Političke sveske XXXVII deo

Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari XXXVII deo

Od prvorazredne važnosti je ta stabilnost jednog već obrazovanog refleksa. (Budimpeštanski ustanak)

§7) Mađarska krvava rapsodija

Nedvosmisleno dokazuje da država koja nije nastala sublimacijom ideje naroda u njenu nacionalnu slobodu (u državu kao materijalan izraz te slobode) ne može opstati bez brutalne intervencije strane sile. Tako nastala diktatura nije spontana (bitna oznaka idealne diktature) nije prirodna, nije najzad: racionalna.

Ona je slučajan proizvod okolnosti i nema izgleda da preživi te okolnosti. (Naime, ima na to isto onoliko izgleda koliko izgleda ima Mađarska Kadarovsko-Sjerovska varijanta sovjetske birokratske tiranije da preživi slom SSSR-a.)

Treba jasno povući razliku između idealne i vulgarne diktature.


§8) Odnos između Vođe i države

Najčešće je odnos između Pigmaliona i Galateje; odnos stvaraoca prema delu: ljubomoran i nekritički.
Međutim: Vođa bi i sebe morao smatrati Galatejom – samo proizvodom jedne više istine koja uzima na sebe istorijski lik.

§9) Uslovni refleks kao okosnica političke taktike.

Motivi mase su retko kad tako precizni da ne bi mogli biti razvijeni sasvim oprečnim podsticajima. (Odnos mase prema Cezarovim ubicama.) Ne postoji nikakva hijererhija potrebe koju bi uspostavio sam narod: umesto njega čine to njegove vođe.

Političke sveske XXXVI deo

Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari XXXVI deo

Diktatura

Ne „nikakvim zakonima neograničena vlast“ (Lenjin), nego „svim zakonima određena vlast“. Nepostojanje zakona nije diktatura već anarhija, a nepoštovanje zakona je najodvratniji oblik anarhije. Kad kažem nepoštovanje, ja više mislim na njegovo kršenje, nego na njegovo tumačenje. (Granica između „kršenja“ zakona i njegovih „tumačenja“ je vrlo nejasna.)

Međutim, idealni oblik diktature je onaj koji se ne oseća. Jakobinske pristaše nisu Teror osećale onako neposredno kao pobunjeni žirondistički okruzi, ne zato što su bili izvršioci njegovi, nego zato što su uopšte bili izvan njega. Iako nisu upravljali, oni su saučestvovali u upravljanju svojim pove-renjem.

Poverenje ih je lišavalo potrebe da ocenjuju; ocene su ih spasavale od nepoverenja; diktatura pogoduje ništarijama koje se plaše odgovornosti. U vulgarnim diktaturama, to je očevidno, najbolje prežive oni koji to najmanje zaslužuju. U diktaturi se za poslušnost sve može kupiti, ali se neposlušnost ničim ne otkupljuje.

Između vlasti i naroda stoji strah kao regulator lojalnosti. Vulgarna diktatura se obezbeđuje zakonima da bi ih kršila, poverenjem da bi ga izneverila, poslušnošću da bi ga učinila slavnim. Idealna diktatura bira zakone među onima koji su dobri jer se najlakše podnose, prezire poverenje koga diktira interes, i zahteva pokoravanje samo tamo gde se ona sama pokorava opštim idealima.

Prva ima vlast da bi je učvrstila, druga je učvršćuje da bi je izgubila. Prva ima ideale radi vlasti, druga vlast radi ideala. Prva ih izneverava vlašću, druga ih tek njenim vršenjem ispoljava. Jedna donosi zakone protiv njih, druga u njihovu odbranu. Svuda onde gde se ideali savršeno tačno poklapaju sa vršiocima vlasti, imamo prava da sumnjamo u njihovu vrednost.

Političke sveske XXXV deo

Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari XXXV deo

8. septembar 1955.

O reformama.

Reforma koja se ne odnosi i na naravi, te ih ne oblikuje prema onome što je novo u njenim odredbama, nego se oslanja na ono što je staro u predmetima svoje akcije – prividna je i kratkotrajna. Ona pored propagandnog dejstva nema nijedno drugo koje bi je opravdavalo. (Ideja društvenog upravljanja privredom na osnovu koje je naša privreda reformisana ili preciznije: institucija radničkih saveta kao sredstvo društvenog upravljanja.)

Jer stare navike stavljene pred dužnosti koje odgovaraju novim, ali neuspostavljenim navikama, obavljaju svoj posao saobrazno sebi, dakle naopako s obzirom na nova načela. (Pre nego što se uspostavi opšta atmosfera kolektivizma, nemoguće je stvoriti efikasne institucije kolektivnog upravljanja. U tom pogledu Vlada je svoj posao počela natraške.

Ona je, izvodeći reformu na starim navikama, došla u položaj čoveka koji je podižući kuću na starim temeljima, iznenada i na svoje zaprepašćenje uvideo da su oni preslabi za novu.) Uistinu, ono što određuje trajnost reforme nije ona sama, nego vreme u kom je nametnuta, i način koji je korišćen za njeno izvođenje.

(Ako se ne diskutuje vrednost ideje društvenog upravljanja po sebi, čini se da je Vlada ispala brzopleta u oba pogleda: pošto je preuranila sa reformom – zahvaljujući pretenzijama, da nakon 1948. bude svetionik revolucionarnog socijalizma – ona je zakasnila sa načinom na koji je tu reformu izvela. Ovaj „dekretski“ metod više odgovara nekom nestrpljivom despotu, nego socijalističkoj vladi.)

Političke sveske XXXIII deo

Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari XXXIII deo

5. septembar 1955.

Jedan od problema koga su marksisti teorijski ispravno rešili, jeste neobično aktuelan problem demokratskog parlamentarizma. U jednoj tački kritike građanskog parlamentarnog sistema susreću se kritike sa leva i sa desna:

„Narodne skupštine su brbljaonice“ – rekao je Lenjin.

„Komuna“ – kako je govorio Marx u Adresi Generalnog veća međunarodnog radničkog udruženja o građanskom ratu u Francuskoj 1771. – „imala je da bude ne parlamentarno nego radno telo, izvršno i zakonodavno u isto vreme“.

Na osnovu ovog radnog elementa, u „parlamentu“ treba izgraditi stav oligarhije prema strukturi državne mašine. S obzirom da je nužna jedna plebiscitarna forma izražavanja želja, bez zakonodavnog karaktera rezultata plebiscita, i s obzirom na specifičnu formu takozvanih selekcionih izbora umesto demokratskih, pojam parlamenta u jednoj aristokratsko-apsolutističkoj državi ima jedno sasvim drugo značenje nego u buržoaskoj ili proleterskoj.

Iz vesti BBC mreže od 3. Septembra 1955:
„(…) Ministri su zatražili od ministra spoljnih poslova g. Pinea da razmotri pitanje novog protesta u Egiptu, Siriji i Španiji, povodom radio-emisija na arapskom jeziku za muslimane u Severnoj Africi. Jedan predstavnik Ministarstva spoljnih poslova izjavio je da su izazivanja na pobunu iz Damaska skoro neverovatna. U Evropi radio Budimpešta nastavlja sa pozivanjem na pobunu u Maroku. (…) Kada je novi generalni rezident general Boyer de Latour posetio oblast Ued Zema mesni marokanski prvaci izrazili su mu lojalnost. (…)“

Što madridski radio provocira pokolj Evropljana i podstiče domoroce na pobunu, to ima svog istorijskog opravdanja. Španija je oduvek imala revendikacije prema Francuskoj u ovoj kolonijalnoj oblasti, iako je veoma maloumno od falangističke vlade što se raduje jednom pokretu, koji je bar isto toliko antišpanjolski koliko i antifrancuski.

Ne postoji nikakva predohrana koja bi sprečila proširenje pobune na teritoriju Španije, naime ništa što bi učinilo da zaraza samoopredeljenja mimoiđe onaj deo Maroka koji se nalazi pod suverenitetom Madrida. Zar nije i interes Španije ugrožen u Ued Zemu gde su poubijani Francuzi? Što se tiče Egipta i Sirije, ove nezrele zemlje pate od „dečje bolesti revolucionarnog nacionalizma“.

Političke sveske XXXII deo

Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari XXXII deo

Premda bi neki cinik mogao da, barem kod nas, prosečnom činovničiću, poželi platu u visini radničke nadnice, koju ova gleda odozdo i to prilično daleko i duboko odozdo – ostaje istorijska činjenica da je u SSSR-u viši birokratski sloj plaćen daleko bolje od prosečnog radnika, a da je niži birokratski sloj plaćen daleko nižim platama (ovde se misli na plate kvalificiranih i polukvalificiranih radnika). Ja ne raspolažem preciznim statistikama po ovom pitanju. (U svakom slučaju moram ih negde potražiti.)



Ne barem za stanje u SSSR-u. No, što se tiče mesečne plate kod nas, one se za nižu birokratiju kreću oko sume od 10.000 do 15.000 dinara, dok radničke plate ne idu nikad ispod 20.000, a u znatnoj se meri penju preko 30.000 dinara.

Što se tiče više birokratije, uračunavajući sve moguće privilegije (upravo one koje je trebalo „iščeznuti“ sa velikodostojnicima) te se plate kreću od 40.000 do preko 100.000 dinara, dakle znatno su, bezmalo tri puta, više nego prosečna plata jednog radnika.

Političke sveske XXXI deo

Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari XXXI deo

Aristokratska revolucija
To je penetracio pacifikus u najboljem slučaju. Ona je lagano prodiranje u državno-društvenu mašinu, osvajanje ključnih pozicija demokratije, infiltriranje u sve oblike života republike. Sama revolucija je u stvari onda puč.

Toliko puta u međunarodnom političkom svetu korišćena i toliko puta efikasna komunistička taktika „napada koji je najbolja odbrana“, dolazi do izraza i u mišljenju koga g. Altman razvija u Borbi od 30. avgusta povodom IAKOK-a a pod zlokobnim naslovom „Crni zbor“. (Uostalom ovakvi naslovi po iskustvu pre spadaju u Zabavnike, a ne u zvanične organe jedne vladajuće stranke.)


Crni zbor.
„Reakcionarne snage u Latinskoj Americi stvorile su neku vrstu Svete alijanse za ’borbu protiv komunizma’. Nov savez nosi zvučno ime ’Interamerička antikomunistička konfederacija za odbranu kontinenta’ i okupio je ’proverene antikomunističke’ organizacije iz dvadeset zemalja.

Izgleda da je ovom novom telu namenjena uloga dobrovoljnog latinskoameričkog policajca koji će podsticati vlade na akcije protiv ’crvene opasnosti’, infiltracije. (…)“

Nerespoloženje g. Altmana je očevidno i vrlo jetko. Antikomunističke snage konstituišu jedan stalan organ, u naporu da južnoamerički kontinent sačuvaju od g. Altmana! Čovek se ljuti ako ga ne puste u kupe, a kamoli ako žele da mu zatvore vrata čitavog jednog kontinenta. Za Altmana je „komunistička infiltracija“ savremena baba-roga kojom američki kapital plaši srednje slojeve ugrožene monopolom!

Političke sveske XXX deo

Pekićeva Facebook stranica



Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari XXX deo

„(…) Ko priznaje samo borbu klasa“, a ne i diktaturu proletarijata, „taj još nije marksist, taj može još uvek ostajati u granicama buržoaskog mišljenja i buržoaske politike. (…)“ Država i Revolucija, Lenjin, str. 32.

Upravo to nastojao sam još četrdeset i šeste da dokažem D. Zo. koji se zanosio idejom socijalnog jedinstva. (Njegov program: hrišćanstvo, demokratija, kapitalizam. Čovek ne zna šta je gore od te tri stvari.) Ako jedan buržoa intelektualno ne priznaje klasnu borbu, to još ni izdaleka ne znači da je on ne vodi. Radi se o tome da on prizna i zna da je vodi.

Sakrivati glavu u hrišćansko-puritanski pesak kao što to čini D. Zo. i umesto jedne čiste klasne ideologije sklapati od različitih pokreta jednu političku nakazu – to je ne samo naivno nego i opasno. (Ovo govorim ne u odbranu buržoaskog demokratizma, nego u odbranu jednog načela, bez obzira da li je u pitanju buržoazija ili proletarijat. O tome da je demokratska republika i za novu aristokratsku revoluciju najpogodniji oblik protivničke nemoći, ne treba ni govoriti.)

Studije:

a) Marksizma sa posebnim osvrtom na Parisku komunu, Oktobarsku boljševičku revoluciju i Jugoslovensku tihu revoluciju.
b) Francuske revolucije naročito s obzirom na jakobinsku diktaturu i ulogu žironde.
c) Fašizma, specijalno njegovog italijanskog i nacionalsocijalističkog oblika.
d) Prosvećenog apsolutizma i
e) Oligarhijskih sistema stare Grčke.

Političke sveske XXIX deo

Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari XXIX deo

3. septembar 1955.

Politika je javni moral. Moral je privatna politika.
*
Politička istina je samo jedna izvodiva mogućnost.
*
Doktrine danas imaju samo dekorativni karakter. Centralna vođ-stva doktrinerskih stranaka odnose se prema svojoj ideologiji isto onako neobavezno i oportuno kao kardinali prema Učenju Svete Apostolske Crkve. Ali sveden kod intelektualaca na ništicu, uticaj doktrina još uvek je jak kod primitivaca. Svuda gde religija ima nekog izgleda ima ga i politička doktrina.
*

Praktičan zadatak: ideologiju treba svesti na krilatice, na dosetke koje se pamte.
*
Neprijatelj se može smaći, njegova ideologija zaboraviti. Prava opasnost svakoj organizaciji preti od nihilizma.
*

Političke sveske XXVIII deo

Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari XXVIII deo

Svaka filosofija je pre svega moralni problem; zato je svaka podela mislilaca na etičare i metafizičare, pri čemu bi Nietzsche, Hristos ili Platon dolazili u prvu, a Hegel, Bergson ili Kant u drugu grupu, više pedagoškog nego faktičkog značaja. Ovaj problem nije čak ni samo lični. On nije posledica isključivo jedne moralne dispozicije, nego je moralno odgovoran i po svojim sopstvenim posledicama. U svom minijaturnom proznom dragulju Priorat France citira „Hiljadu i jednu noć“:

„To je priča o onom arabljanskom trgovcu, koji na povratku iz hadžiluka u Meku, seda kraj studenca da jede urme, čije koštice baca u zrak. Jedna od tih koštica ubija nevidljivog sina jednog Genija. Siromah čovek nije mislio toliko učiniti jednom košticom, i kad ga obavestiše o njegovom zločinu, on ostade zabezeknut.“



Svaka filosofija pomalo liči na košticu nesrećnog hadžije. Nijedna ne pruža svojom čistom spekulativnošću dovoljno jemstva da neće ubiti sina kakvog Genija. Štaviše, Genije koga katkad ubija ta devičanski nevina, čista misao, voli da bude predstavljen milionima ljudi.

Političke sveske XXVII deo

Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari XXVII deo

Puna decentralizacija bi zahtevala više simultanih revolucija, centralizovano-birokratska država obara se jednim jedinim pametno upravljenim.

„Only the embattled legions of the mind
Spirit with spirit will in love contend
To comprehend
To soul behind
Beauty and power
The love that sighs in every wind
And breathes in every flower.“
(Ronald Macfie, War)

(Prevod sa engleskog:
„Samo mobilisane legije uma,
duh sa duhom biće u ljubavnoj borbi da razume,
da podržava lepotu i moć,
ljubav koja uzdiše sa svakim vetrom
i diše u svakom cvetu“.)

2. septembar 1955.

Činovnička i stajaća vojska nije parazit koji buržoasko telo pretpostavlja proleterskom. Štaviše iskustvo (čiji su najodaniji poklonici komunisti, naravno jedino onda kada im ono pruža izvesne koristi ili dokaze; uostalom, koja doktrina ne postupa sa istorijom tako kao da ona jedino postoji kao potvrda profesorsko-proročkih teza utopista, reformatora ili revolucionara) tridesetogodišnjeg marksističkog eksperimenta u SSSR-u dokazuje neumoljivo, i pred tom činjenicom mogu da zatvaraju oči jedino budale, neznalice i nitkovi, da nikad u istoriji države ovaj birokratsko-militaristički aparat, parazit, nije bio tako moćan, sveobuhvatan i brojan, kao u toj „prvoj zemlji socijalizma“.

Lenjin je pretpostavio da će „relativno lak i jednostavan posao“ ugnjetavanja eksploatatorske manjine moći da obavlja „naoružan narod“. Lenjin je bez sumnje precenjivao ulogu koju ovaj narod ima u mirnoj izgradnji, sa onom koju uzima, samu revoluciju. Lenjin je bio lider jedne revolucije koja je permanentno trajala, ne simvolične kao rat između pojedinih eksploatatora i organizovanih proletera, nego stvarno, krvavo trajala za čitavo vreme njegovog života.

(Primedba: postojanje SSSR-a u ogromnoj je meri olakšalo posao i našim i istočnoevropskim komunistima da u kratkom i munjevitom roku, doduše opet više uz pomoć Crvene armije nego naoružanog naroda – izuzev u većoj meri baš kod nas – uguše otpor buržoazije i organizuju svoju diktaturu proletarijata.)

On je dakle praktično mogao da vidi naoružani narod u dejstvu, ali nije mogao da bude svedokom njegovog razoružavanja u smislu obrazovanja jedne ogromne totalitarističke oružane sile, narodne samo utoliko ukoliko u njemu služe građani, oružane samo utoliko ukoliko dobija oružje od države. Lenjin je u svoje vreme optužio Ceretelija, da je, u govoru na zajedničkoj sednici Izvršnog komiteta petrovgradskog sovjeta i prezidijuma I kongresa sovjeta, odao zaveru menjševika i esera za oduzimanje oružja naoružanome narodu koji je sproveo revoluciju.

No Cereteli je znao ono što Lenjin nije mogao da razume: da revolucija zahteva naoružani narod, ali da ga država ne podnosi. (Naravno, ja neću da ulazim u to da li je Cereteli zahtevao razoružanje radnika radi kontrarevolucionarnih ciljeva, ili je to stvar dubljeg shvatanja budućnosti jedne socijalističke države.)

Nama daju formalno ispravne razloge. Ono što je za Sovjete sedamnaeste bilo imperijalističko „zaokruženje“, za nas je najpre to bilo takođe imperijalističko, pa onda „kominformističko“ zaokruženje i najzad hladni rat. Tu nema ništa da se prigovori.

Samo idioti bi se mogli lišiti stajaće vojske u eri u kojoj je opšti rat latentan. Međutim, ne nameće li se onda jedno drugo pitanje: ukidanja stajaće vojske i činovničkog aparata biće moguće jedino u jednom postrevolucionarnom svetu, u kome neće postojati nikakvo imperijalističko, nego jedino stvaralačko socijalističko zaokruženje. (Ideja permanentne revolucije Trockog.)

Političke sveske XXVI deo

Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari XXVI deo

U Francuskoj komunisti su sa prilično pokornosti sledili politiku Mendès Francea u eri Indokineskog sporazuma, premda je ovaj radikal jednako njihov neprijatelj kao i maršal Juin „siva eminencija Marokanskog puča“. Preko Elbe stižu danomice predlozi g. Pika socijaldemokratima Zapadne Nemačke za zajedničku akciju.

(Kako praktično završavaju ovi savezi pokazuje Februarski puč u Pragu, sudbina jugoslovenskih klauzula Jaltskog ugovora, situacija u kojoj se nalaze sitnoburžoaske partije kao „saputnici“ komunističke revolucije u Kini, itd.) Kada je u svoje vreme g. Valas osnivao stranku, komunisti su bili prvi koji su, na njegov veliki strah, pružili ruku tom buržoaskom socijalisti.

Demokratska republika je s obzirom na blagost svojih pravnih propisa, socijalni smer kojim ide, parlamentarni sistem i česte krize političke prirode, zaista „najbolja forma države u kapitalizmu“ za proletarijat. Analogno ustavnoj monarhiji, obliku koji je najviše odgovarao mladom Trećem staležu u pozno doba feudalizma. Ali je 10. avgust 1792. bio prirodan nastavak 14. jula 1789!

Deklaracija prava čoveka i građanina i Ustav od 1791. – u tim okvirima kretale su se skromne političke nade buržoazije. Kralj se zakleo na ustav. Da li je to isto učinila buržoazija? Suvereni narod ima uvek prava da opozove svoju zakletvu. On to i čini 10. avgusta 1793. Jakobinci šalju Kapeta na giljotinu. Ovde se ne radi o nekakvom buržoaskom licemerstvu.

Niko 1778. nije sa naročitom ozbiljnošću mislio na republiku osim, filosofijom i antičkom istorijom, zanesenih intelektualaca. Sporazum između naroda i kralja izražen prvim ustavom bio je iskren, barem sa strane naroda. Međutim, pokazalo se da se Revolucija ne može zauzdati pre nego što iscrpi svoje nužne forme. To nije u prirodi Vođa nego u prirodi revolucije.

Ono što je u buržoaskoj revoluciji bilo spontano, u proleterskoj se već sprovodi sa naročitim planom. Taj „savez sa najnaprednijim krilom starog društva“ da bi se ono umorilo, i da bi se onda savez raskinuo i sva vlast došla u ruke proleta-rijata organizovanog u klasu – taj savez je planski izraz one neminovnosti koja je buržoaziju spontano vodila od kraljevsko-plemić-kih prerogativa do njihovih glava. Istorija političkih odnosa u Rusiji od 1905. do 1917. to dokazuje.

„(…) Koju klasu treba da ugnjetava proletarijat?“ – pita Lenjin i odmah zatim odgovara: ’Naravno samo eksploatatorsku klasu, buržoaziju!’ (…)“ Lenjin, ibid, str. 24.

No, oduzimanjem sredstava za proizvodnju iz ruku buržoazije i njihovim nasilnim prelaskom u ruke proleterske države, dakle proletarijata (nasilje ovde ima oblik legalnih zakona) buržoazija prestaje da bude eksploatatorska klasa, pa nasilje više nije upravljeno na „nju kao na organizovanu celinu“ nego na gušenje njenog neorganizovanog otpora (misli se integralno organizovanog) koji će se manifestovati kako u oružanim zaverama, privrednoj sabotaži, propagandi, tako i u pojedinačnoj eksploataciji najrazličitijih formi.

Političke sveske XXV deo

Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari XXV deo

1. septembar 1955.

„(…) Javna vlast pojačava se srazmerno zaoštravanju klasnih suprotnosti unutar države. (…) Lenjin: Državi i revoluciji, str. 12.

To je očigledno. Iskustvo prvih deset godina kod nas to pokazuje, doduše samo na prvi pogled, da su klasne suprotnosti lagano, ali svakako opadale od 1945. do 1955. Prividno izgleda da je otpor eksproprisane klase opao, da se njen oportunistički deo prilagodio, a revolucionarni iscrpio u neuspešnim zaverama i emigrantskim logorima.

Izgledalo bi dakle da izvesno slabljenje javne proleterske vlasti – iako je izraz oligarhijske vlasti u interesu proletarijata pogodniji da dočara potpunu birokratsku kontrolu privrednog i uopšte društvenog života od strane neobično male grupe komunista – dakle izvesno slabljenje te kontrole, zapaženo od 1948. naovamo, nastupilo je kao posledica, i to srazmerna posledica, otupljavanja klasnih suprotnosti.

Međutim, stvar je nešto drukčija, iako je nemoguće sporiti da buržoazija ne daje više nikakav otpor u organizovanom smislu, i da se njen otpor sastoji u krilatici „Provodi se!“ u kojoj nema ni trunke klasne svesti. (Uopšte uzev, buržoazija nije nikad direktno, javno i ideološki bila vaspitavana kao klasa, koja valja da brani svoje klasne interese od proleterske revolucije, nego je to, da se on kao i ustanove njegove države treba od te revolucije braniti svaki buržuj ponaosob saznavao kao neku osobnu opasnost, ugroženost njegovih ličnih interesa.

U navedenom pogledu proletarijat raspolaže još jednim oružjem više, ekonomski obrazloženim jedinstvom interesa u koje svaki radnik-komunist veruje jednako fanatično kao i rani hrišćani u iskupljenje. Buržoaskim profesorima sociologije izgledalo je varvarski pozivati na jedinstvo u ime jednog prilično razbojničkog cilja: održanja najamnog rada. U školama deca nisu vaspitavana u duhu klasnog, nego nacionalnog jedinstva i nisu se simvolički rečeno divili Društvenom ugovoru (Jean Jacques Rousseau) nego Narodnim epovima.

Ono što su papučari, advokati, pamfletisti, kasapi, čizmari, lekari, itd. podrazumevali 1798. i ne samo podrazumevali nego i osećali pod pojmom trećeg staleža, bilo je pre svega znanje da sačinjavaju jedan ekonomsko-društveni blok, koji se na čitavoj liniji razlikovao i borio protiv feudalne aristokratije. Individualizam, taj prokleti grobar građanske ere, mogao je u tako rušilačkoj meri da izgrize temelje demokratije, samo zbog zapuštenosti tog osećanja jedinstva.

Moglo bi se doduše prigovoriti da je nemoguće postići to jedinstvo tamo gde vlada privredna konkurencija, i da je prema tome klasna svest buržuja kontradikcio in adjekto. Međutim, ovaj prigovor ne može da obesnaži činjenicu da se jedna klasna svest pre svega izražava u borbi protiv antagonističke klase, a tek zatim, i samo iz tog razloga, u saradnji pripadnika iste.) U stvari, prave uzroke „slabljenja javne vlasti“ posle 1948. tražiti treba u događajima koji su na političkom planu odnosa sa Sovjetskim Savezom usledili, posle izmene pisama između dva CK i „Rezolucije Komunističkog Informacionog Biroa“.


„(…) Proletarijat uzima državnu vlast i pretvara sredstva za proizvodnju pre svega u državnu svojinu. Ali samim tim on uništava samog sebe kao proletarijat, samim tim on uništava sve klasne razlike i klasne suprotnosti, a time i državu.(…)“ Anti-Diring, F. Engels, str. 302-303.

Političke sveske XXIV deo

Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari XXIV deo

21. avgust 1955.

„(…) Francuski generalni rezident Gilbert Grandval izjavio je danas da će se prema demonstrantima ’najenergičnije primenjivati represivne mere’. Predsednik francuske vlade Faure takođe je izjavio da će ’vlada kazniti sve krivce u Maroku i Alžiru’. (…)

Posmatrajući prvi navod iz Politike od 20. avgusta, bez obzira na vest isečenu iz kratkih vesti Borbe od istog datuma (vest se odnosi na nemire u Laosu) dobija se utisak jednog internog problema Francuske, koji je nastao kao posledica nesrećno vođene kolonijalne politike.

Teritorijalna bliskost severnoafričkih poseda metropoli, udvostručava značaj problema. Maroko nije Indokina, u njemu kolonijalizam nema onaj izraziti obeleg, koga neophodno uzima u udaljenim prekookeanskim posedima. Integracija Severne Afrike, a posebno Alžira sa metropolom, bila je smer svake kolonijalne politike vlade u toku zadnjih decenija.

Položaj svakako podseća na evropsku Tursku, ako ne po drugim karakteristikama, ono po blizini imperije razdvojene isključivo uskim koridorom mora. Paša od Marakeša , taj moderni berberski Cezar je apologet ovakve integracije. Berberska konjica se borila protiv Abd el-Krima . Antagonizam plemena pametno je iskorišćavan u interesu francuske dominacije.

Ali integracija ne znači pravno proširenje Francuske, nego i njeno kulturno proširenje. Blizina jedne buržoaske demokratije ne može ostati bez razornog uticaja na feudalne odnose, koji još uvek vladaju ispod Atlasa. El Glaoui to zna. Njemu je jasno da sa Francuskom dolazi i rizorđimento marokanskog nacionalizma. (Svaka nacija mora da prođe kroz tu ultranacionalističku moru.

Izvesne azijske zemlje nadoknađuju sada ono što su propustile u doba najezde rodoljublja posle Francuske revolucije – Egipat, Indija, Burma.) Stranka Neodestur nije posledica ugnjetavanja u neposrednom smislu, nego jednog opšteg dolaženja svesti o sebi. Samo budale mogu danas tvrditi da se kolonijalizam u klasičnom obliku može održati. Marokanci aklamiraju Ben Jusufa .

Dinastičke demonstracije donose svoje prve plodove: preko 2.000 mrtvih. Francuska odgovara Eks le Benom – mi ćemo bez obzira na nerede nastaviti svoj posao. Levičarska štampa diskretno boji čitavu aferu pravom naroda na samoopredeljenje. Međunarodni moral je ugrožen. Da bi videli koliko je ovo pitanje moralno, a koliko političko, i to ne političko u lokalno francuskom smislu, nego opštesvetsko sa gledišta budućnosti – evo situacije u Laosu:



„UNUTRAŠNJI NEMIRI. – Generalštab laoske armije saopštava da su snage Patet Laosa i Severnog Vijetnama izvršile juče tri napada na položaje laoske armije u oblasti Demuong--Peun, 30 kilometara jugozapadno od Dehsam Neua. (AFP)“
(Borba)

Političke sveske XXIII deo

Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari XXIII deo

Najpre, mora se u korenu satrti svaka ideja restauracije. Osnovne zadaće prvog perioda:

a) Agrarno pitanje:

1) Status kvo u pogledu zakona o Agrarnoj reformi iz 1945. godine. Dozvoljene su jedino korekcije u pogledu ponovne raspodele izvesnih zemljišnih poseda.
2) Osetne investicije u poljoprivredi i prehrambenoj industriji koja sa poljoprivredom čini jedan ekonomski aktiv.
3) Zadružni sistem po tipu Danske pre svega u oblasti plasmana poljoprivrednih dobara.
4) Progresivni porez.
5) Poljoprivredničke Savetodavne skupštine na bazi opšteg savetodavnog korporativnog sistema.

b) Trgovina:

1) Denacionalizacija trgovinske mreže na malo.

c) Bankarstvo:

1) Status kvo principa državne banke.

d) Industrija:

1) Denacionalizacija samo onih industrijskih preduzeća koja ne ulaze u ključnu društvenu privredu, i to samo do ograničenog broja radnika.

e) Kapitalna izgradnja:

1) Dovršenje nasleđenih objekata u umerenom roku.
2) Stambena politika: izgradnja novih stanova i prisilno, ali privremeno rasterećenje gradova.



f) Državna uprava:

1) Postepeno uvođenje savetodavnog korporativnog sistema.
2) Odumiranje starog izbornog prava.
3) Oduzimanje za određeni period prava glasa, ne uključujući ostala građanska prava, svim članovima SK, u načelu, a sudskom presudom Specijalnih sudova, istaknutim saradnicima na upravnom i propagandnom polju.
4) Selekcioni izborni sistem.
5) Ukidanje svih beneficija vladinim činovnicima, osim onih koji nužno i u najskromnijoj meri proističu iz prirode dužnosti. Propisi o ograničenju imovine članovima uprave.
6) Proporcionalne plate.
7) Određivanje minimuma radničke nadnice.
8) Reforme pravosuđa.
9) Drakonski zakoni protiv privrednog kriminala.
10) Odstranjenje pojma „političkog krivca“ iz Krivičnog zakonika. Uvođenje pojma „politički nepoželjnog“. U tom cilju uvesti sudsku deportaciju.
11) Ukidanje svih novčanih i ostalih beneficija, osim sasvim počasnih koje su proistekle iz bilo kakvih „zasluga“ izuzev invalidnine i onih novčanih naknada koje proističu iz socijalnog i penzionog sistema.
12) Revizija socijalnog sistema sa većim obzirom na rentabilitet.
13) Dejstvo Krivičnog zakonika od 1948. za određene krivice.
14) Reforme školskog sistema na bazi selekcione politike i ograničenja hiperprodukcije intelektualaca.
15) Plansko uništenje svake dekorativnosti u sistemu državne uprave. „Jeftina vlada“.

g) Vojska:

1) Smanjenje vojnog roka.
2) Smanjenje stajaće vojske na nužni minimum.
3) Uvođenje dobrovoljačkih „oligarhijskih“ odreda po tipu falange.

h) Odnos crkve i države:

1) Religija je privatna stvar svakog građanina.
2) Povraćaj izvesnog dela crkvenih imanja.
3) Fakultativni položaj veronauke u školama.

Političke sveske XXII deo

Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari XXII deo

20. avgust 1955.

Reforma školske nastave

Ne samo u tehničkom pogledu i opštem sistemu sticanja obrazovanja, nego osobito u pogledu gradiva. Savremeni sistem stupnjevitosti bez selekcije pogoduje jedino mediokritetima. Pamet je zapostavljena za račun strpljenja. Hvale se i nagrađuju osobine robova. Škola postaje ogromna vežbaonica poslušnosti. Znanje koje se u njoj stiče je savršeno beskorisno, ne toliko po svojoj vrsti, koliko po svojoj nekoherentnosti i odsustvu celine. Mozak jednog maturanta liči na komisionu radnju u koju duhovne veličine prošlosti, spale na prosjački štap, ostavljaju na prodaju dragocenosti svog privatnog života. Svedena na brojeve ili što je još gore posvećena sebi samoj a ne budućnosti, istorija ostavlja isti onaj mučan utisak, koga čovek dobija čitajući dnevnik neke usedelice.

Gimnazijalac uči istoriju, to je tačno – ali se nimalo ne uči na istoriji. Zato je ona savršeno beskorisna, u obliku u kome se opisuje. Istorija međutim nije poznavanje prošlosti, nego pre svega prolegomena budućnosti i primenjena etika. Istorija zato mora biti samo pomoćna disciplina „politike“ (u grčkom smislu) i slikovnica etike.


Što se tiče maternjeg jezika, niko imalo pametan ne sumnja da njegovo školsko učenje zanemaruje ono što je bitno: njegovu praktičnu upotrebu. Maternji bi jezik, osim jedne kratke i bitne gramatičke prolegomene, morao da bude spoj: modernog oratorstva, a to znači semantike, vežbanja u logici, dijalektici (u pozitivnom smislu) i vaspitanja umetničkog ukusa.

 Ja se pitam, međutim, u kakvom savremenom i uopšte u kakvom ukusu mogu jednog čoveka XX veka da vaspitavaju izvesni srpski pisci tipa Janka Veselinovića, Bogoboja Atanackovića, Joakima Vujića, izvesne hagiografije ili žitija?

Političke sveske XXI deo

Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari XXI deo

Prvi razgovor sa B. B. Izložio sam mu svoju ideju polazeći od tradicije Intelektualnog kluba. On dade svoj načelni pristanak, ali izrazi bojazan da se čitav poduhvat ne pretvori u debatni klub, u neku vrstu „brbljaonice“ kako je Lenjin nazvao buržoaski parlament. Potrebno bi bilo ukloniti iz postupka:

a) retorsku samodopadnost;
b) lični ukus;
c) apriorističke momente.

Prema njegovom mišljenju čitava stvar morala bi da ima smisao jednog intelektualnog kursa, sa zadaćom da svakome od nas uštedi vreme, i da nam omogući da u što kraćem vremenu i sa što manje izlišnog truda dobijemo uvid u niz problema od trajnog interesa. Tretiranje svakog problema imalo bi da bude informativnog karaktera – rekao sam – ali sa jednim posebnim odnosom prema celini opšteg problema. Celina se ne sme gubiti iz vida isto kao ni svrha.


*
Jamesova veverica kojoj je filosof dao ime „kako se uzme“ ne igra samo jednu dijalektičko-pragmatističku igru žmurke oko drveta. Ona i živi od njega.
*
Vera – to je tišina srca.
*
Onda kad religija postane politika i politika religija, završiće se era divljaštva.
*
Stavimo Boga ispred sebe da nas dočeka – tada ćemo se truditi da mu se približimo. Iza nas – kako su ga postavili hrišćani, on nas jedino tera u bekstvo.
*
Nije problem u tome kako da poreknemo Boga, nego u tome kako da ga ne poreknemo.
*
Ako postoji težnja, treba je pronaći. Ako ne postoji, treba je izmisliti.
*
Hristos i Pilat to su dva središta oko kojih se okreće duh čovekov. To su dva izbora. Jedan prema krstu – drugi prema sudu sa vodom. Umočimo li prste u krv – mi biramo ono što dolazi. Umočimo li ih u vodu, mi smo na strani jučerašnjice.

Političke sveske XX deo

Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari XX deo

19. avgust 1955.

Radio Beograd 19. avgusta u 17 časova: vođ levog krila britanske laburističke stranke g. Aneurin Bevan izrazio je zadovoljstvo zbog smanjenja oružanih snaga, koje je nedavno najavljeno od strane Sovjetskog Saveza. On je zahtevao od britanske vlade da preuzme inicijativu za dalje korake u pravcu opšteg smirenja.

Prema njegovom mišljenju u Ženevi će u oktobru, svet očekivati od Zapadnog sveta dokaze privrženosti miru, koje je SSSR nedavno dao. Kao mere koje bi u tom duhu trebalo preduzeti g. Bevan je predložio smanjenje naoružanja i skraćenje vojnog roka u Britaniji, kao i zamenjivanje delegata vlade sa Formoze u Ujedinjenim nacijama delegatom kontinentalne Kine.

Od 1941. do današnjeg dana celokupna politika demokratskog sveta sastojala se u ravnomernom, ali besprestanom umiljavanju sovjetskom belom medvedu. Demokratski političari počevši od Roosevelta pa sve do Mendès Francea bacali su iz krize u krizu sve nove i nove, sve veće i veće, sve hranljivije i hranljivije komade „kontinentalnog mesa“ u usta ove večito nesite zveri. Evropa je u tom razdoblju ličila na čoveka koji je prisiljen, ili barem drži da je prisiljen, da seče sa svog vlastitog tela hranu i baca je pred opaku halu, kako bi odložio da ga ova odjednom proguta.

Ova je politika imala svojih uspona i svojih padova, kao i svaka uostalom, ali ono što je bilo za svih petnaest godina u njoj nije se menjalo: povlačenje, ustupci po cenu jednog traljavog i neizvesnog mira, kolebanja, vešto inficirane nade, jedan strašan i moralno neodgovoran oportunizam prema sudbini klase, koja je tim političarima bila predstavljena.

Političke sveske XIX deo

Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari XIX deo

18. avgust 1955.

Odlučujem da u dogledno vreme načinim još jedan pokušaj sa marksizmom. Moj stav prema njemu je stvar intelektualnog poštenja. Ranije studije Marxa, Engelsa i Lenjina, iako su bile potpune u smislu toga što sam sa jakom, ali neprijateljskom pažnjom pročitao sve njihove tekstove, imale su ipak tri svojstva koja su znatno umanjivala značaj zaključaka do kojih sam došao:

a) Parcijalno ulaženje u problem – jer na kraju krajeva ne radi se o tome da li je ovaj ili onaj stav doktrine tačan ili ne, nego da li je ona integralno istinita, što će reći politički jedino moguća – sa nedovoljnim poznavanjem nauka na kojima se marksizam i temelji i najviše zadržava: političke istorije, ekonomije i sociologije.

b) Polemičarska pristrasnost, neprijateljsko otklanjanje a priori.

c) Cepidlačenje na pojedinostima bez uviđanja celine.



Potrebno je naoružati se strpljenjem i savešću, pa ma šta otuda proisteklo. Ako i budem došao do uverenja da su marksisti u pravu u pogledu svojih nazora, nadam se da to za mene neće značiti da su u pravu i u pogledu njihove političke primene. No strahujem da bi i to moglo biti. Bio bi to strahovit udarac na moj svet. Ali treba biti hrabar i podneti ga, jer ako dođe, uvek je došao na vreme, da popra-vim stare i izbegnem nove zablude.

Jedan komunist bi rekao da sam tipičan „inteligent“. U tom slučaju Z. D. bi govorio sa izvesnom i pomalo prezirnom naklonošću, da sam bio „naivni građanski humanist“, koji se zapleo u mreži večitih ideja i, premda je priznavao ispravnost marksističkog stanovišta, nikad nije imao ni hrabrosti ni volje da iz toga izvede praktične zaključke.

Neka bude što je rečeno.

Političke sveske XVIII deo

Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari XVIII deo

15. avgust 1955.

„(…) Ukupan nacionalni dohodak Zapadne Nemačke i Zapadnog Berlina iznosi 151 milion maraka. (…) Samo u toku prošle godine Zapadna Nemačka izvezla je za 2 milijarde i 800 miliona maraka više robe nego što je uvezla. Na taj način ona je povećavala svoj devizni rezervni fond na 11 milijardi maraka. (…)“
Politika od 15. avgusta – Leon Davičo.



Osnovna koncepcija nemačke politike posle svakog izgubljenog rata je ucena. Ovo je drugi put u političkoj istoriji da komunizam posluži kao razlog za prosperitet. Vajmarska Nemačka ucenjivala je Saveznike boljševizmom. Potsdamska Nemačka čini to sa SSSR-om.

Ali se čini kao da ovog puta to nije sasvim dovoljno. Zato Kancelar u svojim razgovorima sa Saveznicima dodaje listi opasnosti još jednu: vaskrsenje nacionalsocijalizma. On podseća na krizu koja je Republiku izručila Adolfu Hitleru. On podseća da se Hitler naselio u Nemačku kroz prazne – pa ipak tako strašno pune – džepove njenih građana. Eto gde je razlog nacionalnom dohotku od 151 milijarde maraka.

Političke sveske XVII deo

Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari XVII deo

Strah pred posledicama razmišljanja, navika da se politički ne misli i apatija, proizišla iz te navike.

Nama nisu potrebni Ruđini koji će se uspeti na barikade po nalogu svoje superiorne dosade. Nama su takođe odvratni suvi, cepidlački heroji dužnosti. Zar nisu načela bila ta koja su od Robespierrea stvorila giljotinu koja hoda? Mi preziremo ropska osećanja kada dižu revoluciju.

Mi ne opraštamo onima koji vele da saradnjom potkopavaju tiraniju. Toliko isto volje i vremena ima krtica da izrije zemlju. Mi ne verujemo onima koji obećavaju „Najbolju krv iz srca“ pošto su njen najveći deo prodali Louis-Philippeu i rođaku Solomonu Hagneu. Mi pljujemo na one koji ne umeju da pomognu svojoj nadi. Jer mi nemamo talenta za jagnjad. Strpljenje je izgovor za nemoć ili kukavičluk, što je još gore.



Političko poreklo krilatice o „aktivnoj koegzistenciji“. Slučaj Mendès Francea. Hiljadu devetsto četrdeset osma. Perón i problem savremene diktature. Alijansa Nehru–Tito–U Nu. Socijaldemokratija u drugoj polovini XX veka. Egipatska revolucija. Uloga Federalne Republike u sutrašnjici Evrope. Zagonetka: Elba – ne Rajna. O Slovenstvu. Da li je socijalizam neizbežan? Potsdamska zabluda. Moderni kolonijalizam. Georg Strasser. Mirovni utopisti.

Ko želi neutralizam? Za koga radi vreme? Sir Winston Churchill. Socijaldemokratska internacionala. Sudbina Balkanskog saveza. Novi kurs sovjetske politike i njegovi uzroci. Indokina – Azijski Minhen. Deklaracija vlade FNRJ i SSSR. Socijalizam i kaste. O demokratiji. Da li je Danska prirodna država? Tehnika i revolucija. Socijalistički feudalizam.

Političke sveske XVI deo

Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari XVI deo

Šta je došlo umesto svojine posle proleterske revolucije? Posle buržoaske nastalo je bogatstvo „iz eksproprisanih narodnih (ranije plemićkih) imanja, iz spekulacije sa devalviranim novcem, iz zloupotreba sa oskudicom robe, iz prevara ratnih liferanata“. Tačno: Nucingen Gorio! Posle proleterske bogatstvo se pre svega sastoji u moći koja nije podložna kritici. Jedna nepogrešivost, koja ne samo da se mora slušati nego i hvaliti.



(Savremeni utilitarni režimi proširuju svoje zahteve. Nekada se od naroda tražila samo pokornost. Danas se zahteva od njega da bude zadovoljan. Pesimizam je antidržavno osećanje!) Što se tiče svojine, ona po svom karakteru počinje da liči na dispozicione fondove predratnog Ministarstva spoljnih poslova.

Direktori državnih preduzeća „tipski“ su barem toliko koliko su to bili Nucingen ili Gorio u doba restauracije. Međusobna zavisnost nije ništa manja ako nije veća nego u doba „zlatne lihve“. Nažalost ova zavisnost nije one idealne vrste koju su obećavali socijalutopisti. To nije zavisnost po volji nego po interesu.

Političke sveske XV deo

Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari XV deo

11. avgust 1955.

Pored muzike i istraživačkog putovanja, još samo politika ima onu čar, koju mogu dati pomešani jedino kocka i čežnja. Politika spada u one pustolovine čije pogreške nemaju prilike da se ponove. Njena veština je od one vrste koju možemo naći kraj dobrih kartaških stolova.


Ali bi sasvim neprilično bilo zaključiti da se ona može naučiti. Biti političar kao i biti nitkov – dar je koji nije svakom dat. Ono što je čini čudnom je sposobnost sa kojom ume, ako je najvišeg reda, da spoji uzvišene ciljeve sa najnakaradnijim sredstvima.

Štaviše da od najnakaradnijih sredstava načini uzvišene ciljeve, ili od tih ciljeva nakaradna sredstva. Uvek pustolovna, ona je ponekad lepa, neretko zanimljiva, a u izvesnim slučajevima može biti i dobra. Međutim, ima trenutaka kada liči na poeziju i po nadahnuću i po izvođenju. U svakom slučaju stari Kancelar je u pravu: „Die Politik ist keine exakte Wissenschaft“.

Političke sveske XIV deo

Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari XIV deo

Doktrine su sredstvo da se objasni prirodan tok stvari. Paradoksalno je da ih revolucija u čije se ime sprovode ne podnosi. Doktrineri su najlošiji revolucionari, najbolji opozicionari i najkratkotrajniji vladaoci. Kao i „umereni“ oni su svakoj oligarhijskoj vladi potrebni. Između istrčavanja prvih i izostajanja drugih, vlada može da izabere put. Ostavši i bez „neumerenih“ i bez „umerenih“, jakobinci su lako postali plen teridorske kontrarevolucije.

Da su ih imali uza se, prisustvo umerene struje ne bi izazvalo gnev Konventa, a prisustvo „neumerene“ obezglavilo bi taj gnev i da se digao. I posle Héberta i Dantona bila je potpuno prirodna i logična Robespierreova smrt. Ubijajući njih, on je uništio i obale i elan revolucionarne reke. Ostala je samo voda koju je opšte nezadovoljstvo Prairialskim zakonom o teroru lako i bespoštedno upilo.


1. avgust 1955.

„(…) U mnogim delovima Evrope patriotizam je bio gotovo sasvim ugašen. Sve stare ideje spoljne politike bile su izmenjene. Fizičke granice su bile zamenjene moralnim. (…) Evropa je bila podeljena kao Grčka u doba koje je Tukidid opisao.

Sukob nije bio kao u običnim vremenima između države i države nego između tabora rasutih svuda i svako je bio nadmoćniji u jednom mestu a ugnjetavan u drugom, ali koji su javno ili tajno vodili borbu u srcu svakog društva. Izgleda da je partijski duh pravdao i posvećivao dela koja bi se u svako drugo vreme smatrala za najpodliju izdaju. Francuski izbeglica nije video ničeg sramnog u dovođenju u Pariz austrijskih i pruskih husara. (…)“
(Critical and Historical Essays – „Burleigh i njegovo doba“, Thomas Macaulay)

Političke sveske XIII deo

Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari XIII deo

Jedna istorijska analogija: kada je po instrukcijama Dantona, Camillea Desmoulinsa u ime zakona i čovečnosti ustao protiv Hébertovog terora tako oštro da je izgledalo da napada teror uopšte, dakle i samog Robespierrea – sudbina dantonovaca bila je rešena.

Činjenica da su najvatrenije pristaše ove umirujuće politike i najbrojniji kupci tih famoznih brojeva Starog Kordiljerca bili reakcioneri, aristokrati i liberalni žirondisti svih vrsta, morala je ortodoksnim jakobincima izgledati dovoljna, da ih uveri u ispravnost njihove terorističke politike: jer kad kontrarevolucionari hvale neku meru revolucije, onda je to najsigurniji znak da je ona pogrešna.



Taj znak je nepogrešiv, jer potiče izravno iz instinkta klase. Da u samom početku Desmoulins-Dantonove kampanje ni samom Robespierre nisu bile jasne kontrarevolucionarne posledice napada na preteranosti Terora – koji se neizbežno morao pretvoriti u poziv na odbacivanje terora uopšte – svedoči činjenica da je Robespierre pregledao rukopise prvih brojeva „Starog Kordiljerca“ i da se sa njima prećutno saglasio.

(Razlog ovome leži verovatno u Robespierreovim planovima protiv Opštine i Héberta.) Sasvim analogan je slučaj Đilasa iz 1954. godine. Kada je započela „tiha kampanja“ tog jugoslovenskog Dantona u zvaničnom organu Partije, kampanja protiv nedemokratičnosti, svemoći partije i plediranja za slobodni socijalizam – Generalni sekretar Politbiroa je prve članke ove kampanje pregledao i rekao njihovom piscu – Dantonu i Desmoulinsu u istoj osobi: „Piši dalje!“

Političke sveske XII deo

Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari XII deo

Činjenica je da najveći deo sredstava koje spomenute agencije i međunarodne institucije poseduju potiče od uloga finansijskog kapitala kolonijalnih ili imperijalističkih sila. Te sile treba da pomognu zaostale azijske i afričke oblasti (jer pretpostavlja se da su baš te sile i njihova politika eksploatacije uzrok zaostalosti).



Sve pobrojane ekonomske tačke imaju jednu zajedničku crtu: impliciraju finansijsku i tehničku pomoć kapitalizma. (Uostalom i Lenjin se u svoje vreme zalagao za strane investicije.) Za tu pomoć Zapad bi dobio sledeće lepe naknade:

a) Osudu francuske uprave u severnoj Africi – osudu koja će neizbežno i u vrlo kratkom roku morati da se smatra jednim od inspiratora nemira u ovom delu sveta.
b) Aluzije na diskriminaciju u Južnoafričkoj Uniji.
c) Podržavanje arapskih revendikacija protiv Izraela – koji je diskriminatorski bio izuzet iz liste učesnika.
d) Prvu, drugu, treću, četvrtu izjavu iz rezimea – koje su neposredno uperene na klasični vid ugnjetavanja, i osim izraza „u svim svojim formama“ ne garantuju da će se zahtev odnositi i na Istočne zemlje, koje, zapravo, čiji narodi, prema g. Nehruu, nemaju pravnih dokaza da su ugnjetavani. I najzad:
e) Šestu tačku rezimea koja je direktno uperena protiv kolektivne bezbednosti članica Manilskog i Atlantskog pakta, a samim tim i protiv SAD, kao aranžera tih odbrambenih saveza.

Političke sveske XI deo

Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari XI deo

Niko ne bi imao razloga da indijsku vladu optuži za ono od čega je brani Hindustan tajms, i da objektivno značenje jednog političkog preduzeća ne bi moglo da bude nezavisno u posledicama od poštenih namera njegovih krmara.


„(…) u današnjem uvodniku vladi blizak Hindustanski tajms podvlači da konferencija nema cilj da zemlje Azije i Afrike svrsta protiv Zapada. Konferencija takođe nije uperena ni protiv Australije, a ne radi se ni o stvaranju trećeg bloka, niti o povlačenju u izolacionizam. Postavljajući pitanje šta je pozitivni cilj konferencije, list kaže da bi na ovo pitanje bilo teško odgovoriti preciznom formulacijom, ali se ipak može reći da se uglavnom radi o afirmaciji prava azijskih i afričkih naroda na slobodu i na nesmetan politički i ekonomski razvoj. (…)“