Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari X deo
Fanatizam ima dva sečiva. Pošto se iskoristi prvo, neophodno je otupiti drugo.
*
Postoje instinkti koji imaju politički značaj. Zadaća dobrog državnika je da ih prema potrebi probudi ili uguši.
*
Masa je primitivni organizam. Umesto želuca ona raspolaže vakuolama, a utiske prima kožom.
*
Narodne želje su stvar vladine propagande. Kad narod ima suprotne težnje, to znači da je zatajila reklama.
*
Mitologija je nauka koju svaki političar mora poznavati, jednako kada ruši ili kada stvara mit.
*
Zahtevi imaju potrebu da se nastavljaju.
*
Hébert ide dva dana pre Dantona na giljotinu. To znači da je Robespierre pogubljen dva dana pre Dantona. Žirondinci su umrli pre Dantona, ali je sa njima umro i Danton. Uništavajući stvari ili ljude, državnik mora da se prethodno zapita, koliko je od njega samog u osuđenima sadržano.
*
Federalizam koga proklamuje buržoazija je isti koji vlada u kokošinjcu.
*
Revolucija se sastoji od trenutka. Trenuci se sastoje od volje.
*
Jedan dan koga izgubi revolucija je 100 izgubljenih godina budućnosti. (Dok su Versajci ubijali Parižane, Komuna je donosila Dekret o prosvećivanju žena.)
*
Sloboda je predrasuda naroda, ali je narod predrasuda političara.
*
Dugotrajna opozicija je pogodna za mudrost, ali je štetna za narav.
Tuesday, January 31, 2012
Monday, January 30, 2012
Političke sveske IX deo
Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari IX deo
27. juli 1955.
„(…) da na ovom mestu dodam da mi nismo skloni da delimo režime, a još manje zemlje na, na primer, kapitalističke i komunističke zemlje. Takva uprošćena klasifikacija po etiketama kojoj, uzgred budi rečeno, razni ljudi pridaju razna značenja, ne omogućuje pravilno tumačenje ili opisivanje svih složenosti i raznovrsnosti u postojećim socijalnim sistemima u svetu. Mi naročito nismo naklonjeni nekom sličnom prilaženju ako bi tu trebalo podrazumevati da nije bilo mogućnosti za trajnu miroljubivu koegzistenciju i saradnju među njima (…)“
Zar ova izjava ministra spoljnih poslova i člana CK SKJ nije jedan čisti socijalšovinizam! „Kapitalizam“ i „komunizam“ su uprošćene klasifikacije, te kao pojmovi ne mogu implicirati „složenosti i raznovrsnosti u postojećim socijalnim sistemima u svetu“? Sa marksističkog stanovišta trebalo bi gospodinu K. P. postaviti jedno prosto pitanje:
– Nemaju li svi kapitalistički sistemi pored različitih formi (buržoaska republika, ustavna monarhija, diktatura) jednu istu političku sadržinu: diktaturu buržoazije i jednu istu ekonomsku sadržinu – eksploataciju rada od strane kapitalista? S druge strane nemaju li svi socijalistički sistemi, barem teorijski, uprkos jugoslovenske, sovjetske, narodnodemokratske ili kineske forme, jednu istu političku sadržinu – diktaturu proletarijata, i jednu istu ekonomsku sadržinu: oslobođeni rad ispod eksploatacije kapitala?
Otupljivanje klasne oštrice u spoljnoj politici socijalkomunista je čist oportunizam. Neposredno iz njega izviru ovakvi …
Političke ideje i komentari IX deo
27. juli 1955.
„(…) da na ovom mestu dodam da mi nismo skloni da delimo režime, a još manje zemlje na, na primer, kapitalističke i komunističke zemlje. Takva uprošćena klasifikacija po etiketama kojoj, uzgred budi rečeno, razni ljudi pridaju razna značenja, ne omogućuje pravilno tumačenje ili opisivanje svih složenosti i raznovrsnosti u postojećim socijalnim sistemima u svetu. Mi naročito nismo naklonjeni nekom sličnom prilaženju ako bi tu trebalo podrazumevati da nije bilo mogućnosti za trajnu miroljubivu koegzistenciju i saradnju među njima (…)“
Zar ova izjava ministra spoljnih poslova i člana CK SKJ nije jedan čisti socijalšovinizam! „Kapitalizam“ i „komunizam“ su uprošćene klasifikacije, te kao pojmovi ne mogu implicirati „složenosti i raznovrsnosti u postojećim socijalnim sistemima u svetu“? Sa marksističkog stanovišta trebalo bi gospodinu K. P. postaviti jedno prosto pitanje:
– Nemaju li svi kapitalistički sistemi pored različitih formi (buržoaska republika, ustavna monarhija, diktatura) jednu istu političku sadržinu: diktaturu buržoazije i jednu istu ekonomsku sadržinu – eksploataciju rada od strane kapitalista? S druge strane nemaju li svi socijalistički sistemi, barem teorijski, uprkos jugoslovenske, sovjetske, narodnodemokratske ili kineske forme, jednu istu političku sadržinu – diktaturu proletarijata, i jednu istu ekonomsku sadržinu: oslobođeni rad ispod eksploatacije kapitala?
Otupljivanje klasne oštrice u spoljnoj politici socijalkomunista je čist oportunizam. Neposredno iz njega izviru ovakvi …
Sunday, January 29, 2012
Političke sveske VIII deo
Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari VIII deo
Organizacija komunističke vlasti je po svojoj unutrašnjoj strukturi izvorno aristokratska. Trebalo bi da mi ona odgovara. Međutim pošto ona ne selekcioniše prema sposobnostima nego prema vernosti, ne prema spremnosti da se vlada nego prema spremnosti da se služi, valja je odbaciti. Aristokratski metod nije ovoj doktrini imanentan.
Ideja o slomu Evrope više je stvar naših osećanja nego činjenica. (Možda su osećanja jedine stvarne činjenice.) Ja sumnjam da jedan sovjetski funkcioner ili komunistički doktriner misli o njoj sa zabrinutošću gospodina Edena ili Faurea . Poteškoća je u tome što ima više Evropa. Ima onoliko Evropa koliko ima ideja o njenoj budućnosti.
Političke ideje i komentari VIII deo
Organizacija komunističke vlasti je po svojoj unutrašnjoj strukturi izvorno aristokratska. Trebalo bi da mi ona odgovara. Međutim pošto ona ne selekcioniše prema sposobnostima nego prema vernosti, ne prema spremnosti da se vlada nego prema spremnosti da se služi, valja je odbaciti. Aristokratski metod nije ovoj doktrini imanentan.
Ideja o slomu Evrope više je stvar naših osećanja nego činjenica. (Možda su osećanja jedine stvarne činjenice.) Ja sumnjam da jedan sovjetski funkcioner ili komunistički doktriner misli o njoj sa zabrinutošću gospodina Edena ili Faurea . Poteškoća je u tome što ima više Evropa. Ima onoliko Evropa koliko ima ideja o njenoj budućnosti.
Saturday, January 28, 2012
Političke sveske VII deo
Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari VII deo
4. maj 1955.
Problem je manje u poreklu a više u biološkoj budućnosti čovečije vrste. U tom pogledu materijalistička filosofija nije manje homocentrična od solipsizma, iako je njen moralni egoizam nešto širi u obimu, pa time i manje izložen kritici. Zoološka geneza čoveka ni u kojoj meri ne dezavuira položaj čovečije vrste, ako u izvesnoj meri i spori njenu trajnost. Svaka druga pretpostavka bila bi statična takoreći bez nade, jer definišući potiče više od vatrometa izlišnih pojedinosti, nego od mirnog bljeska tačnih misli.
Kain ili Avelj? Do jednog momenta to je pitanje savesti, a od tada samo dužnosti.
Hrišćanin: Čim ste spomenuli korelaciju, meni je bilo jasno da ciljate na veru, koja je garantuje. Ništa ne može tako pouzdano i neraskidivo da sjedini protivrečne inspiracije u jedno jedino nadahnuće, kao što je to dato hrišćanskom idealu. Njegova stalnost je zaloga za vrednost koju nam nameće. Ona je zapečaćena smrću sina Čovečijeg, koji je tek kroz smrt postao Bog!
Skeptik: Ovo miriše na jeres, časni oče!
Doktriner: Osim toga, vi kao da nas pozivate u smrt da bi postali bogovi. Što se mene tiče, priznajem da je to pomalo primitivno, ja pretpostavljam da živim kao čovek, a ne da umirem kao Bog.
Političke ideje i komentari VII deo
4. maj 1955.
Problem je manje u poreklu a više u biološkoj budućnosti čovečije vrste. U tom pogledu materijalistička filosofija nije manje homocentrična od solipsizma, iako je njen moralni egoizam nešto širi u obimu, pa time i manje izložen kritici. Zoološka geneza čoveka ni u kojoj meri ne dezavuira položaj čovečije vrste, ako u izvesnoj meri i spori njenu trajnost. Svaka druga pretpostavka bila bi statična takoreći bez nade, jer definišući potiče više od vatrometa izlišnih pojedinosti, nego od mirnog bljeska tačnih misli.
Kain ili Avelj? Do jednog momenta to je pitanje savesti, a od tada samo dužnosti.
Hrišćanin: Čim ste spomenuli korelaciju, meni je bilo jasno da ciljate na veru, koja je garantuje. Ništa ne može tako pouzdano i neraskidivo da sjedini protivrečne inspiracije u jedno jedino nadahnuće, kao što je to dato hrišćanskom idealu. Njegova stalnost je zaloga za vrednost koju nam nameće. Ona je zapečaćena smrću sina Čovečijeg, koji je tek kroz smrt postao Bog!
Skeptik: Ovo miriše na jeres, časni oče!
Doktriner: Osim toga, vi kao da nas pozivate u smrt da bi postali bogovi. Što se mene tiče, priznajem da je to pomalo primitivno, ja pretpostavljam da živim kao čovek, a ne da umirem kao Bog.
Friday, January 27, 2012
Političke sveske VI deo
Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari VI deo
„(…) Ali ja često ne mogu da slušam muziku, ona utiče na moje živce. Čovek postaje sklon da govori prijatne gluposti i da miluje glave ljudima… Ali danas u nemogućnosti da se miluju glave ljudi – jer bi vam odgrizli ruku kao od šale – treba udarati po glavama, udarati bez milosti iako smo u krajnjoj liniji protiv svakog nasilja prema ljudima. (…) Kojim biste vi merilom, vi merili broj potrebnih i izlišnih udaraca u jednoj bici? (…)“
(Gorki: Uspomene na Lenjina)
Aristokrata: Pogreška nije u obliku ispovedanja, nego u njegovoj vrsti. Vreme pripada onome ko ga ima. Uostalom Evropa trpi od nedostatka hijerarhije, jer se snaga jedne rase ne ogleda u jednakosti njenih članova, nego u poštovanju prema onima koji je vode u slavu. Zar niko ovde ne uviđa da su, kako ih vi zovete robovlasnička i feudalna stoleća, pokraj svih mana, pri čemu ja nikako ne mislim na one koje vi pronalazite, ipak posedovala jednu moralnu težnju, koja je danas zamenjena jednom mizerabilnom trkom za užicima.
Građanin: Vaše gospodstvo samo kada se potrudi da obrati svoje pospane oči na nas dole, uviđa stvari koje su tačne.
Političke ideje i komentari VI deo
„(…) Ali ja često ne mogu da slušam muziku, ona utiče na moje živce. Čovek postaje sklon da govori prijatne gluposti i da miluje glave ljudima… Ali danas u nemogućnosti da se miluju glave ljudi – jer bi vam odgrizli ruku kao od šale – treba udarati po glavama, udarati bez milosti iako smo u krajnjoj liniji protiv svakog nasilja prema ljudima. (…) Kojim biste vi merilom, vi merili broj potrebnih i izlišnih udaraca u jednoj bici? (…)“
(Gorki: Uspomene na Lenjina)
Aristokrata: Pogreška nije u obliku ispovedanja, nego u njegovoj vrsti. Vreme pripada onome ko ga ima. Uostalom Evropa trpi od nedostatka hijerarhije, jer se snaga jedne rase ne ogleda u jednakosti njenih članova, nego u poštovanju prema onima koji je vode u slavu. Zar niko ovde ne uviđa da su, kako ih vi zovete robovlasnička i feudalna stoleća, pokraj svih mana, pri čemu ja nikako ne mislim na one koje vi pronalazite, ipak posedovala jednu moralnu težnju, koja je danas zamenjena jednom mizerabilnom trkom za užicima.
Građanin: Vaše gospodstvo samo kada se potrudi da obrati svoje pospane oči na nas dole, uviđa stvari koje su tačne.
Thursday, January 26, 2012
Političke sveske V deo
Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari V deo
1. maj 1955.
„(…) da se proces izgradnje novog društva može smatrati tek onda punim ako te institucije i pravni i drugi propisi postanu stvarna svojina građana, ako se usele u njihovu dušu, u njihove navike ako se interioriziraju. (…)“
(Borba od 1. maja 1955.)
Ova ideja međusobnog prožimanja pravnih i ličnih ustanova, nasuprot ideji prinudne simbioze ili u najboljem slučaju demokratske sinhronizacije interesa u granicama jedne države a protiv te sinhronizacije u svim drugim – ima svoje plodno seme u Atinskom društvu pre građanskog rata sa Spartom. Živeti kroz državu, a ne pored države ili protiv države – bio je oblik u kome su, kako se čini, i visoke i niske strasti pojedinaca dobijale svoje društveno, takoreći, javno zadovoljenje. Najgnusniji nagoni imali su strpljenja da bi se u ratovima predstavili kao patriotizam, a oni umereniji imali su prilike da u Areopagu zadobiju priznanje. Država je bila španska čizma koju je građanin rado nosio na nogama. Uostalom nema političke doktrine koja ne bi želela da postane takva neosetljiva španska čizma.
Političke ideje i komentari V deo
1. maj 1955.
„(…) da se proces izgradnje novog društva može smatrati tek onda punim ako te institucije i pravni i drugi propisi postanu stvarna svojina građana, ako se usele u njihovu dušu, u njihove navike ako se interioriziraju. (…)“
(Borba od 1. maja 1955.)
Ova ideja međusobnog prožimanja pravnih i ličnih ustanova, nasuprot ideji prinudne simbioze ili u najboljem slučaju demokratske sinhronizacije interesa u granicama jedne države a protiv te sinhronizacije u svim drugim – ima svoje plodno seme u Atinskom društvu pre građanskog rata sa Spartom. Živeti kroz državu, a ne pored države ili protiv države – bio je oblik u kome su, kako se čini, i visoke i niske strasti pojedinaca dobijale svoje društveno, takoreći, javno zadovoljenje. Najgnusniji nagoni imali su strpljenja da bi se u ratovima predstavili kao patriotizam, a oni umereniji imali su prilike da u Areopagu zadobiju priznanje. Država je bila španska čizma koju je građanin rado nosio na nogama. Uostalom nema političke doktrine koja ne bi želela da postane takva neosetljiva španska čizma.
Wednesday, January 25, 2012
Političke sveske IV deo
Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari IV deo
Skeptik: Vi govorite kao pošten čovek ali mislite kao nitkov. Evropa je moj racionalan i nepoverljiv duh rasejan u njenim dobrima.
Građanin: A pošto sam ja ta dobra stvorio, onda sam nesumnjivo ja Evropa.
Aristokrat: Ja priznajem da nisam Evropa, jer da jesam ona ne bi izgledala kao što izgleda. Njeno stanje je u najmanju ruku neukusno.
Pl. anarhist: Treba povešati krivce. A pošto kažete da ste svi Evropa onda vas treba sve povešati!
Skeptik: Vaša doktrina, Plemeniti anarhisto, nije naročito složena. Prema onome što smo do sada čuli, ako izuzmemo ono što ste prećutali iz skromnosti, ona se sastoji poglavito u vešanju.Vešanje je politički program koji svakako zaslužuje izvesnu pažnju, ali zar ne nalazite da je on – sam za sebe – pomalo monoton. Dosadno ponavljanje odu-zima mu vrednost kao što on oduzima glave.
S druge strane njegov format je skučen, nažalost jako ograničenim brojem ljudskih glava, te postoji bojazan da bi pre bio dovršen onaj njegov deo koji se odnosi na vešanje, nego onaj koji se odnosi na vaspitanje u slobodi. Najzad, šta vam daje pravo da prisiljavate ljude na slobodu ako im je ona kao što misle Doktriner potajno i Njegovo Gospodstvo sa pohvalnom otvorenošću, mučna?
Pl. anarhist: Ipak ih treba povešati!
Aristokrat (sleže ramenom): Vi podsećate na Katona …
Građanin: Ali srećom ljudi nisu „Katagena“ (trijumfuje svojom naobrazbom).
Aristokrat: Karrtagena, ako vam je po volji.
Skeptik: Rečeno je – opšte obrazovanje za sve, što će reći znanje ni za koga.
Građanin: Hvala, ako sam vas dobro razumeo, vi ste na mojoj strani. Dozvolite mi da se predstavim, ja sam prvi menjač na Berzi, član lože „Heruvim“, katolik po sklonostima, protestant iz uverenja, moja je deviza: dinamični kapitalizam, dinamična vera i dinamična demokratija, ono što smatram statičnim je privatno vlasništvo.
Političke ideje i komentari IV deo
Skeptik: Vi govorite kao pošten čovek ali mislite kao nitkov. Evropa je moj racionalan i nepoverljiv duh rasejan u njenim dobrima.
Građanin: A pošto sam ja ta dobra stvorio, onda sam nesumnjivo ja Evropa.
Aristokrat: Ja priznajem da nisam Evropa, jer da jesam ona ne bi izgledala kao što izgleda. Njeno stanje je u najmanju ruku neukusno.
Pl. anarhist: Treba povešati krivce. A pošto kažete da ste svi Evropa onda vas treba sve povešati!
Skeptik: Vaša doktrina, Plemeniti anarhisto, nije naročito složena. Prema onome što smo do sada čuli, ako izuzmemo ono što ste prećutali iz skromnosti, ona se sastoji poglavito u vešanju.Vešanje je politički program koji svakako zaslužuje izvesnu pažnju, ali zar ne nalazite da je on – sam za sebe – pomalo monoton. Dosadno ponavljanje odu-zima mu vrednost kao što on oduzima glave.
S druge strane njegov format je skučen, nažalost jako ograničenim brojem ljudskih glava, te postoji bojazan da bi pre bio dovršen onaj njegov deo koji se odnosi na vešanje, nego onaj koji se odnosi na vaspitanje u slobodi. Najzad, šta vam daje pravo da prisiljavate ljude na slobodu ako im je ona kao što misle Doktriner potajno i Njegovo Gospodstvo sa pohvalnom otvorenošću, mučna?
Pl. anarhist: Ipak ih treba povešati!
Aristokrat (sleže ramenom): Vi podsećate na Katona …
Građanin: Ali srećom ljudi nisu „Katagena“ (trijumfuje svojom naobrazbom).
Aristokrat: Karrtagena, ako vam je po volji.
Skeptik: Rečeno je – opšte obrazovanje za sve, što će reći znanje ni za koga.
Građanin: Hvala, ako sam vas dobro razumeo, vi ste na mojoj strani. Dozvolite mi da se predstavim, ja sam prvi menjač na Berzi, član lože „Heruvim“, katolik po sklonostima, protestant iz uverenja, moja je deviza: dinamični kapitalizam, dinamična vera i dinamična demokratija, ono što smatram statičnim je privatno vlasništvo.
Tuesday, January 24, 2012
Političke sveske III deo
Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari III deo
30. april 1955.
(Dijalog o sudbini Evrope. Prisutni: Evropa, dama u godinama koja pošto ne može da sakrije godine krije njihovo dejstvo. Naseobina, enfant terrible ove peripatetičke grupe, dvospolni vetropir, koji pogrešno uobražava da je time što se o njemu raspravlja dobio pravo da sudi o ljudima.
Vanevropejac, neprijatan uljez čije se rasno poreklo može staviti pod sumnju i da polemika nije tako angažovala duhove, neko bi od prisutnih to sa najvećim zadovoljstvom učinio. Skeptik, vrlo star i vrlo neodređen gospodin koji uviđa da je cela prepirka izlišna, ali pošto voli izlišne zabave predaje joj se sa merom i ukusom. Doktriner, zadrt pedant sa dijalektičkim terazijama u ruci i zavezanim očima, te liči na malo prerušenu Pravdu.
Plemeniti anarhist, koji time što proklamuje bezuslovnu tiraniju slobode, dovodi do besnila one koji joj pretpostavljaju slobodu tiranije. Hrišćanin, neka vrsta simbioze kaluđera, vojnika i pesnika. Građanin (demokrat), prijatno odeven gospodin sa lepšim idealima nego manirima. Arisiokrat, sanjivi grandsenjer koji drema, te se budi samo s vremena na vreme i to samo zato da bi se narugao „suverenosti naroda“ i „Deklaraciji“. Ja, mizerni preostatak duha posle konfrontacije ličnosti.
Političke ideje i komentari III deo
30. april 1955.
(Dijalog o sudbini Evrope. Prisutni: Evropa, dama u godinama koja pošto ne može da sakrije godine krije njihovo dejstvo. Naseobina, enfant terrible ove peripatetičke grupe, dvospolni vetropir, koji pogrešno uobražava da je time što se o njemu raspravlja dobio pravo da sudi o ljudima.
Vanevropejac, neprijatan uljez čije se rasno poreklo može staviti pod sumnju i da polemika nije tako angažovala duhove, neko bi od prisutnih to sa najvećim zadovoljstvom učinio. Skeptik, vrlo star i vrlo neodređen gospodin koji uviđa da je cela prepirka izlišna, ali pošto voli izlišne zabave predaje joj se sa merom i ukusom. Doktriner, zadrt pedant sa dijalektičkim terazijama u ruci i zavezanim očima, te liči na malo prerušenu Pravdu.
Plemeniti anarhist, koji time što proklamuje bezuslovnu tiraniju slobode, dovodi do besnila one koji joj pretpostavljaju slobodu tiranije. Hrišćanin, neka vrsta simbioze kaluđera, vojnika i pesnika. Građanin (demokrat), prijatno odeven gospodin sa lepšim idealima nego manirima. Arisiokrat, sanjivi grandsenjer koji drema, te se budi samo s vremena na vreme i to samo zato da bi se narugao „suverenosti naroda“ i „Deklaraciji“. Ja, mizerni preostatak duha posle konfrontacije ličnosti.
Monday, January 23, 2012
Političke sveske II deo
Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari II deo
April 1955.
Pravo na štrajk nije sadržano ni u jednom elementarnom individualnom pravu. Ono mu se po svojoj organizaciji, u stvari po organizaciji revolta protivi, jer pošto pretpostavlja zajednicu interesa i njegove zaštite, prestaje da bude lično pravo i postaje javno nasilje.
Štrajkački odbori su u načelu antidruštvene organizacije, koje imaju za cilj da ucenom ili nasiljem odbijanja, pribave za manjinu prava koja ruše ekonomsku i političku ravnotežu države. Država, rekao je Platon , ne živi od čovečijih prava, nego od njegovih dužnosti. Od čovečijih prava ona samo umire.
„Cilj je svake političke organizacije očuvanje prirodnih i nezastarivih prava čoveka!“
(Deklaracija prava čoveka i građanina)
Ova izvorna formulacija dužnosti države koja je bila uzrok tolikim iluzijama u državnopravnoj literaturi – od čega je praktična politika u izvesnoj meri bila pošteđena – osniva se na tri podjednako neodržive pretpostavke. Cilj države ne može biti statičan, pa prema tome ni imati za cilj očuvanje prava, nego njihovo razvijanje – time se ne misli na umnožavanje nego na saglašavanje.
Prirodna prava ne postoje nego se dobijaju kao deo opštih društvenih prava, a prema obimu svesti o njima. Bilo bi nemoguće navesti ijedno pravo koje neposredno izvire iz same činjenice što je neko živ, kao što bi bilo krajnje apsurdno implicirati ta prava u čin rođenja. Najzad proglašavati neka od tih prava nezastarivim znači ne verovati u napredak, koji čini besmislenim jedna a obrazuje na njihovo mesto druga (sa tendencijom u smislu njihovog potpunog ukidanja).
Političke ideje i komentari II deo
April 1955.
Pravo na štrajk nije sadržano ni u jednom elementarnom individualnom pravu. Ono mu se po svojoj organizaciji, u stvari po organizaciji revolta protivi, jer pošto pretpostavlja zajednicu interesa i njegove zaštite, prestaje da bude lično pravo i postaje javno nasilje.
Štrajkački odbori su u načelu antidruštvene organizacije, koje imaju za cilj da ucenom ili nasiljem odbijanja, pribave za manjinu prava koja ruše ekonomsku i političku ravnotežu države. Država, rekao je Platon , ne živi od čovečijih prava, nego od njegovih dužnosti. Od čovečijih prava ona samo umire.
„Cilj je svake političke organizacije očuvanje prirodnih i nezastarivih prava čoveka!“
(Deklaracija prava čoveka i građanina)
Ova izvorna formulacija dužnosti države koja je bila uzrok tolikim iluzijama u državnopravnoj literaturi – od čega je praktična politika u izvesnoj meri bila pošteđena – osniva se na tri podjednako neodržive pretpostavke. Cilj države ne može biti statičan, pa prema tome ni imati za cilj očuvanje prava, nego njihovo razvijanje – time se ne misli na umnožavanje nego na saglašavanje.
Prirodna prava ne postoje nego se dobijaju kao deo opštih društvenih prava, a prema obimu svesti o njima. Bilo bi nemoguće navesti ijedno pravo koje neposredno izvire iz same činjenice što je neko živ, kao što bi bilo krajnje apsurdno implicirati ta prava u čin rođenja. Najzad proglašavati neka od tih prava nezastarivim znači ne verovati u napredak, koji čini besmislenim jedna a obrazuje na njihovo mesto druga (sa tendencijom u smislu njihovog potpunog ukidanja).
Saturday, January 21, 2012
Političke ideje i komentari I deo
Političke sveske
Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari I deo
April 1955.
„(…) Proletarijat će svoju političku vlast iskoristiti za to da postepeno oduzme buržoaziji sav kapital, da u rukama države to jest proletarijata organizovanog u vladajuću klasu, centralizuje sva oruđa za proizvodnju. (…)
Ispočetka se to može dogoditi samo pomoću despotskog posezanja u pravo svojine (…) dakle pomoću mera koje ekonomski izgledaju nedovoljne i neodržive, ali koje u toku kretanja prelaze svoj sopstveni okvir i neizbežne su. (…) Te će mere biti naravno različite u raznim zemljama. Međutim za najnaprednije zemlje sledeće će mere imati prilično opštu primenu:
a) Eksproprijacija zemljišne svojine (…)
b) Jako progresivan porez.
c) Ukidanje prava nasleđa.
d) Konfiskacija imovine svih emigranata i pobunjenika.
e) Centralizacija kredita u rukama države preko nacionalne banke s državnim kapitalom i isključivim monopolom.
f) Centralizacija celokupnog transportnog sistema u rukama države.
g) Jednaka obaveza rada za sve, stvaranje industrijskih armija, naročito za zemljoradnju.
h) „Oni (komunisti) izjavljuju otvoreno da se njihovi ciljevi mogu postići samo nasilnim rušenjem čitavog dosadašnjeg društvenog sistema. Neka vladajuće klase drhte pred komunističkom revolucijom.
U njoj proleteri nemaju šta da izgube osim svojih okova. A dobiće čitav svet. Proleteri svih zemalja – ujedinite se! (…)“
(Manifest komunističke partije – London god. 1848. Iz: „Buržuji i proleteri“ i „Stav komunista
prema raznim opozicionim strankama“ )
Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari I deo
April 1955.
„(…) Proletarijat će svoju političku vlast iskoristiti za to da postepeno oduzme buržoaziji sav kapital, da u rukama države to jest proletarijata organizovanog u vladajuću klasu, centralizuje sva oruđa za proizvodnju. (…)
Ispočetka se to može dogoditi samo pomoću despotskog posezanja u pravo svojine (…) dakle pomoću mera koje ekonomski izgledaju nedovoljne i neodržive, ali koje u toku kretanja prelaze svoj sopstveni okvir i neizbežne su. (…) Te će mere biti naravno različite u raznim zemljama. Međutim za najnaprednije zemlje sledeće će mere imati prilično opštu primenu:
a) Eksproprijacija zemljišne svojine (…)
b) Jako progresivan porez.
c) Ukidanje prava nasleđa.
d) Konfiskacija imovine svih emigranata i pobunjenika.
e) Centralizacija kredita u rukama države preko nacionalne banke s državnim kapitalom i isključivim monopolom.
f) Centralizacija celokupnog transportnog sistema u rukama države.
g) Jednaka obaveza rada za sve, stvaranje industrijskih armija, naročito za zemljoradnju.
h) „Oni (komunisti) izjavljuju otvoreno da se njihovi ciljevi mogu postići samo nasilnim rušenjem čitavog dosadašnjeg društvenog sistema. Neka vladajuće klase drhte pred komunističkom revolucijom.
U njoj proleteri nemaju šta da izgube osim svojih okova. A dobiće čitav svet. Proleteri svih zemalja – ujedinite se! (…)“
(Manifest komunističke partije – London god. 1848. Iz: „Buržuji i proleteri“ i „Stav komunista
prema raznim opozicionim strankama“ )
Thursday, January 19, 2012
Borislav Pekić kao politički mislilac
Političke sveske
Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
BORISLAV PEKIĆ KAO POLITIČKI MISLILAC
Predano sabirajući brojne beleške što ih je za sobom ostavio naš veliki pisac, njegova supruga, Ljiljana Pekić , izdvojila je i sa lepim smislom za ovu vrstu posla priredila, dve relativno nezavisne celine – jednu pretežno filozofske, drugu pretežno političke prirode.
Kao i u ovom prvom, tako i u ovom drugom slučaju već po prirodi stvari nije reč o dovršenim, do kraja uobličenim pogledima, već samo o obrisima jedne intelektualne građevine, čiji je konačni lik za nas, nažalost, zauvek izgubljen.
Iz zapisa što su sad pred nama može se, najpre, razabrati da je namera Pekićeva bila da sačini i u obliku jedne knjige izloži svoju političku filozofiju i svoj politički program, kao i taktičke mere pomoću kojih bi se taj program mogao ostvariti.
Ono što je pisca ovih zabeležaka u toj njegovoj nameri pre svega rukovodilo bilo je kritičko odstojanje prema poretku u kome je živeo i čiju je represivnu prirodu na sebi samom surovo iskusio. Valja, međutim, reći da iskustvo o kome je reč nije ni u čemu uticalo na nepristrasnost Pekićevih sudova. Filozofija ne može biti – čitamo na jednom mestu – „osvetnički nož zariven u srce ljudi“ niti pak „način refleksivnog odbacivanja neke političke stvarnosti“.
Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
BORISLAV PEKIĆ KAO POLITIČKI MISLILAC
Predano sabirajući brojne beleške što ih je za sobom ostavio naš veliki pisac, njegova supruga, Ljiljana Pekić , izdvojila je i sa lepim smislom za ovu vrstu posla priredila, dve relativno nezavisne celine – jednu pretežno filozofske, drugu pretežno političke prirode.
Kao i u ovom prvom, tako i u ovom drugom slučaju već po prirodi stvari nije reč o dovršenim, do kraja uobličenim pogledima, već samo o obrisima jedne intelektualne građevine, čiji je konačni lik za nas, nažalost, zauvek izgubljen.
Iz zapisa što su sad pred nama može se, najpre, razabrati da je namera Pekićeva bila da sačini i u obliku jedne knjige izloži svoju političku filozofiju i svoj politički program, kao i taktičke mere pomoću kojih bi se taj program mogao ostvariti.
Ono što je pisca ovih zabeležaka u toj njegovoj nameri pre svega rukovodilo bilo je kritičko odstojanje prema poretku u kome je živeo i čiju je represivnu prirodu na sebi samom surovo iskusio. Valja, međutim, reći da iskustvo o kome je reč nije ni u čemu uticalo na nepristrasnost Pekićevih sudova. Filozofija ne može biti – čitamo na jednom mestu – „osvetnički nož zariven u srce ljudi“ niti pak „način refleksivnog odbacivanja neke političke stvarnosti“.
Saturday, January 14, 2012
Farewell Britain and ...
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
150. FAREWELL BRITAIN AND...
Kad samo pisao uspomene s robije, objavljene pod naslovom „Godine koje su pojeli skakavci“, mučio sam sebe pitanjem: šta si od robije dobio, šta si u tamnici naučio. Premda u zatvor nisam otišao dobrovoljno, već zato što sam uhvaćen u pokušaju da našim narodima otmem stobodu, niti sam osuđen da nešto naučim, već da nešto zaboravim, uporno sam se trudio da od tih izgubljenih godina, godina koje su pojeli skakavci, nešto zauzvrat iskamčim.
Možda je to posledica „preživelog, kapitalističkog, građanskog“ odgoja koji je u svemu tražio neku korist, a možda su me na te naivne misli nasukali naši komunisti koji su se hvalili da je robija po kraljevskim kazamatima za njih bila ikona. Behu to njihovi univerziteti.
Premda je bolje da su pohađali prave, jer na nas ne bi primenjivali zatvorska iskustva i od života nam pravili večitu robiju, poverovao sam im na reč, pretpostavljajući da ih je robijaška škola naučila marksizmu, klasnoj borbi i komunističkom moralu, ma šta on značio.
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
150. FAREWELL BRITAIN AND...
Kad samo pisao uspomene s robije, objavljene pod naslovom „Godine koje su pojeli skakavci“, mučio sam sebe pitanjem: šta si od robije dobio, šta si u tamnici naučio. Premda u zatvor nisam otišao dobrovoljno, već zato što sam uhvaćen u pokušaju da našim narodima otmem stobodu, niti sam osuđen da nešto naučim, već da nešto zaboravim, uporno sam se trudio da od tih izgubljenih godina, godina koje su pojeli skakavci, nešto zauzvrat iskamčim.
Možda je to posledica „preživelog, kapitalističkog, građanskog“ odgoja koji je u svemu tražio neku korist, a možda su me na te naivne misli nasukali naši komunisti koji su se hvalili da je robija po kraljevskim kazamatima za njih bila ikona. Behu to njihovi univerziteti.
Premda je bolje da su pohađali prave, jer na nas ne bi primenjivali zatvorska iskustva i od života nam pravili večitu robiju, poverovao sam im na reč, pretpostavljajući da ih je robijaška škola naučila marksizmu, klasnoj borbi i komunističkom moralu, ma šta on značio.
Friday, January 13, 2012
Krvava glava
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
149. KRVAVA GLAVA EN BOLEN I ENGLESKA BUDUĆNOST
Vizija britanske budućnosti u prethodnoj emisiji nije srećna, osim možda za prave Engleze čije je poimanje sreće ekstravagantno, ali se iskreno nadam da je preterana. Istina je da je Britanija danas u krizi ali je isto tako istina da je u krizi bila i juče i prekjuče, da je u nekoj krizi uvek.
U krizi beše kad je vodila ratove s Rimom, kad pade u haos razdvajanja Brita od Anglosasa ili u haos spajanja preživelih Anglosasa s Normanima, da je trpela krizu u vreme Španske velike armade, Francuske velike revolucije i germanske male ideje o velikoj Novoj Evropi; da je, zapravo, cela istorija Ostrva i njegove rase permanentna istorijska kriza.
Samo, engleske se krize razlikuju od evropskih, pogotovu balkanskih. One su uvek na korist Englezima. Sve su njihove krize, bar dosad, za posledicu imale jačanje Britanije, svi su gubici nadoknađivani na nekoj drugoj, rezervnoj strani. Više nego ostale države, Britanija može reći da za svoje pobede zahvaljuje u prvom redu svojim - greškama.
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
149. KRVAVA GLAVA EN BOLEN I ENGLESKA BUDUĆNOST
Vizija britanske budućnosti u prethodnoj emisiji nije srećna, osim možda za prave Engleze čije je poimanje sreće ekstravagantno, ali se iskreno nadam da je preterana. Istina je da je Britanija danas u krizi ali je isto tako istina da je u krizi bila i juče i prekjuče, da je u nekoj krizi uvek.
U krizi beše kad je vodila ratove s Rimom, kad pade u haos razdvajanja Brita od Anglosasa ili u haos spajanja preživelih Anglosasa s Normanima, da je trpela krizu u vreme Španske velike armade, Francuske velike revolucije i germanske male ideje o velikoj Novoj Evropi; da je, zapravo, cela istorija Ostrva i njegove rase permanentna istorijska kriza.
Samo, engleske se krize razlikuju od evropskih, pogotovu balkanskih. One su uvek na korist Englezima. Sve su njihove krize, bar dosad, za posledicu imale jačanje Britanije, svi su gubici nadoknađivani na nekoj drugoj, rezervnoj strani. Više nego ostale države, Britanija može reći da za svoje pobede zahvaljuje u prvom redu svojim - greškama.
Thursday, January 12, 2012
Gospodin Džons i ja
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić
148. GOSPODIN DŽONS I JA PO DRUGI PUT MEĐU ENGLEZIMA
Prošle su godine. Svet se izmenio. Moja se zemija ne zove kao što se zvala, niti je ono što je bila. Ni druge se stvari ne zovu kao nekad. A i nisu više iste. Ništa više nije isto.
Nije važno kako sam u toj izmenjenoj Novoj Evropi sreo g. Džonsa koji se jedini nije promenio. Nisam ni očekivao. Od Engleza očekivati da bude drukčiji isto je što i od vode nadati se da vas osuši. Pitao sam ga da li se Engleska promenila. „Odavno je nisam obišao“, rekao mi je, „ali ne verujem“. Odlučismo se da je posetimo i sami se uverimo.
Redovne linije za London behu ukinute. Leteli su čarteri ako se skupi dovoljno putnika. Njih, međutim, nije bilo, pa smo na let dosta dugo čekali. „To je dobro“, primetio sam pakosno, „nikad niste voleli strance.“ „Ne bih rekao“, odgovorio je, „mi ne volimo strance samo ako taj svoj nedostatak ne uviđaju.“
Na lirskom poljskom aerodromu – jer ni Hitrou nije radio - sami smo izneli prtljag i peške stigli u London. Nosači i taksisti su štrajkovali, što je Džonsa engleski raznežilo a mene evropski razbesnelo. „Vidi se da vam je Tačerka mrtva“, rekao sam šoferu. „Varate se, gazda, kučka je živa i još u vladi.“ „Pa kako onda štrajkujete?“ „Nezvanično“, odgovorio je i zadremao za volanom. „Osećam se kao u grobu“, rekao sam u Londonu. „A ja kod kuće“, rekao je Džons.
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić
148. GOSPODIN DŽONS I JA PO DRUGI PUT MEĐU ENGLEZIMA
Prošle su godine. Svet se izmenio. Moja se zemija ne zove kao što se zvala, niti je ono što je bila. Ni druge se stvari ne zovu kao nekad. A i nisu više iste. Ništa više nije isto.
Nije važno kako sam u toj izmenjenoj Novoj Evropi sreo g. Džonsa koji se jedini nije promenio. Nisam ni očekivao. Od Engleza očekivati da bude drukčiji isto je što i od vode nadati se da vas osuši. Pitao sam ga da li se Engleska promenila. „Odavno je nisam obišao“, rekao mi je, „ali ne verujem“. Odlučismo se da je posetimo i sami se uverimo.
Redovne linije za London behu ukinute. Leteli su čarteri ako se skupi dovoljno putnika. Njih, međutim, nije bilo, pa smo na let dosta dugo čekali. „To je dobro“, primetio sam pakosno, „nikad niste voleli strance.“ „Ne bih rekao“, odgovorio je, „mi ne volimo strance samo ako taj svoj nedostatak ne uviđaju.“
Na lirskom poljskom aerodromu – jer ni Hitrou nije radio - sami smo izneli prtljag i peške stigli u London. Nosači i taksisti su štrajkovali, što je Džonsa engleski raznežilo a mene evropski razbesnelo. „Vidi se da vam je Tačerka mrtva“, rekao sam šoferu. „Varate se, gazda, kučka je živa i još u vladi.“ „Pa kako onda štrajkujete?“ „Nezvanično“, odgovorio je i zadremao za volanom. „Osećam se kao u grobu“, rekao sam u Londonu. „A ja kod kuće“, rekao je Džons.
Wednesday, January 11, 2012
Kod “Kraljeve glave”
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić
147. KOD „KRALJEVE GLAVE“ ILI U HRAMU BRITANSKE SLOBODE
Svaki narod poseduje vidljive i nevidljive ustanove koje ga formiraju i proizvodeći kroz stoleća istorijske sukcesije i zajedničkog života zbir opštih osobina što ćemo ga proučavati kao njegovu - karakterologiju. U stvarnosti su to rasne vrline kojima ćemo zavideti, ali u pakosnim anegdotama ismevati ih kao njegove urođene mane.
Šest krucijalnih ustanova odgajaju Engleze: britanska privatna škola, britanski muški klub, britanski parlament, britanska. berza, britanski sud, ali pre svega - britanska krčma. Putem, obeleženim ovim legendarnim krajputašima, teče i život britanskog građanina, naročito ako pripada sloju „razumnih ljudi sa značajnim sredstvima“, u kojima je mudar tekst iz 1875. video prirodne upravljače zemlje.
Takav će Englez bezuslovno pohađati privatnu školu, ući u kakav eksluzivni muški klub, birati za parlament ili postati njegov član, neizostavno će ma i skromnim ulogom igrati na berzi - u narodnoj verziji u vidu kakve kladionice - i najzad postati sudija ili osuđenik britanskog suda.
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić
147. KOD „KRALJEVE GLAVE“ ILI U HRAMU BRITANSKE SLOBODE
Svaki narod poseduje vidljive i nevidljive ustanove koje ga formiraju i proizvodeći kroz stoleća istorijske sukcesije i zajedničkog života zbir opštih osobina što ćemo ga proučavati kao njegovu - karakterologiju. U stvarnosti su to rasne vrline kojima ćemo zavideti, ali u pakosnim anegdotama ismevati ih kao njegove urođene mane.
Šest krucijalnih ustanova odgajaju Engleze: britanska privatna škola, britanski muški klub, britanski parlament, britanska. berza, britanski sud, ali pre svega - britanska krčma. Putem, obeleženim ovim legendarnim krajputašima, teče i život britanskog građanina, naročito ako pripada sloju „razumnih ljudi sa značajnim sredstvima“, u kojima je mudar tekst iz 1875. video prirodne upravljače zemlje.
Takav će Englez bezuslovno pohađati privatnu školu, ući u kakav eksluzivni muški klub, birati za parlament ili postati njegov član, neizostavno će ma i skromnim ulogom igrati na berzi - u narodnoj verziji u vidu kakve kladionice - i najzad postati sudija ili osuđenik britanskog suda.
Tuesday, January 10, 2012
Kako se obogatiti
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić
146. KAKO SE U ENGLESKOJ BEZ RADA OBOGATITI
Odgovor je nikako. Postoji, doduše, jedan jedni pouzdan način, ali ne važi samo za Englesku. S uspehom se upražnjava svuda. Da se bez rada obogatite morate se roditi kao sin bogataša. Razlika je u tome što je na Kontinentu svejedno jeste li prvi, drugi, treći. Ponekad i ako ste samo žena.
U Engleskim aristokratskim domovima od toga sve zavisi. U Evropi je, kako rekosmo, svaki pripadnik plemenite porodice i sam plemenit. U Engleskoj je to jedino najstariji sin. On nasleđuje titulu, moć, bogatstvo. Braća dobijaju odgoj, otpremninu, blagoslov i zavist. Od blagoslova, što ga daju grešni plavokrvni očevi i otpremnine, po pravilu bedne, nemaju osobite koristi.
Dobar odgoj je važan da putem klasne šifre, jezika i manira viših slojeva, otkriju ljude slične sebi koji će im u guranju kroz svet pomoći. Ali zavist je najkorisnije nasleđe aristokratskog rođenja.
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić
146. KAKO SE U ENGLESKOJ BEZ RADA OBOGATITI
Odgovor je nikako. Postoji, doduše, jedan jedni pouzdan način, ali ne važi samo za Englesku. S uspehom se upražnjava svuda. Da se bez rada obogatite morate se roditi kao sin bogataša. Razlika je u tome što je na Kontinentu svejedno jeste li prvi, drugi, treći. Ponekad i ako ste samo žena.
U Engleskim aristokratskim domovima od toga sve zavisi. U Evropi je, kako rekosmo, svaki pripadnik plemenite porodice i sam plemenit. U Engleskoj je to jedino najstariji sin. On nasleđuje titulu, moć, bogatstvo. Braća dobijaju odgoj, otpremninu, blagoslov i zavist. Od blagoslova, što ga daju grešni plavokrvni očevi i otpremnine, po pravilu bedne, nemaju osobite koristi.
Dobar odgoj je važan da putem klasne šifre, jezika i manira viših slojeva, otkriju ljude slične sebi koji će im u guranju kroz svet pomoći. Ali zavist je najkorisnije nasleđe aristokratskog rođenja.
Monday, January 09, 2012
Maramica ili useknjača
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić
145. „MARAMICA“ ILI „USEKNJAČA“ PITANJE JE SAD
Za Engleze je pedigre njihovih pasa značajniji od genealogije njihove aristokratije, ali posle nacionalne časti nijedno pitanje ne diže takvu buru niti izaziva toliku polemiku kao klasno. Čim se pomene, i ako se pomene, jer ga pominjati nije uputno. Engleska deca tu su da se vide, ne da se čuju; klase da se osete, ne da se o njima govori.
Pogledajte šta se desilo ludim Francuzima! Dok o plemstvu nije bilo reči, dok se tek podrazumevalo, sve je bilo u redu. Čim se o njemu progovorilo, smesta su ga povešali o fenjere ili polegli na giljotinu. Spisateljica Evelin Vog drži, međutim, da je u Engleskoj pedigre važan koliko i horoskop.
On je eufemistička zamena za horoskop. Sugeriše da su životni izgledi sina engleskog vojvode znatno bolji od sunarodnika čiji je otac rudar. Na veliku žalost Engleza to nije nikakav ekskluzivitet, pa se time nećemo baviti.
Pošto je englesko društvo definisao kao tripartitno, te ga izdelio na višu, srednju i nižu klasu, profesor Ros veli da ono što višu izdvaja od ostalih jeste njen jezik. „Nekad to nije bio slučaj, ali danas pripadnik više klase nije obavezno ni bolje obrazovan, ni čistiji, ni bogatiji nego neko van nje.
Niti se očekuje da igra važnu ulogu u javnom životu. Jedino što se od njega očekuje jeste da ne kaže „useknjača“ već „maramica“, da govori jezikom svoje klase. Ako govori. Jer, najčešće to ne čini. Najčešće ćuti. Cuti u raznim varijantama i s različitim značenjem muka. Ali ćuti.
Navika ćutanja je izvorno engleska, tek potom aristokratska. Evropljanin, pa i plemić, koristi reči da njima odgovori na zamršene situacije modernog života. Engleski aristokrat, često i običan Englez, u tom cilju koristi mutavost. Ćutanjem izražava on većinu „jakih“ osećanja: od sumnje do prezira i mržnje; ali i natrag, nažalost – od poverenja i naklonosti sve do ljubavi.
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić
145. „MARAMICA“ ILI „USEKNJAČA“ PITANJE JE SAD
Za Engleze je pedigre njihovih pasa značajniji od genealogije njihove aristokratije, ali posle nacionalne časti nijedno pitanje ne diže takvu buru niti izaziva toliku polemiku kao klasno. Čim se pomene, i ako se pomene, jer ga pominjati nije uputno. Engleska deca tu su da se vide, ne da se čuju; klase da se osete, ne da se o njima govori.
Pogledajte šta se desilo ludim Francuzima! Dok o plemstvu nije bilo reči, dok se tek podrazumevalo, sve je bilo u redu. Čim se o njemu progovorilo, smesta su ga povešali o fenjere ili polegli na giljotinu. Spisateljica Evelin Vog drži, međutim, da je u Engleskoj pedigre važan koliko i horoskop.
On je eufemistička zamena za horoskop. Sugeriše da su životni izgledi sina engleskog vojvode znatno bolji od sunarodnika čiji je otac rudar. Na veliku žalost Engleza to nije nikakav ekskluzivitet, pa se time nećemo baviti.
Pošto je englesko društvo definisao kao tripartitno, te ga izdelio na višu, srednju i nižu klasu, profesor Ros veli da ono što višu izdvaja od ostalih jeste njen jezik. „Nekad to nije bio slučaj, ali danas pripadnik više klase nije obavezno ni bolje obrazovan, ni čistiji, ni bogatiji nego neko van nje.
Niti se očekuje da igra važnu ulogu u javnom životu. Jedino što se od njega očekuje jeste da ne kaže „useknjača“ već „maramica“, da govori jezikom svoje klase. Ako govori. Jer, najčešće to ne čini. Najčešće ćuti. Cuti u raznim varijantama i s različitim značenjem muka. Ali ćuti.
Navika ćutanja je izvorno engleska, tek potom aristokratska. Evropljanin, pa i plemić, koristi reči da njima odgovori na zamršene situacije modernog života. Engleski aristokrat, često i običan Englez, u tom cilju koristi mutavost. Ćutanjem izražava on većinu „jakih“ osećanja: od sumnje do prezira i mržnje; ali i natrag, nažalost – od poverenja i naklonosti sve do ljubavi.
Sunday, January 08, 2012
Pohvala piletu
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić
144. POHVALA PILETU SA ODSEČENOM GLAVOM
Izveštaj posvećen engleskoj uljudnosti dopušta prirodan prelaz na aristokratiju pod uslovom da u vidu imamo savremeno plemstvo, nipošto drevno što na nas, plebejce, nije trošilo zaludne malograđanske učtivosti nego nas je pri prvom ozbiijnijem nesporazumu (uključiv „povesne“) prepuštalo lovačkim kerovima.
Tvrđenje kako je prava aristokratija Ostrva nestala još u davnim građanskim ratovima Crvene i Bele ruže, te da „nijedan Englez u sebi nema normanske krvi“, da je, dakle, englesko plemstvo skorojevićko, staro jedva nekoliko stotina godina, nije tačna zahvaljujući paradoksima domaće heraldike.
Na Kontinentu su plemstvu titule (s povlasticama) oduzele krvave građanske revolucije. Opraštajuči se od privilegija i poseda, plemići su ponegde sačuvali glave, ponegde i glave i grbove, ali u doba kad se titule kupuju na slobodnoj pijaci a svako se može zvati kako hoče, to sve manje znači. Evropsko plemstvo zna kad je postalo plemenito, kad i zašto je prestalo to biti.
Englesko ne zna uvek. Mahom se zna kako su i kad izvesna imena postala plemićka, ali ne i kako i, kad su neka, među njima i najstarija, prestala to da budu. Drevna porodica Skroup držala je širom Ostrva baronate, pa i grofovije, a danas je njen doajen tek „gospodin Skroup“. S druge strane, možete se roditi kao Taj i Taj a umreti kao lord od Toga i Toga, da u sebi ne osetite nikakvu bitnu promenu. (U pogledu prava možda, u dužnostima nikakvu.)
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić
144. POHVALA PILETU SA ODSEČENOM GLAVOM
Izveštaj posvećen engleskoj uljudnosti dopušta prirodan prelaz na aristokratiju pod uslovom da u vidu imamo savremeno plemstvo, nipošto drevno što na nas, plebejce, nije trošilo zaludne malograđanske učtivosti nego nas je pri prvom ozbiijnijem nesporazumu (uključiv „povesne“) prepuštalo lovačkim kerovima.
Tvrđenje kako je prava aristokratija Ostrva nestala još u davnim građanskim ratovima Crvene i Bele ruže, te da „nijedan Englez u sebi nema normanske krvi“, da je, dakle, englesko plemstvo skorojevićko, staro jedva nekoliko stotina godina, nije tačna zahvaljujući paradoksima domaće heraldike.
Na Kontinentu su plemstvu titule (s povlasticama) oduzele krvave građanske revolucije. Opraštajuči se od privilegija i poseda, plemići su ponegde sačuvali glave, ponegde i glave i grbove, ali u doba kad se titule kupuju na slobodnoj pijaci a svako se može zvati kako hoče, to sve manje znači. Evropsko plemstvo zna kad je postalo plemenito, kad i zašto je prestalo to biti.
Englesko ne zna uvek. Mahom se zna kako su i kad izvesna imena postala plemićka, ali ne i kako i, kad su neka, među njima i najstarija, prestala to da budu. Drevna porodica Skroup držala je širom Ostrva baronate, pa i grofovije, a danas je njen doajen tek „gospodin Skroup“. S druge strane, možete se roditi kao Taj i Taj a umreti kao lord od Toga i Toga, da u sebi ne osetite nikakvu bitnu promenu. (U pogledu prava možda, u dužnostima nikakvu.)
Thursday, January 05, 2012
Homeopatske čari
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić
143. HOMEOPATSKE ČARI ANGLOSAKSONSKE ULJUDNOSTI
Kad mi je o prošloj emisiji g. Džons, ljut zbog mog neshvatanja ekskluzivnosti engleske ekscentričnosti, rekao da ne budem „takav prokleti magarac“, nije to bio tipično engleski komentar moje zapuštene kontinentalne inteligencije. Pasionirani istraživač divljine, on je veći deo vremena provodio van zemlje. Na Engleze dugo stranstvovanje kobno deluje.
Najgore što im se dešava je da počnu shvatati druge, a onda redovno gube sebe i prestaju biti Englezi u onom smislu u kome ih poznajemo, pa ih zbog toga volimo ili mrzimo. Odaju se umetnosti, prelaze u pravoslavlje, podupiru opskurne revolucije u zabačenim zemljama, žive po prašumama ili se, avaj, žene strankinjama. Tako je i g. Džons stekao svoju ekscentričnost.
Nije više bio savršen Englez, a to je već i po sebi ekscentrično. Od stranaca je naučio kako čovek valja da govori ako želi da bude jasan. Pošto Englezi mahom ne žele da budu jasni, naše su im psovke suvišne.
Da u lutanju svetom, u dugom izbivanju iz „ostrvskog kalupa“, nije oštetio engleski odgoj, Džons bi mi, po svoj prilici, rekao: „To što ste kazali sasvim je originalno, ali, bojim se, bar u ovom slučaju možda neprimenljivo“. „Prokleti magarac“ bi ostao u lingvističkom bubnju.
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić
143. HOMEOPATSKE ČARI ANGLOSAKSONSKE ULJUDNOSTI
Kad mi je o prošloj emisiji g. Džons, ljut zbog mog neshvatanja ekskluzivnosti engleske ekscentričnosti, rekao da ne budem „takav prokleti magarac“, nije to bio tipično engleski komentar moje zapuštene kontinentalne inteligencije. Pasionirani istraživač divljine, on je veći deo vremena provodio van zemlje. Na Engleze dugo stranstvovanje kobno deluje.
Najgore što im se dešava je da počnu shvatati druge, a onda redovno gube sebe i prestaju biti Englezi u onom smislu u kome ih poznajemo, pa ih zbog toga volimo ili mrzimo. Odaju se umetnosti, prelaze u pravoslavlje, podupiru opskurne revolucije u zabačenim zemljama, žive po prašumama ili se, avaj, žene strankinjama. Tako je i g. Džons stekao svoju ekscentričnost.
Nije više bio savršen Englez, a to je već i po sebi ekscentrično. Od stranaca je naučio kako čovek valja da govori ako želi da bude jasan. Pošto Englezi mahom ne žele da budu jasni, naše su im psovke suvišne.
Da u lutanju svetom, u dugom izbivanju iz „ostrvskog kalupa“, nije oštetio engleski odgoj, Džons bi mi, po svoj prilici, rekao: „To što ste kazali sasvim je originalno, ali, bojim se, bar u ovom slučaju možda neprimenljivo“. „Prokleti magarac“ bi ostao u lingvističkom bubnju.
Wednesday, January 04, 2012
Engleska nastranost
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić
142. O JEDNOJ RUPI, DVA SVETONAZORA I SLAVNOJ ENGLESKOJ NASTRANOSTI
Postoje dva svetonazora: kad u rupu upadnu, jedan će se pitati otkud rupa; drugi, kako u njoj najbolje živeti, ili, ako je moguće, iz nje najbrže izaći. Prvi je svetonazor metafizički, drugi engleski.
Oni što, u rupu kad upadnu, odmah krenu da je prema svojim potrebama uređuju, ili, ako šansa postoji, iz nje izađu - Englezi su. Oni što čame na njenom dnu, pitajući se odakle rupa i kako u nju, majku mu, upadoše - mi smo. Pitanje „zašto smo na svetu“ od vajkada muči um. Um je često prosečan. Ponekad i engleski, ali tada nije prosečan.
Tada je ili natprosečan, ili u sebi ima tuđe krvi, ili je trpeo tuđ uticaj. Prosečan engleski um uvek će se pitati kako u takvom svetu, ma od kuda bio i zašto je tu, najuspešnije živeti. Praktičnost je ključna odlika anglosaksonskog uma.
Za zemlju s tolikim brojem ekscentrika i to ih, u načelu, praktičnost baš i ne sme da odlikuje, to je čudno. No, ako u prirodu engleske ekscentričnosti dublje uđemo, uvidamo da toliko čudno i nije.
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić
142. O JEDNOJ RUPI, DVA SVETONAZORA I SLAVNOJ ENGLESKOJ NASTRANOSTI
Postoje dva svetonazora: kad u rupu upadnu, jedan će se pitati otkud rupa; drugi, kako u njoj najbolje živeti, ili, ako je moguće, iz nje najbrže izaći. Prvi je svetonazor metafizički, drugi engleski.
Oni što, u rupu kad upadnu, odmah krenu da je prema svojim potrebama uređuju, ili, ako šansa postoji, iz nje izađu - Englezi su. Oni što čame na njenom dnu, pitajući se odakle rupa i kako u nju, majku mu, upadoše - mi smo. Pitanje „zašto smo na svetu“ od vajkada muči um. Um je često prosečan. Ponekad i engleski, ali tada nije prosečan.
Tada je ili natprosečan, ili u sebi ima tuđe krvi, ili je trpeo tuđ uticaj. Prosečan engleski um uvek će se pitati kako u takvom svetu, ma od kuda bio i zašto je tu, najuspešnije živeti. Praktičnost je ključna odlika anglosaksonskog uma.
Za zemlju s tolikim brojem ekscentrika i to ih, u načelu, praktičnost baš i ne sme da odlikuje, to je čudno. No, ako u prirodu engleske ekscentričnosti dublje uđemo, uvidamo da toliko čudno i nije.
Tuesday, January 03, 2012
Priča o nehaju
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić
141. AKO PREŽIVE, DECI ĆE BITI O.K. ILI PRIČA O NEHAJU I CEPIDLAČENJU
Ima u ponašanju Engleza gospodskog nehaja koji imponuje i kad mu posledice ni u životu građana ni u povesti nacije nisu slavne, pa i gorde doslednosti u tom nehaju.
Suvišno je navoditi uzorke političke nebrige iz predistorije Drugog svetskog rata. Gospodska je indolencija ovo Ostrvo, a s njim i „ostatak sveta“, koštala više od čuvene germanske radinosti, preduzimljivosti, čak i nacističke surovosti. Za ovu je priliku dovoljan odnos Whitehall-a prema porastu kriminaliteta u zemlji.
Na konferenciji Konzervativne partije, pre tri godine, ondašnji je ministar unutrašnjih poslova g. Daglas Hard, povodom plime opscenih lokalnih ubistava, samouvereno obećao:
„Naporno samtražio put da bez drastičnih izmena u zakonu zadovoljim interes i policije i javnosti. Polovične mere su beskorisne. Zbog toga ću od Parlamenta tražiti da krivičnim delom proglasi posedovanje noža na javnom mestu bez dobrog razloga ili legitimnog autoriteta“.
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić
141. AKO PREŽIVE, DECI ĆE BITI O.K. ILI PRIČA O NEHAJU I CEPIDLAČENJU
Ima u ponašanju Engleza gospodskog nehaja koji imponuje i kad mu posledice ni u životu građana ni u povesti nacije nisu slavne, pa i gorde doslednosti u tom nehaju.
Suvišno je navoditi uzorke političke nebrige iz predistorije Drugog svetskog rata. Gospodska je indolencija ovo Ostrvo, a s njim i „ostatak sveta“, koštala više od čuvene germanske radinosti, preduzimljivosti, čak i nacističke surovosti. Za ovu je priliku dovoljan odnos Whitehall-a prema porastu kriminaliteta u zemlji.
Na konferenciji Konzervativne partije, pre tri godine, ondašnji je ministar unutrašnjih poslova g. Daglas Hard, povodom plime opscenih lokalnih ubistava, samouvereno obećao:
„Naporno samtražio put da bez drastičnih izmena u zakonu zadovoljim interes i policije i javnosti. Polovične mere su beskorisne. Zbog toga ću od Parlamenta tražiti da krivičnim delom proglasi posedovanje noža na javnom mestu bez dobrog razloga ili legitimnog autoriteta“.
Monday, January 02, 2012
Britanska politika
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
140. BRITANSKA POLITIKA I PARTIJA GOLFA
Da se politika kao veština poređuje s većinom modernih sportova, nije teško dokazati. Njene su motorne sile, kao u svakom sportu - borba, takmičenje, grčki agon. Politika je nalik šahu po mogućnosti predviđanja strategije protivnikovih poteza i taktičkoj kombinatorici koja angažuje inteligenciju, a kad ova otkaže, ako je korpulentniji i jači, partner u izgubljenoj poziciji jednostavno prevrće ploču.
Liči boksu ili rvanju, s tim da podele na kategorije ne postoje, a svi su udarci, zahvati, trikovi, čisti kao i prljavi, dopušteni. S maratonom ima sličnosti po tome što je trka iscrpljujuća. No, od njega se i razlikuje. Cilj maratona uvek se vidi, cilj politike ređe. U sportskom se učestvuje peške, u političkom se povlašćene nacije voze.
Politika podseća i na mačevanje ali s različitim rapirima, na dizanje tegova ali različitih tereta i na teniski meč u kome reketi nisu isti, ni prostor s obe strane mreže podjednak. Na međunarodnoj areni poredi se s fudbalskom utakmicom u kojoj svaki igrač igra za sebe ili se ponekad s drugima udružuje, pri čemu se pravila stalno menjaju a da o tome svi sudeonici nisu prethodno obavešteni.
Našao sam u britanskoj politici sve pobrojane paradigme, i jednu više. Jednu koju nisam mogao pripisati drugim zemljama. To je poređenje s golfom.
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
140. BRITANSKA POLITIKA I PARTIJA GOLFA
Da se politika kao veština poređuje s većinom modernih sportova, nije teško dokazati. Njene su motorne sile, kao u svakom sportu - borba, takmičenje, grčki agon. Politika je nalik šahu po mogućnosti predviđanja strategije protivnikovih poteza i taktičkoj kombinatorici koja angažuje inteligenciju, a kad ova otkaže, ako je korpulentniji i jači, partner u izgubljenoj poziciji jednostavno prevrće ploču.
Liči boksu ili rvanju, s tim da podele na kategorije ne postoje, a svi su udarci, zahvati, trikovi, čisti kao i prljavi, dopušteni. S maratonom ima sličnosti po tome što je trka iscrpljujuća. No, od njega se i razlikuje. Cilj maratona uvek se vidi, cilj politike ređe. U sportskom se učestvuje peške, u političkom se povlašćene nacije voze.
Politika podseća i na mačevanje ali s različitim rapirima, na dizanje tegova ali različitih tereta i na teniski meč u kome reketi nisu isti, ni prostor s obe strane mreže podjednak. Na međunarodnoj areni poredi se s fudbalskom utakmicom u kojoj svaki igrač igra za sebe ili se ponekad s drugima udružuje, pri čemu se pravila stalno menjaju a da o tome svi sudeonici nisu prethodno obavešteni.
Našao sam u britanskoj politici sve pobrojane paradigme, i jednu više. Jednu koju nisam mogao pripisati drugim zemljama. To je poređenje s golfom.
Subscribe to:
Posts (Atom)