Političke ideje i komentari V deo
1. maj 1955.
„(…) da se proces izgradnje novog društva može smatrati tek onda punim ako te institucije i pravni i drugi propisi postanu stvarna svojina građana, ako se usele u njihovu dušu, u njihove navike ako se interioriziraju. (…)“
(Borba od 1. maja 1955.)
Ova ideja međusobnog prožimanja pravnih i ličnih ustanova, nasuprot ideji prinudne simbioze ili u najboljem slučaju demokratske sinhronizacije interesa u granicama jedne države a protiv te sinhronizacije u svim drugim – ima svoje plodno seme u Atinskom društvu pre građanskog rata sa Spartom. Živeti kroz državu, a ne pored države ili protiv države – bio je oblik u kome su, kako se čini, i visoke i niske strasti pojedinaca dobijale svoje društveno, takoreći, javno zadovoljenje. Najgnusniji nagoni imali su strpljenja da bi se u ratovima predstavili kao patriotizam, a oni umereniji imali su prilike da u Areopagu zadobiju priznanje. Država je bila španska čizma koju je građanin rado nosio na nogama. Uostalom nema političke doktrine koja ne bi želela da postane takva neosetljiva španska čizma.
Revi trupa. SSRNJ. Sportske organizacije. Jedno izgubljeno dete cvili u svetini.
Ja: Osećanje mladosti vredi više od mladosti, jer ne podleže starenju.
Evropa: Punske ospice izlečili su mi Rimljani…
Doktriner (pakosno): I otuda vaša naklonost prema Rimskoj kuriji, valjda?
Evropa: U VII veku spopala me je arabijska groznica i da nije bilo CharlesMartela i njegovog leka…
Vanevropejac: Vi bi danas, vrlo poštovana gospođo, bili zdravi, a mi nepotrebni.
Ja: A kako se zvao taj lek, ako smem pitati?
Evropa: Poatje, gospodine, Poatje ako se dobro sećam. Pa onda rak koga sam dobila u XVI izlečio je onaj divni čovek, mislim Oliver Cromwell, te ono što je bila moja bolest postalo je moje zdravlje. General Bonapartea je izvadio iz mog grla kost revolucije za koju sam mislila da će me udaviti! Kakvi čudesni muževi! Gospodo, koliko sam samo puta bolovala od nekakvih gnusnih istočnjačkih epidemija…
Građanin: Kao sada na primer.
Evropa: Pa ipak sam ostala živa.
Skeptik: I to vas je učvrstilo u uverenju da ste besmrtni, kome ste skloni kraj sveg racionalizma.
Hrišćanin: Dobro upravljen razum najbolje je sredstvo da čovek dođe do ideje o besmrtnosti. Tvorac nam je dao razum samo iz tog razloga da ne umiremo u strahu i mržnji prema smrti.
Evropa (Skeptiku): Da, gospodine sumnjalice, ali ako me ipak nešto ubije, onda će to biti prostota ovog čoveka (pokazuje na Doktrinera) i vaše sumnje.
Građanin i Hrišćanin: Tačno.
Evropa: A kraj svega toga vi mi se sviđate.
Skeptik: To je zato što sam najeminentniji izraz vaše vlastite prirode. U meni vi volite sebe, kao što se u meni i plašite sebe i možda kao što ćete od mene umreti zadovoljno, jer ćete sumnjati i u smrti.
Ja: Ja mislim da je Evropa dobra zamena za mitskog Narcisa, jer gde god pogleda vidi sebe i voli sebe.
Naseobina: Znate, vi koji sebe nazivate „Ja“ vi u stvari, ako se ispitate nepristrasno, niste niko i ništa. Na mojim ulicama na kojima se ispituje vrednost svih vas, to „Ja“ ne znači baš ništa. Vi morate uzeti neko ime da bi vas prepoznali, inače bićete imanentan svemu dakle ničemu.
Ja: Možda ste u pravu, ali meni je infamna i sama pomisao da ću to ime kupiti slobodom, jer će me ono siliti na postupke koji proizilaze iz njegovog značenja, a ne moje prirode.
Aristokrat: Vaša priroda je značenje. Samo mu dajte ime.
Doktriner: Gospodin se boji obaveza koje proističu iz njegovog statusa čoveka.
Pl. anarhist: Koješta. Iz čovečanskog statusa srećom ne proizilaze nikakve obaveze, osim fizioloških, iako priznajem iz toga ne proističu…
Aristokrat: …ni prava!
Pl. anarhist: …ni promene. Pravo je bestidna, ropska reč i kad se zahteva i kad se primenjuje, u prvom slučaju jer potiče od roba, u drugom, zato što ga stvara.
Evropa: Svaka promena je bolest dok se ne obavi. I nicanje zuba izaziva bolove, ali pošto je ono u prirodi organizma, bilo bi uzaludno i neinteligentno opirati mu se, čak i da su zubi savršeno beskorisni za varenje. Uostalom, ja volim promenu. Ona me ubeđuje da sam još uvek u stanju da na svojim obalama rađam civilizacije.
Vanevropejac: Vaše trudnoće su uvek bile lažne, jer se vaš porod nije nalazio u materici, gde mu je poretkom određeno mesto, nego u stomaku. U civilizacijama vi ste uvek imali posvojčad, a ne decu, te ste bili dobar tutor idejama, ali ne i njihova majka. Samo koristoljubiva maćeha. Iz Azije ste ukrali jednu civilizaciju da bi je podvrgli varvarskoj analizi interesa, a ne mišljenja, i kad je Azija došla da je uzme natrag, vi ste je potopili kod Akcijuma, potukli kod Poatjea, i potisnuli kod Beča. Ja ponavljam, bolest Evrope je moralna. To je griža savesti lopova.
Skeptik: Vi verujete u savest rase?
Vanevropejac: O ne, ja verujem u strah rase. Zar nije Rim koji je gospodario Galijom postao njena kolonija? Zašto ta Galija koju sada zovete Francuskom republikom ne bi jednom postala provincija Indokine, kojom sad vlada?
Aristokrata: Vreme je u službi gospodara!
Pl. anarhist: Vreme ne služi gospodarima da učvrste svoju vlast, nego robovima da je potkopaju.
Skeptik: To je zato što prvi misle na posledice svog gospodarenja, a drugi na činjenice svog ropstva. Uviđam da imate duha, gospodine Plemeniti anarhisto, uvek kad ne mislite na ubijanje.
Hrišćanin: Trenutak vrlo redak, i zato skupocen. On svedoči da je duh nepomirljiv prema grehu.
Skeptik: Osim kada ga opravdava.
Doktriner: Vitez sumnje, ako mogu da vas tako nazovem, u pravu je, jer prvi porobljavaju zbog posledica, a drugi robuju zbog činjenica.
Skeptik: Oprostite, ali moja misao u vašim ustima zvuči tako sakato, da je se ja bez žaljenja odričem. Vi ste je sveli na političku doktrinu i time od jednog oruđa istine načinili oružje interesa.
Ja: To je u prirodi svake svetske doktrine, da pošto je prineta za žrtvu kao Avelj, prinosi žrtve kao Kain.
Građanin: Čujem da se u Rusiji događaju dela kanibalstva.
Hrišćanin: Jevreji kolju vernike.
Doktriner (ironično): Kažu da je Dreyfus na čelu Revolucionarnog komiteta!
Građanin: Eto. A ja sam govorio da tog podlaca treba streljati.
Hrišćanin : Sveto pismo u Apokalipsi izričito predviđa…
Aristokrat (sa dosadom): Ja radije čitam Epikura. I Sapho. Iz Svetog pisma čitam samo lirske psalme.
Skeptik: Vi ste poslednji esteta. To znači da ste prvi.
Pl. anarhist: Trebalo bi vas politi benzinom i zapaliti. I vi se usuđujete da sebe proglasite ateistom! Vi koji ste Bogu dali bokove i grudi žene i od oltara načinili postelju! Jer, nije opasnost u predmetu verovanja, nego u njegovoj snazi.
Skeptik: Vi, građanine Anarhisto, pokazujete lep deduktivan um. Pošto ste pošli od opšte potrebe ubijanja, iz nje ste izveli njene posebne odlike. Epikur je…
Doktriner: To je sramni agent međunarodnog kapitala!
Skeptik: U stvari vi ste u pravu! On je u upravnom odboru jedne atinske banke. I smeo bih se opkladiti da je mason.
Hrišćanin (Anarhisti): Ovaj gospodin vas obmanjuje. Epikur je živeo za vreme Komune. Bio je delegat Komune pri Francuskoj nacionalnoj banci kod guvernera De Pleka, član Međunarodnog radničkog udruženja i agent g. Bismarcka. Osim toga izdao je 1873. knjigu Moje uspomene, delo koje vrvi od erotomanske nečistoće.
Doktriner (pocrvenevši): Onda je to druga osoba. Ovaj Epikur koga ja znam bio je eser i agent vucibatine Kerenskog.
Skeptik: Ima malo imena da bi svaki čovek nosio svoje posebno.
Ja (tiho): Naseobina spava.
Doktriner: Probudite je.
Aristokrat: Zašto! Najbolje se vlada kad narod spava.
Skeptik: To je tačno – kad čovek spava, onda ne oseća da njime vladaju.
Pl. anarhist: Trebalo bi je ubiti, dok spava!
Ja (Skeptiku): Ovo je rekao potpuno mehanički. Ovaj vergl zna samo za jednu ariju.
Pl. anarhist: U njenu korist.
Aristokrat: Jeste li zapazili da su razlozi Anarhiste i Hrišćanina jednaki. Oba ubijaju iz altruizma. Mi smo iskreniji, jer priznajemo da ubijamo zbog nas koji ostajemo, a ne zbog onih koje uklanjamo.
Ja: Vama nedostaje dar za metafiziku.
Evropa (zevajući): Do đavola! Vi ste smrtonosno dosadni. I ja bih tako rado odremala malo, samo da se ne plašim gospodina (pokaže na Anarhistu).
Pl. anarhist: Trebalo bi vas…
Ja: Dosta! Umuknite ili ću vas udaviti!
Pl. anarhist: Ko? Vi? Mene?
Ja: Ja vas.
Građanin (preplašeno): Gospode!
Doktriner (za sebe): Ovaj haos treba iskoristiti. Do vraga … šta je rekao Lenjin za ovakve prilike?
Aristokrat: Ako se tučete na dvoboju, biće mi izuzetna čast da vas predstavljam kod gospode, koju će gospodin Anarhist izabrati za svoje svedoke.
Ja: Koješta! Udaviću ga rukama!
No comments:
Post a Comment