Političke ideje i komentari VIII deo
Organizacija komunističke vlasti je po svojoj unutrašnjoj strukturi izvorno aristokratska. Trebalo bi da mi ona odgovara. Međutim pošto ona ne selekcioniše prema sposobnostima nego prema vernosti, ne prema spremnosti da se vlada nego prema spremnosti da se služi, valja je odbaciti. Aristokratski metod nije ovoj doktrini imanentan.
Ideja o slomu Evrope više je stvar naših osećanja nego činjenica. (Možda su osećanja jedine stvarne činjenice.) Ja sumnjam da jedan sovjetski funkcioner ili komunistički doktriner misli o njoj sa zabrinutošću gospodina Edena ili Faurea . Poteškoća je u tome što ima više Evropa. Ima onoliko Evropa koliko ima ideja o njenoj budućnosti.
Ako jedna Evropa umire, izraz više patetičan nego tačan, ostaje ih još uvek dovoljno da je naslede. Čitava jedna klasa nalazi se u položaju siromašnog ali drskog rođaka, koji stalno iznova podnosi nekakva dokumenta, kojim dokazuje svoja prava. Lažni testament nije plod nitkovluka nego iskrenog ubeđenja. Građani sasvim pouzdano jako greše što sudbinu Evrope sujetno vezuju za svoju kratku prošlost. Evropa – kažemo mi – to je liberalizam XIX stoleća u kome je gospodin Zweig mogao da pređe hiljade milja od Petrovgrada do Lisabona, a da ga niko ne upita za pasoš. (Danas, nemati ga, spada u sedam smrtnih grehova.)
Prosperitet kome je podloga bilo zlato a ne rad, hrišćanska crkva, toliko širokogruda da je u sebe uključivala i slobodno zidarstvo, nekoliko lepih slika malanih u njenim ateljeima. Nekoliko korisnih eksploziva mešanih u njenim laboratorijama, nekoliko dosadnih i dubokih knjižurina ispisanih po njenim mansardama, nekoliko slavnih zločinaca udavljenih na njenim trgovima, nekoliko zanimljivih civi-lizacija podignutih na njenim obalama i iznad svega njeni bedekeri i udžbenici njene istorije.
U stvari, nepristrasno sudeći, ništa što ne bi bilo dostojno smrti. Jer uvek će se namalati čudnije slike, napisati i gluplje knjige, izmešati strašniji eksplozivi, sastaviti iscrpniji bedekeri, a hrišćanstvo je odavno prestalo da bude vera i postalo neka vrsta galanterije koju zahteva dobar ukus.
Samo su tevtonski magarci mogli biti zločinci u načelu, što potiče od njihove nacionalne slabosti prema generalizacijama i sistemima. Evo jedne tipične tevtonske generalizacije: ako mi jedan Židov stane na žulj u tramvaju, ja kažem – treba potamaniti sve Židove.
Naklonost prema sistemu sastoji se u tome da se tačno registruje kako u baraci pet nedostaju posle bombardovanja tri četvrtine jednog Rusa i gornja polovina zatvorenika Sibolskog, koju je polovinu upotrebila druga baraka da njome nadoknadi gubitak jednog dela Jevrejina Bisevengera. Ali uprkos svemu mi smo sujetni na tu Evropu, iako joj spore da diktira ideje i pravi najbolje mašine, mi lamentiramo: Ona umire.
Za aristokrate Evropa nije umirala kada je Sulejman Veličanstveni razapeo svoj šator pred vratima carskog i habzburškog Beča, nego kad je opat Sijes predložio u Loptačnici Njegovog veličanstva najhrišćanskijeg kralja, da se staleži konstituišu u Narodnu skupštinu, i kad umesto da se na njih puca, sa njima je raspravljano. Za Rimljane Evropa, dakle Rim, nije umirao na varvarskim ratištima Dakije i u baruštinama Galije nego, tiho, neprimetno u kolonatima balkanskih provincija.
Građanska Evropa nije umirala u bici kod Tanenberga , nego za stolom u Brest-Litovsku . Evropa je rad varvara i vlada Rimljana – tvrdili su senatori sa Tibra. Ne – ona je feudalna hijerarhija, odgovarali su kondotjeri. Evropa je njena crkva, tvrdili su sveštenici. Ona je duh analite, osporavali su mislioci. Koješta – govorili su buržuji: Evropa je njena industrija i pravo neograničenog privatnog vlasništva. Proletarijat stoji na stanovištu da je prava Evropa časna i čovečna i jednaka razdeoba siromaštva. Ko zna nije li ona sve to, i još ponešto drugo? Ko zna?
Evropa je pretovarila svoj stomak i ono što joj je potrebno nisu nove ideje nego purgativna sredstva, koja će je osloboditi starih.
No comments:
Post a Comment