Političke sveske X deo

Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari X deo

Fanatizam ima dva sečiva. Pošto se iskoristi prvo, neophodno je otupiti drugo.
*
Postoje instinkti koji imaju politički značaj. Zadaća dobrog državnika je da ih prema potrebi probudi ili uguši.
*
Masa je primitivni organizam. Umesto želuca ona raspolaže vakuolama, a utiske prima kožom.


*
Narodne želje su stvar vladine propagande. Kad narod ima suprotne težnje, to znači da je zatajila reklama.
*
Mitologija je nauka koju svaki političar mora poznavati, jednako kada ruši ili kada stvara mit.
*
Zahtevi imaju potrebu da se nastavljaju.
*
Hébert ide dva dana pre Dantona na giljotinu. To znači da je Robespierre pogubljen dva dana pre Dantona. Žirondinci su umrli pre Dantona, ali je sa njima umro i Danton. Uništavajući stvari ili ljude, državnik mora da se prethodno zapita, koliko je od njega samog u osuđenima sadržano.
*
Federalizam koga proklamuje buržoazija je isti koji vlada u kokošinjcu.
*
Revolucija se sastoji od trenutka. Trenuci se sastoje od volje.
*
Jedan dan koga izgubi revolucija je 100 izgubljenih godina budućnosti. (Dok su Versajci ubijali Parižane, Komuna je donosila Dekret o prosvećivanju žena.)
*
Sloboda je predrasuda naroda, ali je narod predrasuda političara.
*
Dugotrajna opozicija je pogodna za mudrost, ali je štetna za narav.

Političke sveske IX deo

Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari IX deo

27. juli 1955.

„(…) da na ovom mestu dodam da mi nismo skloni da delimo režime, a još manje zemlje na, na primer, kapitalističke i komunističke zemlje. Takva uprošćena klasifikacija po etiketama kojoj, uzgred budi rečeno, razni ljudi pridaju razna značenja, ne omogućuje pravilno tumačenje ili opisivanje svih složenosti i raznovrsnosti u postojećim socijalnim sistemima u svetu. Mi naročito nismo naklonjeni nekom sličnom prilaženju ako bi tu trebalo podrazumevati da nije bilo mogućnosti za trajnu miroljubivu koegzistenciju i saradnju među njima (…)“


Zar ova izjava ministra spoljnih poslova i člana CK SKJ nije jedan čisti socijalšovinizam! „Kapitalizam“ i „komunizam“ su uprošćene klasifikacije, te kao pojmovi ne mogu implicirati „složenosti i raznovrsnosti u postojećim socijalnim sistemima u svetu“? Sa marksističkog stanovišta trebalo bi gospodinu K. P. postaviti jedno prosto pitanje:

– Nemaju li svi kapitalistički sistemi pored različitih formi (buržoaska republika, ustavna monarhija, diktatura) jednu istu političku sadržinu: diktaturu buržoazije i jednu istu ekonomsku sadržinu – eksploataciju rada od strane kapitalista? S druge strane nemaju li svi socijalistički sistemi, barem teorijski, uprkos jugoslovenske, sovjetske, narodnodemokratske ili kineske forme, jednu istu političku sadržinu – diktaturu proletarijata, i jednu istu ekonomsku sadržinu: oslobođeni rad ispod eksploatacije kapitala?

Otupljivanje klasne oštrice u spoljnoj politici socijalkomunista je čist oportunizam. Neposredno iz njega izviru ovakvi …

Političke sveske VIII deo

Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari VIII deo

Organizacija komunističke vlasti je po svojoj unutrašnjoj strukturi izvorno aristokratska. Trebalo bi da mi ona odgovara. Međutim pošto ona ne selekcioniše prema sposobnostima nego prema vernosti, ne prema spremnosti da se vlada nego prema spremnosti da se služi, valja je odbaciti. Aristokratski metod nije ovoj doktrini imanentan.

Ideja o slomu Evrope više je stvar naših osećanja nego činjenica. (Možda su osećanja jedine stvarne činjenice.) Ja sumnjam da jedan sovjetski funkcioner ili komunistički doktriner misli o njoj sa zabrinutošću gospodina Edena ili Faurea . Poteškoća je u tome što ima više Evropa. Ima onoliko Evropa koliko ima ideja o njenoj budućnosti.

Političke sveske VII deo

Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari VII deo

4. maj 1955.

Problem je manje u poreklu a više u biološkoj budućnosti čovečije vrste. U tom pogledu materijalistička filosofija nije manje homocentrična od solipsizma, iako je njen moralni egoizam nešto širi u obimu, pa time i manje izložen kritici. Zoološka geneza čoveka ni u kojoj meri ne dezavuira položaj čovečije vrste, ako u izvesnoj meri i spori njenu trajnost. Svaka druga pretpostavka bila bi statična takoreći bez nade, jer definišući potiče više od vatrometa izlišnih pojedinosti, nego od mirnog bljeska tačnih misli.

Kain ili Avelj? Do jednog momenta to je pitanje savesti, a od tada samo dužnosti.

Hrišćanin: Čim ste spomenuli korelaciju, meni je bilo jasno da ciljate na veru, koja je garantuje. Ništa ne može tako pouzdano i neraskidivo da sjedini protivrečne inspiracije u jedno jedino nadahnuće, kao što je to dato hrišćanskom idealu. Njegova stalnost je zaloga za vrednost koju nam nameće. Ona je zapečaćena smrću sina Čovečijeg, koji je tek kroz smrt postao Bog!
Skeptik: Ovo miriše na jeres, časni oče!
Doktriner: Osim toga, vi kao da nas pozivate u smrt da bi postali bogovi. Što se mene tiče, priznajem da je to pomalo primitivno, ja pretpostavljam da živim kao čovek, a ne da umirem kao Bog.

Političke sveske VI deo

Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari VI deo

„(…) Ali ja često ne mogu da slušam muziku, ona utiče na moje živce. Čovek postaje sklon da govori prijatne gluposti i da miluje glave ljudima… Ali danas u nemogućnosti da se miluju glave ljudi – jer bi vam odgrizli ruku kao od šale – treba udarati po glavama, udarati bez milosti iako smo u krajnjoj liniji protiv svakog nasilja prema ljudima. (…) Kojim biste vi merilom, vi merili broj potrebnih i izlišnih udaraca u jednoj bici? (…)“
(Gorki: Uspomene na Lenjina)


Aristokrata: Pogreška nije u obliku ispovedanja, nego u njegovoj vrsti. Vreme pripada onome ko ga ima. Uostalom Evropa trpi od nedostatka hijerarhije, jer se snaga jedne rase ne ogleda u jednakosti njenih članova, nego u poštovanju prema onima koji je vode u slavu. Zar niko ovde ne uviđa da su, kako ih vi zovete robovlasnička i feudalna stoleća, pokraj svih mana, pri čemu ja nikako ne mislim na one koje vi pronalazite, ipak posedovala jednu moralnu težnju, koja je danas zamenjena jednom mizerabilnom trkom za užicima.
Građanin: Vaše gospodstvo samo kada se potrudi da obrati svoje pospane oči na nas dole, uviđa stvari koje su tačne.

Političke sveske V deo

Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari V deo
1. maj 1955.

„(…) da se proces izgradnje novog društva može smatrati tek onda punim ako te institucije i pravni i drugi propisi postanu stvarna svojina građana, ako se usele u njihovu dušu, u njihove navike ako se interioriziraju. (…)“
(Borba od 1. maja 1955.)



Ova ideja međusobnog prožimanja pravnih i ličnih ustanova, nasuprot ideji prinudne simbioze ili u najboljem slučaju demokratske sinhronizacije interesa u granicama jedne države a protiv te sinhronizacije u svim drugim – ima svoje plodno seme u Atinskom društvu pre građanskog rata sa Spartom. Živeti kroz državu, a ne pored države ili protiv države – bio je oblik u kome su, kako se čini, i visoke i niske strasti pojedinaca dobijale svoje društveno, takoreći, javno zadovoljenje. Najgnusniji nagoni imali su strpljenja da bi se u ratovima predstavili kao patriotizam, a oni umereniji imali su prilike da u Areopagu zadobiju priznanje. Država je bila španska čizma koju je građanin rado nosio na nogama. Uostalom nema političke doktrine koja ne bi želela da postane takva neosetljiva španska čizma.

Političke sveske IV deo

Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari IV deo

Skeptik: Vi govorite kao pošten čovek ali mislite kao nitkov. Evropa je moj racionalan i nepoverljiv duh rasejan u njenim dobrima.
Građanin: A pošto sam ja ta dobra stvorio, onda sam nesumnjivo ja Evropa.
Aristokrat: Ja priznajem da nisam Evropa, jer da jesam ona ne bi izgledala kao što izgleda. Njeno stanje je u najmanju ruku neukusno.
Pl. anarhist: Treba povešati krivce. A pošto kažete da ste svi Evropa onda vas treba sve povešati!



Skeptik: Vaša doktrina, Plemeniti anarhisto, nije naročito složena. Prema onome što smo do sada čuli, ako izuzmemo ono što ste prećutali iz skromnosti, ona se sastoji poglavito u vešanju.Vešanje je politički program koji svakako zaslužuje izvesnu pažnju, ali zar ne nalazite da je on – sam za sebe – pomalo monoton. Dosadno ponavljanje odu-zima mu vrednost kao što on oduzima glave.

S druge strane njegov format je skučen, nažalost jako ograničenim brojem ljudskih glava, te postoji bojazan da bi pre bio dovršen onaj njegov deo koji se odnosi na vešanje, nego onaj koji se odnosi na vaspitanje u slobodi. Najzad, šta vam daje pravo da prisiljavate ljude na slobodu ako im je ona kao što misle Doktriner potajno i Njegovo Gospodstvo sa pohvalnom otvorenošću, mučna?
Pl. anarhist: Ipak ih treba povešati!
Aristokrat (sleže ramenom): Vi podsećate na Katona …
Građanin: Ali srećom ljudi nisu „Katagena“ (trijumfuje svojom naobrazbom).
Aristokrat: Karrtagena, ako vam je po volji.
Skeptik: Rečeno je – opšte obrazovanje za sve, što će reći znanje ni za koga.
Građanin: Hvala, ako sam vas dobro razumeo, vi ste na mojoj strani. Dozvolite mi da se predstavim, ja sam prvi menjač na Berzi, član lože „Heruvim“, katolik po sklonostima, protestant iz uverenja, moja je deviza: dinamični kapitalizam, dinamična vera i dinamična demokratija, ono što smatram statičnim je privatno vlasništvo.

Političke sveske III deo

Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari III deo

30. april 1955.

(Dijalog o sudbini Evrope. Prisutni: Evropa, dama u godinama koja pošto ne može da sakrije godine krije njihovo dejstvo. Naseobina, enfant terrible ove peripatetičke grupe, dvospolni vetropir, koji pogrešno uobražava da je time što se o njemu raspravlja dobio pravo da sudi o ljudima.

Vanevropejac, neprijatan uljez čije se rasno poreklo može staviti pod sumnju i da polemika nije tako angažovala duhove, neko bi od prisutnih to sa najvećim zadovoljstvom učinio. Skeptik, vrlo star i vrlo neodređen gospodin koji uviđa da je cela prepirka izlišna, ali pošto voli izlišne zabave predaje joj se sa merom i ukusom. Doktriner, zadrt pedant sa dijalektičkim terazijama u ruci i zavezanim očima, te liči na malo prerušenu Pravdu.

Plemeniti anarhist, koji time što proklamuje bezuslovnu tiraniju slobode, dovodi do besnila one koji joj pretpostavljaju slobodu tiranije. Hrišćanin, neka vrsta simbioze kaluđera, vojnika i pesnika. Građanin (demokrat), prijatno odeven gospodin sa lepšim idealima nego manirima. Arisiokrat, sanjivi grandsenjer koji drema, te se budi samo s vremena na vreme i to samo zato da bi se narugao „suverenosti naroda“ i „Deklaraciji“. Ja, mizerni preostatak duha posle konfrontacije ličnosti.

Političke sveske II deo

Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari II deo
April 1955.

Pravo na štrajk nije sadržano ni u jednom elementarnom individualnom pravu. Ono mu se po svojoj organizaciji, u stvari po organizaciji revolta protivi, jer pošto pretpostavlja zajednicu interesa i njegove zaštite, prestaje da bude lično pravo i postaje javno nasilje.



Štrajkački odbori su u načelu antidruštvene organizacije, koje imaju za cilj da ucenom ili nasiljem odbijanja, pribave za manjinu prava koja ruše ekonomsku i političku ravnotežu države. Država, rekao je Platon , ne živi od čovečijih prava, nego od njegovih dužnosti. Od čovečijih prava ona samo umire.

„Cilj je svake političke organizacije očuvanje prirodnih i nezastarivih prava čoveka!“
(Deklaracija prava čoveka i građanina)

Ova izvorna formulacija dužnosti države koja je bila uzrok tolikim iluzijama u državnopravnoj literaturi – od čega je praktična politika u izvesnoj meri bila pošteđena – osniva se na tri podjednako neodržive pretpostavke. Cilj države ne može biti statičan, pa prema tome ni imati za cilj očuvanje prava, nego njihovo razvijanje – time se ne misli na umnožavanje nego na saglašavanje.

Prirodna prava ne postoje nego se dobijaju kao deo opštih društvenih prava, a prema obimu svesti o njima. Bilo bi nemoguće navesti ijedno pravo koje neposredno izvire iz same činjenice što je neko živ, kao što bi bilo krajnje apsurdno implicirati ta prava u čin rođenja. Najzad proglašavati neka od tih prava nezastarivim znači ne verovati u napredak, koji čini besmislenim jedna a obrazuje na njihovo mesto druga (sa tendencijom u smislu njihovog potpunog ukidanja).

Političke ideje i komentari I deo

Političke sveske
Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari I deo
April 1955.

„(…) Proletarijat će svoju političku vlast iskoristiti za to da postepeno oduzme buržoaziji sav kapital, da u rukama države to jest proletarijata organizovanog u vladajuću klasu, centralizuje sva oruđa za proizvodnju. (…)


Ispočetka se to može dogoditi samo pomoću despotskog posezanja u pravo svojine (…) dakle pomoću mera koje ekonomski izgledaju nedovoljne i neodržive, ali koje u toku kretanja prelaze svoj sopstveni okvir i neizbežne su. (…) Te će mere biti naravno različite u raznim zemljama. Međutim za najnaprednije zemlje sledeće će mere imati prilično opštu primenu:

a) Eksproprijacija zemljišne svojine (…)
b) Jako progresivan porez.
c) Ukidanje prava nasleđa.
d) Konfiskacija imovine svih emigranata i pobunjenika.
e) Centralizacija kredita u rukama države preko nacionalne banke s državnim kapitalom i isključivim monopolom.
f) Centralizacija celokupnog transportnog sistema u rukama države.
g) Jednaka obaveza rada za sve, stvaranje industrijskih armija, naročito za zemljoradnju.
h) „Oni (komunisti) izjavljuju otvoreno da se njihovi ciljevi mogu postići samo nasilnim rušenjem čitavog dosadašnjeg društvenog sistema. Neka vladajuće klase drhte pred komunističkom revolucijom.

U njoj proleteri nemaju šta da izgube osim svojih okova. A dobiće čitav svet. Proleteri svih zemalja – ujedinite se! (…)“
(Manifest komunističke partije – London god. 1848. Iz: „Buržuji i proleteri“ i „Stav komunista
prema raznim opozicionim strankama“ )

Borislav Pekić kao politički mislilac

Političke sveske
Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
BORISLAV PEKIĆ KAO POLITIČKI MISLILAC

Predano sabirajući brojne beleške što ih je za sobom ostavio naš veliki pisac, njegova supruga, Ljiljana Pekić , izdvojila je i sa lepim smislom za ovu vrstu posla priredila, dve relativno nezavisne celine – jednu pretežno filozofske, drugu pretežno političke prirode.

Kao i u ovom prvom, tako i u ovom drugom slučaju već po prirodi stvari nije reč o dovršenim, do kraja uobličenim pogledima, već samo o obrisima jedne intelektualne građevine, čiji je konačni lik za nas, nažalost, zauvek izgubljen.


Iz zapisa što su sad pred nama može se, najpre, razabrati da je namera Pekićeva bila da sačini i u obliku jedne knjige izloži svoju političku filozofiju i svoj politički program, kao i taktičke mere pomoću kojih bi se taj program mogao ostvariti.

Ono što je pisca ovih zabeležaka u toj njegovoj nameri pre svega rukovodilo bilo je kritičko odstojanje prema poretku u kome je živeo i čiju je represivnu prirodu na sebi samom surovo iskusio. Valja, međutim, reći da iskustvo o kome je reč nije ni u čemu uticalo na nepristrasnost Pekićevih sudova. Filozofija ne može biti – čitamo na jednom mestu – „osvetnički nož zariven u srce ljudi“ niti pak „način refleksivnog odbacivanja neke političke stvarnosti“.

Fa­re­well Bri­ta­i­n and ...

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

150. FA­RE­WELL BRI­TA­I­N AND...

Kad samo pi­sao uspo­me­ne s ro­bi­je, ob­jav­lje­ne pod na­slo­vom „Go­di­ne ­ko­je ­su ­po­je­li­ ska­kav­ci“, mučio ­sam­ se­be­ pi­tan­jem: šta­ si­ o­d ro­bi­je do­bio, šta si u tam­ni­ci naučio. Prem­da u za­tvor ni­sam oti­­šao do­bro­vol­jno, već za­to ­što sam uhvaćen u po­ku­š­a­ju da na­šim na­ro­di­ma ot­mem sto­bo­du, niti sam osuđen da nešto naučim, već da nešto za­bo­ra­vim, upor­no sam se tru­dio da od tih iz­gu­blje­nih go­di­na, go­di­na koje su po­je­li ska­kav­ci, ne­š­to za­uz­vrat is­kamčim.


Možda je to po­sle­di­ca „prežive­log, ka­pi­ta­lističkog, građan­skog“ od­go­ja koji je u sve­mu tražio neku ko­rist, a možda su me na te na­iv­ne mi­sli na­su­ka­li naši ko­mu­ni­sti koji su se hva­li­li da je ro­bi­ja po kral­jev­skim ka­za­ma­ti­ma za njih bila iko­na. Behu to nji­ho­vi uni­ver­zi­teti.

Prem­da je bol­je da su pohađali pra­ve, jer na nas ne bi pri­men­ji­va­li zatvor­ska is­ku­stva i od živo­ta nam pra­vi­li večitu ro­bi­ju, po­ve­ro­va­o­ sam im na reč, pret­po­stav­lja­jući da ih je ro­bi­jaš­ka ško­la na­u­či­la mark­si­zmu, kla­snoj bor­bi i ko­muni­stičkom mo­ra­lu, ma šta on značio.

Krvava glava

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

149. KR­VA­VA GLA­VA EN BO­LEN I EN­GLE­SKA BUDUĆNOST

Vi­zi­ja bri­tan­ske budućno­sti u pret­hod­noj emi­si­ji nije srećna, osim možda za pra­ve En­gle­ze čije je po­i­man­je sreće eks­tra­va­gant­no, ali se iskre­no na­dam da je pre­te­ra­na. Isti­na ­je da je Bri­ta­ni­ja da­nas u kri­zi ali je isto tako istina da je u krizi bila i juče i pre­kjuče, da je u ne­koj kri­zi uvek.


U kri­zi beše kad je vo­di­la ra­to­ve s Ri­mom, kad pade u haos raz­dva­jan­ja Bri­ta od An­glo­sa­sa ili u haos spa­jan­ja prežive­lih An­glo­sa­sa s Nor­ma­ni­ma, da je tr­pe­la kri­zu u vre­me Špan­ske ve­li­ke ar­ma­de, Fran­cu­ske ve­li­ke re­vo­lu­ci­je i ger­man­ske male ide­je o ve­li­koj No­voj Evro­pi; da je, za­pra­vo, cela isto­ri­ja Ostr­va i nje­go­ve rase per­ma­nent­na isto­rij­ska kri­za.

Samo, en­gle­ske se kri­ze raz­li­ku­ju od evrop­skih, po­go­to­vu bal­kan­skih. One su uvek na ko­rist En­gle­zi­ma. Sve su nji­ho­ve kri­ze, bar do­sad, za po­sle­di­cu ima­le jačanje Bri­ta­ni­je, svi su gu­bici na­dok­nađiva­ni na ne­koj dru­goj, re­zer­vnoj stra­ni. Više nego osta­le države, Bri­ta­ni­ja može reći da za svo­je po­be­de za­hval­ju­je u prvom redu svo­jim - gre­š­ka­ma.

Gospodin Džons i ja

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić

148. GO­SPO­DIN DŽONS I JA PO DRU­GI PUT MEĐU EN­GLE­ZI­MA

Pro­šle su go­di­ne. Svet se iz­me­nio. Moja se ze­mi­ja ne zove kao što se zva­la, niti je ono što je bila. Ni dru­ge se stva­ri ne zovu kao ne­kad. A i nisu više iste. Niš­ta više nije isto.



Ni­je­ važno kako sam u toj iz­men­je­noj No­voj Evro­pi sreo g. Džonsa koji se ­je­di­ni n­i­je pro­me­nio. Ni­sam ni očeki­vao. Od En­gle­za očeki­va­ti da bude drukčiji isto je što i od vode na­da­ti se da vas osuši. Pi­tao sam ga da li se En­gle­ska pro­me­ni­la. „Odav­no je ni­sam obi­šao“, re­kao mi je, „ali ne ve­ru­jem“. Odlučismo se da je po­se­ti­mo i sami se uve­ri­mo.

Re­dov­ne li­ni­je za Lon­don behu uki­nu­te. Le­te­li su čar­te­ri ako se sku­pi do­vol­jno put­ni­ka. Njih, međutim, nije bilo, pa smo na let do­sta dugo čeka­li. „To je do­bro“, pri­me­tio sam pa­ko­sno, „ni­kad ni­ste vo­le­li stran­ce.“ „Ne bih re­kao“, od­go­vo­rio je, „mi ne vo­li­mo stran­ce samo ako taj svoj ne­do­sta­tak ne uviđaju.“

Na lir­skom poljs­kom ae­ro­dro­mu – jer ni Hi­trou nije ra­dio - sami smo iz­ne­li pr­tljag i pe­ške sti­gli u Lon­don. Nosači i tak­si­sti su štraj­ko­va­li, što je Džonsa en­gle­ski ra­znežilo a mene evrop­ski raz­be­sne­lo. „Vidi se da vam je Tačerka mr­tva“, re­kao sam šo­fe­ru. „Va­ra­te se, ga­zda, kučka je živa i još u vla­di.“ „Pa kako onda štraj­ku­je­te?“ „Ne­zva­nično“, od­go­vo­rio je i za­dre­ma­o­ za­ vo­la­nom. „Osećam se ­kao u gro­bu“, re­ka­o ­sam u Lon­do­nu. „A ja kod kuće“, re­ka­o ­je Džons.

Kod “Kraljeve glave”

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić

147. KOD „KRA­LJE­VE GLAVE“ ILI U HRA­MU BRI­TAN­SKE SLO­BO­DE

Sva­ki na­rod po­se­du­je vi­dlji­ve i ne­vi­dljive usta­no­ve koje ga formira­ju ­i ­pro­i­zvo­deći kroz ­sto­leća i­sto­rij­ske ­suk­ce­si­je­ i­ zajedničkog živo­ta­ zbir opštih oso­bi­na što ćemo ga proučava­ti kao nje­go­vu - ka­rak­te­ro­lo­gi­ju. U stvar­nosti su to ra­sne vr­li­ne ko­ji­ma ćemo za­vi­de­ti, ali u pa­ko­snim anegdo­ta­ma isme­va­ti ih kao nje­go­ve urođene ma­ne.



Šest krucija­lnih us­ta­n­o­va od­ga­ja­ju En­gle­ze: bri­tan­ska pri­vat­na ško­la, bri­tan­ski mu­š­ki klub, bri­tan­ski par­la­me­nt, bri­tan­ska. ber­za, bri­tan­ski sud, ali pre sve­ga - bri­tan­ska krčma. Pu­tem, obe­leženim ovim le­gen­dar­nim kraj­pu­tašima, teče i život bri­tan­skog građani­na, naročito ako pri­pa­da slo­ju „ra­zum­nih lju­di sa značaj­nim sred­stvi­ma“, u ko­ji­ma je mu­dar tekst iz 1875. vi­deo pri­rod­ne uprav­ljače zem­lje.

Ta­kav će En­glez bez­u­slov­no pohađati pri­vat­nu školu, ući u ka­kav eks­lu­ziv­ni muški klub, bi­ra­ti za par­la­me­nt ili po­sta­ti nje­gov član, ne­iz­o­stav­no će ma i skrom­nim ulo­gom igra­ti na ber­zi - u na­rod­noj ve­r­zi­ji u vidu ka­kve kla­di­o­ni­ce - i naj­zad po­sta­ti su­di­ja ili osuđenik bri­t­an­skog suda.

Kako se obogatiti

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić

146. KAKO SE U EN­GLE­SKOJ BEZ RADA OBO­GA­TI­TI

Od­go­vor ­je ni­ka­ko. Po­sto­ji, doduše, je­da­n ­jed­ni­ po­u­zdan način, ali ne važi samo za En­gle­sku. S uspe­hom se upražnja­va svu­da. Da se bez rada obo­ga­ti­te mo­ra­te se ro­di­ti ka­o ­sin bo­ga­ta­ša. Raz­li­ka ­je u to­me ­š­to­ je na Kon­ti­nen­tu sve­jed­no je­ste li prvi, dru­gi, treći. Po­ne­kad i ako ste samo žena.


U En­gle­skim ari­sto­krat­skim do­mo­vi­ma od toga sve za­vi­si. U Evro­pi je, kako re­ko­smo, sva­ki pri­pad­nik ple­me­ni­te po­ro­di­ce i sam ple­me­nit. U Eng­le­skoj je to je­di­no naj­sta­ri­ji sin. On na­sleđuje ti­tu­lu, moć, bo­gat­stvo. Braća do­bi­ja­ju od­goj, ot­prem­ni­nu, bla­go­slov i za­vist. Od bla­go­slo­va, što ga daju gre­š­ni pla­vo­krv­ni očevi i ot­prem­ni­ne, po pra­vi­lu bed­ne, ne­ma­ju oso­bi­te ko­risti.

Do­ba­r od­goj je važan da pu­tem kla­sne ši­fre, je­zi­ka i ma­ni­ra viših slojeva, otkri­ju lju­de slične sebi koji će im u gu­ran­ju kroz svet pomoći. Ali za­vi­st je naj­kori­sni­je na­sleđe ari­sto­krat­skog rođenja.

Maramica ili useknjača

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić

145. „MA­RA­MI­CA“ ILI „USEK­NJA­ČA“ PI­TAN­JE­ JE­ SAD

Za En­gle­ze je pe­di­gre nji­ho­vih pasa značaj­ni­ji od ge­ne­a­lo­gi­je nji­ho­ve ari­sto­kra­ti­je, ali po­sle na­ci­o­nal­ne časti ni­jed­no pi­tan­je ne diže ta­kvu buru niti iza­zi­va to­li­ku po­le­mi­ku kao kla­sno. Čim se po­me­ne, i ako se po­me­ne, jer ga po­min­ja­ti nije uput­no. En­gle­ska deca tu su da se vide, ne da se čuju; kla­se da se ose­te, ne da se o nji­ma go­vo­ri.

Po­gle­daj­te šta se de­si­lo lu­dim Fran­cu­zi­ma! Dok o plem­stvu nije bilo reči, dok se tek pod­ra­zu­me­va­lo, sve je bilo u redu. Čim se o nje­mu pro­go­vo­ri­lo, sme­sta su ga po­ve­ša­li o fen­je­re ili po­le­gli na gil­jo­ti­nu. Spi­sa­tel­ji­ca Eve­l­in Vog drži, međutim, da je u En­gle­skoj pe­di­gre važan ko­li­ko i ho­ro­skop.

On je eu­fe­mi­stička za­me­na za ho­ro­skop. Su­ge­ri­še da su život­ni iz­gle­di sina en­gle­skog voj­vo­de znat­no bolji od su­na­rod­ni­ka čiji je otac ru­dar. Na veliku žalost En­gle­za to nije ni­ka­kav eks­klu­zi­vi­tet, pa se time nećemo ba­viti.

Po­š­to je en­gle­sko dru­š­tvo de­fi­ni­sao kao tri­par­tit­no, te ga iz­de­lio na višu, sred­nju i nižu kla­su, pro­fe­sor Ros veli da ono što višu iz­dva­ja od osta­li­h je­ste njen je­zik. „Ne­kad to ni­je­ bi­o­ slučaj, ali ­da­nas pri­pad­ni­k više kla­se nije oba­ve­zno ni bol­je obra­zo­van, ni čisti­ji, ni bo­ga­ti­ji nego neko van nje.

Niti se očeku­je da igra­ važnu ulo­gu u jav­nom živo­tu. Je­di­no što se od nje­ga očeku­je je­ste da ne kaže „usek­njača“ već „ma­ra­mi­ca“, da go­vori je­zi­kom svo­je kla­se. Ako go­vo­ri. Jer, najčešće to ne čini. Najčešće ćuti. Cuti u ra­znim va­ri­jan­ta­ma i s raz­ličitim značen­jem muka. Ali ćuti.

Na­vi­ka ćutan­ja je iz­vor­no en­gle­ska, tek po­tom ari­sto­krat­ska. Evro­plja­nin, pa i ple­mić, ko­ri­sti reči da nji­ma od­go­vo­ri na zam­rše­ne si­tu­a­ci­je mo­dernog živo­ta. En­gle­ski ari­sto­krat, često i običan En­glez, u tom cil­ju ko­ri­sti mu­ta­vost. Ćutan­jem izražava on većinu „ja­kih“ osećanja: od sum­nje do pre­zi­ra i mržnje; ali i na­trag, nažalost – od po­ve­ren­ja ­i­ na­klo­no­sti sve­ do lju­ba­vi.

Pohvala piletu

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić

144. PO­HVA­LA PI­LE­TU SA ODSEČENOM GLA­VOM

Iz­ve­štaj po­svećen en­gle­skoj ul­jud­no­sti do­pu­š­ta pri­ro­dan pre­laz na ari­sto­kra­ti­ju pod uslo­vom­ da u vi­du ima­mo sa­vre­me­no plem­stvo, nipošto drev­no što na nas, ple­bej­ce, ni­je ­trošilo­ za­lud­ne­ ma­lo­građan­ske ­uč­tivo­sti nego nas je pri pr­vom ozbi­ij­ni­jem ne­spo­ra­zu­mu (uključiv „po­ve­sne“) pre­pu­š­ta­lo lovačkim ke­ro­vi­ma.

Tvrđenje kako je pra­va ari­sto­kra­ti­ja Ostr­va ne­sta­la još u dav­nim građan­skim ra­to­vi­ma Cr­ve­ne i Bele ruže, te da „ni­je­dan En­glez u sebi nema nor­man­ske krvi“, da je, da­kle, en­gle­sko plem­stvo sko­ro­je­vićko, sta­ro ­je­dva ne­ko­li­ko ­sto­ti­na ­go­di­na, ni­je ­tačna­ za­hval­ju­jući pa­ra­dok­si­ma domaće he­ral­di­ke.

Na Kon­ti­nen­tu su plem­stvu tit­u­­le (s po­vla­sti­ca­ma) od­u­ze­le kr­va­ve građan­ske re­vo­lu­ci­je. Opra­šta­juči se od pri­vi­le­gi­ja i po­se­da, ple­mići su po­ne­gde sačuva­li gla­ve, po­ne­gde i gla­ve i gr­bo­ve, ali u doba kad se ti­tu­le ku­pu­ju na slo­bod­noj pi­ja­ci a sva­ko se može zva­ti kako hoče, to sve man­je zna­či. Evrop­sko plem­stvo zna kad je po­sta­lo ple­me­ni­to, kad i zašto je pre­sta­lo to biti.

En­gle­sko ne zna uvek. Ma­hom se zna kako su i kad iz­ve­sna ime­na po­sta­la ple­mićka, ali ne i kako i, kad su neka, među nji­ma i naj­sta­ri­ja, pre­sta­la to da budu. Drev­na po­ro­di­ca Skro­up držala je ši­rom Ostr­va ba­ro­na­te, pa i gro­fo­vi­je, a da­nas je njen do­a­jen tek „go­spo­din Skro­up“. S dru­ge stra­ne, možete se ro­di­ti kao Taj i Taj a umreti kao lord od Toga i Toga, da u sebi ne ose­ti­te ni­ka­kvu bit­nu pro­me­nu. (U po­gle­du pra­va možda, u dužno­sti­ma ni­ka­kvu.)

Homeopatske čari

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić

143. HO­ME­O­PAT­SKE ČARI AN­GLO­SAK­SON­SKE ULJ­UD­NO­STI

Kad mi je o pro­šloj emi­si­ji g. Džons, ljut zbog mog ne­shva­tan­ja eks­klu­ziv­no­sti en­gle­ske eks­cen­trično­sti, re­kao da ne bu­dem „ta­kav prokle­ti ma­ga­rac“, nije to bio tipično en­gle­ski ko­men­tar moje za­pu­š­te­ne kon­ti­nen­tal­ne in­te­li­gen­ci­je. Pa­si­o­ni­ra­ni istraživač div­lji­ne, on je veći deo vre­me­na pro­vo­dio van zem­lje. Na En­gle­ze dugo stran­stvo­van­je kob­no de­lu­je.

Najgo­re što im se dešava je da počnu shva­ta­ti dru­ge, a onda re­dov­no gube sebe i pre­sta­ju biti En­gl­e­zi u onom smi­slu u kome ih po­zna­je­mo, pa ih zbog toga vo­li­mo ili mr­zi­mo. Oda­ju se umet­no­sti, pre­l­a­ze u pra­vo­slav­lje, pod­u­pi­ru op­skur­ne re­vo­l­u­ci­je u zabačenim zemlja­ma, žive po prašuma­ma ili se, avaj, žene stran­kin­ja­ma. Ta­ko­ je i g. Džons ste­kao svo­ju eks­cen­tričnost.

Nije više bio savršen En­glez, a to je već i po sebi eks­cen­trično. Od stra­na­ca je naučio kako čovek val­ja da go­vo­ri ako želi da bude ja­san. Pošto En­gle­zi ma­hom ne žele da budu ja­sni, naše su im psov­ke­ su­vi­šne.

Da ­u ­lu­tan­ju ­sve­tom, u du­go­m izbivan­ju iz „ostrv­skog ka­lu­pa“, nije oš­te­tio en­gle­ski od­goj, Džons bi mi, po svoj pril­ici, re­kao: „To što ste ka­za­li sa­svim je originalno, ali, bojim se, bar u ovom slučaju možda ne­pri­men­lji­vo“. „Pro­kle­ti ma­ga­rac“ bi ostao u lin­gvi­stičkom bub­nju.

Engleska nastranost

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić

142. O JED­NOJ RUPI, DVA SVE­TO­NA­ZO­RA I SLAV­NOJ EN­GLE­SKOJ NA­STRA­NO­STI

Po­sto­je dva sve­to­na­zo­ra: kad u rupu upad­nu, je­dan će se pi­ta­ti ot­kud rupa; dru­gi, kako u njoj naj­bol­je žive­ti, ili, ako je moguće, iz nje naj­brže izaći. Prvi je sve­to­na­zor me­ta­fi­zički, dru­gi en­gle­ski.

Oni što, u ru­pu kad upad­nu, od­mah kre­nu da je pre­ma svo­jim po­tre­ba­ma uređuju, ili, ako šan­sa po­sto­ji, iz nje izađu - En­gl­e­zi su. Oni što čame na nje­nom dnu, pi­ta­jući se oda­kle rupa i kako u nju, maj­ku mu, upa­do­še - mi smo. Pi­tan­je „zašto smo na sve­tu“ od vaj­ka­da muči um. Um je često pro­sečan. Po­ne­kad i en­gle­ski, ali tada nije pro­sečan.

Tada je ili nat­pro­sečan, ili u sebi ima tuđe krvi, ili je tr­peo tuđ uti­caj. Pro­sečan en­gle­ski um uvek će se pi­ta­ti kako u ta­kvom sve­tu, ma od kuda bio i zašto je tu, naj­u­spe­šni­je žive­ti. Prak­tičnost je ključna od­li­ka an­glo­sak­son­skog uma.

Za zemlju s tolikim brojem ekscentrika i to ih, u načelu, prak­tičnost baš i ne sme da od­li­ku­je, to je čudno. No, ako u pri­ro­du en­gle­ske eks­cen­trično­sti du­blje uđemo, uvi­da­mo da to­li­ko čudno i nije.

Priča o nehaju

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić

141. AKO PREŽIVE, DECI ĆE BITI O.K. ILI PRIČA O NE­HA­JU I CE­PI­DLAČENJU

Ima u po­na­šan­ju En­gle­za go­spod­skog ne­ha­ja koji im­po­nu­je i kad mu po­sle­di­ce ni u živo­tu građana ni u po­ve­sti na­ci­je nisu slav­ne, pa i gor­de do­sled­no­sti u tom ne­ha­ju.

Su­vi­šno je na­vo­di­ti uzor­ke po­li­tičke ne­bri­ge iz pred­i­sto­ri­je Dru­gog svet­skog rata. Go­spod­ska je in­do­len­ci­ja ovo Ostr­vo, a s njim i „osta­tak sve­ta“, koštala više od čuve­ne ger­man­ske ra­di­no­sti, pred­u­zim­lji­vo­sti, čak i naci­stičke su­ro­vo­sti. Za ovu je pri­li­ku do­vol­jan od­nos Whi­tehal­l-a pre­ma po­ra­stu kri­mi­na­li­te­ta u zem­lji.

Na kon­fe­ren­ci­ji Kon­zer­va­tiv­ne par­ti­je, pre tri go­di­ne, on­da­šnji je mi­ni­star unu­tra­šnjih po­slo­va g. Da­glas Hard, po­vo­dom pli­me op­sce­nih lo­ka­l­ni­h u­bi­sta­va, sa­mo­u­ve­re­no ­o­bećao:

„Na­por­no­ sam­tražio ­put­ da­ bez dra­stičnih iz­me­na u za­ko­nu za­do­vol­jim in­te­res i po­li­ci­je i jav­no­sti. Po­lo­vične mere su bes­ko­ri­sne. Zbog toga ću od Par­la­men­ta tražiti da kri­vičnim­ de­lom pro­gla­si ­po­se­do­van­je­ noža na ­jav­nom ­me­stu ­be­z do­brog raz­lo­ga ili le­gi­tim­nog au­to­ri­te­ta“.

Britanska politika

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

140. BRI­TAN­SKA PO­LI­TI­KA I PAR­TI­JA GOL­FA

Da se po­li­ti­ka kao ve­š­ti­na poređuje s većinom mo­der­nih spor­to­va, nije teško do­ka­za­ti. Nje­ne su mo­tor­ne sile, kao u sva­kom spor­tu - bor­ba, tak­mičenje, grčki agon. Po­li­ti­ka je na­lik šahu po mogućno­sti pred­viđanja stra­te­gi­je pro­tiv­ni­ko­vih po­te­za i tak­tičkoj kom­bi­na­to­ri­ci koja angažuje in­te­li­ge­n­ci­ju, a kad ova otkaže, ako je kor­pu­lent­ni­ji i jači, part­ner u izgubljenoj poziciji jednostavno prevrće ploču.

Liči bok­su ili rvan­ju, s tim da po­de­le na ka­te­go­ri­je ne po­sto­je, a svi su udarci, za­hva­ti, tri­ko­vi, čisti kao i prl­ja­vi, do­puš­te­ni. S ma­ra­to­nom ima slično­sti po tome što je trka is­cr­plju­juća. No, od nje­ga se i raz­li­ku­je. Cilj ma­ra­to­na uvek se vidi, cilj po­li­ti­ke ređe. U sport­skom se učestvu­je peške, u po­li­tičkom se povlašćene na­ci­je voze.

Po­li­ti­ka pod­seća i na mačevan­je ali s raz­ličitim ra­pi­ri­ma, na di­zan­je te­go­va ali raz­ličitih te­re­ta i na te­ni­ski meč u kome re­ke­ti nisu isti, ni pro­stor s obe stra­ne mreže pod­jed­nak. Na međuna­rodnoj are­ni po­re­di se s fud­bal­skom utak­mi­com u ko­joj sva­ki igrač igra za sebe ili se po­ne­kad s dru­gi­ma udružuje, pri čemu se pra­vi­la stal­no men­ja­ju a da o tome svi su­de­o­ni­ci nisu pret­hod­no oba­ve­š­te­ni.

Na­šao sam u bri­tan­skoj po­li­ti­ci sve po­bro­ja­ne pa­ra­dig­me, i jed­nu vi­š­e. ­Jed­nu koju ni­sam mo­gao pri­pi­sa­ti dru­gim­ zem­lja­ma. To je poređenje s gol­fom.