Političke ideje i komentari III deo
30. april 1955.
(Dijalog o sudbini Evrope. Prisutni: Evropa, dama u godinama koja pošto ne može da sakrije godine krije njihovo dejstvo. Naseobina, enfant terrible ove peripatetičke grupe, dvospolni vetropir, koji pogrešno uobražava da je time što se o njemu raspravlja dobio pravo da sudi o ljudima.
Plemeniti anarhist, koji time što proklamuje bezuslovnu tiraniju slobode, dovodi do besnila one koji joj pretpostavljaju slobodu tiranije. Hrišćanin, neka vrsta simbioze kaluđera, vojnika i pesnika. Građanin (demokrat), prijatno odeven gospodin sa lepšim idealima nego manirima. Arisiokrat, sanjivi grandsenjer koji drema, te se budi samo s vremena na vreme i to samo zato da bi se narugao „suverenosti naroda“ i „Deklaraciji“. Ja, mizerni preostatak duha posle konfrontacije ličnosti.
I činf: U Kompijenjskom vagonu koga su pre nepun čas napustile mirovne delegacije Saveznika i Centralnih sila.
II čin: U protivavionskom skloništu jednog industrijskog centra.
III čin: U „šumici kraj bistrog potočića“ iz koga još uvek viri podrugljiva Panova glava.)
Evropa: Jako je ljubazno što se brinete o meni, ali dozvolite mi da izjavim koliko se malo osećam ugrožena promenama od kojih neki od vas strahuju, zar ne moj Grade?
Naseobina (ponizno poput Figara ): Tvoje je telo isuviše veliko, da bi ti bio saopšten bol koga oseća jedan njegov deo!
Vanevropejac: Pazite, mladiću! To uopšte nije njeno telo. To je organizam Azije.
Ja: Ali i njena glava, takoreći njen CNS.
Vanevropejac: Mudraci su rekli da se misli rađaju u glavi a ne u petama, a ja sam slobodan da vas podsetim na Ganges i Jangce – reke koje su uživale u rađanju prve ljudske misli.
Skeptik: Vi se prepirete oko sporednih pojedinosti, što je uostalom prijatno, jer ne obavezuje.
Ja: Svi se mi slažemo u tome da je naša prijateljica bolesna u poslednje vreme. To je činjenica od koje treba poći.
Vanevropejac: O, oduvek, od samog početka. Mudri vele da se griža savesti ispoljava i u bolesti tela.
Evropa (ljutito): Ko ste vi uopšte, gospodine, vi koji niste našli za potrebno ni da mi se predstavite, ali dozvoljavate sebi da upadate u reč gospodinu u čiju dobru volju ne sumnjam?
Naseobina: I ako ikako možete prestanite sa tim vašim mudracima. To uznemiruje moje varenje.
Vanevropejac: Dvadeset vekova ja sam ćutao, pa i kad sam se odlučio da govorim, vetrovi nisu bili skloni da moj glas donesu na vaše poluostrvo te ćete shvatiti da moja brutalnost – ukoliko je ima – ne potiče od moje prirode koja je fina i povučena, nego od prinudne ćutljivosti u koju sam stavljen.
Doktriner (slatko): Vrlo dobro, čoveče! Ne dajte da vas zbune manirima, uostalom ako se ne varam mi se poznajemo. Mi smo se već sreli negde.
Vanevropejac (indignirano): Vi ste se prevarili, vrlo poštovani gospodine, jako mi je žao ali …
Doktriner: O, nemoguće. Savršeno neverovatno. Tako izražajno lice, takva oštrovidnost, a uprkos tih napadačkih osobina tako spokojan nastup.
Građanin (Hrišćaninu): Kakav hipokritski podlac!
Skeptik: Metod kojim se naš prijatelj služi je dijalektički, a on je isto toliko pogodan da ispolji velike ideje koliko da sakrije sumnjive ciljeve.
Vanevropejac: Ja vam opet skromno tvrdim, kraj sve časti koju bih imao od poznanstva sa vama da, ako smo se i sreli negde, to je moglo biti jedino u prolazu. Uostalom, vaše lice mi je poznato sa Port Artura .
Doktriner (zbunjeno): Oh, to je bio samo moj očuh.
Skeptik: A vi tako upadljivo ličite da se površan čovek lako prevari u pogledu identiteta.
Naseobina (nestrpljivo): Ja sam bolestan i meni se žuri, a vi tu meljete koješta!
Aristokrat: Iz njega govori ulica. Ne znam jezik koji bi bio neprijatniji od onog koji se ne upotrebljava sam.
Skeptik: Da, gospođo, ja dajem za pravo njegovom Gospodstvu – vi ste radije čitali Kanta , slušali Mozarta i osvajali polove nego vaspitavali svoju decu.
Plemeniti anarhist: Upravo sam razmišljao da li je korisnije naj-pre povešati političare ili pedagoge, pa sam zaključio da to treba učiniti jednovremeno.
Vanevropejac: Oprostite, Naseobino, ja sam samo hteo da objavim svoju neodgovornost za eventualne postupke osobe koja mi dosađuje svojim prijateljstvom (pokazuje na Doktrinera).
Ja: Naseobina ima pravo…
Doktriner: Deo nikada ne može imati pravo, ni dezavuisati celinu.
Aristokrat (naglo se prene): Vi ne rezonujete loše, ali se loše opredeljujete. Prepoznajem u vama aristokratu koji se prerušio u sankilota .
Pl. anarhist: Deo je suveren jer je stvaran, a celinu ste izmislili vi da bi mu tu suverenost oteli. Trebalo bi vas povešati!
Ja: Gospodo, Evropa je bolesna!
Pl. anarhist: Šta je Evropa? Otkada predmet uobrazilje državnika, koje treba pobiti, može biti bolestan?
Vanevropejac: Da, šta je Evropa?
Hrišćanin: Evropa, to sam ja – njen put Bogu.
Doktriner: Evropa je ono što će biti, dakle njena budućnost a ne njena varvarska prošlost ni kriminalna sadašnjost, a pošto sam ja budućnost
No comments:
Post a Comment