se. Šta je pakao, to se zna. Ne zna se samo gde je. Optimisti od njega strahuju. Pesimisti se nadaju da su ga već iskusili. Između raja i pakla, ma gde da su, prostire se limb, ničija zemlja, po kojoj lutaju duše ako ni za raj ni za pakao nisu. Svojstvo limba je da nema realnosti. Ako neku realnost i poseduje, duša je nemoćna da do nje dopre i kao svoju je oseti.
U limbu se ništa ne oseća, i to je neosećanje, to prazno, pusto proticanje, ali ne i oticanje bezličnog vremena ono što od avetinjskog tesnaca između života i smrti čini užasavajući doživljaj. Do takve nepodnošljivosti doveden je on očajničkim trudom duše da se u nešto ipak uživi, uprkos zabrani nešto da oseti. Stoga je u limbu najteže iskustvo tragično saznanje da je bilo kakvo srođavanje s njim nemoguće.
Biće u limbu, kao u komi da je, ne može ni onamo, ni ovamo. Nije mrtvo, ali ni živo; ni već s one strane, ni još s ove. Nesposobno da umre – živi, a život da koristi ne može. Ako zamislimo život u komi, znaćemo šta je život u limbu.
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
101. Glas vapijućih iz limba
Godinama, dragi slušatelji, pažnju posvećujem njima. Dozvolite mi da je i sebi jednom posvetim.
Šta je raj, ne zna se. Šta je pakao, to se zna. Ne zna se samo gde je. Optimisti od njega strahuju. Pesimisti se nadaju da su ga već iskusili. Između raja i pakla, ma gde da su, prostire se limb, ničija zemlja, po kojoj lutaju duše ako ni za raj ni za pakao nisu. Svojstvo limba je da nema realnosti. Ako neku realnost i poseduje, duša je nemoćna da do nje dopre i kao svoju je oseti.
U limbu se ništa ne oseća, i to je neosećanje, to prazno, pusto proticanje, ali ne i oticanje bezličnog vremena ono što od avetinjskog tesnaca između života i smrti čini užasavajući doživljaj. Do takve nepodnošljivosti doveden je on očajničkim trudom duše da se u nešto ipak uživi, uprkos zabrani nešto da oseti. Stoga je u limbu najteže iskustvo tragično saznanje da je bilo kakvo srođavanje s njim nemoguće.
Biće u limbu, kao u komi da je, ne može ni onamo, ni ovamo. Nije mrtvo, ali ni živo; ni već s one strane, ni još s ove. Nesposobno da umre – živi, a život da koristi ne može. Ako zamislimo život u komi, znaćemo šta je život u limbu.
Thursday, November 17, 2011
Treće pismo
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
Treće i poslednje pismo čitaocu
Poslednjim pismima iz tuđine opraštam se od naših slušalaca Radio Londona. Započeo sam ih prvim 1985, a završavam sto pedesetim 1991. (Britanski hronični izveštač iz Amerike Alistair Cooke pročitao ih je više od 2.000 petnaestominutnih!)
Za to vreme malo se šta u Britaniji promenilo, osim što je postala nešto manja no što je bila i što je možda nešto manje engleska no što mari, a i može da bude. U jednoj od poslednjih emisija, pod naslovom Gospodin Jones i ja po drugi put među Englezima, jamačno sam preterao kad sam savremeni London uporedio s američkom benzinskom stanicom na prekookeanskom putu za Evropu, divovskom maketom oko koje se diže vulgarnim reklamama izlepljeno prihvatilište za transfer turista, ali ni previše daleko od istine nisam bio.
Ubrzanom graditeljskom i inom, uostalom, postmodernizacijom (bar prema prestolonasledniku, princu od Walesa) i amerikanizacijom (po njegovim drugim sugrađanima), osobito u eri thatcherizma, London nije manje upropašćen nego nemačkim bombama 1941. ili božjim Velikim požarom godine 1666. Preterivanje je posledica nostalgije za Londonom kakav sam upoznao ranih sedamdesetih: gradom arhaičnih gasnih peći koje se po najamnim kućama (Boarding Houses)
hrane kovanim novčićima da vam kraj njih i duša promrzne; gradom neshvatljivih šilinga, stopa, palaca, mera i rezona; gradom negrejanih kupatila, nekorisnih prozora, vrata što se otvaraju na pogrešnu, što će reći evropsku stranu, i hrane čija je upadljiva svrha da vas odvikne od jela; gradom zagonetnih adresa, predvidljivih kuća sa nepredvidljivim brojevima, ulica sa promenljivim imenima i nepromenljivim morskim vetrovima, očekivano neočekivane klime i neočekivano očekivanih pogrešnih meteoroloških prognoza (obrnuto takođe), svežeg, umivenog sunca (ako ga vidite jer je nekako „privatno“)
i zelenih parkova u koje ne možete ući (jer su i oni mahom privatni); gradom u kome krčme liče na crkvene kripte, a crkvene kripte na svratišta za sirotinju; gradom mesožderskih gavrana s davnog kopnenog gubilišta u Toweru i bučnih galebova s tekućeg vodenog stratišta na Kanalu; gradom prirodno ljubaznih starih ljudi, Engleza zaostalih posle poslednjeg predratnog blagostanja, i konvencionalno nekonvencionalne mladosti, zaostale posle Macmillanove ere prvog poratnog prosperiteta...
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
Treće i poslednje pismo čitaocu
Poslednjim pismima iz tuđine opraštam se od naših slušalaca Radio Londona. Započeo sam ih prvim 1985, a završavam sto pedesetim 1991. (Britanski hronični izveštač iz Amerike Alistair Cooke pročitao ih je više od 2.000 petnaestominutnih!)
Za to vreme malo se šta u Britaniji promenilo, osim što je postala nešto manja no što je bila i što je možda nešto manje engleska no što mari, a i može da bude. U jednoj od poslednjih emisija, pod naslovom Gospodin Jones i ja po drugi put među Englezima, jamačno sam preterao kad sam savremeni London uporedio s američkom benzinskom stanicom na prekookeanskom putu za Evropu, divovskom maketom oko koje se diže vulgarnim reklamama izlepljeno prihvatilište za transfer turista, ali ni previše daleko od istine nisam bio.
Ubrzanom graditeljskom i inom, uostalom, postmodernizacijom (bar prema prestolonasledniku, princu od Walesa) i amerikanizacijom (po njegovim drugim sugrađanima), osobito u eri thatcherizma, London nije manje upropašćen nego nemačkim bombama 1941. ili božjim Velikim požarom godine 1666. Preterivanje je posledica nostalgije za Londonom kakav sam upoznao ranih sedamdesetih: gradom arhaičnih gasnih peći koje se po najamnim kućama (Boarding Houses)
hrane kovanim novčićima da vam kraj njih i duša promrzne; gradom neshvatljivih šilinga, stopa, palaca, mera i rezona; gradom negrejanih kupatila, nekorisnih prozora, vrata što se otvaraju na pogrešnu, što će reći evropsku stranu, i hrane čija je upadljiva svrha da vas odvikne od jela; gradom zagonetnih adresa, predvidljivih kuća sa nepredvidljivim brojevima, ulica sa promenljivim imenima i nepromenljivim morskim vetrovima, očekivano neočekivane klime i neočekivano očekivanih pogrešnih meteoroloških prognoza (obrnuto takođe), svežeg, umivenog sunca (ako ga vidite jer je nekako „privatno“)
i zelenih parkova u koje ne možete ući (jer su i oni mahom privatni); gradom u kome krčme liče na crkvene kripte, a crkvene kripte na svratišta za sirotinju; gradom mesožderskih gavrana s davnog kopnenog gubilišta u Toweru i bučnih galebova s tekućeg vodenog stratišta na Kanalu; gradom prirodno ljubaznih starih ljudi, Engleza zaostalih posle poslednjeg predratnog blagostanja, i konvencionalno nekonvencionalne mladosti, zaostale posle Macmillanove ere prvog poratnog prosperiteta...
Wednesday, November 16, 2011
Nepodnošljiva lakoća ludila
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
100. Nepodnošljiva lakoća ludila
A. Huxley je ovaj svet nazvao – vrlim. Mi ćemo ga, slaveći stoto izdanje ovih komentara, nazvati ludim, i time reći isto što i engleski pisac. Svet jeste lud, ali tu je i njegova najveća vrlina. Njen smisao još ne znamo, ali ako u mahnitanju budemo istrajni i produžimo dovoljno dugo da ludimo, brzo ćemo ga saznati. A ako prežive našoj će deci biti vrlo O.K.
Primeri ludačke vrline su nebrojeni. Nažalost, retko originalni. Kad sam čuo da je imam Homeini spreman da isplati verniku milion dolara ako ubije gospodina Ruždija, pisca Satanskih stihova, a neverniku, meni ili vama, čak i tri puta toliko, ponadao sam se da je to ta prokleta inovacija koju sam, sit dotrajalih sumanutosti i manijačkih klišea, očekivao. Onda se setih Divljeg zapada, poternica sa slikama na vratima saloona i premija lovaca na ljudske glave,
i moje oduševljenje sp£de. Opet smo bili u gustoj, masnoj, sivoj glini istorijskog modela, samo smo teksaski kalup malko rastegli i, umesto nekoliko profesionalnih ubica, u posao uvukli milijardu diletanata. I sad u ovu kompilatorsku aferu jedinu originalnost može uneti sam gospodin Ruždi. Može se ubiti i sam pokupiti pare. Rešenje odgovara ludim vrlinama sveta u kome živimo i umiremo a da između ta dva procesa ne vidimo nikakvu naročitu razliku.
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
100. Nepodnošljiva lakoća ludila
A. Huxley je ovaj svet nazvao – vrlim. Mi ćemo ga, slaveći stoto izdanje ovih komentara, nazvati ludim, i time reći isto što i engleski pisac. Svet jeste lud, ali tu je i njegova najveća vrlina. Njen smisao još ne znamo, ali ako u mahnitanju budemo istrajni i produžimo dovoljno dugo da ludimo, brzo ćemo ga saznati. A ako prežive našoj će deci biti vrlo O.K.
Primeri ludačke vrline su nebrojeni. Nažalost, retko originalni. Kad sam čuo da je imam Homeini spreman da isplati verniku milion dolara ako ubije gospodina Ruždija, pisca Satanskih stihova, a neverniku, meni ili vama, čak i tri puta toliko, ponadao sam se da je to ta prokleta inovacija koju sam, sit dotrajalih sumanutosti i manijačkih klišea, očekivao. Onda se setih Divljeg zapada, poternica sa slikama na vratima saloona i premija lovaca na ljudske glave,
i moje oduševljenje sp£de. Opet smo bili u gustoj, masnoj, sivoj glini istorijskog modela, samo smo teksaski kalup malko rastegli i, umesto nekoliko profesionalnih ubica, u posao uvukli milijardu diletanata. I sad u ovu kompilatorsku aferu jedinu originalnost može uneti sam gospodin Ruždi. Može se ubiti i sam pokupiti pare. Rešenje odgovara ludim vrlinama sveta u kome živimo i umiremo a da između ta dva procesa ne vidimo nikakvu naročitu razliku.
Tuesday, November 15, 2011
Majka parlamenta
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
99. Majka parlamenta i maćeha naroda
Izgleda da su građanske predrasude opet postale popularne. U zemljama koje su ih se otresle, izbacujući ih uz grdnu pompu na đubrište revolucije, sve više se govori o njihovim čarima s nostalgijom, kao o antikvitetima sa istorijskog tavana, od kojih se, kad zagusti, i sve ostalo se proćerda, može dobro živeti. Narodna skupština je među njima.
Englesku zovu Majkom parlamenta. Možda zato što je sazidan kao minijatura engleskog, mađarski će, u Budimpešti, prvi povratiti svoju prirodnu funkciju i od maćehe naroda opet postati njegova majka. Šta ćemo mi uraditi, ostaje da se vidi. Mi imamo nešto zamršeniju skupštinsku tradiciju.
Hrvati su parlamentarni nauk učili u prosvećenoj bečko-peštanskoj školi, mi Srbi najpre oko ustaničkih bukava, a potom u Srpskoj narodnoj skupštini, koja bi činila čast svakom narodu. Da opštu stvar ove „predrasude“ pomognem, govoriću o njenoj Majci, engleskom Parlamentu.
A da se neko od domaćih Živorada odmah ne prestravi, reći ću zasad malo i, premda je stvar nadasve ozbiljna, i to malo biće s njegove smešnije strane.
Otkako je Simon de Montfort prvi put sakupio izvestan broj Engleza pod jednim krovom da posavetuju Krunu u državnim poslovima, britanski je parlament imao 700 godina vremena da razvije tradiciju koja će postati temelj njene parlamentarne demokratije. Mnogi drugi narodi nisu s njim izdržali ni jednu deceniju.
Čim su ga skrpili, odmah su ga rasturili ili pretvorili u mauzolej samovlašća. Englezi su bili strpljiviji. Pustili su ga da živi, da se muči, da muči vladaoce, da od njih biva mučen, da ga neki put muči narod i od njega mučen da bude, ali su izdržali. Protokol mu nikad nije propisan.
Proceduru je diktirao slučaj, pa i poneka omaška. Stoga ćemo, zajedno sa Živoradom, za koga je skupština skup ljudi koji isto moraju da misle, požuriti da kažemo kako su pravila njegovog protokola zastarela, pa i nekorisna, čak i besmislena, ali će svako od njih imati svoj zvezdani čas opravdanja kad shvatimo da bez njega, pa i samo bez njega, engleski parlament ne bi bio ono što jeste, a engleska bi demokratija postala ono što nije.
Svake večeri, na primer, kraljica se pismom obaveštava šta je ovde rešeno a u čemu ona ne sme da učestvuje. Vreme u kome engleski suveren saznaje šta je u njegovo ime odlučeno nepotrebno je kratko, ali samo ako pomislimo da ima suverenih naroda koji ni posle pedeset godina ne znaju šta su njihove vođe u ime njih dokonale.
Britanska brodogradilišta, na primer, nacionalizovana su uz pomoć socijalističke zablude, naravno, ali i sprave koja meri život. Laburisti su u to doba u Westminsteru imali samo jedan glas većine, pa i on je bio na samrti. Narodni poslanik je u skupštinu dovezen ambulantnim kolima i u odaju za glasanje unet na nosilima. To je naša većina, vikali su laburisti.
Neutralni predsednik Donjeg doma sumnjičavo je primetio: „Ali, gospodo, da li je ta većina živa?“ Pritisnut je merač uključen u poslanikovo zamiruće srce. Planula je zelena svetlost života. Poslanik je glasao, a potom mirne parlamentarne savesti umro. Umrla je, doduše, i sa više griže, nacionalizovana brodogradnja, ali to nije ni naša briga, ni naša tema.
Pri maloj razlici u broju poslanika većine i manjine, vlade i opozicije, lov na poslanike prilikom glasanja liči na ljudožderske hajke. Ali i to je bolje nego parlament u kome je potpuno svejedno koliko ljudi glasa, jer će svi glasati na isti način.
U gornjem primeru predsednik Doma je bio laburista, jer je njegova stranka imala glas većine. Imala bi dva da i on glasa. Ali on nema prava glasa. Onog momenta kad na predsedničku stolicu sedne, prestaje biti član svoje stranke i postaje – neutralan. Da li bi naš Živorad pristao da se odrekne svojih ubeđenja samo zato da bi bio nepristrasan sudija u borbi tuđih ubeđenja?
Protivničke stranke sede na suprotnim klupama. Ali da one nisu obavezno i neprijateljske uverio se i mladi neiskusni konzervativni poslanik koji je, prvi put na zasedanju, uzviknuo: „Kako je čudno neprijatelju gledati u oči.“ Kolega iz stranke, iskusni parlamentarac, rekao je: „Ne, dragi moj.
Preko puta su tvoji oponenti. Tvoji su neprijatelji oko tebe.“ A pošto su, kad iz poslaničke klupe govore, članovi Doma zaštićeni od svake krivice za povredu tuđe građanske časti, skupština je istovremeno i jedna od najiskrenijih zona engleskog javnog života.
Poslanici provode više vremena u radu po komitetima nego u skupštini. Svaki zakon u plenarnoj sali ima samo tri čitanja pre nego što se izglasa i postane zakon zemlje, ili odbaci i postane hrana kanti za đubre. U komitetu koji ga proučava, čita se trista i tri puta. Vladi koja ga predlaže lako je.
Teško je opoziciji. Jer i njeni ljudi u tim komitetima sede i moraju unapređivati zakone protiv kojih su u načelu. Njihova je dužnost kao stranačkih ljudi da otežaju ili onemoguće svaki čin vlade, ali kao članova komiteta da usavrše svaki njen zakon. Kako sa tom dilemom na kraj izlaze, ne znam. Živorad mi o našim iskustvima ništa nije umeo reći. Kao poslanik svog kraja bio je odmah u dilemi. Kao i njegovi birači, uostalom.
On nije znao ko ga je birao, a oni zašto su ga birali.
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
99. Majka parlamenta i maćeha naroda
Izgleda da su građanske predrasude opet postale popularne. U zemljama koje su ih se otresle, izbacujući ih uz grdnu pompu na đubrište revolucije, sve više se govori o njihovim čarima s nostalgijom, kao o antikvitetima sa istorijskog tavana, od kojih se, kad zagusti, i sve ostalo se proćerda, može dobro živeti. Narodna skupština je među njima.
Englesku zovu Majkom parlamenta. Možda zato što je sazidan kao minijatura engleskog, mađarski će, u Budimpešti, prvi povratiti svoju prirodnu funkciju i od maćehe naroda opet postati njegova majka. Šta ćemo mi uraditi, ostaje da se vidi. Mi imamo nešto zamršeniju skupštinsku tradiciju.
Hrvati su parlamentarni nauk učili u prosvećenoj bečko-peštanskoj školi, mi Srbi najpre oko ustaničkih bukava, a potom u Srpskoj narodnoj skupštini, koja bi činila čast svakom narodu. Da opštu stvar ove „predrasude“ pomognem, govoriću o njenoj Majci, engleskom Parlamentu.
A da se neko od domaćih Živorada odmah ne prestravi, reći ću zasad malo i, premda je stvar nadasve ozbiljna, i to malo biće s njegove smešnije strane.
Otkako je Simon de Montfort prvi put sakupio izvestan broj Engleza pod jednim krovom da posavetuju Krunu u državnim poslovima, britanski je parlament imao 700 godina vremena da razvije tradiciju koja će postati temelj njene parlamentarne demokratije. Mnogi drugi narodi nisu s njim izdržali ni jednu deceniju.
Čim su ga skrpili, odmah su ga rasturili ili pretvorili u mauzolej samovlašća. Englezi su bili strpljiviji. Pustili su ga da živi, da se muči, da muči vladaoce, da od njih biva mučen, da ga neki put muči narod i od njega mučen da bude, ali su izdržali. Protokol mu nikad nije propisan.
Proceduru je diktirao slučaj, pa i poneka omaška. Stoga ćemo, zajedno sa Živoradom, za koga je skupština skup ljudi koji isto moraju da misle, požuriti da kažemo kako su pravila njegovog protokola zastarela, pa i nekorisna, čak i besmislena, ali će svako od njih imati svoj zvezdani čas opravdanja kad shvatimo da bez njega, pa i samo bez njega, engleski parlament ne bi bio ono što jeste, a engleska bi demokratija postala ono što nije.
Svake večeri, na primer, kraljica se pismom obaveštava šta je ovde rešeno a u čemu ona ne sme da učestvuje. Vreme u kome engleski suveren saznaje šta je u njegovo ime odlučeno nepotrebno je kratko, ali samo ako pomislimo da ima suverenih naroda koji ni posle pedeset godina ne znaju šta su njihove vođe u ime njih dokonale.
Britanska brodogradilišta, na primer, nacionalizovana su uz pomoć socijalističke zablude, naravno, ali i sprave koja meri život. Laburisti su u to doba u Westminsteru imali samo jedan glas većine, pa i on je bio na samrti. Narodni poslanik je u skupštinu dovezen ambulantnim kolima i u odaju za glasanje unet na nosilima. To je naša većina, vikali su laburisti.
Neutralni predsednik Donjeg doma sumnjičavo je primetio: „Ali, gospodo, da li je ta većina živa?“ Pritisnut je merač uključen u poslanikovo zamiruće srce. Planula je zelena svetlost života. Poslanik je glasao, a potom mirne parlamentarne savesti umro. Umrla je, doduše, i sa više griže, nacionalizovana brodogradnja, ali to nije ni naša briga, ni naša tema.
Pri maloj razlici u broju poslanika većine i manjine, vlade i opozicije, lov na poslanike prilikom glasanja liči na ljudožderske hajke. Ali i to je bolje nego parlament u kome je potpuno svejedno koliko ljudi glasa, jer će svi glasati na isti način.
U gornjem primeru predsednik Doma je bio laburista, jer je njegova stranka imala glas većine. Imala bi dva da i on glasa. Ali on nema prava glasa. Onog momenta kad na predsedničku stolicu sedne, prestaje biti član svoje stranke i postaje – neutralan. Da li bi naš Živorad pristao da se odrekne svojih ubeđenja samo zato da bi bio nepristrasan sudija u borbi tuđih ubeđenja?
Protivničke stranke sede na suprotnim klupama. Ali da one nisu obavezno i neprijateljske uverio se i mladi neiskusni konzervativni poslanik koji je, prvi put na zasedanju, uzviknuo: „Kako je čudno neprijatelju gledati u oči.“ Kolega iz stranke, iskusni parlamentarac, rekao je: „Ne, dragi moj.
Preko puta su tvoji oponenti. Tvoji su neprijatelji oko tebe.“ A pošto su, kad iz poslaničke klupe govore, članovi Doma zaštićeni od svake krivice za povredu tuđe građanske časti, skupština je istovremeno i jedna od najiskrenijih zona engleskog javnog života.
Poslanici provode više vremena u radu po komitetima nego u skupštini. Svaki zakon u plenarnoj sali ima samo tri čitanja pre nego što se izglasa i postane zakon zemlje, ili odbaci i postane hrana kanti za đubre. U komitetu koji ga proučava, čita se trista i tri puta. Vladi koja ga predlaže lako je.
Teško je opoziciji. Jer i njeni ljudi u tim komitetima sede i moraju unapređivati zakone protiv kojih su u načelu. Njihova je dužnost kao stranačkih ljudi da otežaju ili onemoguće svaki čin vlade, ali kao članova komiteta da usavrše svaki njen zakon. Kako sa tom dilemom na kraj izlaze, ne znam. Živorad mi o našim iskustvima ništa nije umeo reći. Kao poslanik svog kraja bio je odmah u dilemi. Kao i njegovi birači, uostalom.
On nije znao ko ga je birao, a oni zašto su ga birali.