Političke ideje i komentari I deo

Političke sveske
Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari I deo
April 1955.

„(…) Proletarijat će svoju političku vlast iskoristiti za to da postepeno oduzme buržoaziji sav kapital, da u rukama države to jest proletarijata organizovanog u vladajuću klasu, centralizuje sva oruđa za proizvodnju. (…)


Ispočetka se to može dogoditi samo pomoću despotskog posezanja u pravo svojine (…) dakle pomoću mera koje ekonomski izgledaju nedovoljne i neodržive, ali koje u toku kretanja prelaze svoj sopstveni okvir i neizbežne su. (…) Te će mere biti naravno različite u raznim zemljama. Međutim za najnaprednije zemlje sledeće će mere imati prilično opštu primenu:

a) Eksproprijacija zemljišne svojine (…)
b) Jako progresivan porez.
c) Ukidanje prava nasleđa.
d) Konfiskacija imovine svih emigranata i pobunjenika.
e) Centralizacija kredita u rukama države preko nacionalne banke s državnim kapitalom i isključivim monopolom.
f) Centralizacija celokupnog transportnog sistema u rukama države.
g) Jednaka obaveza rada za sve, stvaranje industrijskih armija, naročito za zemljoradnju.
h) „Oni (komunisti) izjavljuju otvoreno da se njihovi ciljevi mogu postići samo nasilnim rušenjem čitavog dosadašnjeg društvenog sistema. Neka vladajuće klase drhte pred komunističkom revolucijom.

U njoj proleteri nemaju šta da izgube osim svojih okova. A dobiće čitav svet. Proleteri svih zemalja – ujedinite se! (…)“
(Manifest komunističke partije – London god. 1848. Iz: „Buržuji i proleteri“ i „Stav komunista
prema raznim opozicionim strankama“ )


Ne polazeći od pretpostavke da su teze iznesene u Manifestu nepodložne promenama koje nameću međunarodni uslovi proleterske revolucije i svetske zavere organizovane u cilju njene pripreme, ne polazeći čak ni od dogmatizma koji je prirodan kad se radi o ma kome stavu komunista, mora se priznati da je ovaj četrdesetosmaški recept, brižljivo sastavljen u Londonu od najprobranijih stručnjaka za zavere svetskih razmera, bio još brižljivije kod nas primenjivan sve do 1948. godine, kada su događaji koji ni „vidovitošću obdareni Marx nije mogao da očekuje“, omeli njegovo dokrajčivanje tačku po tačku. (Doduše, ja nikad nisam sumnjao u iskrenu nameru komunista – izraz proleter ovde je sasvim neumesan – da sve tačke svog ekonomsko--političkog programa savesno izvrše izuzev poslednje: da odumru zajedno sa državom čiju smrt pripremaju. 

Teorijski uzev lepo zvuči da će „kad bude revolucija postala vladajuća klasa i kad bude kao vladajuća klasa ukinuo nasilno stare odnose proizvodnje“, da će proletarijat eo ipso ukinuti i svoju sopstvenu vladavinu. Praktično je to neizvodljivo čak i kada bi se ozbiljno, u što ne sumnjam, na to pomišljalo. Država nije mrtva organizacija koja se dâ tako jednostavno ukinuti.

Jednom pokrenuta mašina se ne može bez opasnosti potpunog sloma ni zaustaviti ni nekuda premestiti. Ona je organski vezana za vladajuću oligarhiju kao što je telo vezano za krvotok. Ne može se uništiti telo a da se ne izlije krv, niti se mogu otvoriti vene a da se ne ubije telo.) Nema sumnje CK je započeo sa tačkama.

Kad čovek pročita goresvrstane namere, dobija se utisak da se radi o planu neke sudske egzekucije, koja je ograničena na imovinu osuđenog i pri kojoj se računa da će sama osoba umreti od očajanja što ju je izgubila. „Despotsko posezanje“ koga navešćuju komunistički prvaci imalo je biti obavljeno „merama koje ekonomski izgledaju nedovoljne i neodržive“. Jer jedan Karl Marx ne može ipak da se prevari u pogledu načina na koji se stvara jedna nova ekonomska situacija.

On zna da je svako blagostanje koje se osniva na prostoj promeni vlasnika ili ponovnoj raspodeli dobara nasilnim putem, kratkotrajno, i više plod naglog pokreta bogatstva u jednom pravcu, nego ravnomerne cirkulacije vrednosti kroz ekonomski krvotok zemlje. Sve tačke tog programa izuzev one koja proglašava „jednaku obavezu rada za sve“ i koja ima neki novoevanđeoski etički smisao, bave se uglavnom objavljivanjem načina na koje će se nova klasa domoći proizvodnih sredstava i ekonomske kontrole.

U tom pogledu, iako ni u jednom drugom, ovaj je politički program sasvim iscrpan. Kao da nije zaboravljena nijedna mogućnost za „despotsko posezanje“. Sve su uočene i registrovane pod brojevima. No treba videti kako je to urađeno? Ostavljam po strani „otadžbinu socijalizma“.

(Sad najednom uprkos manifestu koji je kod ovog pitanja sasvim izričit: radnici ipak imaju svoju otadžbinu. To je SSSR. U stvari to ima da znači da je „proleter“ ma gde on bio obavezan svojom svešću na vernost zemlji od koje je često udaljen i hiljade milja. To najzad znači, kako naš prevodilac u izdanju od 1948. oduševljeno zapoveda da su „radnici i trudbenici svih zemalja dužni da tu otadžbinu [to jest SSSR] brane svim silama“.)

Usled zamršenog stanja u toj „razglavljenoj zemlji“, koja je sedamnaeste podsećala na trkača što na dvadesetom kilometru odustaje od maratona – Revolucionarni komitet je morao malo uprostiti sredstva. Ovde to, nažalost, nije u potpunosti bilo moguće. Saveznici su se uslužno potrudili da situaciju učine što jasnijom. Sredstva su morala biti izabrana sa više dara. Odbacimo tačku „obaveznog obrazovanja“, jer ona podseća na napore prostitutke kojoj loše ide, da obrati na sebe pažnju. Uostalom svi demokratski programi imaju slabost prema ovome obećanju, kao da je dovoljno gurnuti ološu pero u ruke i nataći mu naočare pa da država procveta. (Kao i Indijance, narod ništa tako sigurno ne ubija kao pismenost i rakija.) Eksproprijacija je odista izvršena, ali je nesravnjeno lakše bilo roviti po katastarskim knjigama i povlačiti nove crvene linije na kartama seoskih atara, nego povećati godišnji prinos žitarica.

Ovaj se rat završio privlačno dok je vođen u Planskoj komisiji olovnim vojnicima. Napolju on je doživeo fijasko, što u ovom ili onom smislu priznaje vlada kroz usta svog premijera. Naravno, elementarne nepogode se ne mogu obuzdavati planski, ali se prinos ipak, kad njih nema, može podići do visine koja će obezbediti normalnu ishranu, kad one nastupe.

Što se tiče „jako progresivnog poreza“, on kod nas i nije imao na koga da bude primenjivan.Veće imovine bile su jednostavno konfiskovane, jer su po čudnom, ali ne i nelogičnom, slučaju svi njihovi vlasnici bili kolaboranti. Pravo nasleđa je u svojoj biti mudro bilo zaobiđeno. Što se tiče konfiskacije imovine pobunjenika (među kojima je bilo i onih od pre tri ili četiri decenije) to je tačka koja je sa najviše uspeha obavljena.

Ona je zahtevala najmanji napor, a umela je da pričini najveće zadovoljstvo. „Jednaka obaveza rada za sve“ značila je, uostalom kao i uvek, čitavu armiju činovnika koji su bili zauzeti poništavanjem uredaba ujutru, ako su one donesene uveče. Industrijske armije, u nacističkoj Nemačkoj nazvane organizacijom „Kraft durch Freude“ , a kod nas omladinskim, uličnim, rejonskim, gradskim radnim brigadama, pokazale su se skupljim zbog svoje dobrovoljnosti nego profesionalni radnici, te su imale više moralno-propagandni smisao, nego ma kakvog ekonomskog efekta. Sumiran ishod više nego bedan. Njegovi jedini uspesi imaju se zahvaliti tome što se vlada ipak nije striktno držala Manifesta. Inače…
 
Razlika između sredstava koje je Monsieur de Launay dobio za izdržavanje jednog princa po krvi u Bastilji i koja su iznosila oko 50 livara i onih što ih je imao za izdržavanje jednog pamfletiste – oko 5 franaka (pod pamfletistom se očevidno misli na intelektualce volterijanskog tipa) bila je toliko velika koliko je bila velika razlika između nasleđene gluposti i stečene pameti.